ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

РИМ У ДОБА ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:03

РИМ У ДОБА ЦАРСТВА - ТЕКСТ

 

КРИЗА РИМСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Током II впне. Римску републику погодила је тешка аграрна криза. Незадовољство својим економским и политичким положајем испољавали су разни слојеви слободног друштва: становници провинција, римски савезници, осиромашени сељаци и други сиромашни грађани. Једна од последица честих освајачких ратова био је пораст броја робова. Супротности између робова и робовласника биле су велике. Све су ово били проблеми који су потресали Римску републику у II впне.

 

 

Устанци робова

Положај робова у Риму био је најтежи од свеих земаља старог века. Господар је робове немилосрдно гонио на рад, робови су строго кажњавани за најмању непослушност, роб се могао продати и убити, а посебно је био тежак положај робова – гладијатора, који су се због своје изузетне снаге борили са дивљим зверима у циркуским арнама и тако забављали Римљане.. због тога је у II впне. дошло до устанка робова.

Први устанци робова избили су на Сицилији, најпре у граду Хени (од 138 – 132. гпне.), а затим у Трикали (од 104 – 102. гпне.). Оба устанка су сурово угушена.

Највећи устанак робова био је Спартаков устанак од 74 – 71. гпне. Спартак је био пореклом Трачанин. Он је са својим друговима гладијаторима из града Капуе у јужној Италији сковао заверу. Поред робова у Спартаковој војсци било је доста сиромашних сељака, укупно око 70 000 бораца. Спартак је као војсковођа показао изванредне способности и нанео је римској војсци неколико пораза. Желео је да побуњене робове изведе из Италије и врати у њихове завичаје. У погледу циљева устанка робови нису били јединствени и због тога су доживели пораз. Одлучујућа битка одиграла у Апулији 71. гпне.где су робови доживели пораз а Спартак је погинуо. Казна за робове била је што је њих 6 000 разапето на путу од Капуе до Рима.

Појава диктатуре

Због свих проблема који су постојали у Републици појавила се мисао о стварању робовласничке државе са влашћу једног човека који ће се ослањати на војску. Први који је успео да заведе војну диктатуру био је Корнелије Сула.

Сукоб између Марија и Суле почео је пре рата са против Митридата VI понтског (Мала Азија) краља. Сула је потукао Митридата и стекао велику популарност у војсци. Вративши се у Рим, отпочео је борбу против Марија, што се претвара у грађански рат 82. гпне.сула је побио велики број Маријевих присталица и одузео им имовину. Ограничио је права народне скупштине на коју се Марије ослањао, као и народних трибуна. Сенат га је прогласио за доживотног диктатора са овлашћењима да доноси законе и уређује државу како жели. Сула се ипак већ 79. гпне. повукао са власти.

 Први тријумвират

После Сулине смрти у Риму је укинута диктатура. Први покушај да се она обнови била је тзв. Катилинина завера. Катилина је био млади аристократа који је планирао да приграби сву власт у држави, тако што ће са истомишљеницима побити све сенаторе и подметнути пожар у сенату. Заверу је открио Цицерон и она је пропала.

 Република се ипак није могла одржати јер су робовласници у огромној већини желели увођење диктатуре. Највише изгледа да пшостану нови диктатори имали су Гај Јулије Цезар, Гнеј Помпеј и Марко Крас. Цезар је био способан политичар и врстан говорник, Помпеј прослављени војсковођа, а Крас је располагао огромним богатсвом. Како нико од тројице није могао сам да преузме власт они су 60. гпне. склопили савез познат под називом Први тријумвират (Савез тројице). Тријумвири су поделили врховне функције државне власти и тако се у Риму појавила тројна диктатура. Најважнија личност међу тријумвирима био је Цезар чији је успон везан за освајање Галије.

Освајање Галије

Галију је чинила данашња Француска, Белгија, део Холандије и већи део Швајцарске. У њој су живела келтска племена које су Римљани називали Галима са својим родвским уређењем у којем су важну улогу играли свештеници – друиди.

Цезар је започео освајање Галије 58. гпне. и после двогодишње тешке борбе успео да је заузме. Потом је 55. и 54. гпне почео са походима на Британију, али тамо се није дуже задржавао.

Римска власт је за Гале била тежка и неподношљива. Зато су они под вођством младог и способногг Верцингеторикса 52. гпне подигли устанак. Заузимањем Алезије Галија је коначно била покорена. Галија је била једна од најбогатијих земаља у римској држави.

Распад тријумвирата и Цезарова смрт

Цезар је успешним ратом против Гала стекао велики углед и богатсво. Како је Крас погинуо у међувремену на истоку, између Цезара и Пмпеја је дошло до сукоба око диктаторског положаја.

Цезар је 49. гпне припремајући се за сукоб са Помпејем стигао у северну Италију, али мује сенат под утицајем Пампеја наредио да распусти војску. Цезар се једно време колебао пред реком Рубиконом и на крају ипак одлучио да не распушта војску. Коцка је бачена (Alea iacta est) рекао је Цезар и кренуо на Рим. Помпеј је пружао отпор, али је потучен у бици код Фарсале у Тесалији. Помпеј је убијен у Александрији, а Цезар је 44. гпне. проглашен за доживотног диктаора, а истовремено је држао положаје конзула, цензора, императора – заповедника војске и првосвештеника. Цезар је одбио да се прогласи монархом, али је републиканске установе претворио у формалност.

То се није свиђало присталицама старог републиканског система, међу којима је било и Цезарових пријатеља. Они су организовали заверу, на чијем челу су били Брут и Касије и убили Цезара у самом Сенату 44 гпне.

Други тријумвират

У општем хаосу после цезаровог убиства појавили суз се нови кандидати за диктаторску власт. То су били најближи Цезарово сарадници Марко Антоније, Лепид и Цезаров посинак Октавијан. Они су 43. гпне склопили Други тријумвират који је за разлику од првог потврдила народна скупштина.

Октавијан се лако ослободио Лепида који је управљао Африком и тамо умро. Марко Антоније је добио на управу хеленистички исток и тамо се спријатељио са египатском краљицом Клеопатром. Мислио је да од источних провинција створи моћну монархију која ће касније покорити запад. То није одговарало моћним робовласницима, што је омогућило Октавијану да му преко сената одузме управу, али је то ипак довело до грађанског рата. Одлучујаућа је била поморска битка код рта Акцијума у Грчкој 31. гпне у којој је Октавијан победио после чега заузео Египат и прогласио га римском провинцијом.Тако је Октавијан постао самостални господар римске државе и утро пут царству.

РИМСКО ЦАРСТВО

ПРИНЦИПАТ

Августов принципат (30.гпне – 14. не)

Ослањајући се на војску и морнарицу, октавијан је постао неограничен господар. Богати Римљани били су задовољни новим стањем, а захвални Сенат је подарио Октавијану нову титулу Август (Augustus - узвишени) коју су до тада носили само богови. Назив титуле постало је Октавијаново друго име.

Октавијан је од Сената добио и титулу принцепса (princeps senatus – први на списку сенатора, први човек сената), што значи да је он имао и доминантан утицај у Сенату. По овоме овај облик монархије назван је Принципат.

Иако је имао неограничену власт, Октавијан, поучен Цезаровом судбином, никада није укидао институције републике, чак је 27. гпне објавио да обнавља републику. Али најважнија републиканска звања је, као и Цезар задржао за себе. Био је конзул, народни трибун, император и првосвештеник. Тако је сва војна и грађанска влат била у његовим рукама.

Октавијан је Сенату допустио да управља мање важним провинцијама и да располаже једним делом државне благајне. Зато је под своју непосредну управу ставио граничен, најбогатије провинције као што су Хиспанија (Шпанија), Галија, Сирија и Египат.

И народна скупштина била је потчињена Октавијану. Он је био најбогатији човек у држави, а располагао је и целом државном благајном.

Август уз себе придобио и сиротињу. Из државне благајне је сиротињи делио жито и приређивао им циркуске и гладијаторске представе. Оваква његова политика је називана политиком хлеба и игара.

Август се трудио да иза себе остави што више монументалних грађевина. За време Октавијана Рим је блистао, јер је он и богатим Римљанима саветовао да граде велелепна здања. Пред крај своје владавине он је изјавио ²затекао сам Рим у цигли, а остављам га у мермеру². За његово време и култура је доживела процват. То је време стварања великих римских књижевника попут Хорација, Вергилија и Овидија.

Главни ослонац Октавијана била је војска. Број сталних војника веома се увећао, а створена је и посебна војска као Октавијанова телесна гарда – преторијанци од 10 000 војника, који су имали задатак да чувају императора и његову власт. Преторијанци су имали веће плате и краћу службу.

Августови освајачки ратови

Да би задовољи богате робовласнике Август је водио многе ратове. За време његове владавине Царству су припојени алпски предели у северној Италији и северни делови Балканског полуострва. Створене су нове провинције Реција (Тирол и делови Баварске) са седиштем у Аугсбургу, Норикум (Словенија и део Аустрије) са седиштем у Емони (Љубљана) и Панонија (између Саве, Драве и Дунава) са седиштем у Петовији (Птују). Од средишњих делова Балканског полуострва формиране су провинције Далмација (од Јадранског мора до Колубаре) и Мезија (источна Србија и северна Бугарска).

Август је покушао да освоји и Германију и једно време је завладао простором између Рајне и Лабе. Али услед сурове римске власти и грамзивости Августовог намесника Вара, Германи су подигли устанак 9. гпне. Германи су предвођени Арминијем намамили Вара у Тевтобуршку шуму и уништили његове легионаре. Вар је због тога извршио самоубиство, а Римљани су морали да се повуку из Германије.

АВГУСТОВИ НАСЛЕДНИЦИ (I ВПНЕ)

После Августа државом су владали императори уз Августове породице Тиберије, калигула, Клаудије и Нерон. У ово време Римљани су покорили већи део Британије и 44. гне. Је претворили у своју провинцију.

Тиберије (14 – 37. гне.) је био Августов посинак. Он је још више појачао диктатуру и био је непопуларан у народу и војсци, па се највише ослањао на Сенат. Сенат је затражио старе привилегије, што је Тиберије одбијао, па су у сенату почеле да се кују завере против њега. Због тога је Тиберије донео ²закон о увреди величанства² по којем су људи осуђивани на смрт и конфискацију имовине ако би било којим начином увредили императора. За време Тиберија било је неколико завера у провинцијама и устанак робова које је он сурово гушио.

Нерон (54 – 68. гне.) је цар за чије време је тиранска владавина доживела врхунац. Био је неуравнотжена па и луда особа. Сматрао је себе за великог уметника, лично се појављивао за позорницом и у циркусу као глумац, певач, свирач и тркач у двоколицама. Сви су морали усхићено да га поздрављају и да му се диве.. римска аристократија га је због тога презирала. Колико је Нерон био неуравнотежен човек говори и чињеница да је убио мајку, жену, брата и свог учитеља филозофа Сенеку. Сумња се да је намерно подметнуо пожар у Риму 64. гне. под изговором да жели да сагради лепши и већи град. Да би отклонио све оптужбе око овог пожара Нерон је оптужио хриошћане и отпоче њихов суров прогон. Нероновом владавином нико није био задовољан, а против њега су се побинили и сами преторијанци. Бежећи из Рима извршио је самоубиство.

Рим на врхунцу моћи

Римска империја налазила се на врхунцу моћи за време владавине царева Трајана и Хадријана.

Трајан (98 – 117.): је освојио Дакију (данашњу Румунију). Трајан је против дачког краља децебала водио два рата. После жестоког отпора Дачани су били побећени, а Децебал је извршио самоубиство. Да би Дакију чвршће повезаи са империјом Трајан је саградио пут који је ишао од београда, десном обалом Дунава до Кладова. Подигао је и мост преко Дунава, а недалеко од Кладова сачувана је Трајанова табла кој говори о освајању Дакије. По повратку у Рим, после освајања дакије Трајан је подигао стуб у рељефу који проказује борбу са Дачанима.

Трајан је водио и делимично успешан рат са Парћанима на Иранској висоравни, како би се приближио богатој Индији.. освојена је Јерменија, али у даља освајања Трајан није могао да крене због устанака у Египту и Месопотамији.

Трајан је био последњи римски цар који водио освајачку политику. Границе римске државе биле су Атлантски океан на западу, Рајна и Дунав на северу, Кавказ, Каспијско Језеро, Тигар и Еуфрат на истоку и пустиња Сахара на југу.

Хадријан (117 – 138.) је улагао велике напоре да сачува и одбрани границе државе.. у његово време подигнут је општи устанак Јевреја у Палестини, али га је римска војска угушила расељавајући Јевреје по целом Царству. Хадријан је морао да Царство брани од све јачих упада варвара. Од његовог времена ослонац царске власти постајувојнички и чиновнички апарат. У Тракији је подигао град који је добио име по њему Хадрианопољ, данашње Једрене.

ДОМИНАТ

Крајме III века цареви су покушали да успостављањем неограничене власти оснаже државу.

Диоклецијан (284 – 305. гне.) је ради боље одбране државе од упада варвара завео крајњи апсолутизам. У њему је цар постао dominus, тј. господар свих поданика. Поданици су пред царевима морали падати ничице, цареви су носили скупоцена одела, а били су окружени бројним дворанима. Тако је Римско царство почело да личи на источњачке деспотије, а овакво уређење је названо доминат.

 Диоклецијан је извршио многе реформе у Царству. Да би лакше водио борбу против спољних и унутрашњих непријатеља цар је узео савладара и поверио му западни део Царства са седиштем у Милану. Он је задржао источну половину Царства са седиштем у Никомедији у Малој Азији. Тако је Рим изгубио ранији значај. Оба цара имала су по једног помоћника и таква подела Царства и царске власти назива се тетрархија (четворовлашће). Држава је била подељена на 12 дијецеза, а оне су се делиле на провинције. Таквом организацијом постигнут је жељени циљ. Устанци су били угушени, а варвари одбијени.

Након Диоклецијанове смрти дошле је до сукоба између његових савладара. Као победник изашао је Константин.

Константин је настојао да на своју страну придобије све бројније хришћане. Он је 313. године издао Милански едикт којим је хришћанство признато за равноправну религију са другим религијама. На месту старе грчке престоницње Византа подигао је нову престоницу Константинопољ. Источни део царства био је економски и културно развијенији од западног.

 Теодосије I је 395. године поделио Царство на Источно и Западно ради лакшег управљања и одбране од варвара. Престоница Западног царства био је Рим, а Источног Константинопољ.. граница између два царства ишла је од Сингидунума (Београда), реком Дрином, Дримом и Бојаном до Скадра.

У време теодосија хришћанство је проглашено државном вером. И поред свих напора нових царева, царство је опадало у сваком погледу, нарочито западни део. Уипади варвара били су све чешћи, положај сељака и робова све тежеи, економска криза била је присутна, што је све водило ка пропасти .

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu