ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ РИМА

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ РИМА - ТЕКСТ

РИМ

На простору Апенинског полуострва у најстарија времена живели су следећи народи: на северу у долини реке По живели ус келти, тј. Гали, мало јужније између река Арно и Тибар живели су Етрурци, у централнмом делу живела су италска племена Латини и Самнити, а на крајњем југу колонизовани Грци.

Историја Рима дели се на период краљева (од 753. – 509. гпне), период Републике (од 509. – 30 гпне.) и период Царства (од 30. гпне. до 476. гне.).

Оснивање града:

Легенда о Ромулу и Рему: према легенди град су основала два брата близанца Ромул и Рем. Они су били потомци славног тројанског јунака Енеје. Према предању Енеја је бежећи после пропасти Троје стигао у средижњи део Апенинског полуострва Лацијум, где је његов син основао град Алба Лонгу. У 8. впне. Алба Лонгом су владали Енејини потомци браћа Нумитор и Амулије. Амулије је са власти збацио Нумитора, а његову кћер Рау Силвију затворио у храм и натерао да постане весталка. Као весталка она се није смела удавати и имати деце.

Али, Реа Силвија се тајно удала за бога Марса и са њим родила два сина, близанце Ромула и рема. Амулије, у страху, да му ова деца кад одрасту не преотму власт, наредио је да се баце у реку Тибар. Слуге су се сажалиле и децу ставиле у колевку и оставиле у плићаку. Дечји плач чула је једна вучица, која се такође сажалила и подојила их својим млеком. Затим их је узео један пастир и одгајао. Кад су порасли, Ромул и Рем су сазнали за неправду, збацили су и убили су Амулија, а на власт су вратили свог деду Нумитора. У знак захвалности Нумитор је својим унуцима дао земљиште да оснују град на оном месту где их је нашао пастир. Приликом подизања града браћа су се завадила око тога ко ће владати градом. Ромул је убио брата и постао први владар, а град је добио име по њему Рома тј. Рим. Према веровању ово се догодило 753. гпне. од када Римљани рачунају врему

 Историјска стварност: према истраживањима археолога дошло се до закључка да је град настао постепеним уједињавањем 7 насеља на брежуљцима око Тибра. Први становници града били су Латини и Сабињани.

РИМ У ДОБА КРАЉЕВА

У периоду од 753. до 509. гпне Римом је владало 7 краљева. Први је био Ромул, а последњи Тарквиније Охоли. Први становници Рима имали су родовско уређење. Касније су се родови распали на велике патријархалне породице на чијем је челу стаја старешина – pater (отац). Отуда су се римски аристократи називали патрицијама. Новодосељено становништво и становништво које је Рим покорио није примано у ред патриција, већ су они чинили ред плебејаца (plebs - народ).

 Основна јединица римског друштва у овом периоду била је породица на челу са оцем. Више породица чинили је братство или курију, а више курија чинило је племе или трибу.

Сва власт била је у рукама краља, који је био изборни владар. Он је био врховни војсковођа, водио је спољну политику, доносио је законе и судио је у нижим случајевима. Краљу је помагао Сенат, који је имао 100 а затим 300 чланова из редова патриција.

Шести римски краљ Сервије Тулије извршио је реформу, тако што је слично Солону поделио римско становништво на 5 класа према имовном стању. Најсиромашнији звани пролетарији нису увршћени ни у једну класу. Свака класа давала је држави одрђени број војника (богатије класе већи број), па су богати у војсци били у већини. Стара патрицијск скупштина изгубила је значај, а у нову скупштину ушли су сви они који служе војску, без обзира да ли су патриције или плебејци. Те скуппштине називане су центуријском скупштином.

Последњи римски краљ Тарквиније Охоли стално је долатио у сукоб са патрицијама и сенатом. Патриције су га 509. гпне збациле и протерале. Монархија је укинута, а рим је претворен у аристократску патрицијску републику.

PОWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУhttp:

 РИМ - НАЈВЕЋА СИЛА СТАРОГ ВЕКА - ТЕКСТ

РИМСКА ОСВАЈАЊА

Освајање Италије

На самом почетку највећи противник Рима био је етрурски град Веји. После вишедеценијске борбе град Веји и Етрурци били су покорени 396. гпне. тако је средња Италија била покорена.

Упоредо са освајањем средње Италије  текле су борбе са Галима у северној Италији. Али Гали су 390. гпне. угрозили и сам Рим и чак га заузели (сем капитола). Гали су се задовољили пљачкањем, а кда су им Римљани платили откуп у злату повукли су се. Рим ће потом поново бити изграђен и добро утврђен. По веровању Римљана капитол су спасиле "свете гуске" у капитолском храму које су изненада загакале и тако пробудиле римску стражу.

Ради освајања плодне Кампаније Римљани су од 327 – 290. гпне. водили ратове са Самнићанима. У почетку су трпели поразе, јер су против Римљана устали Етрурци и поново су упали Гали. Поштзо су били боље наоружани Римљани су успели да на крају однесу победу.

Почетком 3. впне. Римљани су почели да продиру у јужну Италију, где су се од 8. впне. налазили колонизовани Грци (из Спарте). Највећи противник био је град Тарент. Главни узрок рата био је тај што су таренћанима Римљани постали велики конкуренти у трговини. Када су Таренћани запленили пет римских трговачки бродова Римљани су им објавили рат. Таренћани су у помоћ позвали епрског краља Пира који је био потомак Александра Македонског и маштао је о освајању запада. Пир је победио Римљане у биткама код Хераклеје 280. гпне. и код Аускулума 279. гпне, али је претрпео велике губитке (Пирова победа). Одлучујућа битка одиграла се код Беневента 275. гпне. у којој су Римљани потукли Пира.

Неколико деценија касније Римљани су покорили ратоборне Гале и тиме завладали целом Италијом.

Римска управа у Италији:  према покореном становништву Римљани су се различито односили. Поједини грађани имали су скоро сва права као и Римљани. То су били градови – муниципије. Неки градови добили су положај савезника – федерата, који су задржали самоуправу али су морали да дају помоћну војску. У натежем положају су били градови без самоуправе – префектуре. Овим градовима одузимана је земља која је проглашава за државну и која је дељена римским колонистима. У овим градовима Римљани су се користили тактиком ²завади па владај (divide et impera)².

 Војска: ратна служба трајала је од 17 до 45 година. Главнину војске чинила је тешко наоружана пешадија. Пешаци су имали кратке мачеве са два сечива и копља. Носили су оклопе, шлемове и велике штитове. Основна јединица била је легија која ће имати и до 4200 војника. Поред пешака свака легија је имала и одређен број лако наоружаниј коњаника. У току битке легија се развијала у три правца. У првом су били млади војници, другом старији, а трећем најискуснији. Владала је строга дисциплина. За војнике су пост6ојала бројна одликовања, а за војсковође би после победа биле приређиоване свечане поворке – тријумфе. У биткама су кориштене бројне ратне справе: катапулти, овнови, куле и корњаче.

Пунски ратови

Су ратови Рима и Картагине. Названи су пунски јер су Римљани Картагињане називали Пунима. Картагина је била феничанска колонија на простору даншњег Туниса и она је контролисала трговину Средоземљем. Да би овладали Средоземљем Римљани су морали да поразе Картагине. Између Рима и Картагине вођена су три пунска рата.

 Први пунски рат 264 – 241. гпне: борбе су вођене на Сицилији. Римљани су саградили 200 тријера. Римљани су успели да картагину потисну са Сицилије и да освоје Сардинију и Корзику.

 Други пунски рат 218 – 201. гпне: губитак Сицилије, Сардиније и Корзике Картагина је надокнадила освајањем Пиринејског полуострва што је био узрок II пунског рата. Овај рат је за Римљане био најтежи, пре свега због сјајног картагинског војсковође Ханибала. Он је са огромном војском опремљеном ратним слоновима на Апенине стигао тако што је прешао Пиринеје и Алпе и том приликом покупио традиционалне римске непријатеље Гале. Ханибал је изненађене Римљане предвођене диктатором Фабијем Максимом потукао у бици код Транзименског језера 217 гпне. и примакао се Риму. Због добре утврђености ханибал није одмах напао град, већ је до нове битке дошло код града Кане 216. гпне. Ханибал је смислио генијалан план тако што је своју војску поређао у облику потковице ћији је центар био слаб, а крила јака. Када су Римљани продрли у ослабљени центар, Ханибал их је опколио и нане тежак пораз. Римљани од тада прелазе на нову тактику, избегавајући отворен сукоб. Ханибалова војска била је исцрпљена сталним ситним чаркама, а сељацима је наређивано да уништавају летину како би Ханибал остао без хране. Римљани су истовремено потукли картагинску војску у Шпанији којојм је командовао Ханибалов брат Хаздрубал. Тада се Римљани предвођени војсковођом Корнелијем Сципионом Африканцем пребацују у Африку, због чега је Ханибал био принуђен да напушта Италију. До одлучујуће битке дошло је код града Заме 202. гпне. у којој је Ханибал поражен. Картагина ипак није била сасвим уништена.

 Трећи пунски рат 149 – 146. гпне: да би дефинитивно уништили Картагину Римљани су повели трећи рат. После трогодишње опсаде заузета је Картагина. Градска територија била је узорана, а римски свештеници бацили су клетву на град како се Картагина никада неби опоравила. Овом победом Римљани су постали господари западног Средоземља.

Освајања на Истоку

Римљани најпре почињу са освајањем Балканског полустрва, где им жесток отпор пружају Илири и њихова краљица Теута. После дуготтрајних борби 221. гпне. Илири су били покорени.

148. гпне Римљани су покорили македонију. Исте године кад и Картагину 146. пне Римљани освајају Грчку и претварају је у провинцију Ахају. Цело Балканско полуострво Римљани су освојили почетком нове ере, а земљу Дачана (данашња Румунија) почетком 2. вне.

После II пунског рата Римљани су започели продор и у Азију. Римљани најпре заузимају државу Селеукида (Сирија и један део мале Азије). Краља ове државе Антиоха III Римљани су поразили 190. гпне. у бици код Магнезије.

133. гпне. Римљани су освојили малу Азију и то тако што су наговорили последњег пергамског краља Атала III да им своју краљевину остави у наслеђе. Последња у низу од бивших Александрових држава коју су Римљани освојили био је Египат 30. гпне..

 Власт у провинцијама

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

РИМ У ДОБА ЦАРСТВА - ТЕКСТ

КРИЗА РИМСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Током II впне. Римску републику погодила је тешка аграрна криза. Незадовољство својим економским и политичким положајем испољавали су разни слојеви слободног друштва: становници провинција, римски савезници, осиромашени сељаци и други сиромашни грађани. Једна од последица честих освајачких ратова био је пораст броја робова. Супротности између робова и робовласника биле су велике. Све су ово били проблеми који су потресали Римску републику у II впне.

Устанци робова

Положај робова у Риму био је најтежи од свеих земаља старог века. Господар је робове немилосрдно гонио на рад, робови су строго кажњавани за најмању непослушност, роб се могао продати и убити, а посебно је био тежак положај робова – гладијатора, који су се због своје изузетне снаге борили са дивљим зверима у циркуским арнама и тако забављали Римљане.. због тога је у II впне. дошло до устанка робова.

Први устанци робова избили су на Сицилији, најпре у граду Хени (од 138 – 132. гпне.), а затим у Трикали (од 104 – 102. гпне.). Оба устанка су сурово угушена.

Највећи устанак робова био је Спартаков устанак од 74 – 71. гпне. Спартак је био пореклом Трачанин. Он је са својим друговима гладијаторима из града Капуе у јужној Италији сковао заверу. Поред робова у Спартаковој војсци било је доста сиромашних сељака, укупно око 70 000 бораца. Спартак је као војсковођа показао изванредне способности и нанео је римској војсци неколико пораза. Желео је да побуњене робове изведе из Италије и врати у њихове завичаје. У погледу циљева устанка робови нису били јединствени и због тога су доживели пораз. Одлучујућа битка одиграла у Апулији 71. гпне.где су робови доживели пораз а Спартак је погинуо. Казна за робове била је што је њих 6 000 разапето на путу од Капуе до Рима.

Појава диктатуре

Због свих проблема који су постојали у Републици појавила се мисао о стварању робовласничке државе са влашћу једног човека који ће се ослањати на војску. Први који је успео да заведе војну диктатуру био је Корнелије Сула.

Сукоб између Марија и Суле почео је пре рата са против Митридата VI понтског (Мала Азија) краља. Сула је потукао Митридата и стекао велику популарност у војсци. Вративши се у Рим, отпочео је борбу против Марија, што се претвара у грађански рат 82. гпне.сула је побио велики број Маријевих присталица и одузео им имовину. Ограничио је права народне скупштине на коју се Марије ослањао, као и народних трибуна. Сенат га је прогласио за доживотног диктатора са овлашћењима да доноси законе и уређује државу како жели. Сула се ипак већ 79. гпне. повукао са власти.

 Први тријумвират

После Сулине смрти у Риму је укинута диктатура. Први покушај да се она обнови била је тзв. Катилинина завера. Катилина је био млади аристократа који је планирао да приграби сву власт у држави, тако што ће са истомишљеницима побити све сенаторе и подметнути пожар у сенату. Заверу је открио Цицерон и она је пропала.

 Република се ипак није могла одржати јер су робовласници у огромној већини желели увођење диктатуре. Највише изгледа да пшостану нови диктатори имали су Гај Јулије Цезар, Гнеј Помпеј и Марко Крас. Цезар је био способан политичар и врстан говорник, Помпеј прослављени војсковођа, а Крас је располагао огромним богатсвом. Како нико од тројице није могао сам да преузме власт они су 60. гпне. склопили савез познат под називом Први тријумвират (Савез тројице). Тријумвири су поделили врховне функције државне власти и тако се у Риму појавила тројна диктатура. Најважнија личност међу тријумвирима био је Цезар чији је успон везан за освајање Галије.

Освајање Галије

Галију је чинила данашња Француска, Белгија, део Холандије и већи део Швајцарске. У њој су живела келтска племена које су Римљани називали Галима са својим родвским уређењем у којем су важну улогу играли свештеници – друиди.

Цезар је започео освајање Галије 58. гпне. и после двогодишње тешке борбе успео да је заузме. Потом је 55. и 54. гпне почео са походима на Британију, али тамо се није дуже задржавао.

Римска власт је за Гале била тежка и неподношљива. Зато су они под вођством младог и способногг Верцингеторикса 52. гпне подигли устанак. Заузимањем Алезије Галија је коначно била покорена. Галија је била једна од најбогатијих земаља у римској држави.

Распад тријумвирата и Цезарова смрт

Цезар је успешним ратом против Гала стекао велики углед и богатсво. Како је Крас погинуо у међувремену на истоку, између Цезара и Пмпеја је дошло до сукоба око диктаторског положаја.

Цезар је 49. гпне припремајући се за сукоб са Помпејем стигао у северну Италију, али мује сенат под утицајем Пампеја наредио да распусти војску. Цезар се једно време колебао пред реком Рубиконом и на крају ипак одлучио да не распушта војску. Коцка је бачена (Alea iacta est) рекао је Цезар и кренуо на Рим. Помпеј је пружао отпор, али је потучен у бици код Фарсале у Тесалији. Помпеј је убијен у Александрији, а Цезар је 44. гпне. проглашен за доживотног диктаора, а истовремено је држао положаје конзула, цензора, императора – заповедника војске и првосвештеника. Цезар је одбио да се прогласи монархом, али је републиканске установе претворио у формалност.

То се није свиђало присталицама старог републиканског система, међу којима је било и Цезарових пријатеља. Они су организовали заверу, на чијем челу су били Брут и Касије и убили Цезара у самом Сенату 44 гпне.

Други тријумвират

У општем хаосу после цезаровог убиства појавили суз се нови кандидати за диктаторску власт. То су били најближи Цезарово сарадници Марко Антоније, Лепид и Цезаров посинак Октавијан. Они су 43. гпне склопили Други тријумвират који је за разлику од првог потврдила народна скупштина.

Октавијан се лако ослободио Лепида који је управљао Африком и тамо умро. Марко Антоније је добио на управу хеленистички исток и тамо се спријатељио са египатском краљицом Клеопатром. Мислио је да од источних провинција створи моћну монархију која ће касније покорити запад. То није одговарало моћним робовласницима, што је омогућило Октавијану да му преко сената одузме управу, али је то ипак довело до грађанског рата. Одлучујаућа је била поморска битка код рта Акцијума у Грчкој 31. гпне у којој је Октавијан победио после чега заузео Египат и прогласио га римском провинцијом.Тако је Октавијан постао самостални господар римске државе и утро пут царству.

РИМСКО ЦАРСТВО

ПРИНЦИПАТ

Августов принципат (30.гпне – 14. не)

Ослањајући се на војску и морнарицу, октавијан је постао неограничен господар. Богати Римљани били су задовољни новим стањем, а захвални Сенат је подарио Октавијану нову титулу Август (Augustus - узвишени) коју су до тада носили само богови. Назив титуле постало је Октавијаново друго име.

Октавијан је од Сената добио и титулу принцепса (princeps senatus – први на списку сенатора, први човек сената), што значи да је он имао и доминантан утицај у Сенату. По овоме овај облик монархије назван је Принципат.

Иако је имао неограничену власт, Октавијан, поучен Цезаровом судбином, никада није укидао институције републике, чак је 27. гпне објавио да обнавља републику. Али најважнија републиканска звања је, као и Цезар задржао за себе. Био је конзул, народни трибун, император и првосвештеник. Тако је сва војна и грађанска влат била у његовим рукама.

Октавијан је Сенату допустио да управља мање важним провинцијама и да располаже једним делом државне благајне. Зато је под своју непосредну управу ставио граничен, најбогатије провинције као што су Хиспанија (Шпанија), Галија, Сирија и Египат.

И народна скупштина била је потчињена Октавијану. Он је био најбогатији човек у држави, а располагао је и целом државном благајном.

Август уз себе придобио и сиротињу. Из државне благајне је сиротињи делио жито и приређивао им циркуске и гладијаторске представе. Оваква његова политика је називана политиком хлеба и игара.

Август се трудио да иза себе остави што више монументалних грађевина. За време Октавијана Рим је блистао, јер је он и богатим Римљанима саветовао да граде велелепна здања. Пред крај своје владавине он је изјавио ²затекао сам Рим у цигли, а остављам га у мермеру². За његово време и култура је доживела процват. То је време стварања великих римских књижевника попут Хорација, Вергилија и Овидија.

Главни ослонац Октавијана била је војска. Број сталних војника веома се увећао, а створена је и посебна војска као Октавијанова телесна гарда – преторијанци од 10 000 војника, који су имали задатак да чувају императора и његову власт. Преторијанци су имали веће плате и краћу службу.

Августови освајачки ратови

Да би задовољи богате робовласнике Август је водио многе ратове. За време његове владавине Царству су припојени алпски предели у северној Италији и северни делови Балканског полуострва. Створене су нове провинције Реција (Тирол и делови Баварске) са седиштем у Аугсбургу, Норикум (Словенија и део Аустрије) са седиштем у Емони (Љубљана) и Панонија (између Саве, Драве и Дунава) са седиштем у Петовији (Птују). Од средишњих делова Балканског полуострва формиране су провинције Далмација (од Јадранског мора до Колубаре) и Мезија (источна Србија и северна Бугарска).

Август је покушао да освоји и Германију и једно време је завладао простором између Рајне и Лабе. Али услед сурове римске власти и грамзивости Августовог намесника Вара, Германи су подигли устанак 9. гпне. Германи су предвођени Арминијем намамили Вара у Тевтобуршку шуму и уништили његове легионаре. Вар је због тога извршио самоубиство, а Римљани су морали да се повуку из Германије.

АВГУСТОВИ НАСЛЕДНИЦИ (I ВПНЕ)

После Августа државом су владали императори уз Августове породице Тиберије, калигула, Клаудије и Нерон. У ово време Римљани су покорили већи део Британије и 44. гне. Је претворили у своју провинцију.

Тиберије (14 – 37. гне.) је био Августов посинак. Он је још више појачао диктатуру и био је непопуларан у народу и војсци, па се највише ослањао на Сенат. Сенат је затражио старе привилегије, што је Тиберије одбијао, па су у сенату почеле да се кују завере против њега. Због тога је Тиберије донео ²закон о увреди величанства² по којем су људи осуђивани на смрт и конфискацију имовине ако би било којим начином увредили императора. За време Тиберија било је неколико завера у провинцијама и устанак робова које је он сурово гушио.

Нерон (54 – 68. гне.) је цар за чије време је тиранска владавина доживела врхунац. Био је неуравнотжена па и луда особа. Сматрао је себе за великог уметника, лично се појављивао за позорницом и у циркусу као глумац, певач, свирач и тркач у двоколицама. Сви су морали усхићено да га поздрављају и да му се диве.. римска аристократија га је због тога презирала. Колико је Нерон био неуравнотежен човек говори и чињеница да је убио мајку, жену, брата и свог учитеља филозофа Сенеку. Сумња се да је намерно подметнуо пожар у Риму 64. гне. под изговором да жели да сагради лепши и већи град. Да би отклонио све оптужбе око овог пожара Нерон је оптужио хриошћане и отпоче њихов суров прогон. Нероновом владавином нико није био задовољан, а против њега су се побинили и сами преторијанци. Бежећи из Рима извршио је самоубиство.

Рим на врхунцу моћи

Римска империја налазила се на врхунцу моћи за време владавине царева Трајана и Хадријана.

Трајан (98 – 117.): је освојио Дакију (данашњу Румунију). Трајан је против дачког краља децебала водио два рата. После жестоког отпора Дачани су били побећени, а Децебал је извршио самоубиство. Да би Дакију чвршће повезаи са империјом Трајан је саградио пут који је ишао од београда, десном обалом Дунава до Кладова. Подигао је и мост преко Дунава, а недалеко од Кладова сачувана је Трајанова табла кој говори о освајању Дакије. По повратку у Рим, после освајања дакије Трајан је подигао стуб у рељефу који проказује борбу са Дачанима.

Трајан је водио и делимично успешан рат са Парћанима на Иранској висоравни, како би се приближио богатој Индији.. освојена је Јерменија, али у даља освајања Трајан није могао да крене због устанака у Египту и Месопотамији.

Трајан је био последњи римски цар који водио освајачку политику. Границе римске државе биле су Атлантски океан на западу, Рајна и Дунав на северу, Кавказ, Каспијско Језеро, Тигар и Еуфрат на истоку и пустиња Сахара на југу.

Хадријан (117 – 138.) је улагао велике напоре да сачува и одбрани границе државе.. у његово време подигнут је општи устанак Јевреја у Палестини, али га је римска војска угушила расељавајући Јевреје по целом Царству. Хадријан је морао да Царство брани од све јачих упада варвара. Од његовог времена ослонац царске власти постајувојнички и чиновнички апарат. У Тракији је подигао град који је добио име по њему Хадрианопољ, данашње Једрене.

ДОМИНАТ

Крајме III века цареви су покушали да успостављањем неограничене власти оснаже државу.

Диоклецијан (284 – 305. гне.) је ради боље одбране државе од упада варвара завео крајњи апсолутизам. У њему је цар постао dominus, тј. господар свих поданика. Поданици су пред царевима морали падати ничице, цареви су носили скупоцена одела, а били су окружени бројним дворанима. Тако је Римско царство почело да личи на источњачке деспотије, а овакво уређење је названо доминат.

 Диоклецијан је извршио многе реформе у Царству. Да би лакше водио борбу против спољних и унутрашњих непријатеља цар је узео савладара и поверио му западни део Царства са седиштем у Милану. Он је задржао источну половину Царства са седиштем у Никомедији у Малој Азији. Тако је Рим изгубио ранији значај. Оба цара имала су по једног помоћника и таква подела Царства и царске власти назива се тетрархија (четворовлашће). Држава је била подељена на 12 дијецеза, а оне су се делиле на провинције. Таквом организацијом постигнут је жељени циљ. Устанци су били угушени, а варвари одбијени.

Након Диоклецијанове смрти дошле је до сукоба између његових савладара. Као победник изашао је Константин.

Константин је настојао да на своју страну придобије све бројније хришћане. Он је 313. године издао Милански едикт којим је хришћанство признато за равноправну религију са другим религијама. На месту старе грчке престоницње Византа подигао је нову престоницу Константинопољ. Источни део царства био је економски и културно развијенији од западног.

 Теодосије I је 395. године поделио Царство на Источно и Западно ради лакшег управљања и одбране од варвара. Престоница Западног царства био је Рим, а Источног Константинопољ.. граница између два царства ишла је од Сингидунума (Београда), реком Дрином, Дримом и Бојаном до Скадра.

У време теодосија хришћанство је проглашено државном вером. И поред свих напора нових царева, царство је опадало у сваком погледу, нарочито западни део. Уипади варвара били су све чешћи, положај сељака и робова све тежеи, економска криза била је присутна, што је све водило ка пропасти .

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 РИМСКА КУЛТУРА - ТЕКСТ

РИМСКА КУЛТУРА

РЕЛИГИЈА

Се развијала под утицајем грчке религије.

Јупитер – врховни бог, господар муња и громова

Јунона – Јупитерова жена, заштитница брака, удатих жена, породице и читавог римског народа

Минерва – богиња мудрости, бдела је над ђацима и занатлијама

Нептун – владар мора и покровитељ прекоморске трговине

Марс – бог рата, код сељака бог земљорадње и сточарства

Венера – богиња лепоте и љубави

Дијана – богиња месеца и заштитница дивљих животиња

Вулкан – бог ватре и покровитељ ковача

Церера – богиња плодности, бдела је над житом и другим плодовима

Аполон – бог светлости и заштитник уметности

Када су Римљани дошли у додир са источним културама, прихватили су и неке њихове култове, као што је култ велике мајке богова – Кибеле.

Римљани су чували и породичну религију. Свака породица имала је Ларе и Пенате. Ларе су штитиле породично огњиште, а Пенате су људе штитиле и ван куће и старали се о благостању целе породице. Постојао је и култ предака. Римљани су по овом култу веровали у загробни живот и фебруара месеца су одлазили на гробове својих предака и носили им храну на дар. Веровали су да се тада мртви враћају на кратко у свет живих. Римљани су веровале у у мане – добре духове о којима су се потомци старали и лемуре – зле духове које су преци заборавили.

Римски свештеници названи су аугурима и они су тумачили вољу богова на основу лета птица. Харуспици су одговоре тражили у утробама, пре свега јетрама жртвованиг животиња.

 У сфери религије поред старе створене у доба републике јављају се и неки нови култови под утицајем источњачких култова. То су култови Митре, Изиде и Непобедивог сунца. Митра је био персијски бог светлости и истине. У Риму је био представљен као спаситељ праведних, борац против свега што је зло и грешно. Египатску богињу Изиду посебно су поштовали морепловци. Култ Непобедивог сунца донет је из Сирије. Нарочито га је поштовао цар Константин.

КЊИЖЕВНОСТ

Комедиограф Тит Манције Плаут писао је по узору на грче комедије.

Песништво је било оригинално. У римским песмама преплићу се историја, поезија и митови. Издвајају се Еп о Првом пунском рату Гнеј Невија, затим Летописи Квинт Енија који садрже податке од Енејиног бекства из Троје до пишчевог времена у II впне. Од писаца најзначајнији су Вергилије, Хорације и Овидије.

Вергилије (70 – 19. гпне.) је био велики Августов и Меценин пријатељ. Мецена је био члан Императорског савета који је песницима пружао обилну новчану помоћ. Најважније Вергилијево дело је Енеида у којем се описује тројански јунак Енеја (чији су потомци основали Рим) и његови подвизи.

Хорације (65 – 8.гпне.) је био лирски песник. Оставио је више збирки песама од којих су му најзначајније Песме и Оде.

Овидије (43. гпне. – 18.гне. ) је био на Августовом удару не зна се из којих разлога. Живео је у прогонству у граду Томи (Констанца) на Црном мору где је и умро. Писац је сетних и тужних песама – елегија. Најзначајније му је дело Метаморфозе (преображаји).

Беседништво је било веома цењено. Највећи римски беседник био је Цицерон (106 – 43. гпне.). беседништво је учио у Риму, Атини и на Родосу у школи Посејдонији. Стекао је славу као адвокат, а бавио се и поплитиком. Најечувенија беседа Цицерона је Флипике уперена против Марка Антонија.

АРХИТЕКТУРА

Градови су грађени по грчком узору уз примену сва три стила, највишће коринтског. Људи су живели у инсулама – данашњим стамбеним зградама са три или четири спрата. У центру града се налазио трг – форум. Издавајају се амфитеатри за борбе гладијатора и позоришне представе, терме – јавна купатила, аквадукти – водоводи, тријумфалне капије тј. славолуци.

У ликовној уметнсти развио се портрет.

ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

У Риму су се посебно развиле друштвене науке (историја и филозофија).

 Историја: Анали – су први историјски списи у Риму. Врховни свештеници су у календар уносили имена конзула и наводили све што се важно деслио за ту годину. Крајем III впне по угледу на њих историчари су описивали године – аналисти. Најпознатији аналисти овог доба су Фабије Пиктор – писао на грчком језику од оснивања Рима до Ханибаловог похода на Италију, Марко Порције Катон Старији – дело Почеци на латинском језику.

Најпознатији римски историчари били су Цезар, Тит Ливије, Тацит, Амијан Марцелин и Плиније Старији. Цезар је написао два изузетна дела Коментари о галском рату и Коментари о грађанском рату. Тит Ливије (59 гпне – 17.гне) је написао велико историјско дело Од оснивања града у 142 књиге. Корнелије Тацит (54 – 117.гне) је написао дела Германија, Историја и Анали, док је Амијан Марцелин (Грк који је величао Рим) писао дело које је обухватало период од 96 – 378. године. Плиније Старији је написао дело Историја природе која представља енциклопедију природних и друштвених наука.

Филозофија: назначајнији римски филозофи били су Лукреције Кар и Сенека. Лукреције Кар је живео I впне. своје филозофске мисли је изнео у стиху у делу О природи ствари. Лукреције ту развија мисли  грчких филозофа материјалиста. Сенека је био Неронов учитељ, филозоф и писац трагедија.

ПРАВО

Највећи и најоригиналнији допринос светској култури Римљани су дали у области права. Проучавање пеава је било важно да би се у великој држави лакше решио сваки спор око наслеђа, поседа, преузетих обавеза и слично. Римско право је постало темељ свих каснијих правних система. Темељ римске правне науке чинила је теорија да нико није крив док се не докаже супротно, те да је стога неопходно вођење правног поступка. Најпознатији римски правници били су Папијан, Паул, Улпијан, Модестин и Гај.

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ПАД РИМА - ТЕКСТ

ПАД РИМА

Већ у II веку Царство је почело да слаби. Опадали су његова привредна, политичка и војна моћ. Цареви су владали раскошно, порези су били огромни, положај сиромашних сељака и робова изузетно тежак. Уз све то са северних граница Царства почели су да упадају варвари уи пљачкају Царство.

Колонат: да би подстакли робове и сиротињу да боље обрађују земљу велепоседници су почели да им дају у закуп мале парцеле обрадиве земље. Закупац је називан колон. Колони су се трудили да што боље обраде земљу, како би приноси били већи, јер су били дужни да плаћају закупнину. Међутим колонат није решио кризу робовласничке привреде.

Током III и IV векапровале, пљачке и пустошења варвара била су све чешћа. Најратоборнија су била германска племена. Године 375. у Европу су провалили Хуни. Они су прошли кроз тзв. Врата народа између Урала и Каспијског језера и напали германска племена. Хуни су предвођени Атилом нека германска племена покорили док су се друга повлачила пред њима. Тако су Хуни изазвали оно што се у историји назива Велика сеоба народа.

Многобројна племена Западних Гота (Визигота) прелазе Дунав и предвођена Аларихом пљачкају многе римске градове, чак и Рим 410. године, а затим се повлаче  у јужну Галију и северну Шпанију. Вандали су потиснути од Гота стигли у северну Африку и одатле 455. године стигли до Рима и опљачкали га. Током V века германска племена Англи и Саси су прешла у Британију.

ХРИШЋАНСТВО - ТЕКСТ

ХРИШЋАНСТВО

Кризу Римског царства пратила је појава нове – хришћанства. На хеленистичком истоку, у Палестини, нарочито мећу Јеврјима постојало је веровање да ће се једног дана појавити божији изасланик – месија – који ће људе ослободити свих невоља и страдања. Такво веровање лако су прихватили робови, као и други најсиромашнији слојеви римског друштва.

Тај месија, појавио се, по предању у лику Исуса Христа из Витлејема. У његовом рођењу у 31. години Августове владавине нема моного поузданих историјских података. Све што је о његовом рођењу и животу познато потиче из каснијих времена, на основу записа апостола – Христових ученика.

Ти записи зову се еванђеља (грчки, евагелион – радосна, добра вест). Има их четири, названих по именима 4 еванђелиста: Марку, Матеју, Луци и Јовану. Еванћеља сачињавају други део Библије – Нови завет, док први део Библије чини Стари завет у којем се начазе учења старе јеврејске религије и којем се предвића долазак месије.

Према тврдњама еванђелиста Исус Христ је син божији, који је дошао на земљу да спасе људе греха и зла. Спасао их је тако што се за њих жртвовао: био је мучен и разапет на крсту, а трећег дана је ускрснуо из мртвих и преселио се на небо. Христа је на смрт осудио римски намесник у Палестини Понтије Пилат, а по веровању издао га је Јуда. Христ је разапет на брду Голготи, а да би га понизио, Пилат је наредио да се уз њега разапну још два лопова.

По хришћанском учењу, сви који следе Христа, чине добра дела и стрпљиво подносе зло на овоме свету, отићи ће после смрти у рај, а они који не чине тако биће кажњени вечним мукама у паклу.

Хришћани се нису борили против римске власти, али је њихова тврдња да су сви људи пред Богом једнаки, била веома опасна за римску државу. Зато су Римљани од самог почетка прогонили чришћане. Први цар који је то чинио био је Нерон, а последњи Диоклецијан.

Хришћани су се тајно окупљали на заједничким обредим у подземним ходницима – катакомбама. Ту су сахрањивали и своје мртве. Заједнице хришћана звале су се хришћанске општине (комуне), на чијем челу су били епископи – презвитери. Било их је у свим деловима Царства, нарочито у великим градовима, а имовина им је била заједничка.

Обзиром да је хрићанство настало као покрет сиромашних, робова и угњетених оно се брзо ширило. У доба пропадања државе, чак су и богатији Римљани почели да се прикључују хришћанима. Тако су се општине прошириле и обогатиле. Тад хришћани мењају своје учење, захтевајући покорност робовласницима и државној власти. У таквим околностима богаташи преузимају управу у многим општинама. Временом нестаје имовинска једнакост. Крајем II века све хришћанске општине уједињују се у једно заједницу чији је поглавар постао римски епископ, касније назван папа. Тако је настала верска организација – хришћанска црква.

313. гне. цар Константин је Миланским едиктом признао хришћанство за равноправну религију, а 395. гне. цар Теодосије I је хришћанство прогласио за државну веру.Када је постало очигледно да је хришћанство изневерило очекивања сиромашних појавили су се и први покрети против хришћанства. Црква је то одлучно одбијала и такве покрете нативала кривоверјем – јересима. Најјачи такав покрет био је у северној Африци – покрет агностика (бораца за веру) у IV иV веку. 

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА - ТЕКСТ

Стефан Радослав

 Стефан Радослав – Радослав Немањић (1192—1234). Српски краљ 1228-1234. Најстарији син Стефана Првовенчаног, наследио оца 1228. Био је ожењен Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира.

 Због мајке Гркиње, византијске принцезе Евдокије, више се осећао као Грк, него Србин, те се потписивао византијским царским надимком Дука. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230).

 Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. После пада боравио у Дубровнику и Драчу. Замонашио се и као монах Јован умро у манастиру Студеница после 1235, где је и сахрањен. Није имао деце са Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав.

 Стефан Владислав

Је као српски краљ владао од 1234 – 1243. године. Водио је пробугарску политику и због  тога није био омиљен међу српском властелом. Због његове политике, Србију је напустио архиепископ Сава и по повретку 1236. године умро у бугарској престоници Великом Трнову. Краљ Владислав је годину дана касније пренео Савине мошти у своју задужбину манстир Милешева, где су почивале до 1594. године када су их Турци пренели на Врачар и ту спалили.

Стефан Владислав је збачен 1243. године.

 Стефан Урош I

 Стефан Урош I – Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

 Сва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

 Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

 Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

 Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

 Стефан Драгутин

 Стефан Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)

 Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276.

 Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Сремска краљевина

 Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

 Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316.

 Стефан Милутин

Владао је од 1282 – 1321. године. Заједно са братом осваја Полог, Скопље, Овче поље и Пијанец. Године 1283. цар Михајло VIII је покушао да нападне Милутина али без успеха и српски краљ осваја Пореч, Кичево и Дебар, продро је до егејске обале. Мир је потписан 1299. године када је склопљен политички брак са принцезом Симонидом која је имала свега 6 година.

 Сукоб између браће Милутина и Драгутина трајао је од 1300 – 1312. године. 1316. године Милутин је освојио Драгутинову област што га је довело до рата са Угарском која је успела да поврати Мачву и Београд.

У време краља Милутина Србија је постала најмоћнија балканска држава. То време је било време процвати рударства које је Милутину доносило огромне приходе. Милутин је ковао новац по млетачком узору због чега је споменут код Дантеа Алигијерија у Божанственој комедији. О сјају српске краљевине сведоче бројне Милутинове задужбине од којих најмонументалније манастир Грачаница и манастир Бањска.

 Стефан Дечански

Је владао од 1321 – 1331. године. У току борбе за престо Србија је трајно изгубила Хума од Босне (Стјепан II Котроманић)   и Пељешац (од Дубровника). Назив Дечански је добио по својој задужбини манастиру Високи Дечани, чијој се изградњи посветио цео свој живот.

Дечански се умешао у унутрашње сукобе у Византији између Андроника II и Андроника III, подржавајући Андроника II. Када је Андроник III победио склопио је савез са бугарским владарем Михаилом Шишманом. До битке је дошло код Велбужда (Ћустендила) 1330. године у којој је војска Стефана Дечанског до ногу потукла Бугаре, због чега се византијски цар није ни појавио на бојишту.

Стефан Дечански није искористио ову велику победу, што је разгневило властелу. Властела је  организовала његово збацивање уз помоћ његовог сина Душана који је био управник Зете и који се истакао у бици код Велбужда. Године 1331. Стефан Дечански заробљен и затворен у Звечану.

СРПСКО ЦАРСТВО - ТЕКСТ

Стефан Душан

Главни циљ Душанове владавине био је освајање Цариграда и Византије, тј. замена једног слабог Византијског царства моћним Српским царством.

1332. од Византије осваја Струмицу.

1333. године Душан је продао Стон и Пељешац Дубровнику, јер се помирио са губитком Захумља.

1334. уз помоћ византијског одметника Сиргијана успешно ратује са Византијом, склапа мир и задржава Прилеп и Охрид (Костур).

1342. у савезу са Јованом Кантакузином осваја Кроју, Берат и Канину у Албанији, а у Македонији Костур, Хлерин и Воден. 1343. уследио је разлаз са Кантакузином.

1345. године Душан осваја добро утврђен град Сер и Свету Гору.

1346. године Душан се на Ускрс 16. априла прглашава за Цара Срба и Грка. Претходне је српска архиепископија уздигнута у ранг патријаршије. Истовремено Душанов 1'огодишњи син урош је проглашен за краља и савладара.

Целокупна државна територија подељена је на земљу цареву – новоосвојене територије којима је управљао цар и земљу краљеву – старе територије којима је управљао краљ Урош.

1347. Јован Кантакузин постаје византијски цар.

1348. Душан осваја Епир и Тесалију. За ово освајање најзаслужнији су били Душанов полубрат Симеон за Епир и кесар Прељуб за Тесалију.

1350. године Душан је повео поход на Босну, па је Јован Кантакузин освојио Бер и Воден.

 1352. у бици код Дидимотике Душанова војска трпи пораз од Турака Османлија. Душан се обратио папи са намером да покрене крсташки поход, ,али се овај његов план није испунио јер га је спречио угарски краљ Лудовик.

1349. на државном сабору у Скопљу донешен је Душанов законик, који је допуњен на државном сабору у Среу 1354. године. Законик је имао 201 члан кроз које се обрађује кривично право, јавни ред  и имовински послови. Законик је био веома строга, са бројним физичким и новчаним казнама.

1355. у јеку припрема за нова освајања Душан је изненада умро, а иза себе је остави огромну државу која се протезала од Саве и Дунава на северу до Коринтског залива тј. Пелопонеза на југу.

ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ

Након смрти цара Душана нови цар Србије постао је његов син Стефан Урош V (1355 – 1371.). За време Душанове владавине у Србији су веома ојачале великашке породице које су управљале својим областима. 

НАЈМОЋНИЈЕ ВЕЛИКАШКЕ ПОРОДИЦЕ: Мрњавчевићи – Македонија, Хребељановићи – Поморавље, Алтомановићи – западна Србија, Бранковићи – Косово, Балшићи – Зета.

Великаши почињу да отказују послушност младом цару. Први се цару супротставио Душанов полубрат Симеон (Синиша) – господар Епира. Властела је тада стала на страну цара. Временом великаши све више отказују послушност цару. Не плаћају му дажбине, иступају самостално, међусобно се сукобљавају. Цар Урош нема снаге да им се супротстави, па су га због тога, за разлику од оца којег су звали Силни, прозвали Нејаки. Најмоћнији великаши били су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Вукашин Мрњавчевић.Вукашин Мрњавчевић се прогласио за краља чиме је истако жељу да наследи цара Уроша, пошто Урош није имао наследнике. Истовремено Угљеша Мрњавчевић се прогласио за деспота. Браћа Мрњавчећи погинули су у бици са Турцима на реци Марици септембра 1371. године.

Пар месеци касније умро је цар Урош. Царски престо устао је упражњен, јер нико од великаша није желео да се прогласи царем. Смрћу цара Уроша после 205 година владавине угасила се династија Немањић, а Српско царство престало је да постоји.

 POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА - ТЕКС

Владар је био неприкосновена личност, као и у другим феудалним државама. српски владари носили су титуле великог жупана, краља и цара.

Српску властелу чинили су властелини (крупна властела) и властеличићи (ситна властела). Феудални поседи у средњовековној Србији називани су баштинама и пронијама, по узору на Византију. Привилеговани друштвени слој било је и свештенство.

Државне саборе чинили су владар, крупна властела и крупно свештенство. Владар их је сазивао да би издавао наређења, саветовао се, проглашавао законе, крунисао се...

Зависни сељаци у Србији називани су себрима. Себри су обрађивали поседе властеле и плаћали бројне дажбине.

Држава је била подељена на области – жупе, којима су управљали жупани које је постављао владар. Жупани су морали да спроводе владарева наређења. Владар је често знао да изненада дође у неку жупу и провери жупана. Пограничне жупе биле су посебно уређене и називале су се крајишта. Управници градова звали су се кефалије.

Највећи део становништва бавио се земљорадњом и сточарством. Рударство је највише допринело развоју средњовековне Србије. Најзначајнији рудници били су Брсково, Ново Брдо и рудник на планини Рудник. Сви приходи од рударства припадали су владару.

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК - ТЕКСТ

Држава у Босни касно настала због неприступачног терена, спорог продора хришћанства и присуства моћних суседа (Угарске и Византије). За стварање државе у Босни заслужни бан Кулин и јеретици Богумили.

Бан Кулин (1180 – 1204.) је пружио уточиште Богумилима које је из Србије протерао Стефан Немања. Богумили у Босни стварају Цркву босанску и помажуи бану Кулину да се учврсти на власти. Бан Кулин се осамосталио на простору између река Босне, Саве и Врбаса.

Успон Босне почиње за време бана Стјепана II Котроманића (1322 – 1353.). Стјепан II користи развој рударства, сукобе у Србији и успева да удвостручи Босну.

Врхунац моћи Босна је имала у време Твртка I Котроманића (1353 – 1391.) Твртко користи расуло у Српском царству након смрти цара Душана и успева да утростручи босанску државу. Са српским кнезом Лазаром поразио је српског великаша Николу Алтомановића и добио јужне делове његове области. Године 1377. у манстиру Милешева Твртко се крунисао за краља Срба и Босне. После Тврткове смрти Босна је почела да слаби.

Дубровник настао у 7. веку. Староседеоци романског порекла из града Епидауруса (Цавтата) су побегли пред најездом Словена и основали град Рагузијум. Временом су се староседеоци стопили са Словенима, а град је добио име Дубровник по шуми дубрави.

Од 7. века до 1204. године Дубровник под влашћу Византије. Од 1204. до 1358. године Дубровник је био под влашћу Млечана. Од 1358. године Дубровник под влашћу Угара.

Дубровчани су били главни трговци у средњовековној Србији и Босни. Српски и босански владари подстицали и штитили дубровачку трговину. Дубровчани су подизали трговачке колоније по Србији и Босни, посебно уз руднике.

По уређењу Дубровник је био република по узору на Млетачку републику. На челу је био кнез који се бирао на сваких месец дана и који није имао велику власт. Главну власт чинила су већа: Мало, Велико и Веће умољених.

Дубровник је био мала држава. Проширио се куповином Пељешца од цара Душана и жупе Конавле од босанског краља.

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА - ТЕКСТ

Срби припадали Источноевропском културном подручју и били под снажним утицајем Византије и православног хришћанства. Срби су у средњем веку говорили старословенским језиком и користили Климентову ћирилицу.

Најзначајнија дела средњовековне српске књижевности била су житија (биографије) српских владара. У најзначајнија житије спадају Житије Светог Симеона од Светог Саве и Стефана Првовенчаног. Житија служила за учвршћивање култа владара династије Немањић.

У најзначајније писане споменике спадају летописи, натписи, Душанов законик.

У најзначајнија грађевинска дела средњовековне Србије спадају манастири који су били задужбине владара. Владари су били ктитори манастира, односно владари су им даривали велике земљишне поседе. Манастири грађени у рашком стилу градње.

Манастири Студеница, Хиландар и Ђурђеви Ступови су задужбине Стефана Немање. Манастир Жича је задужбина краља Стефана Првовенчаног.Манастир Милешева је задужбина краља Владислава.Манастир Сопоћани је задужбина краља Стефана Уроша I. Манастир Грачаница је задужбина краља Милутина.Манастир Високи Дечани су  задужбина краља Стефана Дечанског. Манастир Светих Архангела је задужбина цара Душана.

Унутрашњост манастира осликана је фрескама. Фреске су слике настале наношењем боје на свежем малтеру. На фрескама су приказани владари и сцене из хришћанске вере. Најпознатије српске фреске су фреске Белог анђела и Светог Саве из манастира Милешеве и фреска родослова династије Немањић из Високих Дечана.

ПРОДОР ТУРАКА ОСМАНЛИЈА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО - ТЕКСТ

Турци Османлије воде порекло од Турака Селџука. Живели су по племенима у Малој Азији. Крајем XIII века селџучка племена ујединио је Осман и постао први владар Османског царства са титулом султана. Осман је селџучким племенима наметнуо власт помоћу ислама, тј. светог рата – џихада. Османлије и османска држава назване су по њему.

Турски султан сматран је врховним господаром, војсковођом, судијом, свештеником и све своје поданике сматрао је робовима. Порта је била турска влада састављена од везира на челу са великим везиром.

Спахије су биле турски феудалци,а у војсци коњаници. Јањичари су били професионални, елитни војници султанове војске. Турци су јањичаре добијали путем данка у крви. Данак у крви представља одвођење здравих и паметних дечака из хришћанских породица. Турци би те дечаке преводили у ислам и васпитавали да постану јањичари. Родитељи су чинили све да задрже своју децу. Одсецали би им прсте на нози, учили их да храмљу, да се праве да су ментално заостали...

Турци су имали посебну тактику освајања. Годинама, па и деценијама узнемиравали би област или државу коју желе да освоје тако што су вршили повремене, па све чешће пљачкашке упаде. Циљ им је био да економски ослабе ту област и застраше народ. Када би проценили да су у томе успели уследио би један снажан удар и та област би падала под њихову власт.

Турци на Балканско полуострво стижу средином XIV века и преносе престоницу у Једрене. Први сукоби Турака и Срба били су средином XIV века у време цара Душана. Турци су нанели поразе Душановој војсци у биткама код Стефанијане и Димотике, али је Душан озбиљно схватио Турке, ојачао границе и Турци до краја његове владавине више нису вршили упаде.

Након Душанове смрти у време расула у Српском царству, Турци обнављају упаде. Прва им се на удару нашла област браће Мрњавчевић – Македонија. Браћа Мрњавчевић кренула су у сусрет Турцима. До битке је дошло код места Черномена, на реци Марици у Бугарској. У ноћи 26/27. септембра 1371. године Турци су изненада напали Мрњавчевиће и нанели им тежак пораз. Оба брата су погинула, као и већина војске.

Последице Маричке битке биле су страшне. Син краља Вукашина Марко Краљевић постао је турски вазал, што је значило да мора султана да прати у војним походима и да му плаћа данак.Народ је гладовао, морајућида плаћа огромне дажбине.

У време када се српски народ већ налазио под влашћу Турака, тј. време тзв. "турског ропства" настала је легенда о Краљевићу Марку. Изражена је у епским народним песмама и причама. Краљевић Марко је представљен као велики јунак, натприродне снаге који штити народ. Он на сваком кораку наноси невоље Турцима. Неумерен је у јелу и пићу. У легенди се појављују Маркова мајка Јевросима, коњ Шарац, Турчин Муса Кесеџија, Вила Равијојла... Легенда је настала јер је народ имао потребу да га неко бар у песмама штити. Не зна се зашто је народ изабрао баш Краљевића Марка.

После Маричке битке Турци настављају са упадима, сада према Косову и Поморављу. Након погибије Мрњавчевића најмоћнији великаш у Србији постао је кнез Лазар Хребељановић – господар Поморавља и западне Србије. Од Лазара се очекивало да организује одбрану од Турака. Године 1388. у бици на Плочнику код Ниша кнез Лазар је нанео пораз султану Мурату. У бици се посебно истакао српски витез и одани пријатељ кнеза Лазара Милош Обилић. Турци после Плочника спремају још већи поход.

Један од најзначајнијих и пресудних догађаја српске историје је Косовска битка. О боју се не зна много. Одиграо се на Косово пољу код Газиместана 28. јуна 1389. на верски празник Видовдан. Србе је предводио кнез Лазар, уз помоћ Вука Бранковића и босанског војводе Влатка Вуковића, а Турке султан Мурат уз помоћ синова Јакуба и Бајазита. Број жртава био је подједнак на обе стране. У бици погинули и кнез Лазар и султан Мурат којег највероватније убио Милош Обилић. Иако је по броју жртава битка била нерешена, обзиром да је Турска била већа држава и да је у бици погинуо већи део српске властеле, битка представља српски пораз после којег се Србија није могла опоравити.

У време ропства Срба под Турцима настала је косовска легенда. И она је изражена у епским народним песмама и причама. Битка је представљена као велики пораз Срба, кнез Лазар је представљен као цар. Као главни кривац за пораз и издајник предтсвљен је Вук Бранковић, највероватније јер је преживео битку. Народу је био потребан кривац за трагедију чије ће се последице осећати вековима. У легенди се појављују многе измишљене личности. Тако Косовка девојка представља све Српкиње које су на Косову остале без мужева и вереника, а таквих је било много. Југ Богдан са 9 синова - 9 Југовића представљају све очеве и синове који су изгинули на Косову. У легенди Косово је постало “Света српска земља” и створен је мит о “Небеској Србији”. Легенда је настала јер је народ видео да је почетак краја слободе почео после Косовске битке. У Србији се о Косовксом боју у школама учило према легенди све до XX века.

Турци нису освојили Србију после Косовског боја, јер је Бајазит који је после Муратове погибије преузео власт убивши брата, повукао војску да би се учврстио на власти. Кнегиња Милица је увидела катастрофалне размере Косовског боја и нуди Бајазиту вазалство. Оно је значило да Србија плаћа данак Турцима, да Лазарев и Миличин син Стефан прати Бајазита у походима и да Миличина кћи Оливера постане део Бајазитовог харема.Вук Бранковић постао је вазал угарског краља Жигмунда да би се борио против Турака што доказује да није био издајник.

Турци се окрећу нападима на Угарску. Године 1395. Турци су доживели пораз у бици на Ровинама од Жигмундовог вазала влашког војводе Мирче. У бици је погинуо Краљевић Марко. Године 1396.Турци однели победу над Угарима у бици код Никопоља. У бици је заробљен, а касније погубљен Вук Бранковић, што је други доказ да није био издајник.

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА - ТЕКСТ

Године 1402. у Османско царство проваљују Монгли, освајачи и пљачкаши са далеког истока. У бици код Ангоре (Анкаре) султан Бајазит је од монголског вође Тамерлана доживео тежак пораз, заробљен је и погубљен. Монголи су жестоко опустошили Турску и напустили је. Турска се није могла опоравити у наредних тридесетак година, што је дало могућност балканским народима да се опораве и обнове своје државе.

У ангорској бици као турски вазали учествовали су и Стефан Лазаревић – син кнеза Лазара и Ђурађ Бранковић – син Вука Бранковића. По повратку у Србију Стефан Лазаревић је у Цариграду од византијског цара добио високу титулу деспота и богате дарове, чиме је постао најмоћнији великаш у Србији.

По доласку у Србију деспот Стефан постаје самосталан владар и од тада се српска држава назива Деспотовином. Да би био сигуран од Турака деспот Стефан постаје вазал угарског краља Жигмунда од којег добија Мачву, Београд и Браничево.  Од 1404. године Београд по први пут у историји постаје престоница Србије.

У време деспота Стефана долази до привредног и културног обнављања српске државе. Разлика у односу на немањићку Србију била је у томе што се народ за време упада Турака померио ка северу. Оживели су рудници, занатство, трговина са Дубровником.

Долази до великог културног успона. Обновљено задужбинарство. Манастири овог периода грађени су у такозваном Моравском стилу градње. Манастир Раваница и црква Лазарица су задужбине кнеза Лазара. Манастир Љубостиња је задужбина кнегиње Милице. Манастири Манасија и Копорин су задужбине деспота Стефана.

У овом перооду радила ке Ресавска преписивачка школа. Монаси ресавских манастира преписивали су верске књиге. Прва српска песникиња монахиња Јефимија, супруга покојног деспота Угљеше Мрњавчевића, написала је дела Жал за младенцем Угљешом и Похвалу кнезу Лазару. Похвала кнезу Лазару извезена је златним нитима и представља покров за његов гроб. Деспот Стефан, велики владар и витез, био је и велики песник. Написао је дело Слово љубве. Константин Филозоф, пратилац деспота Стефана написао је  Житије деспота Стефана. Најзначајнији правни споменик овог времена је деспот Стефанов Закон о рудницима.

Године 1427. умире деспот Стефан. Пошто није имао наследника деспотстску титулу предао је свом сестрићу Ђурађу Бранковићу. Ђурађ Бранковић подиже нову престоницу Смедерево.

Тридесетих година 15. века Турци су поново постали сила и обнављају своје војне походе. Године 1439. дошло је до првог пада Српске деспотовине. Године 1444. деспот Ђурађ успева да обнови Деспотовину, али у нешто мањој територији.

Године 1453. султан Мехмед II Освајач осваја Цариград и Византију.

Године 1455. Турци освајају рудник Ново Брдо.

Године 1456. умире деспот Ђурађ

Године 1459. Турци освајају Смедерево и Српску деспотовину.

 ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ

Милош је у наредних 15 година наставио да води упорне преговоре са Турцима како би се аутономија проширила. У тим преговорима Милош је показао изузетну дипломатску вештину, служио се свим средствима која су му могла донети успех и то тако да уједно има поверење и Срба и Турака. Према Турцима се најчешће користио митом и корупцијом. Одмах по завршетку устанка се одрекао титуле вожда и узео је титулу кнеза. На Народним скупштинама (1817. и 1827.) народ га је изабрао за наследног кнеза. У спољној политици ослањао се на Русију, будући да је она после Бечког конгреса имала добар положај у Европи.

Резулта Милошевих преговора био је стицање широке аутономије која је потврђена са три историјска документа Хатишерифима из 1830. и 1833. и Бератом из 1830. Првим  Хатишерифом Србија је стекла следећа права: слободу вероисповести, избор старешина, независну унутрашњу управу, слободу трговине, подизање болница, школа и штампарија, забрану насељавања Турака у Србији и право на исељавање Турака из Србије, осим у градовима са утврђењима. Пореске обавезе које су Срби имали према Порти, спахијама и султану процењене су на 2 350 000 гроша, што је била умерана сума, коју је кнез Милош исплаћивао о Ђурђевдану и Митровдану. Бератом, кнез Милош је потврђен од стране Порте за наследног кнеза. Другим Хатишерифом, сва наведена аутономија проширена је и на 6 суседних нахија које су биле ослобођене у току Првог српског устанка.

АПСОЛУТИЗАМ КНЕЗА МИЛОША

За сво време своје владавине кнез Милош је владао деспотски и био је сурови апсолутиста. Вешто користећи свој положај за кратко време стекао је енормно богатство, имајући монопол над трговином, пре свега стоке и соли. При томе Милош је прогонио, па и ликвидирао све оне који би му се на било који начин супротстављали или покушавали да му ограниче власт.

Први такав пример био је убиство Карађорђа. Карађорђе се у Србију вратио 1817. године с циљем да заједно са Милошем помогне наставак устанка. Милош је тада био у јеку преговора са Марашлијом, тако да му долазак Карађорђа и нови устанак никако није одговарао. Карађорђе се преко свог кума Вујице Вулићевића повезао са кнезом Милошем. Али, кнез је тешка срца наредио вождово убиство. Карађорђе је на свиреп начин искасапљен секиром у месту Радовањски луг поред Велике плане. Вождову главу Милош је однео пред Марашлију, који је са презиром гледао према Србима пребацујући Милошу како су Срби покварени, јер на такав начин погубили Црног, једног од највећих јунака у историји српског народа. Милош је успео насамо да Марашлији одговори да се не игра са Србима, јер ако мисли да је убиством Црног безбрижан, грдно се вара, јер је Србија пуна таквих Црних. Вождов кум, Вујица Вулићевић је после ликвидације кума да би опрао грехе саградио надомак Радовањског луга цркву – брвнару Покајницу.

Слично Карађорђу прошли су Сима Марковић и Младен Миловановић, а 1825. кнез је сурово угушио буну Милоја Ђака. Због таквих поступака Милош је против себе изазвао јаку опозицију која је тежила да му ограничи власт. Највећа побуна против Милоша била је Милетина буна (1835.), под вођством Милете Радојковића. Кнез је био принуђен да у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, донесе први српски устав. То се догодило на Народној скупштини на Сретење 1835., по чему је овај устав назван Сретењски устав. Због овога је 15. фебруар данас Дан државности. Писац Сретењског устава био је Димитрије Давидовић. Устав је написан по угледу на белгијски, за оно време био је веома напредан. Кнежева прва су ограничена и делимично пренета на Државни савет. Ипак, Сретењски устав није дуго био на снази. Он није одговарао интересима ни Турске, ни Русије, ни Аустрије, које нису имале уставе и зато кнез суспендовао само два месеца након његовог ступања на снагу.

И поред суспендовања устава, кнез је био приморан да другачије влада, до краја своје прве владавине Милош је доста радио на уређењу судова, створио је војску и полицију, а највећи домет његовог законодавног рада био је укидање феудалних односа у Србији 5. маја 1835. године. Ово је једна од најважнијих одлука у историји Србије 19. века, јер су њоме стекнути услови за даљи развој демократије и људских права, па због тога историчари сматрају да она представља крај Српске револуције.

Милошева опозиција, која се због борбе за доношење устава, назвала уставобранитељском, наставила је са борбом. Под притиском уставобранитељске опозиције и Русије Милош је пристао да се устав донесе у Цариграду 1838. године. Иако је издат као хатишериф, овај документ је чешће називан турским уставом. По њему кнежева власт је ограничавана Државним саветом, предвиђена је и влада као извршни орган власти, као и судови. Не могавши да влада ограничено, али и под притиском опозиције кнез Милош је 1839. године абдицирао са власти, у корист свог најстаријег симна Милана. Милан који је био веома болестан, за мање од месец дана је умро, а наследио га је други Милошев сим Михајло. Абдицирањем Милош не само да је напустио кнежевски престо, већ је напустио и Србију и отишао у Аустрију, где је имао огромна имања.

Одласком кнеза Милоша уставобранитељи су постигли свој циљ. Међутим кнез Михајло их је убрзо изазвао и против њега. Када Порта није успела да измири уставобранитеље и Михајла, уставобранитељи су напустили земљу, а 1842. организовали буну Томе Вучића Перишића. Тома Вучић Перишић је некада био верни сарадник кнеза Милоша. Он је сада упао у Србију, освојио Крагујевац, поразио Михајлову војску и присилио га да напусти земљу. 

ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА  - ТЕКСТ

 Уставобранитељи су за кнеза поставили Карађорђевог сина кнеза Александра Карађорђевића (1842 – 1858.). У време кнеза Александра сву власт у земљи држали су уставобранитељи помоћу Државног савета. Кнез Александар је на престо доведен побуном, коју је спорила Русија, тражећи да се понови избор кнеза (1843.). Без руске подршке, устоличен од уставобранитеља, ограничен Државним саветом, кнез Александар је био немоћан владар. Најзначајнији лидери уставобранитељског режима били су Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Константин Николајевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин, брат кнеза Милоша Јеврем обреновић.

Прве године владавине уставобранитиљи су провели у гушењу завера и буна које су организовали протерани Обреновићи. После гушења тзв. Катанске буне (1844.) режим се усталио. Обреновићи су покушали да се у земљу врате још два пута за време Револуције 1848/49. и у време Тенкине завере 1857. године.

Уставобранитељи су у потпуности применили турски устав. Поклонили су велику пажњу правосуђу. Донет је Грађански законик (1844.) који је сачинио познати писац и правник Јован Хаџић. Овим Закоником постављени су темељи правне државе у Србији. Заштићена су права грађана, посебно чиновника, трговина је постала слободна, лична својина загарантована, политичка права су донекле проширена. Захваљујући увођењу реда у држави, оживела је привреда и почела је изградња путева.

Све ово пратио је и културни препород. Носилац преопрода био је Вук Стефановић Караџић (1787 – 1864.). Он је извршио реформу правописа и увео народни језик у књижевност. Сакупио је и објавио народне песме и умотворине, у чему су му помагали гуслари, посебно слепи гуслар Филип Вишњић. Објавио је Српски рјечник и описао време Карађорђа и кнеза Милоша. Његова реформа писма имала је много противника, нарочито међу свештенством, сли и световним лицима. Пошто је живео у Бечу, Вук је сматран аустријским шпијуном, често је извргаван руглу, посебно због тога што је храмао и имао дрвену штулу на нози. Његова реформа призната је тек 1867. за време друге владавине кнеза Михајла. Осим Вуковог рада, у културном препороду истичу се отварање основних школа, гимназија и полугимназија, лицеја и Војне академије. Прва телеграфска линија прорадила је 1855. године.

Најзначајније дело уставобранитељске владе било је доношење српског националног програма. Творци тог програма били су Илија Гарашанин и Константин Николајевић.

Илија Гарашанин је у свом делу Начертаније (1844.) изнео идеје за стварање јединствене српске државе у коју би поред Кнежевбине Србије, ушле и Црна Гора, Босна и Херцеговина и Стара Србија (Косово, новопазарски Санџак и Македонија). Уједињење се, према Гарашанину треба догодити онда када се поколпе повољне међународне прилике. Приликом писања Начертанија, Илији Гарашанину су помогли Енглез Дејвид Уркварт, Пољак Адам Чарторијски и Чех Фрањо Зах.

Константин Николајевић је био зет кнеза Александра и српски капућехаја (дипломатски представник) у Цариграду и он је саставио план под називом Српске сједињене државе. Он је отишао корак даље од Гарашанина, јер је поред уједињења српских земаља прдложио и да Османско царство и Српске сједињене државе образују дуалистичку државну заједницу. Уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти, он је предвидео да се Јужни Словени из Аустрије присаједине Српским сједињеним држава  и да се тако образује нова држава – Југословенско царство.

ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ

Повратком Обреновића на престо Србија је повела активнију политику према Турској. За кратко време своје друге владавине (1858 – 1860.) кнез Милош је донео закон о наследству прстола, склонио по страни устав из 1838. и затражио од Порте да исели муслиманско становништво из Србије. Наставио је да влада апсолутистички, тако да је народ после његове смрти осетио олакшање.

Очеву политику наставио је кнез Михајло у својо другој владавини (1860 – 1868.). Турско становништво и турска војска на калемегдану били су чести извори сукоба. После инцидента на Чукур – чесми (1862.) када је турски војник убио српског дечака избила је побуна у Београду. Турци су са тврђаве бомбардовали београдску варош. Конзули великих сила спречили су даље заоштравање сукоба. Кнез је успео да исели Турке из Ужица и Соколске тврђаве, а врхунац његове политике био је предаја градова од стране Турака 1867. године. После овога турака у Кнежевини више није било, а једини знак султановог суверенитета над Србијом био је турски барјак, поред којег се налазио српски.

Кнез Михајло и председник владе Илија Гарашанин су се спремали за рат против Турске и у том смислу Србија је склопила тзв. Први балкански савез са Црном Гором, Грчком и Румунијом, као и са хрватском Народном странком и бугарским револуционарним комитетом.

У унутрашњој политици кнез Михајло је био апсолутиста, али се он сматра просвећеним спаолутистом. Доношењем закона о Државном савету, Народној скупштини, државној управи и Народној војсци, кнез Михајло је учврстио своју власт, али је у многоме Србију осамосталио у односу на Турску. Био је велики реформатор, а пошто је период прогонства провео путујући Европом и упознајући се са модерним тековинама европског друштва, покушао је да део тих тековина пренесе у заосталу, непросвећену и још увек неослобођену Србију.

Као реформатор и апсолутиста кнез Михајло је многима сметао. У никада у потпуности разјашњеном атентату у Кошутњаку 1868. године кнез Михајло је убијен док се шетао. Убице су похватане и касније осуђене. Проблем који је настао након атентата био је у томе што Михајло није имао потомства, па тако и Србија наследника. Група оданих људи из власти и војске, је у првим тренуцима по атентату заузела све важније државне институције, а за наследника прогласила малолетног Милана Обреновића, Михајловог брата од стрица и унука Јеврема Обреновића.

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

До пунолетства кнеза Милана Србијом је управљало трочлано Намесништво у саставу генерал Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Осим старања о малолетном кнезу, Намесништво је 1869. донело Устав који је познатији под именом Намеснички устав. Овим уставом учвршћена је владавина Обреновића, зајамчена су грађанска права и судство је било независно.

Чим је постао пунолетан и званично ступио на престо, кнез Милан се суочио са великим изазовом. То је био до тада највећи устанак Срба у БиХ, тзв. Невесињска пушка (1875.). Народ у земљи захтевао је од кнеза да се помогне прекодринској браћи и да кнез објави рат Турској. Кнез Милан сматрајући да Србија није довољно спремна за рат, а и знајући за договор Русије и Аустрије да ће се у сукоб умешати, тек ако Србија доживи катастрофу, покушавао је да Србију не увуче у рат. Ипак, под великим пристиском јавности кнез Милан је био принуђен да Турској објави рат јуна 1876. године.

 Први српско – турски рат је показао колико је кнез био у праву. Иако је била потпогнута руским добровољцима српска војска доживела је тешке поразе на Шиљеговцу и код Ђуниса. Захвађујући интервенцији Русије Турска је пристала на примирје.

Други српско – турски рат је траја 1877 – 1878. и започео је уласком Русије у рат против Турске. Главнина рата Русије и Турске вођена је у Бугарској, док је српска војска наступала према Нишу. Српска војска ослободила је Ниш, Врање, Пирот и допрла до Грачанице на Косову. Рат је завршен Санстефанским миром између Русије и Турске. На опште запрепашћење Србије створена је Велика Бугарска, добар тео српских етничких територија ушао је у састав те државе, а БиХ је добила аутономија. Склапањем овог мира русија је остварила доминантан утицај на Балкану.

Незадовољне великим јачањем Русије на Балкану, велике силе су одмах сазвале конгрес у Берлину. На Берлинском конгресу (1878.), иако је била у подрђеном положају Србија је стекла независност са територијалним проширењем на нишки, пиротски, врањски и топлички округ. Независзност је стекла и Црна Гора са значајним територијалним приширењем, Бугарска је подељена на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију, док је БиХ дата на управу Аустроугарској. Иако у потпуности није могла бити задовољна одрдбама Берлинског конгреса, пре свега решењем за БиХ, стицање независности био је највећи успех Србије у 19. веку. 

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА - ТЕКСТ

Иaко су Турци завладали Зетом 1496. године они никада на простору Црне Горе нису успели да успоставе свој класични војно – феудални систем. Разлози за то били су неприступачан терен и велики отпор Црногораца. У периоду од 16. до 18. века кад год су Аустрија и Русија ратовали Црна Гора је макар на симболичан начин пружала отпор и ратовала против Турака.

Основне карактеристике живота у Црној Гори у другој половини 18. и почетком 19. века су владичанство, гувернадурство, живот по племенима и везаност за Русију.

Цетињска митрополија је највише допринела стварању државе у Црној Гори. Настала је на темељима Зетске епископије, коју је 1219. основао Свети Сава и која је у ранг митрополије подигнута 1346. године. Током 18. века цетињски митрополити боравили су у манастиру Стањевићи, а у Цетињу су се коначно настанили почетком 19. века. Митрополија је обухватала простор Старе Црне Горе (простор изнад Боке Которске, око Цетиња, до Ријеке Црнојевића и Вирпазара), Боке Которске, Приморја са Скадром и једног дела херцеговачких брда. Цетињска митрополија нарочито је добила на значају када је укинута Пећка патријаршија и када је Српска Православна Црква дошла под управу Васељенске (грчке) патријаршије, јер је њоме управљао српски, а не грчки митрополит. Цетињске митрополите хиротонисали су пећки патријарси и карловачки митрополити, а у 19. веку руски Синод.посебно месту у улози Цетињске митроплије има породица Петровић – Његош, која је митроплите давала од 1697. до 1852. године. Иако је црквена организација била у рангу митрополије, њени митрополити су се често титулисали као владике, те се због тога овај период црногорске историје назива владичанством. 

Племе је трећа битна институција у Црној Гори. Оно се делило на братства, а оно на породице. Племе је територијално – управна јединица, тј. заједница у којој живи више братстава. На челу племена налазили су се главари. Племе је у Црној Гори исто што и кнежина у Србији. Племена су у Црној Гори била међусобно завађена, највише због борбе за пашњаке којих је у црногорским брдима било мало. Упади на територију дргог племена или на територију пд турском влашћу називали су се четовање. Суштина четовања била је у убирању плена. Једна од најгорих ствари која је раздирала црногорска племена била је крвна освета (када припадник једног племена убије другог, морала је следити освета). Кад је средином 19. века цетињским владикама коначно пошло за руком да сузбију племенску анархију створена је држава у Црној Гори.

Везаност Црногораца за Русију је била изузетно изражајна. Мит о великој, православној Русији био је изузетно снажан код Црногораца, те су се зато цетињске владике ослањале на њу. Русија је сматрана као велика мајка, а свака помоћ Русије у храни или новцу за Црногорце је значила много. Ипак удаљеност Русије од Црне Горе и често супротни интереси ове велике православне земље допринели су да се држава у Црној Гори дуго не формира. Тек када се књаз Данило средином 19. века почео окретати и западноевропским силама помак у стварању државе се осетио. Колико је везаност за Русију код Црногораца била јака говори и помало невероватна, али истинита прича о Шћепану Малом. Шћепан Мали се у Црној Гори појавио 1776. како се то каже ниоткуда и издавао се за свргнутог руског цара Петра III, којег је свргла Катарина Велика. Црногорци су поверовали у његову причу и он је вештим потезима преузео световну власт. Сузбијао је крвну освету и завео ред и мир међу племенима. Остао је познат и по томе што је стрељо човека због убиства. Своје намере остваривао је уз помоћ једног оружаног одреда. Шћепан није био ратник и смрт му није била славна. Убио га је слуга којег је унајмио скадарски везир 1783. године. Иако није спровео корените реформе, показао је својом строгом владавином како се ствара држава, касније му је славни Његош посветио спев Лажни цар Шћепан Мали.

Теократија

Је владавина духовног лица и она је била присутна у Црној Гори од краја 18. века. Први владика који је практично објединио духовну и световну власт у Црној Гори био је Петар I Петровић Његош (1784 – 1830.).Хиротонисан је у Сремским Карловцима. Цео свој владичански период провео је носећи се са Црногорцима и борећи се против Турака. Скадарског пашу победио је у биткама на Мартинићима и Крусима 1796. Сарађивао је са Карађорђем током Првог српског устанка и ратовао је заједно са Русима са  Французима на Приморју. После пада Наполеона и Бечког конгреса Црној Гори је сусед постала Аустрија. Против анархије племена се борио клетвом, умиром и судом.

Да би се успешно одбранила од учесталих напада скадарског паше, катунска нахија и владика су донели Заклетву и Стегу (1896.), акта о заједничком отпору црногорских племена Турцима. Године 1798. Петар I је донео Законик обшчи и брдски, познатији као Законик Петра I. Допуњен је 1803. године. Њиме су регулисани горући проблеми у Цетињској митрополији: суд, порез, кривична дела и приватно – правно односи. Врховни судски орган Правитељство суда црногорског и брдскг, тзв. Кулук, основан је 1798. Овим правним радњама ударени су темељи будуће црногорске државе.

Владика Петар II Петровић Његош (1830 – 1851.) ушао је у историју као један од најбољих писаца са ових простора, а тек потом као духовни предводник. Најпре је 1831. године укинуо гувернадирство, прогласивши себе за владику и господара Црне Горе. Хиротонисан је за владику у Русији. Није био пуно изложен нападима Турака и у том погледу остао је упамћен по борби са Смаил – агом Ченгићем 1840. на Мљетичку и по губицима манастира Маина и Стањевића, које је купила Аустрија, као и по губицима острва Врањине и Лесандра у Скадарском језеру које је освојио скадарски паша. Успео је да тероторију Црне Горе разграничи са Аустријом и турском провинцијом Херцеговином потписивањем уговора у Дубровнику (1841.). створио је полицијски орган гвардију, са посебним одрдом његове телесне гарде – перјаницима. У  спољној политици ослањао се на Русију, а са Србијом је одржавао пријатељке односе. Био је велики пријатељ Вука Стефановића Караџића. Најпознатија књижевна дела владике Петра II су Горски вијенац, Луча Микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА - ТЕКСТ

Наследник Петра II, Данило одустао је од рукоположења за владику, па је вешто извео да га Скупштина главара 1851. прогласи за кнеза. Од доба књаза Данила (1851 – 1860.) Црна Гора се назива кнежевином. Русија је књаза Данила признала за световног господара, али не и Турска. Она је искористила један безначајни погранични сукоб да нападне Црну Гору. Напад Турака предводио је славни Омер – паша Латас. Он је почетком 1853. године опколио Црну Гору и стигао до Цетиња, али је Данило затражио помоћ Аустрије и Русије, које су интервенисале и спречиле покоравање Црне Горе.

Књаз Данило је наставио агресивну политику према Турцима. Тражио је од великих сила признавање независности, територијално проширење и разграничење са Турском 1856. али Париски конгрес сазван после Кримског рата није расправљао о Црној Гори.

Пошто је Црна Гора помагала устанике Луке Вукаловића у Херцеговини, Порта је наредила босанском везиру да нападне Црну Гору. На Граховцу 1858. босанска војска је била поражена, што је Данилу донело велики углед.

Скупштина на Цетињу је 1855. донела Законик књаза Данила Првог, којим су регулисани уставни, правни, кривични, грађански и наследни односи, као и сам судски поступак. Прописане казне биле су строге.

Књаз Данило владао је аутократски, пошто је протерао све противнике из земље. Једна породична свађа завршила се осветом и његовим убиством у Котору (1860.).

Данила је наследио књаз Никола I Петровић (1860 – 1918.). Ово је владар који је убедљиво најдуже владао на овим нашим просторима. И он је наставио да води ратоборну политику према Турцима. Још једно помагање херцеговачким устаницима, довело је до новог рата са Турцима (1862.). Турке је поново предводио Омер – паша Латас, а Црногорце војвода Мирко. Омер – паша је поново стигао до Цетиња и овога пута је Русија спасила Црну Гору.

Невесињска пушка (1875.) је по трећи пут увела Црну Гору у рат са Турском. Почетку рата претходило је склапање тајног савеза између Србије и Црне Горе. Црногорци су се јуначки борили и у неколико битака поразили Турке. Победе су однешене у биткама на Фундини, Вучјем Долу и код манастира Морача, после којих су ослобођени Никшић, Бар и Улцињ. Санстефанским миром Црна Гора је стекла независност и велико територијално проширење. То је потврђено и одлукама Берлинског конгреса. Стицањем независности постигнут је највећи успех Црне Горе у 19. веку, а територија је удвостручена. Као и Србија и Црна Гора је била незадовољна решењем да се БиХ да на управу Аустрији. 

• Март 2020 [1]
• Октобар 2019 [6]
• Септембар 2018 [26]
• Новембар 2017 [8]
• Август 2016 [71]
• Фебруар 2015 [17]
• Јануар 2015 [8]
• Јануар 2014 [12]
• Децембар 2013 [52]
• Новембар 2013 [81]

• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА ПЕТИ РАЗРЕД [8] 
• ГРАДИВО VII РАЗРЕДА - I ПОЛУГОДИШТЕ [35] 
• ГРАДИВО VI РАЗРЕДА - I ПОЛУГОДИШТЕ [32] 
• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА СЕДМИ РАЗРЕД [2] 
• ИСТОРИЈСКО - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ - ОСМИ РАЗРЕД [9] 
• НАСЛОВНА СТРАНА [1] 
• ГРАДИВО VIII РАЗРЕДА - I ПОЛУГОДИШТЕ [18] 
• ГРАДИВО VIII РАЗРЕДА - II ПОЛУГОДИШТE [36] 
• ГРАДИВО V РАЗРЕДА [32] 
• ГРАДИВО ШЕСТОГ РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ КОРОНАВИРУСА [2] 
• ГРАДИВО VII РАЗРЕДА - II ПОЛУГОДИШТE [18] 
• ГРАДИВО VI РАЗРЕДА - II ПОЛУГОДИШТE [18] 
• ВИРТУЕЛНА ШЕТЊА СРЕДЊОВЕКОВНИМ МАНАСТИРИМА [22] 
• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА ОСМИ РАЗРЕД [11] 
• ИСТОРИЈСКО - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ - ПЕТИ РАЗРЕД [2] 
• ГРАИДВО VII РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ КОРОНАВИРУСА [2] 
• ГРАДИВО ПЕТОГ РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ КОРОНАВИРУСА [1] 
• ГРАИДВО VIII РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА [1] 
• ПРОЈЕКТНА НАСТАВА - СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ [6] 
• ЕЛЕКТРОНСКЕ КЊИГЕ [4] 
• РАДОВИ УЧЕНИКА [5] 
• ДОДАТНИ МАТЕРИЈАЛИ [3] 
• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД [5] 
• ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ И ЗАНИМЉИВОСТИ [0] 
• Генерална [0] 
• ИСТОРИЈСКО - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ - ШЕСТИ РАЗРЕД [8] 
• ДОГОДИЛО СЕ НА ДАНАШЊИ ДАН [1] 
• КОРИСНИ ЛИНКОВИ [0] 

• НАСЛОВНА СТРАНА