ПОЈАМ ИСТОРИЈЕ
Историја је наука која се бави проучавањем прошлости људског друштва. као наука, историја је настала у старој Грчкој. Творцем или "оцем историје" сматра се старогрчи историчар Херодот. Он је тврдио да се о догађајима из прошлости може говорити само на основу проверених историјских извора.
До сазнања о догаћајима из прошлости историчари долазе на основу историјских извора. Историјски извори се деле на писане, материјалне и усмене.
У писане историјске изворе спадају сви натписи и записи из прошлости. Они се чувају у историјским архивима и библиотекама. У материјалне историјске изворе спадају оруђа и оружја из прошлости, као и остаци грађевина. Они се чувају у музејима, а могу се видети и на археолошким локалитетима. У усмене изворе спадају предања, митови, легенде, песме и приче из прошлости.
У новије време користе се и савремени извори: аудио (звучни), видео и информатички (компјутерски) извори.
Прошлост се дели на праисторију и историју. Праисторија почиње настанком човека и траје до изума писма. Историја се дели стари век (од настанка писма до пада Западног римског царства) , средњи век (од пада Западног римског царства до открића Америке), нови век (од открића Америке до Првог светског рата) и савремено доба (од Првог светског рата до данас).
ПРАИСТОРИЈА
Праисторија јее временски период који настаје појавом првих људи, а завршава се открићем писма. Праисторијом се баве археолози , а до својих сазнања долазе на основу проучавања материјалних извора, као на пример остацима људи и животиња и проучавањем артефаката – очаваних оружја, оруђа, посуђа, накита и слично.
Праисторија се дели на камено и метално доба. Подела је направљена на основу материјала који се користио за израду оруђа и оружја.
КАМЕНО ДОБА
Камено доба се дели на старије, средње и млађе камено доба.
Старије камено доба или палеолит поклапа се са леденим добом и траје од око 2 милиона гпне. До око 10 000 гпне. Први људи названи су хоминиди појавили су се пре око 3,5 милиона година у источној Африци. Пре око 2 мил. година први човек назван вешти човек или homo habilis користио је обичан камен са оштрим ивицама. Није имао сталног станишта, а живео је у пећинама и у заједницама од 10 – 15 људи тј. чопорима или хордама. Због скупљања плодова усправио се и постао усправан човек – homo erectus. Човек почиње да се бави ловом и научио је да пали ватру.
Пре око 300 000 година настаје разуман човек или homo sapiens. Ова врста човека живела је на просторима Африке и Азије. Успева да равије моћ говора.
Веома разуман човек или homo sapiens sapiens пре око 20 000 година насељава Америку и Аустралију. Овој врсти човека припада Кромањонац назван по пећини Кромањон у Француској где су пронаћени остаци. Ова врста људи направила је коштану иглу, лук и стрелу, коштану удицу и бодљикави харпун. Подврста овој врсти људи је неандерталац који је добио назив по пеђини Неандертал у немачкој. Ова врстаљуди прва је сахрањивала мртве уз одређене церемоније, а и веровали су у загробан живот.
Средње и млађе камено доба
Средње камено доба или Мезолит траје од пре око 10 000 година до пре око 7 000 година. То је доба коришћења глачаног камена, којег је човек глачао уз помоћ кварцног песка и воде.
Млађе камено доба или Неолит: у овом периоду човек је потпуно овладао производњом и употребом оружја и оруђа. На Блиском истоку почиње пре око 7 500 година, а на Балкану пре око 5 500 година. Човек прелази на седелачки начин живота, живи у крвним заједцама – родовима, бирају се родовске старешине. Више родова чинило је братсво, а више братставо племе. Извршена је подела рада за мушкарце и жене – матријархат. Што се вере тиче обожаване су животиње – тотемизам и богињу – мајку симбол плодности земље и жене. У овом периоду човек је усавршио риболовачки алат, израђивао је глинено посуђе и направио је први разбој. Од локалитета код нас из овог периода издвајају се Лепенски Вир на Дунаву, Старчево код Панчева и Винча код Београда.
МЕТАЛНО ДОБА
Почиње у 6. впне. Дели се на бакарно, бронзано и гвоздено доба.
У металном добу појављује се вишак производа, занатство, трговина, градови. Око 3 500 гпне. Долази до распада првобитне људске заједнице, појављује се писмо и прве државе.
МЕСПОТАМИЈА
Месопотамија је област између река Тигар и Еуфрат. Реч Месопотамија у преводу значи међуречје. Прве државе на тлу Месопотамије су Сумер и Акад.
Сумерци су населили југ Месопотамије. Бавили су се трговином, занатством и земљорадњом. Најзначајнији градови Сумераца су Ур, Урук и Лагош.
Акађани су живели на северу Месопотамије. Владар Саргин I (24. впне) успео је да покори Сумерце и Тако уједини Меспотамију. Називан је господаром четири стране света². Главни град звао се Акад.
Почетком II миленијума пне. Аморићани насељавају Месопотамију и оснивају Старо вавилонско царство са престоницом у Вавилону. Највећи успон ово царство имало је у првој половини 18. впне. за време владавине Хамурабија. Хамураби је остао познат по доношењу Законика. Хамурабијев законик је имао 282 члана, оригинал је био уклесан на каменој плочи и регулисао је кривично преступе, брачно, имовно право и пословне односе.
У 14. впне. настаје Асирско царство. Оснивају га Асирци у горњрм току Тигра са престоницом у Ашуру. Најзначајнији владари били су Тиглит – Паласар у 8. впне. и Асурбанипал у 7. впне. Он је је престоницу пренео у Ниниву. Остао је познат по својој библиотеци. Асирско царство уништили су Халдејци и Међани 612. гпне.
Халддејци су творци Новог вавилонског царства. Најзначајнији владар био је Навуходоносар из 6. впне. остао је упамћен по сјајним грађевинама као што су главна улица посвећена богињи Иштар, Вавилонска кула посвећена богу Мардуку висока 90 метара и царска палата са висећим вртовима у част жене Семирамиде која је једно 7 светских чуда. Ново вавилонско царство уништио је персијски цар Кир 538. гпне.
Друштвено уређење држава Месопотамије
На челу државе био је владар који је сматран божијим намесником. Ослањао се на дворане, високе чиновнике и војне заповеднике. Средњи слој чинили су нижи свештеници, писари, занатлије и трговци. Нижи слој чинили су сељаци земљоеадници. Робови нису имали никаква права.
ЕГИПАТ
Египат је настао у долини реке Нил око 3200. гпне. Египатска држава простирала се дуж Нила у дужини од 6700 км. Египћани су мешавина Либијаца, Хамита из Етиопије и Нубије (данашњег Судана) и Семита са Блиског истока. Херодот је рекао да је Египат дар реке Нил.
Египат је био насељен још у праисторији. Већ тада становници Египта прокопавају канале за наводњавање и одводњавање. Тад се у Египту почињу стварати робовласнички односи. До око 3200. гпне. у Египту су постојале мале сеоске општине – номе на челу са номарсима.
Номе су често међусобно ратовале ради стицања земље и робова. Око 3500. гпне. дошло је до стварања Горњег и Доњег Египта, а око 3200. гпне. владар Доњег Египта Менес успео је да уједини државу. Престоница државе постао је град мемфис у Доњем Египту.
Историја Египта дели се на периоде Старог, Средњег и Новог царства.
Старо царство 3200 – 2400 гпне: у овом периоду се копају први већи канали око Нила. Менес је изградио чиновнички апарат и попис земљишних поседа, први је увео нилометре – камене плоче за мерење водостаја Нила. Друштвено уређење државе чинили су 1. племство 2. чиновници, занатлије и трговци 3. сељаци и 4. робови.
Средње царство 2400 – 1580. гпне: Старо царство је пропало јер су пред крај ове ере поједине аристократске породице покушавале да ослабе власт фараона, што је ослабило државу и довело до њеног распада. Поновно уједињење извршили су владари града Тебе у Горњем Египту.
У овом периоду Египат је водио ратове против Нубије и територијално се проширио. Развила рударска производња на Синају. Држава је пропала тако што је најпре ослабила због отпора аристократије услед великих пореза, а затим су је покорили Хикси. Хикси су користили коње и двоколице у ратовима што је била превага у односу на Египћане. Владавина Хикса Египтом трајала је око 120 година.
Ново царство 1580 – 671. гпне: Египћани су се ослободили Хикса око 1580. пне. предвођени Ахмосом. Ахмос је постао ујединитељ, нови фараон, а престоница је опет постала Теба. У овом периоду створена је стајаћа војска састављена од пешадије, стрелаца и двоколица. Египат доживљава велики успон, а највећа освајања предузета су за време фараона Тутмеса III (око 1500. гпне) и Рамзеса II (око 1300 гпне.).
У доба Тутмеса III је за 19 година предузето 17 похода. Тутмес је Нубију, Сирију и Палестину. Рамзес II је водио бројне ратове са Хетитима у Малој Азији. Ратовао је са хетитским царем Хатушилом III. Одлучујућа битка одиграла се код града Кадеша на реци Оронти у којој су Египћане претрпели тежак пораз. После ове битке потписан је први познати мировни уговор у историји којим се Рамзес одрекао свих северних области од Кадеша.
Ратови Египта и Хетита ослабили су обе државе што су искористили Асирци и 671. гпне под вођством цара Асурбанипала покорили Египат. После 20 година Египћани се ослобађају Асираца и стварају тзв. Саиско царство названо по престоници Саису у делти Нила.
Саиско царство 671 – 525. гпне: фараони саиског царства се ослањају на најамничку војску у којој је било много Грка. У овом периоду Египат није водио освајачке ратове. Развијају се занатсво и трговина, као и земљорадња. Саиско царство покорио је персијски цар Камбиз 525. гпне после битака код пелузије и Мемфиса. Године 332. пне. египат улази у састав државе Александра Македонског, 30. гпне. покоравају га Римљани.
ФЕНИЧАНИ, ХЕБРЕЈИ (ЈЕВРЕЈИ) И ПЕРСИЈАНЦИ
Феничани потичу са западне обале Персијског залива. Око 1500. гпне насељавају источну обалу Средоземног мора. Оснивају више градова – држава од којих су најзначајнији Тир, Сидон и Библос. Увек су признавали власт неке веће државе имајући самоуправу. Производили су и звозили кедар, злато, сребро, вино, маслиново уље и прурпур по коме су и добили име јер на грчком реч феникс значи пурпур. У Библосу су производили пергамент – веома квалитетни писаћи материјал од телеће коже. Били су сјајни трговци, оснивали су трговачке колоније ђиром Средоземља од којих је најзначајнија картагина у данашњем Тунису. Користили су једноставно гласово писмо од 22 сугласничка знака. Из овог писма настао је грчки алфабет и каснија европоска писма.
Хебреји – Јевреји су Палестину у Ханан – обећану земљу дошли око 1300. гпне. У II половини 11. векастворено је Израелско – јудејско царство. Оснивач државе био је Давид који осваја Јерусалим и претвара га у престоницу. Наслеђује га цар Соломон који у Јерусалиму гради величанствени двор и храм богу Јехови. У 10. веку пне. држава се распада на северни Израел и Јужну Јудеју. Године 722. асирски цар Саргон II осваја Израел, а 586. гпне Навуходоносар осваја и Јудеју. Навуходоносар је разорио Јерусалим и Соломонов храм, а десетине хиљада Јевреја је одведено у тзв. вавилонско ропство. Персијски цар Кир је Јеврејим дозволио да се врате у Палестину и обнове храм. Због неуспелог устанка у I впне. Јевреји су расељени су по читавој територији Римског царства. Државу су обновили тек 1948. године. Јеврејска религија веровања у једног бога Јехову (Јахву) је темељ хришћанства и ислама. Најважнији споменик јеврејске културе је Стари завет.
Персијанци: персијска племена ујединила су се у 6. впне. оснивач персијске државе био је Кир (558 – 529. гпне). Он је покорио Међане и кренуо у даља освајања. Персијанци су били одлични и сурови војници. За кратко време под персијску власт дошли су Мала Азија, Феникија и Палсетина, а Кир заузима и Ново вавилонско царство 538. гпнр. Киров наследник Камбиз освијио је 525. гпне. Египат и стиже до Инда. Дарије I покушава да покори Грке, као и Ксеркс. Персију је уништио Александар Македонски. Држава је била подељена на сатрапије на челу са сатрапима.
КУЛТУРА НАРОДА СТАРОГ ИСТОКА - POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈА
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
КУЛТУРА НАРОДА СТАРОГ ИСТОКА
КУЛТУРА НАРОДА МЕСОПОТАМИЈЕ
У Месопатамији је кориштено клинасто писмо. Кориштен је лунарни календар, сунчани и водени часовник. Једно од достигнућа у математици је подела круга на 360 степени и минута на 60 секунди.
Народи Месопотамије су за писаћи материјал користили глинене плочице и камене плоче. Најстарије књижевно дело написано је на клинастом писму и то је Еп о Гилгамешу. И најстарији правни споменик написан је клинастим писмом и то је Хамурабијев законик.
Религија Сумера: Ану - бог неба и отац свих богова, Енлил – бог земње и ватре, Еа – бог воде, мудрости и занатства. Религија Вавилона: Мардук – врховни бог, Син – бог месеца, Шамаш – бог сунца и правде, Иштар – богиња љубави и рата.
ЕГИПАТСКА КУЛТУРА
Писменост: у Египту се користило сликовно писмо са знацима који су названи хијероглифима (свети знаци). Хијероглифе је дешифровао Француз Шамполион 1822. године успевши да преведе текст са тзв Камена из Розете. Египћани су углавном писали на папирусу, писаћем материјалу направљеног од истоимене биљке која је у изобиљу расла на обалама Нила.
Религија: Египћани су веровали у више богова. У најстарије доба када су египћани били ловци и сточари обожаване су дивље животиње (крокодил, лав, шакал...). затим су се обожавале домаће животиње, као нпр. Крава под именом богиња Хатор или бик под именом бога Аписа. У доба када су се развили робовласнички односи развила се класична политеистичка религија у којој је врховни бог био Ра – бог сунца, затим Озирис – бог подземног света, Анубис – бог балсамовања, Сет – бог насуља, мрака и зла. У време фараона из Тебе Амон – заштитник тебе постао је врховни бог Амон – Ра.
Загробни живот: Египћани су веома веровали у живот после смрти. Услед тога градили су монументалне гробнице од којих је свакако најграндиознија Кеопсова пирамида висока 143 метра, Тутанкамонова гробница итд... Због веровања у загробни живот Египћани су развили технике балзамовања и мумифицирања да би спречили распадање тела покојника. Самим тим развила се и медицина и хемија.
НАЈСТАРИЈА ИСТОРИЈА ГРЧКЕ
Грци су насеелили јужни део Балканског полуострва између 2000. и 1400. гпне. дошавши из централне или источне Европе. На простору грчке Грци су затекли староседеоце Пелазге. Своју земљу Грци су називали Хеладом, а себе Хеленима. Назив Грци су им дали Римљани по једном малом племену из Епира са којим су најпре дошли у додир.
Пре доласка Грка на овом простору цветала је тзв. Критско – микенска култура или цивилизација. Она се поклапа са најстаријим културама египта и Месопотамије и трајала је у периоду од 3000. до 1200. гпне.
Критска култура: се развила на острву Криту. Назива се и минојска по легендарном критском краљу Миносу. Открио ју је енглески археолог Артур Еванс крајем 19. века. Он је ископавањима открио остатке градова Кносос и Фестос. У Кнососу су откривени остаци краљевске палате, а откривено је и тзв. линеарно А писме које никада није дешифровано. Становници крити највише су се бавили поморском трговином, зрмљорадњом и занатвом.
Микенска култура: је добила назив по граду Микени на полуострву Пелопонезу. Открио ју је немачки археолог Хајнрих Шлиман. Творци ове културе су ахајци – народ индоевропског порекла који је око 1400. гпне разорио критску државу. Поред Микене на Пелопонезу је постојало још неколико градова –држава попут пилоса, Тиринта и Орхамена. И овде је откривено писмо које никада није дешифрована, тзв. линеарно – б писмо. Најмонументални остаци микенске културе налазе се у Микени и то је тзв. Микенске палата – Мегарон у којој се налазе чувена лавља врата.
Најкрупнији догађај микенске епохе је Тројански рат. Према легенди Тројански рат је ибио због тога што је је лепи Парис – син тројанског краља Пријама отео прелепу Јелену, жену спартанског краља Менелаја. Због тога су се удружили сви грчки краљеви и предвођени микенским краљем Агамемноном, братом Менелајевима напали Троју. Опсада Троје трајала је 10 година. Најчувенији грчки јунак тројанског рата био је Ахил, а тројански Хектор. Троја је коначно заузета убацивањем легендарног дрвеног коња у чијој утроби су се налазили грчки јунаци.
ГРЧКИ ПОЛИСИ
СПАРТА
Спарта је полис настао у долини реке Еуроте у Лаконији на Пелкопонезу. Основали су га Дорци који су око 1200. гпне. покорили Ахајце и претворили их у робове. Покорено становништво стално је подизало устанке, тако да је најстарија историја Спарте обележена немирима.
Друштвено уређење Спарте: друштво Спарте делило се на спартијате, перијеке и хелоте. Спартијати су једини пуноправни грађани. Једина дужност била им је војна обавеза и управљање државом. Њихове поседе који су називали клер обрађивали су државни робови – хелоти. Перијеци су били слободни људи без политичких права. Бавили су се трговином, занатством и земљорадњом. Имали су обавезу плаћања пореза и служења у војсци. Хелоти су били државни робови који су обрађивали земљу спартијата и давали део приноса, док би вишак задржавали за себе. Нису се моглипродавати нити добити слободу, то право једино је имала држава.
Државно уређење Спарте: У 9. впне. законодавац Ликург је Спарти дао законе по коме је Спарта добила своје уређење ко је било аристократско. На челу Спарте налазила су се 2 краља (базилеуса) – један је одлазио у рат, други остајао у граду. Герузија – Веће стараца била је састављена од 28 пензионисаних војсковођа - героната старијих од 60 година + 2 краља. Герузија је управљала Спартом и водила државне послове. Геронти су бирани доживотно. Петорица ефора имали су задатак да надгледају краљеве и прате их у походима, да одржавају ред и мир у Спарти, суде у грађанским парницама и васпитају омладину у гимназијама. Народна скупштина (Апела) била је састављена од свих спартијата старијих од 30 година. Састајала се једном месечно на отвореном простору. У њој није било расправе већ само гласање виком. Имала је надлежности у вези рата, мира, избора чланова герузије и ефора.
Васпитање деце: дечаци од 7 до 18 година васпитавани су у специјалним војним школама – гимназијама да постану одлични војници. У тим школама дечаци су учени војној стратегији, руковању оржјем, борилачким вештинама, преживљавању у тешким условима, комадовању итд. Када би се у породици родило мушко дете, после неколико месеци државна комисија би процењивала да ли је напредно или не. Уколико би процена била да је дете заостало бацано би у провалију. Захваљујући строгом војничком васпитању Спарта је имала сјајну војску у којој је посебно место имала тешко наоружана пешадија – хоплити.
Освајања: у другој половини 8. впне. Спарта је покорила суседну Месенију, а у 6.впне. и другим суседним полисима је наметнула своју вбласт створивши тзв. Пелопонески савез.
АТИНА
Је полис настао на полуострву Атици, а основало га је грчко племе Јонци.
Друштвено уређење Атине: грађани Атине делили су на аристократију (еупатриде - богате), демос – слободне грађане и робове.
Државно уређење Атине: у најстарије доба власт је имао краљ – базилеус. Временом му је власт ограничена а потом и одузета од еупатрида. Из редова еупатрида бирана су деветорица архоната од којих је сваки имао своје задужење. Власт им је у почетку била доживотна, затим на 10 година, а затим годину дана. Временом је успостављено тело Ареопаг – које је име добило по брду посвећеном богу Аресу. У ово тело улазили су некадашњи архонти, њихова дужност била је да надгледају државне послове и чувају закон. Постојала је и Народна скупштина – Еклесија коју су чинили сви слободни атински грађани – мушкарци
Прве атинске законе записао је Дракон 621. гпне.. Казне су биле веома строге. Зато се данас за строге казне каже да су Драконске.
Демос је од 6.впне. почео да се бори да уђе у власт. Солоновим реформама из 594. гпне. то право демос је делимично добио. Према тим реформама извршена је подела грађана према имовном стањау (годишњим приходима у житу, вину и уљу) на 4 разреда. Прва три слоја заседала су у Већу 400 (одлучивали су шта ће се износити пред Еклесију), а четврти слој је само учествовао на заседањима Народне скупштине. Захваљујући овим реформама у Атини је заведено демократско уређење.
У переиоду од 560 – 527. гпне. Солонов рођак Пизистрат је преузео сву власт и завео тзв. тиранију. Пизистратови главни противници били су аристократи. Он је два пута протериван из Атине, али се враћао и поново пеузимао власт. Да би опстао на власти Пизистрат се морао ослањати на демос и уводити неке реформе у његову корист. Помагао је ситне сељачке сопственике, дајући им зајмове из државне касе. За време Пизистрата почела је да се гради атинска флота која ће касније бити темељ моћи Атине.
Клистеновим реформама поново је враћено демократско уређење у Атини. Да би спречио повратак тираније Клистен је завео остракизам – протеривања. Назив остракизам настао је од речи острак – црерпић, јер су имена протераних исписивана на комадићима црепа. Прогонство је трајало 10 година, али протерани нису губили имовину и грађанка права.
Перикле је у политички живот ушао
после битке код Еуримедонта 468.гпне. Постао је вођа атинских демократа
наследивши Ефијалта. За време Периклеа атинска демократија доживела је процват.
Перикле је моћ заснивао на звању стртега од 443. гпне.
Перикле је спровео многе демократске реформе. Најмоћнији орган власти постала је Народна скупштина која се састајала три пута месечно. Перикле је да би у јавни живот Атине увео и најсиромашније грађане увео дневнице за све јавне и чиновничке дужности. Из државне касе сиротињи плаћане улазнице за позоришта
У доба Периклеа порасла је војна снага Атине. Саграђена је велика флота од преко 300 бродова, а сувоземна војска имала је прекјо 60 000 пешака.
У овом периоду и култура је доживела велики процват. На брду Акропољу саграђени су храмови Партенон, Ерехтеон, зграда Пропилеји и др. Саграђено је Дионисијево позориште, помагани су филозофи, уметници и научници.
ПЕЛОПОНЕСКИ РАТ
Узроци рата: тежња Спарте и Атне за хегемонијом (превлашћу) над свим полисима и страх Спарте од великог јачања Атине.
Пелопонески рат је вођен од 431. до 404. гпне. са прекидом од 421. до 415. гпне. између Спарте и Атине тј. између Пелопонеског и Атинског поморског савеза. Повод за рат била је борба између аристократа и демократа на острву Коркири (Крфу) у коју су се умешали Спарта и Атина.
Ток рата:
Прва фаза рата од 431. до 421. гпне. названа је Архидамов рат (по спартанском краљу Архидаму). Спартанци су упали у Атику пустошећи насеља. По Периклеовом савету Атињани су се склонили међу атинске зидине. Године 429. пне у Атини избија куга која је десетковала атинско становништво и од које је умро и сам Перикле.
После Периклеове смрти у Атини се издвајају два државника, Никија – вођа аристократа и Клеон – вођа демократа. Никија је био за мир, па чак и пријатељство са Спартом, док је Клеон био за наставак рата. Рат је настављен.
Атињани су 425. гпне. заузели Пилос. На северу у Тракији спартански краљ Брасида је заузео Амфипољ, али су га Атињани повратили 422. при чему је Брасида погинуо. Због страха Атине да ће се савезници побунити, као и страха Спарте од устанка хелота, 421.гпне. склопљен је Никијин мир на 50 година.
У Атини је најмоћнији човек постао Алкибијад. Он је наговорио Атиљане да предузму поход на богату Сицилију. Поход је почео 415.гпне. због чега је Спарта објавила рат Атини.
Атински аристократи који су били Алкибијадови непријатељи и који нису хтели нови рат са Спартом, чим је флота отпловила на Сицилију оиптужили су Алкибијада за безбожништво. Ово је увредило Алкибијада и он је пребегао Спартанцима. Атинску неслогу искористили су Спартанци који су заједно са Сиракужанима потукли атинску флоту на Сицилији. На Сицилији је погинуло или заробљено око 40 000 Атињана. После овог пораза Атина се никада није опоравила.
Спарта је затим склопила савез са Персијом. Удружена спартанска и персијска флота уништиула је атинску у бици код Егоспотама 405 гпне. услед глади која је наступила Атина је била принуђена да се преда спартанском краљу Лизандру 404.гпне чиме је рат био завршен.
Спартанци су растурили Атински поморски савез, атинске зидине морали су порушити сами Атињани, преосталу флоту Атина је морала предати Спарти и коначно у Атини су аристократи оформили тзв. владу тридесеторице тирана.
Култура старих Грка је била веома богата и вредна. Многа њена достигнућа се користе и данас. Заједно са римском културом назива се и АНТИЧКА КУЛТУРА.
Стари Грци користили су алфабет – гласовно писмо. Грчки алфабет настао је на основу феничанског алфабета. Он је основа многих данашњих писама, као и српске ћирилице. Слова грчког алфабета данас се најчешће користе у математици (једначине, неједначине, углови).
ТЕКСТ О СТАРОГРЧКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕПрави извори о настанку античких олимпијских игара су изгубљени у вихорима векова, али постоје многе легенде и предања о њиховом настанку. Једна легенда говори да је игре установио сам Зевс као прославу своје победе, у бици за власт над оцем Хроном. Друга каже да је Херакле победио у једној трци у Олимпији, па је одлучио да се на ту успомену сваке 4 године одржавају такве трке.
Међутим, осим игара у Олимпији одржавале су се и друге конкурентске, сличне игре. То су биле Панатенаје, Питијске, Немејске и Истмијске, али су Олимпијске игре, сплетом политичких околности, надвладале. Све те приче у вези са античким играма доводе се у везу са старогрчким појмом олимпијског примирја, када су, према легендама, грчки полиси прекидале међусобна непријатељства за време трајања игара. А први веродостојан запис о одржавању Игара у Олимпији датира из 776. гпне., иако није сигурно да су то биле и прве игре у античкој Грчкој. Неки историчари су склони закључку да су се слична такмичења повремено одржавала чак и од 13. впне. На почетку су игре биле углавном догађај локалног значаја, а до XV античких олимпијских игара одржавала се само једна дисциплина — трка на 1 стадиј (нешто мање од 185 m). Онда је додана трка на 2 стадија, а прва дугопругашка трка, на 24 стадија (4.420 m), одржана је 720. гпне. Паусанија пише да су се на почетку спортисти такмичили обучени у лагану спортску опрему, као данас. А онда је, током једне трке, тркачу Орсипу из Мегаре – спала одећа. Он је наставио да трчи го. То је од осталих атлета убрзо оберучке прихваћено, па су се такмичари од тада такмичили голи. Жене нису смеле да се такмиче, чак им није било дозвољено ни да буду гледаоци. Ипак, девојке су се смеле такмичити на Херајама, играма у част богиње Хере, које су се такође одржавале у Олимпији сваке четири године. За разлику од мушкараца, оне се нису такмичиле голе.
Убрзо се је почео повећавати и број спортова: 748. гпне уведен је панкратион (комбинација бокса и рвања), 708. гпне класично рвање и петобој, 688. гпне песничење (као данашњи бокс), 689. гпне трке кочија, итд. Било како било, игре постају све важнији моменат у историји античке Грчке, достижући свој врхунац током 6. и 5. впне.
Олимпијске игре су још имале велики верски значај. Одржаване су у славу врховног бога Зевса коме је подигнута величанствена статуа у Олимпији. Број дисциплина убрзо је нарастао до двадесетак, а саме игре су се одржавале неколико дана. Олимпијски победници су ускоро постали особе свеопштег поштовања; ако је требало, рушили су се и делови градских бедема да би победници могли ући с пратњом приликом повратка у родни град (због олимпијског примирја градови нису смели ратовати), те били би опевани у песмама и подизали би им се споменици. Њихови успеси били су и материјално награђивани (разноразне бенефиције, ослобођење од пореза, итд). Усталио се ритам одржавања игара — сваке четири године, а време између прошлих и будућих игара названо је Олимпијадом. Стари Грци су те периоде — Олимпијаде користили и као једну од метода рачунања времена.
Игре су полако губиле важност током римске владавине над Грчком, иако су и тада имале велики углед и значај. Прича се да је сам римски цар Тиберије маштао о наслову и части олимпијског победника, а и цар Нењрон је радо посећивао олимпијска борилишта и учествовао у такмичењима. Нерон је учествовао у трци двоколица, али је пао и није завршио трку. И поред тога, Грци су га славили као победника, а Нерон их је заузврат ослободио пореза. Са појавом хришћанства, а поготово кад је оно постало државна религија (391. године) олимпијске игре су све више сматране слављењем паганских божанстава и остацима паганских ритуала, па је коначно 393. године римски цар Теодосије укинуо олимпијске игре, прекинувши тако готово 12-вековну историју овог спортског догађања.
ТЕКСТ О СТАРОГРЧКОЈ АРХИТЕКТУРИ
Најразвијеније науке старих Грка биле су Историја, Филозофија, Математика и Медицина. најпознатији историчари су Херодот и Тукидид, филозофи Сократ, Платон и Аристотел. за првог лекара сматра се Хипократ. Најпознатији математичар био је Птитагора чувен по својој Питагориној теореми.
ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ РИМА - ТЕКСТ
РИМ
На простору Апенинског полуострва
у најстарија времена живели су следећи народи: на северу у долини реке По
живели ус келти, тј. Гали, мало јужније између река Арно и Тибар живели су
Етрурци, у централнмом делу живела су италска племена Латини и Самнити, а на
крајњем југу колонизовани Грци.
Историја Рима дели се на период
краљева (од 753. – 509. гпне), период Републике (од 509. – 30 гпне.) и период
Царства (од 30. гпне. до 476. гне.).
Оснивање града:
Легенда о Ромулу и Рему: према легенди град су основала два брата близанца Ромул и Рем. Они су били потомци славног тројанског јунака Енеје. Према предању Енеја је бежећи после пропасти Троје стигао у средижњи део Апенинског полуострва Лацијум, где је његов син основао град Алба Лонгу. У 8. впне. Алба Лонгом су владали Енејини потомци браћа Нумитор и Амулије. Амулије је са власти збацио Нумитора, а његову кћер Рау Силвију затворио у храм и натерао да постане весталка. Као весталка она се није смела удавати и имати деце.
Али, Реа Силвија се тајно удала за бога Марса и са њим родила два сина, близанце Ромула и рема. Амулије, у страху, да му ова деца кад одрасту не преотму власт, наредио је да се баце у реку Тибар. Слуге су се сажалиле и децу ставиле у колевку и оставиле у плићаку. Дечји плач чула је једна вучица, која се такође сажалила и подојила их својим млеком. Затим их је узео један пастир и одгајао. Кад су порасли, Ромул и Рем су сазнали за неправду, збацили су и убили су Амулија, а на власт су вратили свог деду Нумитора. У знак захвалности Нумитор је својим унуцима дао земљиште да оснују град на оном месту где их је нашао пастир. Приликом подизања града браћа су се завадила око тога ко ће владати градом. Ромул је убио брата и постао први владар, а град је добио име по њему Рома тј. Рим. Према веровању ово се догодило 753. гпне. од када Римљани рачунају врему
Историјска стварност: према истраживањима археолога
дошло се до закључка да је град настао постепеним уједињавањем 7 насеља на
брежуљцима око Тибра. Први становници града били су Латини и Сабињани.
РИМ У ДОБА КРАЉЕВА
У периоду од 753. до 509. гпне Римом је владало 7 краљева. Први је био Ромул, а последњи Тарквиније Охоли. Први становници Рима имали су родовско уређење. Касније су се родови распали на велике патријархалне породице на чијем је челу стаја старешина – pater (отац). Отуда су се римски аристократи називали патрицијама. Новодосељено становништво и становништво које је Рим покорио није примано у ред патриција, већ су они чинили ред плебејаца (plebs - народ).
Основна јединица римског друштва у
овом периоду била је породица на челу са оцем. Више
породица чинили је братство или курију, а више курија чинило је племе
или трибу.
Сва власт била је у рукама краља, који је био изборни владар. Он
је био врховни војсковођа, водио је спољну политику, доносио је законе и судио
је у нижим случајевима. Краљу је помагао Сенат,
који је имао 100 а затим 300 чланова из редова патриција.
Шести римски краљ Сервије Тулије извршио је реформу, тако
што је слично Солону поделио римско становништво на 5 класа према имовном
стању. Најсиромашнији звани пролетарији нису
увршћени ни у једну класу. Свака класа давала је држави одрђени број војника
(богатије класе већи број), па су богати у војсци били у већини. Стара
патрицијск скупштина изгубила је значај, а у нову скупштину ушли су сви они
који служе војску, без обзира да ли су патриције или плебејци. Те скуппштине називане
су центуријском скупштином.
Последњи римски краљ Тарквиније Охоли стално је долатио у сукоб са патрицијама и сенатом. Патриције су га 509. гпне збациле и протерале. Монархија је укинута, а рим је претворен у аристократску патрицијску републику.
РИМ - НАЈВЕЋА СИЛА СТАРОГ ВЕКА - ТЕКСТ
РИМСКА ОСВАЈАЊА
Освајање Италије
На самом почетку највећи противник
Рима био је етрурски град Веји. После вишедеценијске борбе
град Веји и Етрурци били су покорени 396. гпне. тако је средња Италија била
покорена.
Упоредо са освајањем средње
Италије текле су борбе са Галима у
северној Италији. Али Гали су 390. гпне. угрозили и сам Рим и чак га заузели
(сем капитола). Гали су се задовољили пљачкањем, а кда су им Римљани платили
откуп у злату повукли су се. Рим ће потом поново бити изграђен и добро утврђен.
По веровању Римљана капитол су спасиле "свете гуске" у капитолском храму које су изненада загакале
и тако пробудиле римску стражу.
Ради освајања плодне Кампаније
Римљани су од 327 – 290. гпне. водили ратове са Самнићанима. У почетку су
трпели поразе, јер су против Римљана устали Етрурци и поново су упали Гали.
Поштзо су били боље наоружани Римљани су успели да на крају однесу победу.
Почетком 3. впне. Римљани су
почели да продиру у јужну Италију, где су се од 8. впне. налазили колонизовани
Грци (из Спарте). Највећи противник био је град Тарент. Главни узрок рата био
је тај што су таренћанима Римљани постали велики конкуренти у трговини. Када су
Таренћани запленили пет римских трговачки бродова Римљани су им објавили рат.
Таренћани су у помоћ позвали епрског краља Пира који је био потомак Александра
Македонског и маштао је о освајању запада. Пир је победио Римљане у биткама код
Хераклеје
280. гпне. и код Аускулума 279. гпне, али је претрпео велике губитке (Пирова
победа). Одлучујућа битка одиграла се код Беневента 275. гпне. у којој су
Римљани потукли Пира.
Неколико деценија касније Римљани су покорили ратоборне Гале и тиме завладали целом Италијом.
Римска управа у Италији: према покореном становништву Римљани су се различито односили. Поједини грађани имали су скоро сва права као и Римљани. То су били градови – муниципије. Неки градови добили су положај савезника – федерата, који су задржали самоуправу али су морали да дају помоћну војску. У натежем положају су били градови без самоуправе – префектуре. Овим градовима одузимана је земља која је проглашава за државну и која је дељена римским колонистима. У овим градовима Римљани су се користили тактиком ²завади па владај (divide et impera)².
Војска: ратна служба трајала је од 17 до 45 година. Главнину војске чинила је тешко наоружана пешадија. Пешаци су имали кратке мачеве са два сечива и копља. Носили су оклопе, шлемове и велике штитове. Основна јединица била је легија која ће имати и до 4200 војника. Поред пешака свака легија је имала и одређен број лако наоружаниј коњаника. У току битке легија се развијала у три правца. У првом су били млади војници, другом старији, а трећем најискуснији. Владала је строга дисциплина. За војнике су пост6ојала бројна одликовања, а за војсковође би после победа биле приређиоване свечане поворке – тријумфе. У биткама су кориштене бројне ратне справе: катапулти, овнови, куле и корњаче.
Пунски ратови
Су ратови Рима и Картагине. Названи су пунски јер су Римљани Картагињане називали Пунима. Картагина је била феничанска колонија на простору даншњег Туниса и она је контролисала трговину Средоземљем. Да би овладали Средоземљем Римљани су морали да поразе Картагине. Између Рима и Картагине вођена су три пунска рата.
Први пунски рат 264 – 241. гпне: борбе су вођене на Сицилији. Римљани су саградили 200 тријера. Римљани су успели да картагину потисну са Сицилије и да освоје Сардинију и Корзику.
Други пунски рат 218 – 201. гпне: губитак Сицилије, Сардиније и Корзике Картагина је надокнадила освајањем Пиринејског полуострва што је био узрок II пунског рата. Овај рат је за Римљане био најтежи, пре свега због сјајног картагинског војсковође Ханибала. Он је са огромном војском опремљеном ратним слоновима на Апенине стигао тако што је прешао Пиринеје и Алпе и том приликом покупио традиционалне римске непријатеље Гале. Ханибал је изненађене Римљане предвођене диктатором Фабијем Максимом потукао у бици код Транзименског језера 217 гпне. и примакао се Риму. Због добре утврђености ханибал није одмах напао град, већ је до нове битке дошло код града Кане 216. гпне. Ханибал је смислио генијалан план тако што је своју војску поређао у облику потковице ћији је центар био слаб, а крила јака. Када су Римљани продрли у ослабљени центар, Ханибал их је опколио и нане тежак пораз. Римљани од тада прелазе на нову тактику, избегавајући отворен сукоб. Ханибалова војска била је исцрпљена сталним ситним чаркама, а сељацима је наређивано да уништавају летину како би Ханибал остао без хране. Римљани су истовремено потукли картагинску војску у Шпанији којојм је командовао Ханибалов брат Хаздрубал. Тада се Римљани предвођени војсковођом Корнелијем Сципионом Африканцем пребацују у Африку, због чега је Ханибал био принуђен да напушта Италију. До одлучујуће битке дошло је код града Заме 202. гпне. у којој је Ханибал поражен. Картагина ипак није била сасвим уништена.
Трећи пунски рат 149 – 146. гпне: да би дефинитивно уништили
Картагину Римљани су повели трећи рат. После трогодишње опсаде заузета је
Картагина. Градска територија била је узорана, а римски свештеници бацили су
клетву на град како се Картагина никада неби опоравила. Овом победом Римљани су
постали господари западног Средоземља.
Освајања на Истоку
Римљани најпре почињу са освајањем Балканског полустрва, где им жесток отпор пружају Илири и њихова краљица Теута. После дуготтрајних борби 221. гпне. Илири су били покорени.
148. гпне Римљани су покорили македонију. Исте године кад и Картагину 146. пне Римљани освајају Грчку и претварају је у провинцију Ахају. Цело Балканско полуострво Римљани су освојили почетком нове ере, а земљу Дачана (данашња Румунија) почетком 2. вне.
После II пунског рата Римљани су започели продор и у Азију. Римљани најпре заузимају државу Селеукида (Сирија и један део мале Азије). Краља ове државе Антиоха III Римљани су поразили 190. гпне. у бици код Магнезије.
133. гпне. Римљани су освојили малу Азију и то тако што су наговорили последњег пергамског краља Атала III да им своју краљевину остави у наслеђе. Последња у низу од бивших Александрових држава коју су Римљани освојили био је Египат 30. гпне..
Власт у провинцијама
РИМСКА КУЛТУРА - ТЕКСТ
РИМСКА КУЛТУРА
РЕЛИГИЈА
Се развијала под утицајем грчке
религије.
Јупитер – врховни бог, господар муња и громова
Јунона – Јупитерова жена, заштитница брака, удатих жена, породице и читавог римског народа
Минерва – богиња мудрости, бдела је над ђацима и занатлијама
Нептун – владар мора и покровитељ прекоморске трговине
Марс – бог рата, код сељака бог земљорадње и сточарства
Венера – богиња лепоте и љубави
Дијана – богиња месеца и заштитница дивљих животиња
Вулкан – бог ватре и покровитељ ковача
Церера – богиња плодности, бдела је над житом и другим плодовима
Аполон – бог светлости и заштитник уметности
Када су Римљани дошли у додир са
источним културама, прихватили су и неке њихове култове, као што је култ велике
мајке богова – Кибеле.
Римљани су чували и породичну
религију. Свака породица имала је Ларе и Пенате. Ларе су штитиле
породично огњиште, а Пенате су људе штитиле и ван куће и старали се о
благостању целе породице. Постојао је и култ предака. Римљани су по овом
култу веровали у загробни живот и фебруара месеца су одлазили на гробове својих
предака и носили им храну на дар. Веровали су да се тада мртви враћају на
кратко у свет живих. Римљани су веровале у у мане – добре духове о
којима су се потомци старали и лемуре – зле духове које су преци
заборавили.
Римски свештеници названи су аугурима и они су тумачили вољу богова на основу лета птица. Харуспици су одговоре тражили у утробама, пре свега јетрама жртвованиг животиња.
У сфери религије поред старе
створене у доба републике јављају се и неки нови култови под утицајем
источњачких култова. То су култови Митре, Изиде и Непобедивог сунца. Митра
је био персијски бог светлости и истине. У Риму је био представљен као спаситељ
праведних, борац против свега што је зло и грешно. Египатску богињу Изиду
посебно су поштовали морепловци. Култ Непобедивог сунца донет је из
Сирије. Нарочито га је поштовао цар Константин.
КЊИЖЕВНОСТ
Комедиограф Тит Манције Плаут писао је по узору на грче комедије.
Песништво је било оригинално. У
римским песмама преплићу се историја, поезија и митови. Издвајају се Еп о
Првом пунском рату Гнеј Невија, затим Летописи Квинт Енија који
садрже податке од Енејиног бекства из Троје до пишчевог времена у II впне. Од писаца најзначајнији су Вергилије, Хорације и Овидије.
Вергилије (70 – 19. гпне.) је био велики Августов и Меценин
пријатељ. Мецена је био члан Императорског савета који је песницима пружао
обилну новчану помоћ. Најважније Вергилијево дело је Енеида у којем се описује
тројански јунак Енеја (чији су потомци основали Рим) и његови подвизи.
Хорације (65 – 8.гпне.) је био лирски песник. Оставио је
више збирки песама од којих су му најзначајније Песме и Оде.
Овидије (43. гпне. – 18.гне. ) је био на Августовом удару не зна
се из којих разлога. Живео је у прогонству у граду Томи (Констанца) на Црном
мору где је и умро. Писац је сетних и тужних песама – елегија. Најзначајније му
је дело Метаморфозе (преображаји).
Беседништво је било веома цењено. Највећи
римски беседник био је Цицерон (106 – 43. гпне.).
беседништво је учио у Риму, Атини и на Родосу у школи Посејдонији. Стекао је
славу као адвокат, а бавио се и поплитиком. Најечувенија беседа Цицерона је Флипике
уперена против Марка Антонија.
АРХИТЕКТУРА
Градови су грађени по грчком узору
уз примену сва три стила, највишће коринтског. Људи су живели у инсулама
– данашњим стамбеним зградама са три или четири спрата. У центру града се
налазио трг – форум. Издавајају се амфитеатри за борбе гладијатора и
позоришне представе, терме – јавна купатила, аквадукти
– водоводи, тријумфалне капије тј. славолуци.
У ликовној уметнсти развио
се портрет.
ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ
У Риму су се посебно развиле
друштвене науке (историја и филозофија).
Историја: Анали – су први историјски списи у Риму. Врховни свештеници су у календар уносили имена конзула и наводили све што се важно деслио за ту годину. Крајем III впне по угледу на њих историчари су описивали године – аналисти. Најпознатији аналисти овог доба су Фабије Пиктор – писао на грчком језику од оснивања Рима до Ханибаловог похода на Италију, Марко Порције Катон Старији – дело Почеци на латинском језику.
Најпознатији римски историчари били су Цезар, Тит Ливије, Тацит, Амијан Марцелин и Плиније Старији. Цезар је написао два изузетна дела Коментари о галском рату и Коментари о грађанском рату. Тит Ливије (59 гпне – 17.гне) је написао велико историјско дело Од оснивања града у 142 књиге. Корнелије Тацит (54 – 117.гне) је написао дела Германија, Историја и Анали, док је Амијан Марцелин (Грк који је величао Рим) писао дело које је обухватало период од 96 – 378. године. Плиније Старији је написао дело Историја природе која представља енциклопедију природних и друштвених наука.
Филозофија: назначајнији римски филозофи били
су Лукреције Кар и Сенека. Лукреције Кар је живео I впне. своје филозофске мисли је изнео у стиху у делу О природи
ствари. Лукреције ту развија мисли
грчких филозофа материјалиста. Сенека је био Неронов учитељ,
филозоф и писац трагедија.
ПРАВО
Највећи и најоригиналнији допринос светској култури Римљани су дали у области права. Проучавање пеава је било важно да би се у великој држави лакше решио сваки спор око наслеђа, поседа, преузетих обавеза и слично. Римско право је постало темељ свих каснијих правних система. Темељ римске правне науке чинила је теорија да нико није крив док се не докаже супротно, те да је стога неопходно вођење правног поступка. Најпознатији римски правници били су Папијан, Паул, Улпијан, Модестин и Гај.
ПАД РИМА - ТЕКСТ
ПАД РИМА
Већ у II веку Царство је почело да слаби. Опадали су његова привредна, политичка
и војна моћ. Цареви су владали раскошно, порези су били огромни, положај
сиромашних сељака и робова изузетно тежак. Уз све то са северних граница
Царства почели су да упадају варвари уи пљачкају Царство.
Колонат: да би подстакли робове и сиротињу
да боље обрађују земљу велепоседници су почели да им дају у закуп мале парцеле
обрадиве земље. Закупац је називан колон. Колони су се трудили да што
боље обраде земљу, како би приноси били већи, јер су били дужни да плаћају
закупнину. Међутим колонат није решио кризу робовласничке привреде.
Током III и IV векапровале, пљачке и пустошења варвара била
су све чешћа. Најратоборнија су била германска племена. Године 375. у Европу су
провалили Хуни. Они су прошли кроз тзв. Врата народа између Урала
и Каспијског језера и напали германска племена. Хуни су предвођени Атилом
нека германска племена покорили док су се друга повлачила пред њима.
Тако су Хуни изазвали оно што се у историји назива Велика сеоба народа.
Многобројна племена Западних
Гота (Визигота) прелазе Дунав и предвођена Аларихом пљачкају многе
римске градове, чак и Рим 410. године, а затим се повлаче у јужну Галију и северну Шпанију. Вандали
су потиснути од Гота стигли у северну Африку и одатле 455. године стигли до
Рима и опљачкали га. Током V века германска племена Англи
и Саси
су прешла у Британију.
ХРИШЋАНСТВО - ТЕКСТ
ХРИШЋАНСТВО
Кризу Римског царства пратила је
појава нове – хришћанства. На хеленистичком истоку, у Палестини, нарочито мећу
Јеврјима постојало је веровање да ће се једног дана појавити божији изасланик –
месија
– који ће људе ослободити свих невоља и страдања. Такво веровање лако су
прихватили робови, као и други најсиромашнији слојеви римског друштва.
Тај месија, појавио се, по предању
у лику Исуса Христа из Витлејема. У његовом рођењу у 31. години Августове
владавине нема моного поузданих историјских података. Све што је о његовом
рођењу и животу познато потиче из каснијих времена, на основу записа апостола
– Христових ученика.
Ти записи зову се еванђеља
(грчки, евагелион – радосна, добра вест). Има их четири, названих по именима 4
еванђелиста: Марку, Матеју, Луци и Јовану. Еванћеља сачињавају други
део Библије – Нови завет, док први део Библије чини Стари
завет у којем се начазе учења старе јеврејске религије и којем се
предвића долазак месије.
Према тврдњама еванђелиста Исус
Христ је син божији, који је дошао на земљу да спасе људе греха и зла.
Спасао их је тако што се за њих жртвовао: био је мучен и разапет на крсту, а
трећег дана је ускрснуо из мртвих и преселио се на небо. Христа је на смрт
осудио римски намесник у Палестини Понтије Пилат, а по веровању издао
га је Јуда. Христ је разапет на брду Голготи, а да би га
понизио, Пилат је наредио да се уз њега разапну још два лопова.
По хришћанском учењу, сви који
следе Христа, чине добра дела и стрпљиво подносе зло на овоме свету, отићи ће
после смрти у рај, а они који не чине тако биће кажњени вечним мукама у паклу.
Хришћани се нису борили против
римске власти, али је њихова тврдња да су сви људи пред Богом једнаки,
била веома опасна за римску државу. Зато су Римљани од самог почетка прогонили
чришћане. Први цар који је то чинио био је Нерон, а последњи Диоклецијан.
Хришћани су се тајно окупљали на
заједничким обредим у подземним ходницима – катакомбама. Ту су
сахрањивали и своје мртве. Заједнице хришћана звале су се хришћанске општине (комуне),
на чијем челу су били епископи – презвитери. Било их је у
свим деловима Царства, нарочито у великим градовима, а имовина им је била
заједничка.
Обзиром да је хрићанство настало као покрет сиромашних, робова и угњетених оно се брзо ширило. У доба пропадања државе, чак су и богатији Римљани почели да се прикључују хришћанима. Тако су се општине прошириле и обогатиле. Тад хришћани мењају своје учење, захтевајући покорност робовласницима и државној власти. У таквим околностима богаташи преузимају управу у многим општинама. Временом нестаје имовинска једнакост. Крајем II века све хришћанске општине уједињују се у једно заједницу чији је поглавар постао римски епископ, касније назван папа. Тако је настала верска организација – хришћанска црква.
313. гне. цар Константин је Миланским едиктом признао хришћанство за равноправну религију, а 395. гне. цар Теодосије I је хришћанство прогласио за државну веру.Када је постало очигледно да је хришћанство изневерило очекивања сиромашних појавили су се и први покрети против хришћанства. Црква је то одлучно одбијала и такве покрете нативала кривоверјем – јересима. Најјачи такав покрет био је у северној Африци – покрет агностика (бораца за веру) у IV иV веку.
« | Фебруар 2025 | » | ||||
---|---|---|---|---|---|---|
По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
1 | 2 | |||||
3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
24 | 25 | 26 | 27 | 28 |