ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК
2015/02/08,11:10
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 


ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК - ТЕКСТ
2015/02/08,11:22
ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Појам Српске револуције

 

Многи историчари су се спорили око питања у ком периоду је трајала Српска национална револуција. Сви су се сложили да је почетак Револуције везан за почетака Првог српског устанка, али многи историчари не могу да се сложе око тога који догађај да одреде за крај револуције. Ово питање је важно јер се на тај начин одређује да ли је Револуција успешна или не. Једни сматрају да је крај револуције 1813. када је Први српски устанак доживео слом, други да је то 1815. када су завршене битке у Другом српском устанка, трећи да је то 1830. када је Србија добила аутономију, четврти да је то 1835. када је у Србији укинут феудализам, пети да је то 1878. када је Србија стекла независност, шести да је то 1912. када су се Срби коначно ослободили од Турака, а седми да је то 1918. када су се сви Срби нашли у једној држави. Највећи број историчара се ипак слаже да је крај Револуције 1835. година када су се стекли услови да грађани Србије постану и национално и социјално постану слободни.

 

Стање у Београдском пашалуку уочи устанка

 

Београдски пашалук је простор који се на северу граничио Савом и Дунавом, на западу Дрином (мада је област Јадра и Поцерине била у саставу Босанског пашалука), на југу Западном Моравом и на истоку Тимоком. Званичан назив ове турске провинције био је Смедеревски санџак. Он је био састављен од 12 нахија, а свака нахија састојала се из неколико кнежина. У пашалуку је живело око 400 000 Срба.

 Након завршетка последњег аустријско – турског рата 1788 – 1791. (Кочине крајине). Стање је брзо постало неподношљиво, а у терору су предњачили јањичари, али и спахије. То је осетио и султан Селим III који је завео реформе које су требале да побољшају положај раје. Реформе су уродиле плодом. Дозвољена је слобода вероисповести и трговине, порез и остале дажбине сакупљане су уз присуство српских старешина, на чело пашалука постављен је Хаџи – Мустафа паша (српска мајка), формирана је заједничка српско – турска војска чији је основни задатак био да спречи повратак протераних зулумћара који су уточиште нашли углавном код паше суседног Видинског пашалука Пазван – Оглуа којег је српски народ назвао Пасманџијом. Реформе су ипак доживела пропаст, јер је султан због одбране од Наполеона морао да окупи све спахије и јањичаре. Београдским пашалуком завладале су 1801. године дахије које су убиле Хаџи Мустафа – пашу и преузеле власт. Пашалуком је завладало четворица озлоглашених дахија који су пашалук поделили на 4 једнака дела. То су Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед – ага Фочић.

  Турци су кренули са страховитим терором над Србима. Турци до тада нису залазили у српска села. Али то су правило прекршиле читлуксахибије у време дахијске управе. У скоро сваком селу они су саградили хан кулуком самих сељана, најчешће поред друма или цркве, на месту са добрим видиком. У сваком хану било је неколико Турака зулумћара са старешином субашом или ханџијом. Српско село изгубило је мир, а српски сељак образ услед насиља над девојака и женама. Сали – ага, руднички бик како је га је народ назвао, био је највећи зулумћар у Шумадији. Он је завео обичај са краљицама, сељанкама које су у сваком селу морале да чине све што би његова пожуда пожелела.

 Турске спајије, Срби, али и Порта и султан сматрали су дахије непријатељима. Пошто спахије и српски кнезови нису успели да их уклоне, започеле су припреме за подизање устанка. Дахије су откриле припреме, тако што су ухватиле једно писмо које је било упућено у Аустрију у којем се тражила помоћ у оружју и џебани (муницији). Да би спречиле избијање устанка дахије су одлучиле да побију све виђеније српске старешине – кнежеве и тако обезглаве народ. У периоду од 4. до 10. фебруара 1804. године погубљене су најпознатије личносзи, као што су Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Петар из Гложана, марко Чарапић, Стеван Палалија, Хаџи Рувим и многи други. Овај догађај познатији је под именом сеча кнезова. Сеча кнезова не да је спречила, већ је убрзала почетак устанка.

 

Збор у Орашцу

 

Одговор Срба на сечу кнезова и зулум дахија био је Збор у Орашцу у Марићевића јарузи, селу надомак Аранђеловца и Тополе у срцу Шумадије. Збор је организовао Карађорђе Петровић, а њему је присуствовало око 300 људи са ужег Шумадисјког подручја. Најистакнутији  прваци били су уз Карађорђа и Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Алекса Дукић, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Марко Савић, Теодосије Марићевић, Матија Јовичић, Марко Катић, хајдук Вељко Петровић и други.

 Збор је изабрао Карађорђа за вожда (вођу) пошто су понуду одбили Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. Окупљени су вожду положили заклетву верности. Збор је још одлучио да се уђе у отворени сукоб са дахијама, да се спале сви ханови и протерају Турци из унутрашњости. Пламен устанка убрзо је захватио цео пашалук и у наредних неколико дана горели су сви ханови.

 

Карађорђе Петровић

 

Рођен је у Вишевцу 1762. године, у Шумадији, у сиромашној породици. Отац Петар и мајка Марица Живковић имали су осморо деце. Карађорђе се оженио Јеленом Јовановић са којом је имао седморо деце. Турци, а потом и Срби звали су га кара или Црни Ђорђе. Прочуо се по храбрости док је хајдуковао у четама Лазе Дибрића и Станоја Главаша. Једно време био је и харамбаша. У време Кочине крајине био је и аустријски подофицир. Био је војсковођа без премца. Необично правдољубив и строг, оца је жртвовао да би спасао породицу и збег, а брата правди. Облачио се и хранио једноставно, био је изразито висок, снажна тела, мало повијен, тамне пути, бистрих очију, ћутљивих усана и танка гласа. Познат је био по својој чувеној узречици којекуде.

 

Прве устаничке борбе

 

Карађорђе је извео маневар према Београду. Прва већа битка одиграла се на Дрлупи 24. фебруара 1804. године. Дахије је предводио Аганлија са 400 јањичара. На бојишту је остало на десетине мртвих са обе стране, а рањени су Аганлија и Станоје Главаш. Устаници су затим заузели Рудник. Стојко Кривокућа је дигао Ресаву, Миленко Стојковић и Петар Добрњац пожаревачки, Ђуша Вулићевић смедеревски, а прота Матеја Ненадовић ваљевски крај. Јаков Ненадовић поразио је Турке на Свилеуви, а Лазар Мутап и Милић Дрнчић спалили су Чачак.

 Устанак је први пут објединио хајдучке чете у борби против Турака. У бици на Чокешини на лазареву суботу 28. априла 1804. хајдуци су доживели тежак пораз од знатно јачих турских снага.

 У првој половини 1804. године устаници су ослободили још и Баточину и Јагодину, а после неуспелих преговора са дахијама у Земуну и Пожаревац и Смедерево без тврђаве.

 Због дешавања у Београдском пашалуку Порта је у Београд послала босанског везира Бећир – пашу да реши спор између устаника и дахија. Првом приликом све дахије су побегле Дунавом према Видину и Пазван Оглуу. Сустигао их је Миленко Стојковић који им је на речном острву Ада – Кале у Ђердапској клисури посекао главе.

 И после убиства дахија, устанак је настављен, јер су устаници понешени великим успесима затражили од султана и Порте широку аутономију под гаранцијом неке велике силе (највише су желели Русију), као што је то имала влашка. Султан то није прихватио и борбе су настављене

 

Иванковац, Мишар, Делиград, ослобађање Београда, Ичков мир

 

Устаници су успоставили дипломатске односе са Русијом и Аустријом. Султан је против устаника послао војску Хафис – паше који је постављен за новог београдског везира и који је био дотадашњи заповедник Ниша. Устаници су Хафис – пашину војску дочекали код Иванковца, села надомак Ћуприје 18- августа 1805. године. У овој бици Карађорђе и остале старешине показале су изузетан таленат за командовањем, а борци велику храброст. Иванковачка битка је једна од највећих битака Српске револуције, јер је побда у њој улила устаницима самопоуздање и уверила устанике да имају снаге да се носе са мођном Турском.

 Следеће 1806. године Турци су се спремали за коначан обрачун са побуњеним Србима. Израдили су план да се Срби нападну са Дрине, из Видина и из Ниша. Турска војска имала је око 80 000 бораца, док је устаничка могла имати око 35 000.

 Највећа битка Устанка одиграла се на Мишару недалеко од Шапца. Прихваћен је вождов предлог да се коњица склони у оближњу шуму између села Јеленча и Жабара. Тринаестог августа 1806. године почела је битка. Устаници су однели сјајну победу. На бојном пољу остало ј2 1170 Турчина, међу њима Кулин – капетан (Мехмед – бег Куленовић), сарајевски мула, древентски и зворнички капетан и многи други. Српски губици били знатно мањи.

 У другом крају Србије код Делиграда, близу Ниша одиграла се још једна историјска битка. Устаници су се борили против Турака којима су командовали румелијски везир Ибрахим – паша и лесковачки Шашит паша. Срби су пет недељ пружали отпор, а највише захваљујући Младену Миловановића, Петру Добрњцу и Станоју Главашу, утсници су однели победу пре него што је пристигао Карађорђе са Мишара.

 Турци су затим пристали да воде преговоре о миру. У име устаника преговоре је води стари Карађорђев пријатељ и пословни партнер у трговини, земунски трговац, Македонац Петре Ичко. Он је са Турцима склопио изузетно повољан Ичков мир, који је Србима у Београдском пашалуку гарантовао широку аутономију.

 Једина тачка коју устаници нису успели да ослободе пре склапања Ичковог мира био је Београд. Београдским утврђењем командовао је злогласни Алија Гушанац. Карађорђе је наредио напад на Београд 12. децембра 1806. године. После тешких борби, Алија Гушанац је лађом побегао из Београда, а беградски везир Сулејман – паша је тврђаву предао 8. јануара 1807. године. Тако је почетком 1807. године био ослобођен цео Београдски пашалук.

 

Ток устанка од 1807 – 1813. године

 

Године 1807. у рат против Турске ушла је Русија и позвала српске устанике да јој се придруже. И поред повољног Ичковог мира, великог успеха који су сами постигли, Карађорђр и устаници су прихватили овај позив и борбе против Турака су настављене. Русија је у Србију послала неколико хиљада својих војника који су заједнички са устаничком војском ратовали претежно у источној Србији.

 После битака на Штубику и Малајници (источна Србија), код Варварина, Лознице, Ужица и на Суводолу, устаници су ослободили још шест суседних нахија, што је би још један велики успех. Истовремено Карађорђе је планирао да прошири устанак и на Црну Гору и БиХ, водио преговоре са црногорским владиком Петром I о томе, као и са српским старешина у БиХ, али до тог ипак није дошло.

 У овом периоду српски устаници доживели су и један тежак пораз. Било је то у бици на Чегру код Ниша 1809. године. Поразу на Чегру највише је допринела неслога међу српским старешинама. Све је почело Карађорђевом одлуком да за главног заповедника битке постави Милоја Петровића, не тако способног и цењеног старешине и војсковође као што су били Стеван Синђелић и други. Победа у чегарској бици требала је да доведе до ослобођења Ниша. Највише захваљујући оклевању Милоја Петровића да нареди напад, Турци који су биули са слабијим снагама су успели да се консолидују и крену у напад. Устаници су доживели тежак пораз. Прва ствар која је остала упамћена у вези чегарске битке била је херојска погибија Стевана Синћелића, ресавског војводе, који је видевши да ће пасти у руке Турака пуцао у колибу са муницијом. Друга ствар била је изградња Ћеле – куле, стравичног споменика којег су Турци сазидали од глава српских јунака погинулих на Чегру. У ову језовиту грађевину узидано је око 950 српских глава и то је јединствен споменик у свету.

 

Слом устанка

 

Године 1812. Русија је била принуђена да се повуче из рата са Турском услед Наполеона који јој је претио на западним границама. Зато је бе – боље склопила са Турском Букурешки мир 28. маја 1812. године. Тачка 8 мира се односила на Србију. Она је предвиђала повратак Турака у Београдски пашалук и амнестију за све устанике. Али одрдба овог мира била је на стакленим ногама јер су Руси из Србије повукле све своје војнике, а Турци, ослобођени притиска Руса, могли су без икаквих ограничења да на Србију упуте огромну војске.

 После дужег већања устаника, на скупштини у Крагујевцу прихваћен је Карађорђев план да се Србија брани. Против троструко јаче турске војске која је на на Србију надирала из Босне, Видина и Румелије, устаници нису имали шансе. Најпре је пао Неготин. У одбрани Неготинске крајине истакао се хајдук Вељко Петровић, а познате су његове речи Живот дајем, Крајину не дајем. Уследи је и напад из правца Ниша и убрзо су се спојиле турске војске из Видина и Румелије. Напад из правца Босне такође је био жесток. У одбрани Ложнице истакао се Петар Николајевић Молер, који је писмо у којем је тражио помоћ написао својом крвљу. Последњи отпор устаници су пружили у Засавици. До октобра 1813. Турци су успели да поврате Београдски пашалук. Многе старешине, укључујући и Карађорђа, уз хиљаде српских избеглица прешло је Саву и Дунав и напустило Србију.

 

Уређење устаничке Србије

 

Све до убиства београдског везира 1807. године владало јо двовлашће – постојале су паралелно српска и турска власт. Од тада до краја устанка Срби су организовали своју власт. Главни органи устаничке Србије биле су Народна скупштина и Правитељствујушчи совјет српски.

 Народна скупштина била је најважнија државна институција. На  скупштини су доношене најважније одлуке: избор вожда, купвина оружја и муниције, сакупљање пореза, усвајање ратних планова, преговори са Турцима и слично. Чинили су је истакнуте старешине, војсковође и свештеници.

 Правитељствујушчи совјет српски је основан 1805. године. Од 1811. он је постао извршни орган власти (влада). Чинило га је 5 попечитељстава (министарстава). Председници Совјета били су Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.

Врховну власт у својим рукама држао је божд Карађорђе. Због своје преке нарави и огромне власти коју је чврсто држао у рукама стакао је и прву опзицију. Покушај да се његова власт ограничи завршио је неуспехом 1811. године. Највеће противнике Миленка Стојковића и Петра Добрњца, Карађорђр јр протерао из земље.

 За време устанка у Србије је посвећена и мала пажња образовању, у ту сврху у Србију је позван тада најумнији Србин, славни Доситеј Обрадовиић који је био први попечитељ просвете. Он се позабавио уређењем школа у Србији, а велики корак у том правцу учинио је Иван Југовић који је 1808. године у Београду основао Велику школу, претечу данашњег Београдског универзитета.

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК
2015/02/08,18:36
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК - ТЕКСТ
2015/02/08,18:45

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

 

Након слома Првог српског устанка, одласка Руса, већине старешина и повратка Турака у Београдски пашалук наступио је кратак, али један од најтежих периода у истрији Срба. Турци су из освете завели невиђени терор над народом који је остао у Србији.

За београдског везира постављен је Сулејман паша Скопљак, који је завео страховладу, гору него из доба дахија. Један од примера страшног турског зулума био је да су Турци тек рођену српску децу "крштавали" тако што су их живу спуштали у казан са врилом водом, а затим мртву враћали мајкама. Силовања, набијања на колац и нездрживи кулук постали су свакодневница. Зато је српски народ преплавио јужну Угарску, поново се нашао у збеговима и поново је заживела хајдучија.

Од виђенијих Срба у Србији су остали Станоје Главаш, Хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Главаш се најпре поново обрео у хајдуцима, али су га потом Турци именовали за надзорника Цариградског друма од Београда до Ниша. Убрзо су га на превару погубили, јер им је био сумњив. Да би избегао Станојеву судбину Хаџи Продан Глигоријевић је у Пожешкој нахији код манастира Трнаве спонтано подигао Хаџи Проданову буну. Буна је избила у невреме, јер су Турци у том тренутку били веома јаки. Брзо се проширила и на Крагујевачку нахију, али Милош Обреновић који је био старешина Рудничке, Крагујевачке и Пожешке нахије није узео учешћа у њој, јер је сматрао да је подигнута у невреме. Он се чак приклонио Турцима и војска београдског везира је буну угушила. Хаџи Продан је побегао у Аустрију, а Турци су још више појачали терор. Јеадн од првих који је набијен на колац био је Пајсије, игуман манастира Трнава.

Стање је убрзо постало неподношљиво и било је питање дана када ће се народ поново дићи на оружје. На Цвети 23. априла 1815. године, у Такову одржан је збор првака. Тује донета одлука о подизању Другог српског устанка, а за воћу устанка именован је Милош Обреновић. После краћег премишљања Милош се обукао у војводско одело, извадио стари барјак, стао пред народ и рекао Ево мене,а ето вама рата с Турцима.

 Други српски устана се у многоме разликује од Првог. Видевши да се слобода не може постићи искључиво оружјем, Милош је у борби против Турака користио своје друго моћно оружје – дипломатију. После војних победа над војском београдског везира у биткама на Љубићу код Чачка, на Дубљу у Мачви и код Пожаревца, Милош је плашећи се да Турци не довуку нове снаге са стране, кренуо у преговоре са Турцима. Милош је најпре прговоре водио са босанским везиром Хуршид пашом, чија се војска спремала да преће Дрину и нападне устанике. Затим је наставио преговоре са румелијским везиром Марашли – али пашом. Са њим је склопио усмени договор, којим су Срби добили полуатономан положај у Београдском пашалуку. Према споарзуму Срби су имали право да сакупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убиру приходе по прописима, да се у Београду оснује народна канцеларија састављена од српских кнезова. На тај начин је успостављено српско – турско двовлашће. Турке је представљао везир Марашлија, а Србе Милош. Тиме је завршен Дрги српски устанак, односно ратни период Српске револуције.

ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА
2016/08/04,00:56
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:00

 ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ

Милош је у наредних 15 година наставио да води упорне преговоре са Турцима како би се аутономија проширила. У тим преговорима Милош је показао изузетну дипломатску вештину, служио се свим средствима која су му могла донети успех и то тако да уједно има поверење и Срба и Турака. Према Турцима се најчешће користио митом и корупцијом. Одмах по завршетку устанка се одрекао титуле вожда и узео је титулу кнеза. На Народним скупштинама (1817. и 1827.) народ га је изабрао за наследног кнеза. У спољној политици ослањао се на Русију, будући да је она после Бечког конгреса имала добар положај у Европи.

Резулта Милошевих преговора био је стицање широке аутономије која је потврђена са три историјска документа Хатишерифима из 1830. и 1833. и Бератом из 1830. Првим  Хатишерифом Србија је стекла следећа права: слободу вероисповести, избор старешина, независну унутрашњу управу, слободу трговине, подизање болница, школа и штампарија, забрану насељавања Турака у Србији и право на исељавање Турака из Србије, осим у градовима са утврђењима. Пореске обавезе које су Срби имали према Порти, спахијама и султану процењене су на 2 350 000 гроша, што је била умерана сума, коју је кнез Милош исплаћивао о Ђурђевдану и Митровдану. Бератом, кнез Милош је потврђен од стране Порте за наследног кнеза. Другим Хатишерифом, сва наведена аутономија проширена је и на 6 суседних нахија које су биле ослобођене у току Првог српског устанка.

АПСОЛУТИЗАМ КНЕЗА МИЛОША

За сво време своје владавине кнез Милош је владао деспотски и био је сурови апсолутиста. Вешто користећи свој положај за кратко време стекао је енормно богатство, имајући монопол над трговином, пре свега стоке и соли. При томе Милош је прогонио, па и ликвидирао све оне који би му се на било који начин супротстављали или покушавали да му ограниче власт.

Први такав пример био је убиство Карађорђа. Карађорђе се у Србију вратио 1817. године с циљем да заједно са Милошем помогне наставак устанка. Милош је тада био у јеку преговора са Марашлијом, тако да му долазак Карађорђа и нови устанак никако није одговарао. Карађорђе се преко свог кума Вујице Вулићевића повезао са кнезом Милошем. Али, кнез је тешка срца наредио вождово убиство. Карађорђе је на свиреп начин искасапљен секиром у месту Радовањски луг поред Велике плане. Вождову главу Милош је однео пред Марашлију, који је са презиром гледао према Србима пребацујући Милошу како су Срби покварени, јер на такав начин погубили Црног, једног од највећих јунака у историји српског народа. Милош је успео насамо да Марашлији одговори да се не игра са Србима, јер ако мисли да је убиством Црног безбрижан, грдно се вара, јер је Србија пуна таквих Црних. Вождов кум, Вујица Вулићевић је после ликвидације кума да би опрао грехе саградио надомак Радовањског луга цркву – брвнару Покајницу.

Слично Карађорђу прошли су Сима Марковић и Младен Миловановић, а 1825. кнез је сурово угушио буну Милоја Ђака. Због таквих поступака Милош је против себе изазвао јаку опозицију која је тежила да му ограничи власт. Највећа побуна против Милоша била је Милетина буна (1835.), под вођством Милете Радојковића. Кнез је био принуђен да у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, донесе први српски устав. То се догодило на Народној скупштини на Сретење 1835., по чему је овај устав назван Сретењски устав. Због овога је 15. фебруар данас Дан државности. Писац Сретењског устава био је Димитрије Давидовић. Устав је написан по угледу на белгијски, за оно време био је веома напредан. Кнежева прва су ограничена и делимично пренета на Државни савет. Ипак, Сретењски устав није дуго био на снази. Он није одговарао интересима ни Турске, ни Русије, ни Аустрије, које нису имале уставе и зато кнез суспендовао само два месеца након његовог ступања на снагу.

И поред суспендовања устава, кнез је био приморан да другачије влада, до краја своје прве владавине Милош је доста радио на уређењу судова, створио је војску и полицију, а највећи домет његовог законодавног рада био је укидање феудалних односа у Србији 5. маја 1835. године. Ово је једна од најважнијих одлука у историји Србије 19. века, јер су њоме стекнути услови за даљи развој демократије и људских права, па због тога историчари сматрају да она представља крај Српске револуције.

Милошева опозиција, која се због борбе за доношење устава, назвала уставобранитељском, наставила је са борбом. Под притиском уставобранитељске опозиције и Русије Милош је пристао да се устав донесе у Цариграду 1838. године. Иако је издат као хатишериф, овај документ је чешће називан турским уставом. По њему кнежева власт је ограничавана Државним саветом, предвиђена је и влада као извршни орган власти, као и судови. Не могавши да влада ограничено, али и под притиском опозиције кнез Милош је 1839. године абдицирао са власти, у корист свог најстаријег симна Милана. Милан који је био веома болестан, за мање од месец дана је умро, а наследио га је други Милошев сим Михајло. Абдицирањем Милош не само да је напустио кнежевски престо, већ је напустио и Србију и отишао у Аустрију, где је имао огромна имања.

 

Одласком кнеза Милоша уставобранитељи су постигли свој циљ. Међутим кнез Михајло их је убрзо изазвао и против њега. Када Порта није успела да измири уставобранитеље и Михајла, уставобранитељи су напустили земљу, а 1842. организовали буну Томе Вучића Перишића. Тома Вучић Перишић је некада био верни сарадник кнеза Милоша. Он је сада упао у Србију, освојио Крагујевац, поразио Михајлову војску и присилио га да напусти земљу. 

ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА
2016/08/04,01:04
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:07

ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА  - ТЕКСТ

 Уставобранитељи су за кнеза поставили Карађорђевог сина кнеза Александра Карађорђевића (1842 – 1858.). У време кнеза Александра сву власт у земљи држали су уставобранитељи помоћу Државног савета. Кнез Александар је на престо доведен побуном, коју је спорила Русија, тражећи да се понови избор кнеза (1843.). Без руске подршке, устоличен од уставобранитеља, ограничен Државним саветом, кнез Александар је био немоћан владар. Најзначајнији лидери уставобранитељског режима били су Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Константин Николајевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин, брат кнеза Милоша Јеврем обреновић.

Прве године владавине уставобранитиљи су провели у гушењу завера и буна које су организовали протерани Обреновићи. После гушења тзв. Катанске буне (1844.) режим се усталио. Обреновићи су покушали да се у земљу врате још два пута за време Револуције 1848/49. и у време Тенкине завере 1857. године.

Уставобранитељи су у потпуности применили турски устав. Поклонили су велику пажњу правосуђу. Донет је Грађански законик (1844.) који је сачинио познати писац и правник Јован Хаџић. Овим Закоником постављени су темељи правне државе у Србији. Заштићена су права грађана, посебно чиновника, трговина је постала слободна, лична својина загарантована, политичка права су донекле проширена. Захваљујући увођењу реда у држави, оживела је привреда и почела је изградња путева.

Све ово пратио је и културни препород. Носилац преопрода био је Вук Стефановић Караџић (1787 – 1864.). Он је извршио реформу правописа и увео народни језик у књижевност. Сакупио је и објавио народне песме и умотворине, у чему су му помагали гуслари, посебно слепи гуслар Филип Вишњић. Објавио је Српски рјечник и описао време Карађорђа и кнеза Милоша. Његова реформа писма имала је много противника, нарочито међу свештенством, сли и световним лицима. Пошто је живео у Бечу, Вук је сматран аустријским шпијуном, често је извргаван руглу, посебно због тога што је храмао и имао дрвену штулу на нози. Његова реформа призната је тек 1867. за време друге владавине кнеза Михајла. Осим Вуковог рада, у културном препороду истичу се отварање основних школа, гимназија и полугимназија, лицеја и Војне академије. Прва телеграфска линија прорадила је 1855. године.

Најзначајније дело уставобранитељске владе било је доношење српског националног програма. Творци тог програма били су Илија Гарашанин и Константин Николајевић.

Илија Гарашанин је у свом делу Начертаније (1844.) изнео идеје за стварање јединствене српске државе у коју би поред Кнежевбине Србије, ушле и Црна Гора, Босна и Херцеговина и Стара Србија (Косово, новопазарски Санџак и Македонија). Уједињење се, према Гарашанину треба догодити онда када се поколпе повољне међународне прилике. Приликом писања Начертанија, Илији Гарашанину су помогли Енглез Дејвид Уркварт, Пољак Адам Чарторијски и Чех Фрањо Зах.

Константин Николајевић је био зет кнеза Александра и српски капућехаја (дипломатски представник) у Цариграду и он је саставио план под називом Српске сједињене државе. Он је отишао корак даље од Гарашанина, јер је поред уједињења српских земаља прдложио и да Османско царство и Српске сједињене државе образују дуалистичку државну заједницу. Уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти, он је предвидео да се Јужни Словени из Аустрије присаједине Српским сједињеним држава  и да се тако образује нова држава – Југословенско царство.

Између кнеза Александра и Државног савета често су избијали сукоби, које је потпиривао и кнез Милош из иностранства. После Тенкине завере (1857.) у којој је кнез похапсио неколико саветника опозиција је присилила кнеза да сазове Светоандрејску скупштину. Она га је збацила са власти, а за кнеза прогласила старог господара кнеза Милоша Обреновића (1858.).

 

ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА
2016/08/04,01:11
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:12

ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ

 

Повратком Обреновића на престо Србија је повела активнију политику према Турској. За кратко време своје друге владавине (1858 – 1860.) кнез Милош је донео закон о наследству прстола, склонио по страни устав из 1838. и затражио од Порте да исели муслиманско становништво из Србије. Наставио је да влада апсолутистички, тако да је народ после његове смрти осетио олакшање.

Очеву политику наставио је кнез Михајло у својо другој владавини (1860 – 1868.). Турско становништво и турска војска на калемегдану били су чести извори сукоба. После инцидента на Чукур – чесми (1862.) када је турски војник убио српског дечака избила је побуна у Београду. Турци су са тврђаве бомбардовали београдску варош. Конзули великих сила спречили су даље заоштравање сукоба. Кнез је успео да исели Турке из Ужица и Соколске тврђаве, а врхунац његове политике био је предаја градова од стране Турака 1867. године. После овога турака у Кнежевини више није било, а једини знак султановог суверенитета над Србијом био је турски барјак, поред којег се налазио српски.

Кнез Михајло и председник владе Илија Гарашанин су се спремали за рат против Турске и у том смислу Србија је склопила тзв. Први балкански савез са Црном Гором, Грчком и Румунијом, као и са хрватском Народном странком и бугарским револуционарним комитетом.

У унутрашњој политици кнез Михајло је био апсолутиста, али се он сматра просвећеним спаолутистом. Доношењем закона о Државном савету, Народној скупштини, државној управи и Народној војсци, кнез Михајло је учврстио своју власт, али је у многоме Србију осамосталио у односу на Турску. Био је велики реформатор, а пошто је период прогонства провео путујући Европом и упознајући се са модерним тековинама европског друштва, покушао је да део тих тековина пренесе у заосталу, непросвећену и још увек неослобођену Србију.

Као реформатор и апсолутиста кнез Михајло је многима сметао. У никада у потпуности разјашњеном атентату у Кошутњаку 1868. године кнез Михајло је убијен док се шетао. Убице су похватане и касније осуђене. Проблем који је настао након атентата био је у томе што Михајло није имао потомства, па тако и Србија наследника. Група оданих људи из власти и војске, је у првим тренуцима по атентату заузела све важније државне институције, а за наследника прогласила малолетног Милана Обреновића, Михајловог брата од стрица и унука Јеврема Обреновића.

 

СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ
2016/08/04,01:21

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:24

 

 

СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

 

До пунолетства кнеза Милана Србијом је управљало трочлано Намесништво у саставу генерал Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Осим старања о малолетном кнезу, Намесништво је 1869. донело Устав који је познатији под именом Намеснички устав. Овим уставом учвршћена је владавина Обреновића, зајамчена су грађанска права и судство је било независно.

Чим је постао пунолетан и званично ступио на престо, кнез Милан се суочио са великим изазовом. То је био до тада највећи устанак Срба у БиХ, тзв. Невесињска пушка (1875.). Народ у земљи захтевао је од кнеза да се помогне прекодринској браћи и да кнез објави рат Турској. Кнез Милан сматрајући да Србија није довољно спремна за рат, а и знајући за договор Русије и Аустрије да ће се у сукоб умешати, тек ако Србија доживи катастрофу, покушавао је да Србију не увуче у рат. Ипак, под великим пристиском јавности кнез Милан је био принуђен да Турској објави рат јуна 1876. године.

 Први српско – турски рат је показао колико је кнез био у праву. Иако је била потпогнута руским добровољцима српска војска доживела је тешке поразе на Шиљеговцу и код Ђуниса. Захвађујући интервенцији Русије Турска је пристала на примирје.

Други српско – турски рат је траја 1877 – 1878. и започео је уласком Русије у рат против Турске. Главнина рата Русије и Турске вођена је у Бугарској, док је српска војска наступала према Нишу. Српска војска ослободила је Ниш, Врање, Пирот и допрла до Грачанице на Косову. Рат је завршен Санстефанским миром између Русије и Турске. На опште запрепашћење Србије створена је Велика Бугарска, добар тео српских етничких територија ушао је у састав те државе, а БиХ је добила аутономија. Склапањем овог мира русија је остварила доминантан утицај на Балкану.

Незадовољне великим јачањем Русије на Балкану, велике силе су одмах сазвале конгрес у Берлину. На Берлинском конгресу (1878.), иако је била у подрђеном положају Србија је стекла независност са територијалним проширењем на нишки, пиротски, врањски и топлички округ. Независзност је стекла и Црна Гора са значајним територијалним приширењем, Бугарска је подељена на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију, док је БиХ дата на управу Аустроугарској. Иако у потпуности није могла бити задовољна одрдбама Берлинског конгреса, пре свега решењем за БиХ, стицање независности био је највећи успех Србије у 19. веку. 

 

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА
2016/08/04,01:26

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:28

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА - ТЕКСТ

 

Иaко су Турци завладали Зетом 1496. године они никада на простору Црне Горе нису успели да успоставе свој класични војно – феудални систем. Разлози за то били су неприступачан терен и велики отпор Црногораца. У периоду од 16. до 18. века кад год су Аустрија и Русија ратовали Црна Гора је макар на симболичан начин пружала отпор и ратовала против Турака.

Основне карактеристике живота у Црној Гори у другој половини 18. и почетком 19. века су владичанство, гувернадурство, живот по племенима и везаност за Русију.

Цетињска митрополија је највише допринела стварању државе у Црној Гори. Настала је на темељима Зетске епископије, коју је 1219. основао Свети Сава и која је у ранг митрополије подигнута 1346. године. Током 18. века цетињски митрополити боравили су у манастиру Стањевићи, а у Цетињу су се коначно настанили почетком 19. века. Митрополија је обухватала простор Старе Црне Горе (простор изнад Боке Которске, око Цетиња, до Ријеке Црнојевића и Вирпазара), Боке Которске, Приморја са Скадром и једног дела херцеговачких брда. Цетињска митрополија нарочито је добила на значају када је укинута Пећка патријаршија и када је Српска Православна Црква дошла под управу Васељенске (грчке) патријаршије, јер је њоме управљао српски, а не грчки митрополит. Цетињске митрополите хиротонисали су пећки патријарси и карловачки митрополити, а у 19. веку руски Синод.посебно месту у улози Цетињске митроплије има породица Петровић – Његош, која је митроплите давала од 1697. до 1852. године. Иако је црквена организација била у рангу митрополије, њени митрополити су се често титулисали као владике, те се због тога овај период црногорске историје назива владичанством. 

Племе је трећа битна институција у Црној Гори. Оно се делило на братства, а оно на породице. Племе је територијално – управна јединица, тј. заједница у којој живи више братстава. На челу племена налазили су се главари. Племе је у Црној Гори исто што и кнежина у Србији. Племена су у Црној Гори била међусобно завађена, највише због борбе за пашњаке којих је у црногорским брдима било мало. Упади на територију дргог племена или на територију пд турском влашћу називали су се четовање. Суштина четовања била је у убирању плена. Једна од најгорих ствари која је раздирала црногорска племена била је крвна освета (када припадник једног племена убије другог, морала је следити освета). Кад је средином 19. века цетињским владикама коначно пошло за руком да сузбију племенску анархију створена је држава у Црној Гори.

Везаност Црногораца за Русију је била изузетно изражајна. Мит о великој, православној Русији био је изузетно снажан код Црногораца, те су се зато цетињске владике ослањале на њу. Русија је сматрана као велика мајка, а свака помоћ Русије у храни или новцу за Црногорце је значила много. Ипак удаљеност Русије од Црне Горе и често супротни интереси ове велике православне земље допринели су да се држава у Црној Гори дуго не формира. Тек када се књаз Данило средином 19. века почео окретати и западноевропским силама помак у стварању државе се осетио. Колико је везаност за Русију код Црногораца била јака говори и помало невероватна, али истинита прича о Шћепану Малом. Шћепан Мали се у Црној Гори појавио 1776. како се то каже ниоткуда и издавао се за свргнутог руског цара Петра III, којег је свргла Катарина Велика. Црногорци су поверовали у његову причу и он је вештим потезима преузео световну власт. Сузбијао је крвну освету и завео ред и мир међу племенима. Остао је познат и по томе што је стрељо човека због убиства. Своје намере остваривао је уз помоћ једног оружаног одреда. Шћепан није био ратник и смрт му није била славна. Убио га је слуга којег је унајмио скадарски везир 1783. године. Иако није спровео корените реформе, показао је својом строгом владавином како се ствара држава, касније му је славни Његош посветио спев Лажни цар Шћепан Мали.

Теократија

Је владавина духовног лица и она је била присутна у Црној Гори од краја 18. века. Први владика који је практично објединио духовну и световну власт у Црној Гори био је Петар I Петровић Његош (1784 – 1830.).Хиротонисан је у Сремским Карловцима. Цео свој владичански период провео је носећи се са Црногорцима и борећи се против Турака. Скадарског пашу победио је у биткама на Мартинићима и Крусима 1796. Сарађивао је са Карађорђем током Првог српског устанка и ратовао је заједно са Русима са  Французима на Приморју. После пада Наполеона и Бечког конгреса Црној Гори је сусед постала Аустрија. Против анархије племена се борио клетвом, умиром и судом.

Да би се успешно одбранила од учесталих напада скадарског паше, катунска нахија и владика су донели Заклетву и Стегу (1896.), акта о заједничком отпору црногорских племена Турцима. Године 1798. Петар I је донео Законик обшчи и брдски, познатији као Законик Петра I. Допуњен је 1803. године. Њиме су регулисани горући проблеми у Цетињској митрополији: суд, порез, кривична дела и приватно – правно односи. Врховни судски орган Правитељство суда црногорског и брдскг, тзв. Кулук, основан је 1798. Овим правним радњама ударени су темељи будуће црногорске државе.

Владика Петар II Петровић Његош (1830 – 1851.) ушао је у историју као један од најбољих писаца са ових простора, а тек потом као духовни предводник. Најпре је 1831. године укинуо гувернадирство, прогласивши себе за владику и господара Црне Горе. Хиротонисан је за владику у Русији. Није био пуно изложен нападима Турака и у том погледу остао је упамћен по борби са Смаил – агом Ченгићем 1840. на Мљетичку и по губицима манастира Маина и Стањевића, које је купила Аустрија, као и по губицима острва Врањине и Лесандра у Скадарском језеру које је освојио скадарски паша. Успео је да тероторију Црне Горе разграничи са Аустријом и турском провинцијом Херцеговином потписивањем уговора у Дубровнику (1841.). створио је полицијски орган гвардију, са посебним одрдом његове телесне гарде – перјаницима. У  спољној политици ослањао се на Русију, а са Србијом је одржавао пријатељке односе. Био је велики пријатељ Вука Стефановића Караџића. Најпознатија књижевна дела владике Петра II су Горски вијенац, Луча Микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.

 

КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА
2016/08/04,01:32

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:34

КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА - ТЕКСТ

 

Наследник Петра II, Данило одустао је од рукоположења за владику, па је вешто извео да га Скупштина главара 1851. прогласи за кнеза. Од доба књаза Данила (1851 – 1860.) Црна Гора се назива кнежевином. Русија је књаза Данила признала за световног господара, али не и Турска. Она је искористила један безначајни погранични сукоб да нападне Црну Гору. Напад Турака предводио је славни Омер – паша Латас. Он је почетком 1853. године опколио Црну Гору и стигао до Цетиња, али је Данило затражио помоћ Аустрије и Русије, које су интервенисале и спречиле покоравање Црне Горе.

Књаз Данило је наставио агресивну политику према Турцима. Тражио је од великих сила признавање независности, територијално проширење и разграничење са Турском 1856. али Париски конгрес сазван после Кримског рата није расправљао о Црној Гори.

Пошто је Црна Гора помагала устанике Луке Вукаловића у Херцеговини, Порта је наредила босанском везиру да нападне Црну Гору. На Граховцу 1858. босанска војска је била поражена, што је Данилу донело велики углед.

Скупштина на Цетињу је 1855. донела Законик књаза Данила Првог, којим су регулисани уставни, правни, кривични, грађански и наследни односи, као и сам судски поступак. Прописане казне биле су строге.

Књаз Данило владао је аутократски, пошто је протерао све противнике из земље. Једна породична свађа завршила се осветом и његовим убиством у Котору (1860.).

Данила је наследио књаз Никола I Петровић (1860 – 1918.). Ово је владар који је убедљиво најдуже владао на овим нашим просторима. И он је наставио да води ратоборну политику према Турцима. Још једно помагање херцеговачким устаницима, довело је до новог рата са Турцима (1862.). Турке је поново предводио Омер – паша Латас, а Црногорце војвода Мирко. Омер – паша је поново стигао до Цетиња и овога пута је Русија спасила Црну Гору.

Невесињска пушка (1875.) је по трећи пут увела Црну Гору у рат са Турском. Почетку рата претходило је склапање тајног савеза између Србије и Црне Горе. Црногорци су се јуначки борили и у неколико битака поразили Турке. Победе су однешене у биткама на Фундини, Вучјем Долу и код манастира Морача, после којих су ослобођени Никшић, Бар и Улцињ. Санстефанским миром Црна Гора је стекла независност и велико територијално проширење. То је потврђено и одлукама Берлинског конгреса. Стицањем независности постигнут је највећи успех Црне Горе у 19. веку, а територија је удвостручена. Као и Србија и Црна Гора је била незадовољна решењем да се БиХ да на управу Аустрији. 

 

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ
2016/08/04,01:37

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:39

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ

 

Положај српске раје у Босанском пашалуку у 19. веку био је по много чему најтежи у Османлијском царству. Као прво Босна је до 19. века често била поприште ратова које Турска водила са Аустријом и Млетачком републиком што је довело да страдања становништва и пустошења њихових имања; као друго неприступачан терен и неплодна земља у Босни нису могли да створе силне дажбине које раја морала платити и као треће и најважније, велика удаљеност Босне од Цариграда пружала је могућност да босанске аге и бегови буду самовољне, да веома злоупотребљавају власт, подижу ионако високе дажбине и да заводе терор над рајом која није била у могућности да испуни све дажбине и захтеве.

Порта и султан су због пограничног положаја Босне овој провинцији поклањали посебну пажњу. Босански пашалук је био подељен на капетаније, под управом капетана, богатих босанских феудалаца. Управо због те важности Босне Порта и султан су желели мир у њој и зато им никако није одговарало да у Босни избијају честе буне раје услед тешког положаја раје. Сви покушаји турских султана да се и у Босни заведу реформе у првој половини 19. века завршали су неуспехом услед отпора босанског беговата, којем би реформе значиле одузимање тог удобног положаја.

Кад код би султан покушао да спроведе реформе у БиХ, беговат је подизао побуне. Најзначајнија побуна босанских муслимана против Порте била је 1831/32. године. Босански капетани изабрали су Хусеин – агу, капетана Градчца, познатог као Змај од Босне за босанског везира. Босанска војска победила је султанову код Бањске на Косову, али је поражена код Сарајева. Порта је затим укинула капетаније, а пре тога је издвојила Херцеговину и створила посебан Херцеговачки пашалук, и за везира поставила Али – пашу Ризванбеговића.

Босански великаши идаље су се бунили против султанових реформи. Коначно 1850. године Порта је против босанских великаша послала Омер – пашу Латаса, човека са великим искуством у гушењу буна великаша чиром Турске, и једном од најбољих војсковођа тога времена у Турској. Омер – паша је био потурчени Србин из Лике (звао се Михаило, Мића), који је за кратко време од исламизовања услед великих способности које је поседовао догурао до високих положаја у турској војсци. Он је крваво угушио устанак великаша у Босни. Око 1000 великаша је или побио или похапсио, а њих око 400 је оковане у ланцима послао пред султана. Али – пашу Ризванбеговића је да би га понизио натерао да јаше магарца уназад, а затим га је погубио.. ипак ни после овога положај раје се није битније поправио.

Устанци и буне раје

Читав период 19. века до 1878. године у Босни је обележен бунама и устанцима раје. Почетком 19. века српска раја у Босни била је понешена Првим српским устанком, те је помислила да је можда дошао тренутак да се ослободи Турака. Карађорђе није успео да пренесе устанак у Босну и сви покушаји босанске раје су пропали.

Први такав покушај била је Јанчићева буна (1809.). Подигао ју је Јово Јанчић у Босанској крајини, али су је Турци крваво угушили. Затим је уследила поп Јовичина буна у Посавини (1834.), коју су Турци такође крваво угушили.

Када гушење побуне босанских великаша од стране Омер – паше није донело велико побољшање раји, најпре је избила Пецијина буна у Босанској крајини и Посавини, а затим је букнуо устанак Луке Вукаловића (1852 – 1862.) у Херцеговини. Ова буна била је вема помагана из Црне Горе, што је био разлог да Омер – паша у два наврата напада на њу. После десет година крвавих битака буна је била коначно сломљена.

Највећи устанак раје у Боснио био је Невесињска пушка (1875 – 1878.). овај устанак означио је почетак Велике источне кризе и почетак решавања Источног питања. Устанак је избио код Невесиња у Херцеговини и брзо се проширио по целој Босни. Устанак је ускоро запалио цео Балкан. Најпре је су Србија и Црна Гора ступиле у рат са Турском, а затим је 1877. и Русија. Вође устанка били су Мића Љубибратић у Херцеговини и Петар Петровић Пеција и Голуб Бабић у Босни. Црна Гора је помагала и контролисала устанак у Херцеговини, а Србија у Босни. Неко време у Босни је четовао и принц Петар Карађорђевић, каснији краљ Србије, под лажним именом Петар Мркоњић. Тежња Срба из БиХ била је да се уједине са Србијом и Црном Гором. Тако је Скупштина устаничких првака у Босни прогласила уједињење Босне са Србијом (1876.), али до њега није дошло. И сидбина Босне је решавана Санстефанским миром и Берлинским конгресом. Санстефанским миром Босна је добила аутономију у оквиру Турске, што је преиначено одлуком Берлинског конгреса да се БиХ да на управу Аустроугарској на неодређено време. Изговор великих сила за овакву одлуку био је да Турска више није била у стању да одржи ред и мир у Босни, те се Аустроугарској она зато поверава. Наравно да Срби из Босне, као и Србија и Црна Гора због овакве одлуке нису били задовољни.

 

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ
2016/08/04,01:42

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:43

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ

 

Србима из Јужне Угарске су у току друге половине 18. века полако укидане привилегије које су у ранијем периоду стицали, пре свега што је опасност од Турака била све мања, па је и  потреба за Србима као одбрамбеним бедемом према Турској била све мања. Циљ бечког двора био је да постепено највећи део Срба преведе у кметове.

Почетком 19. века и код Срба из Јужне Угарске се осетило национално буђење као последица Првог и Другог српског устанка. Срби су максимално помагали своју браћу јужно од Саве и Дунава, како у новцу, муницији, наоружању и добровољцима, тако и одласку у Србију где су образовани угарски Срби пружали сваку помоћ у уређењу државе. У самој Јужној Угарској било је стидљивих покушаја побуна против хабзбуршких власти у виду Тицанове буне у Срему (1807.) и Крушчичке буне у јужном Банату (1809.). Обе ове буне остале су на локалном нивоу и биле су лако угушене. Најзначајнија личност с краја 18. и почезка 19. века међу србима из Јужне Угарске био је митрополит Стеван Стратимировић.

У време Метерниховог апсолутизма (1815 – 1848.) дошло је до обнове феудалних односа у Монархији што је значило још веће сужавање права мањинских народа укључујући и Србе. Зато је било питање времена када ће букнути српски национални покрет у Јужној Угарској. То се десило за време Револуције 1848/49. године.

Револуција 1848/49. године код Срба из Јужне Угарске (Српску покрет у Јужној Угарској)

Револуционарна збивања у Бечу и Пешти с пролећа 1848. брзо су се пренела међу Србе, Хрвате и Чехе. Срби су током пролећа 1848. године одржали више скупова у Пешти, Новом Саду, Земуну и Сремским Карловцима. На овима скуповима Срби су састављали захтеве у којима су тражили право на употребу народног језика, заштиту православне вере, редовно сазивање свог Сабора и градску самоуправу. Временом су захтеви проширени, па је су Срби тражили и свог војводу, употребу ћирилице, српски грб и заставу. Тако се од социјалних и локалних захтева прешло на тражење националне аутономије.

Срби су своје захтеве искристалисали на Мајској скупштини која је одржана маја 1848. године у Сремским Карловцима. Скупштину је сазвао митрополит Јосиф Рајачић и на њој су присуствовали сви виђенији Срби из данашње Војводине, Славоније и Хрватске. Мајска скупштина је тражила следеће:

1.      Српску војводину, коју би чинили Срем са Границом, Барања, БАчка и Банат,

2.      Постављење митрополита Рајачића за патријарха,

3.      Именовање Стевана Шупљикца за војводу Српске војводине,

4.      Ступање Српске војводине у политички савез са Краљевином Хрватском

5.      Оснивање Народног одбора као извршног органа Сабора

Захтеви са Мајске скупштине су одмах упућени бечком двору и угарској револуционарној влади са Кошутом на челу. Мађари су одмах одбили захтеве уз Кошутову изјаву да ће ако треба и мачем решити српско питање. Тада је бечки двор искористио своју традиционалну полтику завади, па владај, искористивши супротности између Мађара и других мањинских народа, те се Револуција претворила у крвави грађански рат између Мађара и мањинских народа, првенствено Срба.

Мађари су у овом рату имали бољу коњицу, док су Срби имали бољу пешадију. Србима је стигла и помоћ из Кнежевине Србије у виду добровољаца које је предводио Стеван Книћанин. Одлучујуће битке одиграле су се код Томашевца и Сентомаша (Србобрана) у којима су Срби однели победе. Мађарска револуција била је сломљена јер су Руси, Немци и Хрвати предвођени баном Јелачићем потукли Мађаре код Вилагоша.

Цар Фрањо Јосиф II се одужио Србима тако што им је даровао Војводство Србије и Тамишког Баната, које је било независно од Угарске, али потпуно потчињено Аустрији. Срби су се осећали изневерним јер то није било оно што су они на Мајској скупштини тражили, поготову јер су дарваном Војводству чинили мањину, а војвода је постао лично цар. Седиште Војводства је било у Темишвару. Чак и такво Војводство је под притиском Мађара после аустријских пораза у Италији 1860. било укинуто, а да би како – тако задовољио Србе, цар им је дозволио да одрже Сабор.

На Благовештанском сабору 1861. се окупио сав интелектуални свет војвођанских Срба. На овом Сабору већина се изјашњавала са сарадњу са Бечом, а мањина са Мађарима. Превагу је однела већина која је упутила захтев да се створи нова аутономна област у којој би Срби чинили већину, која би захватала Срем, доњу Бачку и део Баната, без Војне Крајине и која би се звала Војводовина србска. На њеном челу био би војвода. Захтеви овог сабора никада нису одобрени.

Светозар Милетић и Слободоумна странка

У другој половини 19. века центар збивања војвођанских Срба постаје Нови Сад – Српска Атина, која преузима примат над Сремским Карловцима. Томе је допринело пресељавање Матице Српске из Пеште у Нови Сад (1864.) и покретањ листа Застава који је имао велики полиотички утицај. У културном погледу у овом периоду најзначајније место зазимају прваник Јован Хаџић и архимадрит Лукијан Мушицки.

У другој половини 19. веку улогу лидера војвођанских Срба преузео је Светозар Милетић. Био је градоначелник Новог Сада, српски посланик у бечком и пештанском сабору. Политичку платформу своје будуће политичке странке изнео је у тзв. Туцинданском чланку, када је на опште изненађење Срба изнео виђење да се Срби за своја права морају борити заједно са Мађарима. Његово највеће дело је оснивање прве политичке странке војвођанских Срба Српске Народне Слободоумне Странке. Странка је основана 1869. године у Великом Бечкереку – Зрењанину и залагала се за интересе српског народа у Аустроугарској тј, за његову равноправност. Као велики борац за српска права и велики противник аустроугарских власти био је често на њиховој мети. Тако је и на монтираном судском процесу осуђен на кратку, али тешку робију у затвору у Араду. После робије показивао је знаке физичке изнемоглости и душевног растројства, те се повукао из политичког живота. Аустроугарске власти су постигле оно што су хтеле, Срби су постали обезглављени и убрзо се Милетићева странка поцепала. То је дало могоћност угарским властима да у склопу мађаризације постепено елиминишу Србе из културног и политичког живота Монархије. 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu