ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК
2015/02/08,11:10
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 


ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК - ТЕКСТ
2015/02/08,11:22
ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Појам Српске револуције

 

Многи историчари су се спорили око питања у ком периоду је трајала Српска национална револуција. Сви су се сложили да је почетак Револуције везан за почетака Првог српског устанка, али многи историчари не могу да се сложе око тога који догађај да одреде за крај револуције. Ово питање је важно јер се на тај начин одређује да ли је Револуција успешна или не. Једни сматрају да је крај револуције 1813. када је Први српски устанак доживео слом, други да је то 1815. када су завршене битке у Другом српском устанка, трећи да је то 1830. када је Србија добила аутономију, четврти да је то 1835. када је у Србији укинут феудализам, пети да је то 1878. када је Србија стекла независност, шести да је то 1912. када су се Срби коначно ослободили од Турака, а седми да је то 1918. када су се сви Срби нашли у једној држави. Највећи број историчара се ипак слаже да је крај Револуције 1835. година када су се стекли услови да грађани Србије постану и национално и социјално постану слободни.

 

Стање у Београдском пашалуку уочи устанка

 

Београдски пашалук је простор који се на северу граничио Савом и Дунавом, на западу Дрином (мада је област Јадра и Поцерине била у саставу Босанског пашалука), на југу Западном Моравом и на истоку Тимоком. Званичан назив ове турске провинције био је Смедеревски санџак. Он је био састављен од 12 нахија, а свака нахија састојала се из неколико кнежина. У пашалуку је живело око 400 000 Срба.

 Након завршетка последњег аустријско – турског рата 1788 – 1791. (Кочине крајине). Стање је брзо постало неподношљиво, а у терору су предњачили јањичари, али и спахије. То је осетио и султан Селим III који је завео реформе које су требале да побољшају положај раје. Реформе су уродиле плодом. Дозвољена је слобода вероисповести и трговине, порез и остале дажбине сакупљане су уз присуство српских старешина, на чело пашалука постављен је Хаџи – Мустафа паша (српска мајка), формирана је заједничка српско – турска војска чији је основни задатак био да спречи повратак протераних зулумћара који су уточиште нашли углавном код паше суседног Видинског пашалука Пазван – Оглуа којег је српски народ назвао Пасманџијом. Реформе су ипак доживела пропаст, јер је султан због одбране од Наполеона морао да окупи све спахије и јањичаре. Београдским пашалуком завладале су 1801. године дахије које су убиле Хаџи Мустафа – пашу и преузеле власт. Пашалуком је завладало четворица озлоглашених дахија који су пашалук поделили на 4 једнака дела. То су Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед – ага Фочић.

  Турци су кренули са страховитим терором над Србима. Турци до тада нису залазили у српска села. Али то су правило прекршиле читлуксахибије у време дахијске управе. У скоро сваком селу они су саградили хан кулуком самих сељана, најчешће поред друма или цркве, на месту са добрим видиком. У сваком хану било је неколико Турака зулумћара са старешином субашом или ханџијом. Српско село изгубило је мир, а српски сељак образ услед насиља над девојака и женама. Сали – ага, руднички бик како је га је народ назвао, био је највећи зулумћар у Шумадији. Он је завео обичај са краљицама, сељанкама које су у сваком селу морале да чине све што би његова пожуда пожелела.

 Турске спајије, Срби, али и Порта и султан сматрали су дахије непријатељима. Пошто спахије и српски кнезови нису успели да их уклоне, започеле су припреме за подизање устанка. Дахије су откриле припреме, тако што су ухватиле једно писмо које је било упућено у Аустрију у којем се тражила помоћ у оружју и џебани (муницији). Да би спречиле избијање устанка дахије су одлучиле да побију све виђеније српске старешине – кнежеве и тако обезглаве народ. У периоду од 4. до 10. фебруара 1804. године погубљене су најпознатије личносзи, као што су Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Петар из Гложана, марко Чарапић, Стеван Палалија, Хаџи Рувим и многи други. Овај догађај познатији је под именом сеча кнезова. Сеча кнезова не да је спречила, већ је убрзала почетак устанка.

 

Збор у Орашцу

 

Одговор Срба на сечу кнезова и зулум дахија био је Збор у Орашцу у Марићевића јарузи, селу надомак Аранђеловца и Тополе у срцу Шумадије. Збор је организовао Карађорђе Петровић, а њему је присуствовало око 300 људи са ужег Шумадисјког подручја. Најистакнутији  прваци били су уз Карађорђа и Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Алекса Дукић, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Марко Савић, Теодосије Марићевић, Матија Јовичић, Марко Катић, хајдук Вељко Петровић и други.

 Збор је изабрао Карађорђа за вожда (вођу) пошто су понуду одбили Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. Окупљени су вожду положили заклетву верности. Збор је још одлучио да се уђе у отворени сукоб са дахијама, да се спале сви ханови и протерају Турци из унутрашњости. Пламен устанка убрзо је захватио цео пашалук и у наредних неколико дана горели су сви ханови.

 

Карађорђе Петровић

 

Рођен је у Вишевцу 1762. године, у Шумадији, у сиромашној породици. Отац Петар и мајка Марица Живковић имали су осморо деце. Карађорђе се оженио Јеленом Јовановић са којом је имао седморо деце. Турци, а потом и Срби звали су га кара или Црни Ђорђе. Прочуо се по храбрости док је хајдуковао у четама Лазе Дибрића и Станоја Главаша. Једно време био је и харамбаша. У време Кочине крајине био је и аустријски подофицир. Био је војсковођа без премца. Необично правдољубив и строг, оца је жртвовао да би спасао породицу и збег, а брата правди. Облачио се и хранио једноставно, био је изразито висок, снажна тела, мало повијен, тамне пути, бистрих очију, ћутљивих усана и танка гласа. Познат је био по својој чувеној узречици којекуде.

 

Прве устаничке борбе

 

Карађорђе је извео маневар према Београду. Прва већа битка одиграла се на Дрлупи 24. фебруара 1804. године. Дахије је предводио Аганлија са 400 јањичара. На бојишту је остало на десетине мртвих са обе стране, а рањени су Аганлија и Станоје Главаш. Устаници су затим заузели Рудник. Стојко Кривокућа је дигао Ресаву, Миленко Стојковић и Петар Добрњац пожаревачки, Ђуша Вулићевић смедеревски, а прота Матеја Ненадовић ваљевски крај. Јаков Ненадовић поразио је Турке на Свилеуви, а Лазар Мутап и Милић Дрнчић спалили су Чачак.

 Устанак је први пут објединио хајдучке чете у борби против Турака. У бици на Чокешини на лазареву суботу 28. априла 1804. хајдуци су доживели тежак пораз од знатно јачих турских снага.

 У првој половини 1804. године устаници су ослободили још и Баточину и Јагодину, а после неуспелих преговора са дахијама у Земуну и Пожаревац и Смедерево без тврђаве.

 Због дешавања у Београдском пашалуку Порта је у Београд послала босанског везира Бећир – пашу да реши спор између устаника и дахија. Првом приликом све дахије су побегле Дунавом према Видину и Пазван Оглуу. Сустигао их је Миленко Стојковић који им је на речном острву Ада – Кале у Ђердапској клисури посекао главе.

 И после убиства дахија, устанак је настављен, јер су устаници понешени великим успесима затражили од султана и Порте широку аутономију под гаранцијом неке велике силе (највише су желели Русију), као што је то имала влашка. Султан то није прихватио и борбе су настављене

 

Иванковац, Мишар, Делиград, ослобађање Београда, Ичков мир

 

Устаници су успоставили дипломатске односе са Русијом и Аустријом. Султан је против устаника послао војску Хафис – паше који је постављен за новог београдског везира и који је био дотадашњи заповедник Ниша. Устаници су Хафис – пашину војску дочекали код Иванковца, села надомак Ћуприје 18- августа 1805. године. У овој бици Карађорђе и остале старешине показале су изузетан таленат за командовањем, а борци велику храброст. Иванковачка битка је једна од највећих битака Српске револуције, јер је побда у њој улила устаницима самопоуздање и уверила устанике да имају снаге да се носе са мођном Турском.

 Следеће 1806. године Турци су се спремали за коначан обрачун са побуњеним Србима. Израдили су план да се Срби нападну са Дрине, из Видина и из Ниша. Турска војска имала је око 80 000 бораца, док је устаничка могла имати око 35 000.

 Највећа битка Устанка одиграла се на Мишару недалеко од Шапца. Прихваћен је вождов предлог да се коњица склони у оближњу шуму између села Јеленча и Жабара. Тринаестог августа 1806. године почела је битка. Устаници су однели сјајну победу. На бојном пољу остало ј2 1170 Турчина, међу њима Кулин – капетан (Мехмед – бег Куленовић), сарајевски мула, древентски и зворнички капетан и многи други. Српски губици били знатно мањи.

 У другом крају Србије код Делиграда, близу Ниша одиграла се још једна историјска битка. Устаници су се борили против Турака којима су командовали румелијски везир Ибрахим – паша и лесковачки Шашит паша. Срби су пет недељ пружали отпор, а највише захваљујући Младену Миловановића, Петру Добрњцу и Станоју Главашу, утсници су однели победу пре него што је пристигао Карађорђе са Мишара.

 Турци су затим пристали да воде преговоре о миру. У име устаника преговоре је води стари Карађорђев пријатељ и пословни партнер у трговини, земунски трговац, Македонац Петре Ичко. Он је са Турцима склопио изузетно повољан Ичков мир, који је Србима у Београдском пашалуку гарантовао широку аутономију.

 Једина тачка коју устаници нису успели да ослободе пре склапања Ичковог мира био је Београд. Београдским утврђењем командовао је злогласни Алија Гушанац. Карађорђе је наредио напад на Београд 12. децембра 1806. године. После тешких борби, Алија Гушанац је лађом побегао из Београда, а беградски везир Сулејман – паша је тврђаву предао 8. јануара 1807. године. Тако је почетком 1807. године био ослобођен цео Београдски пашалук.

 

Ток устанка од 1807 – 1813. године

 

Године 1807. у рат против Турске ушла је Русија и позвала српске устанике да јој се придруже. И поред повољног Ичковог мира, великог успеха који су сами постигли, Карађорђр и устаници су прихватили овај позив и борбе против Турака су настављене. Русија је у Србију послала неколико хиљада својих војника који су заједнички са устаничком војском ратовали претежно у источној Србији.

 После битака на Штубику и Малајници (источна Србија), код Варварина, Лознице, Ужица и на Суводолу, устаници су ослободили још шест суседних нахија, што је би још један велики успех. Истовремено Карађорђе је планирао да прошири устанак и на Црну Гору и БиХ, водио преговоре са црногорским владиком Петром I о томе, као и са српским старешина у БиХ, али до тог ипак није дошло.

 У овом периоду српски устаници доживели су и један тежак пораз. Било је то у бици на Чегру код Ниша 1809. године. Поразу на Чегру највише је допринела неслога међу српским старешинама. Све је почело Карађорђевом одлуком да за главног заповедника битке постави Милоја Петровића, не тако способног и цењеног старешине и војсковође као што су били Стеван Синђелић и други. Победа у чегарској бици требала је да доведе до ослобођења Ниша. Највише захваљујући оклевању Милоја Петровића да нареди напад, Турци који су биули са слабијим снагама су успели да се консолидују и крену у напад. Устаници су доживели тежак пораз. Прва ствар која је остала упамћена у вези чегарске битке била је херојска погибија Стевана Синћелића, ресавског војводе, који је видевши да ће пасти у руке Турака пуцао у колибу са муницијом. Друга ствар била је изградња Ћеле – куле, стравичног споменика којег су Турци сазидали од глава српских јунака погинулих на Чегру. У ову језовиту грађевину узидано је око 950 српских глава и то је јединствен споменик у свету.

 

Слом устанка

 

Године 1812. Русија је била принуђена да се повуче из рата са Турском услед Наполеона који јој је претио на западним границама. Зато је бе – боље склопила са Турском Букурешки мир 28. маја 1812. године. Тачка 8 мира се односила на Србију. Она је предвиђала повратак Турака у Београдски пашалук и амнестију за све устанике. Али одрдба овог мира била је на стакленим ногама јер су Руси из Србије повукле све своје војнике, а Турци, ослобођени притиска Руса, могли су без икаквих ограничења да на Србију упуте огромну војске.

 После дужег већања устаника, на скупштини у Крагујевцу прихваћен је Карађорђев план да се Србија брани. Против троструко јаче турске војске која је на на Србију надирала из Босне, Видина и Румелије, устаници нису имали шансе. Најпре је пао Неготин. У одбрани Неготинске крајине истакао се хајдук Вељко Петровић, а познате су његове речи Живот дајем, Крајину не дајем. Уследи је и напад из правца Ниша и убрзо су се спојиле турске војске из Видина и Румелије. Напад из правца Босне такође је био жесток. У одбрани Ложнице истакао се Петар Николајевић Молер, који је писмо у којем је тражио помоћ написао својом крвљу. Последњи отпор устаници су пружили у Засавици. До октобра 1813. Турци су успели да поврате Београдски пашалук. Многе старешине, укључујући и Карађорђа, уз хиљаде српских избеглица прешло је Саву и Дунав и напустило Србију.

 

Уређење устаничке Србије

 

Све до убиства београдског везира 1807. године владало јо двовлашће – постојале су паралелно српска и турска власт. Од тада до краја устанка Срби су организовали своју власт. Главни органи устаничке Србије биле су Народна скупштина и Правитељствујушчи совјет српски.

 Народна скупштина била је најважнија државна институција. На  скупштини су доношене најважније одлуке: избор вожда, купвина оружја и муниције, сакупљање пореза, усвајање ратних планова, преговори са Турцима и слично. Чинили су је истакнуте старешине, војсковође и свештеници.

 Правитељствујушчи совјет српски је основан 1805. године. Од 1811. он је постао извршни орган власти (влада). Чинило га је 5 попечитељстава (министарстава). Председници Совјета били су Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.

Врховну власт у својим рукама држао је божд Карађорђе. Због своје преке нарави и огромне власти коју је чврсто држао у рукама стакао је и прву опзицију. Покушај да се његова власт ограничи завршио је неуспехом 1811. године. Највеће противнике Миленка Стојковића и Петра Добрњца, Карађорђр јр протерао из земље.

 За време устанка у Србије је посвећена и мала пажња образовању, у ту сврху у Србију је позван тада најумнији Србин, славни Доситеј Обрадовиић који је био први попечитељ просвете. Он се позабавио уређењем школа у Србији, а велики корак у том правцу учинио је Иван Југовић који је 1808. године у Београду основао Велику школу, претечу данашњег Београдског универзитета.

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК
2015/02/08,18:36
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК - ТЕКСТ
2015/02/08,18:45

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

 

Након слома Првог српског устанка, одласка Руса, већине старешина и повратка Турака у Београдски пашалук наступио је кратак, али један од најтежих периода у истрији Срба. Турци су из освете завели невиђени терор над народом који је остао у Србији.

За београдског везира постављен је Сулејман паша Скопљак, који је завео страховладу, гору него из доба дахија. Један од примера страшног турског зулума био је да су Турци тек рођену српску децу "крштавали" тако што су их живу спуштали у казан са врилом водом, а затим мртву враћали мајкама. Силовања, набијања на колац и нездрживи кулук постали су свакодневница. Зато је српски народ преплавио јужну Угарску, поново се нашао у збеговима и поново је заживела хајдучија.

Од виђенијих Срба у Србији су остали Станоје Главаш, Хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Главаш се најпре поново обрео у хајдуцима, али су га потом Турци именовали за надзорника Цариградског друма од Београда до Ниша. Убрзо су га на превару погубили, јер им је био сумњив. Да би избегао Станојеву судбину Хаџи Продан Глигоријевић је у Пожешкој нахији код манастира Трнаве спонтано подигао Хаџи Проданову буну. Буна је избила у невреме, јер су Турци у том тренутку били веома јаки. Брзо се проширила и на Крагујевачку нахију, али Милош Обреновић који је био старешина Рудничке, Крагујевачке и Пожешке нахије није узео учешћа у њој, јер је сматрао да је подигнута у невреме. Он се чак приклонио Турцима и војска београдског везира је буну угушила. Хаџи Продан је побегао у Аустрију, а Турци су још више појачали терор. Јеадн од првих који је набијен на колац био је Пајсије, игуман манастира Трнава.

Стање је убрзо постало неподношљиво и било је питање дана када ће се народ поново дићи на оружје. На Цвети 23. априла 1815. године, у Такову одржан је збор првака. Тује донета одлука о подизању Другог српског устанка, а за воћу устанка именован је Милош Обреновић. После краћег премишљања Милош се обукао у војводско одело, извадио стари барјак, стао пред народ и рекао Ево мене,а ето вама рата с Турцима.

 Други српски устана се у многоме разликује од Првог. Видевши да се слобода не може постићи искључиво оружјем, Милош је у борби против Турака користио своје друго моћно оружје – дипломатију. После војних победа над војском београдског везира у биткама на Љубићу код Чачка, на Дубљу у Мачви и код Пожаревца, Милош је плашећи се да Турци не довуку нове снаге са стране, кренуо у преговоре са Турцима. Милош је најпре прговоре водио са босанским везиром Хуршид пашом, чија се војска спремала да преће Дрину и нападне устанике. Затим је наставио преговоре са румелијским везиром Марашли – али пашом. Са њим је склопио усмени договор, којим су Срби добили полуатономан положај у Београдском пашалуку. Према споарзуму Срби су имали право да сакупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убиру приходе по прописима, да се у Београду оснује народна канцеларија састављена од српских кнезова. На тај начин је успостављено српско – турско двовлашће. Турке је представљао везир Марашлија, а Србе Милош. Тиме је завршен Дрги српски устанак, односно ратни период Српске револуције.

СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА
2015/02/16,22:17
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА - ТЕКСТ
2015/02/16,22:20
 
 
СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА
 

Стефан Немања

Стефан Немања или Стеван Немања владао је од 1166 – 1196. Био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. За време његове друге владавине рашка држава се окреће Византији. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199.године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.

Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама са српским династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Зетом (са Војислављевићима по женској линији). О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој склонио у краљевину Зету.

Осим Немање, Завида је имао још три сина:Тихомира, владао као велики жупан Рашке,Страцимира, владао областима око Западне Мораве,Мирослава, владао Захумљем.

Немања је био ожењен са Аном (у монаштву Анастасија)са којом је имао петоро деце:Вукана, краља Зете (1199-1208) и великог жупана Рашке (1202-1204).Стефана, великог жупана Рашке (1196-1217) и краља Рашке (1217-1228).Растка, првог српског архиепископа (1219-1233), живео (1169.-1236.).Јефимију, удату за Манојла Анђела Дуку, солунског цара и ћерку непознатог имена, удату за Тича, управника Скопља.

Данас се сматра да је Немања рођен 1113. године у Рибници (данашња Подгорица), али о томе нема потврда у изворима из тог времена, тако да има и других тумачења. Будући да су у Рибници у то време постајале само католичке цркве, он је крштен по латинском обреду, да би се касније, по повратку његове породице у Рашку, крстио по други пут у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (столном месту, односно престоници Рашке), по грчком обреду. Неки историчари претпостављају да је извршено само Миропомазање због непоновљивости Свете Тајне Крштења. У Зети се Немања оженио са племкињом Аном, између 1130. и 1135.године.

По доласку у Рашку Немања је као удеони кнез добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реку односно области око река Топлице, Ибра и Расине и Суву Реку. Приликом припреме похода на Мађаре 1162. године, византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180) позвао је Немању у свој логор у Нишу. Сусрет двојице владара био је веома срдачан ако се узме у обзир да је Манојло био цар пространог Византијског царства, док је Немања био удеони кнез који није ни близу тога да постане велики жупан Рашке.Том приликом Манојло је Немањи доделио дворску титулу царског сна и на управу жупу Дубочицу око данашњег Лесковца чиме је Немања постао директни царев вазал.

Манојлови разлози за све ово нису познати, али је његов највероватнији циљ био да јачањем Немање додатно закомпликује стање у Рашкој у евентуалним борбама око титуле великог жупана. Манојло се вероватно надао да ће унутрашњим борбама смањити способност Рашке за нападе на Византију и што је можда још битније, за сарадњу са Мађарима који су током прве половине XII века водили борбе са Византијом на граници Панонске низије и Балканског полуострва. Немања је вероватно изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбу око положаја великог жупана, али и због тога што је владао областима које су се наслањале на Via Militaris, древни путни правац који је ишао Моравском долином, па је Немања тако био у положају да у одсудном тренутку одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима. Дакле, Манојло је уздизањем Немање покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа.

Током похода против краљевине Мађарске исте године, Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162-1163), обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу. Наредне године Манојло је у Нишу поново кренуо да прикупља војску за напад на краљевину Мађарску, а у тој војсци су, везани вазалним обавезама, морали бити и велики жупан Рашке Деса и кнез Немања. Пошто се Деса није појавио у Нишу са предвиђеним трупама, нити је цару вратио Дендру, а постојали су и извештаји о преговорима великог жупана са Мађарима и Млечанима, Манојло је напао Десу и без већих борби га заробио и свргнуо са власти, а за новог великог жупана је поставио Тихомира, најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског мора, а у редовима византијских снага, на челу својих одреда, највероватније се налазио и сам Немања. Нови византијски поход уследио је 1166.године и у саставу трупа којима је командовао Андроник Контостефан били су и одреди српске коњице које је послао Тихомир. Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремска Митровица) која је одлучила исход рата, иако није дошло до територијалних промена.

Немања је покушао да се уз подршку једног дела племства у Рашкој домогне места великог жупана оптужујући Тихомира да са Страцимиром и Мирославом спроводи византофилску политику која се коси са традиционалном политиком коју је до тада водила Рашка. На великом скупу рашке властеле који је сазван тим поводом, Немања је са делом својих присталица заробљен, а сам Немања је затворен у једној пећини крај Раса. Међутим, убрзо га ослобађају његове присталице и Немања, овог пута са великом подршком остале властеле, успева да потисне браћу и да постане велики жупан Рашке.

Постоје две верзије хронологије ових догађаја:Која Немањину побуну на сабору смешта у 1165. годину, а његово ослобођење и долазак на власт у 1166. годину и која Немањину побуну на сабору смешта у 1167. годину(после Тихомировог слања помоћних одреда Византији), а његово ослобођење и долазак на власт у 1168. годину.

Немањина браћа су се после потискивања повукла у Византију и од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањине хагиографије наводе да је против њега послана велика најамничка војска у којој је поред Грка било Франака (Фруга) и Турака. До борбе је дошло 1169. код Пантина, недалеко од Звечана и у њој су Немањине снаге успеле да потисну противника у Ситницу у којој се већи део и подавио док су се остали повукли у нереду. Током битке, односно одступања, у Ситници се удавио и Тихомир, док су се Страцимир и Мирослав предали Немањи који им је поштедео животе, опростио нападе и вратио им њихове старе поседе на управу, чиме је постао неоспорни владар Рашке. Непосредно после битке код Пантина Немања је 1070. године ударио на кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи већи део данашње Црне Горе и Неретвљанску област.

Манојло Комнин долази 1171. године у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива заплењена сва млетачка имовина на простору Византије. Као одговор на ово, покренула се из Венеције млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима, у борбу против Византије се укључила и краљевина Мађарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство са Фридрихом Барбаросом (1152-1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања и отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину. Међутим, исте године умире краљ Мађарске Иштван III (1162-1172), после чега отпочињу сукоби око власти у самој Мађарској, а из њих као победник 1173.године излази Манојлов фаворит Бела III (1173-1196). Непосредно после тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом, тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку, а сам Немања се пред њим повукао у планине. Овај сукоб се окончао Немањиним поклоњењем цару Манојлу

По повратку у Рашку, Немања се окренуо стабилизацији унутрашњих прилика с чим су у вези и чињенице да је цар Манојло лично потврдио удеоне области: Страцимиру око Западне Мораве, Мирославу Захумље, а сам Немања је Тихомировог сина Првослава приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.

У складу са својим вазалним обавезама према Манојлу, Немања је редовно слао помоћне одреде цару на његовим походима. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војске коју су трупе Иконионског султаната до ногу потукле у бици код Мириокефалона 17. 09. 1176. године у кланцима Мале Азије.

Немањиној политици су се супротстављали богумили, који су одбијали војну обавезу и одлазак у Византијске ратне походе. Хришћанско учење богумила је прихватио велики део народа, војске и властеле. Немања након учвршћења власти креће да се обрачунава са богумилима у Рашкој.

Следећи Немањин потез, после постизања државног јединства, био је завођење духовног јединства у држави, односно сузбијање богумилства у Рашкој. Тим поводом сазвао је 1186. године велики црквено-државни сабор на коме је богумилско учење требало да буде проглашено за јерес. Међутим, део властеле је отворено стао на страну богумила и успротивио се било каквој акцији против њих. Но, Немања је, уз помоћ тадашњег црквеног поглавара Јефтимија, преокренуо ток сабора у своју корист, након чега организује велики војни поход којим започиње прогон богумила у Рашкој.

Дана 4. 09. 1180. године умире Манојло I Комнин, остављајући пространу државу свом дванаестогодишњем сину Алексију II (1180-1183) у чије име је као регенткиња владала његова мајка Марија, пореклом из породице Франака крсташа који су владали Антиохијском грофовијом. Византију су после тога захватили сукоби и антизападно (антилатинско) расположење који су за последицу имали долазак на власт Андроника I Комнина (1183-1185)[8]. Међутим, он и поред свих покушаја није успео да стабилизује државу која се цепала по шавовима и већ 12. 09. 1185. године он бива буквално растргнут на Цариградским улицама од стране разјарене масе[8]. За новог цара бива изабран Исак II Анђел (1185-1195, 1203-1204), чиме отпочиње владавина Анђела који су својим непромишљеним потезима довели до коначног слома већ увелико пољуљаног Византијског царства.

 Немањина проширења

Смрт Манојла I и криза која је захватила Византију донеле су велике промене на Балканском полуострву. Краљевина Мађарска, Рашка и бановина Босна су непосредно после Манојлове смрти прекинуле вазалне односе са Царством и отпочеле са самосталним акцијама против њега, а већ 1185. године на простору данашње Бугарске избила је побуна у којој је обновљена бугарска држава и створено тзв. друго бугарско царство. Након Манојлове смрти 1180. године, Рашка и Бугарска се од слабе Византије окрећу папи Иноћентију III.

Бела III током 1180. и 1181. године осваја Далмацију, наредне године покушава да освоји Београд и Браничево, да би већ 1183. године у савезу са Немањом ударио на византијске поседе у моравској долинии источно од ње. Током овог похода заузети су Београд, Браничево, Равно (данашња Ћуприја) и Ниш, а здружене снаге су продрле чак до Средеца (данашња Софија). Мађари су се после тога повукли из борби, али је Немања наставио са офанзивом проширивши своју власт на Косово пробивши се до Врања и Липљана. После проширења на исток и југ, Немања је са својим снагама кренуо на кнежевину Зету која је била византијски вазал и већ око 1186. године, када се помиње као владар у Котору, завршио њено освајање. У том походу заузео је градове Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Дриваст, Рисан и друге. Ових борби и разарања је био поштеђен само Котор, који је Немања додатно утврдио и у њему подигао свој дворац.

Непосредно са почетком Немањине офанзиве против Византије, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на просторе Дубровачке републике. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена, а он сам се једва спасао. Исте године, Мирослав је напао сам Дубровник са 13 бродова, али 18.08. бива потучен недалеко од Пољица код острвцета Колочепа. Наредне године Мирослав је опсео град са копнене стране, али се после седам дана бомбардовања града помоћу опсадних справа повукао. Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27.09. 1186. године .

Пад Јерусалима 02.10. 1187. године покренуо је трећи крсташки поход на Свету земљу. Његови предводници били су цар Светог римског царства Фридрих I (Барбароса) који се кретао копненим путем,принц Енглеске Ричард (I Лавље Срце) који се кретао морским путем икраљ Француске Филип II (Август) који се кретао морским путем.

Фридрихов пролаз кроз Немањине земље велики жупан је покушао да искористи уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Изасланици великог жупана су на Божић 1188.године у Нирнбергу предложили су светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку.

До сусрета двојице владара дошло је 27.07.1189. године у Нишу. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху 20.000 војника спремних на рат са Византијом ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством, а Немања је заузврат тражио да му се признају сва дотадашња освајања и будућа освајања.

Сличну понуду су том приликом изнели и устаници са простора данашње Бугарске нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло.

Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступио Немања са својим трупама настављајући освајања Византијских области. Стални пљачкашки напади на крсташе довели су до отворених непријатељстава и Фридрихове снаге новембра исте године после опсаде заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Цариград. Због тога долази до обнове преговора о савезу са Немањом и устаницима са простора данашње Бугарске, а Фридрих покреће своју флоту (на челу са његовим сином Хенриком) ка Цариграду са циљем извођења поморске блокаде византијске престонице.

Међутим, ове акције бивају прекинуте 14.02.1190. године када долази до закључења мировног уговора по коме су крсташи брже боље пребачени у Малу Азију да наставе свој поход ка Јерусалиму. Ослобођен опасности од Фридриховог напада, Исак II покреће своје трупе прво ка простору данашње Бугарске, а потом и ка Немањи који је у међувремену освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље.

Византијска војска је надирала са југа и Немања се пред њом повлачио, да би негде на Јужној Морави(у јесен 1190. или почетком 1191. године) дошло до битке у којој је византијска војска однела одлучну победу. Немања се повукао, Византинци су опустошили тај део Рашке, а страдао је и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије.

Изгубљена битка није значила да је и рат готов, али је мир у овом тренутку одговарао обема странама, тако да су отпочели преговори. Закључен је мир према коме:

је Немања морао да врати (Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље)

контролу над Via Militaris и градове Ниш и Равно.Немањи су призната ранија освајања(Косово са Липљаном, Метохија до Призрена)

Немањин средњи син Стефан добија титулу севастократора и Исакову братаницу Јевдокију. Немању наслеђује његов средњи син Стефан (који је византијски зет), а не најстарији Вукан

Последњи рат Немања је морао да води 1192. или 1193. године када су Мађари напали Рашку. Детаљи овог сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци са неколико одреда потпомогли српску одбрану и да се цео сукоб окончао без неких територијалних промена, након притиска који је, на инсистирање Исака II, на краља Мађарске Белу III извршио римски патријарх Селестин III(1191 - 1198).

Велики жупан Стефан Немања повукао са са власти на великом државном сабору 25.03. 1196.године.

Власт је предао средњем сину Стефану, чији је таст би византијски цар Алексије III Анђел. Том приликом Немања је најстаријем сину Вукану оставио на управу Зету,Травунију, Хвосно и Топлицу са тим да је подређен Стефану, великом жупану Рашке.

Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу. Том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота монах Симеон је провео у Студеници да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој Гори. Тамо је, уз дозволу византијског цара, 1198. године отпочео са градњом манастира Хиландара. У њему је 03.02. 1199. године или 1200. године и преминуо у дубокој старости, а његове мошти су 1208. године пренесене у његову задужбину Студеницу у којој се и данас налазе.

 

Стефан Немањић Првовенчани

Стефан Првовенчани или Стефан Немањић је био велики српски жупан 1196. до 1217. и српски краљ од 1217. до 1228, владар српске државе Рашке који је успео

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве (световно име Растко), оснивача аутономне Српске православне цркве.

После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору у Дежеву 1196. Стефан Немања се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио. Старији син Вукан је постао удеони кнез Дукље, док се млађи, Растко, још раније замонашио и узео име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).

Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом између 1202. и 1204. године. Када су крсташи Четвртог крсташког рата освојили Цариград, слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Године 1205. Стефан и Вукан, уз посредовање млађег брата Саве, потписали су споразум по ком Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне Србије".

Стефан је протерао Евдокију после пада Цариграда, наводно због шуге, али историчари су забележили да је обома пребацивано неверство у браку. Оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство ушли су у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.

Стефан је тражио од папе папе Хонорија III венац (то јест, круну) како би Србија постала краљевина. Прврви пут је изложио свој захтев још 1204. године, али се томе успротивио Вукан Немањић који је у Зети носио стару дукљанску круну зетских краљева и ћелео је да он буде једини српски краљ. Због тога је и дошло до сукоба између браће који се завршио коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне 1217. године, папа је одговорио позитивно и послао круну. Сава је овенчао (крунисао) Стефана за краља 4. јануара 1217. године у манастиру Жича због чега је познат и као Стефан Првовенчани. Папска круна је представљала међународно правно признање Србије као независне државе. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји издејствује аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.

Стефан је умро 24. септембра 1228. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.


ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ САВЕ
2015/02/16,23:51
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ САВЕ - ТЕКСТ
2015/02/16,23:56

Свети Сава (1174. или 1175—14. јануар 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
2015/02/17,00:35
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ
2015/02/17,00:38

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

Идеја о стварању југословенске државе, тј. ствараља државе свих Јужних Словена постојала је још од средине 19. века, како у Србији, тако и у другим југословенским крајевима. Када је Аустоугарска доживела прве поразе у Србији та идеја је поново оживела. Првенствоно циљ Србије је био да се у новој државној творевини нађу сви Срби.

Нишка декларација: први корак у стварању југословенске државе било је доношење Нишке декларације децембра 1914. године. На предлог српске владе овај документ је усвојила Народна скупштина на заседњу у ратној престоници Србије Нишу, као ратни циљ Краљевине Србије. У декларацији је стајало да је ратни циљ Србије ослобођење земље и све неослобођене јужнословенске браће. Нишком декларацијом није решавано питање назива будуће државе, њеног уређења и територије.

Југословенски одбор: поједини хрватски, словеначки и српски политичари, интелектуалци и уметници из Аустроугарск, који су желели сарадњу са Србијом по питању стварања југословенске државе, су на почетку рата побегли у тада још неутралну Италију. Мећу њима су се посебно истицали Анте Трумбић, Франо Супило и вајар Иван Мештровић. Они су брзо успоставили везе са српском владом, по чијим инструкцијама с пролећа 1915. основали Југословенски одбор са Анте Трумбићем на челу. Задатак Одбора био је да у савезничким државама траже подршку за остваривање ратног циља Србије. Ситуација се искомпликовала када је Италија склопила Лондонски уговор којим јој је обећан део југословенских територија.

Крфска декларација: иако су се залагали за исти циљ, српска влада и Југословенски одбор размимоилазили су се по питању будућег уређења државе. Наиме српска влада желела је да будућа држава буде исто уређена као и Краљевина Србија, док су представници Југословенског одбора нагињали ка републиканском уређењу. До договора је дошло на Крфу јула 1917. године када је потписана тзв. Крфска декларација, којом су се представници Југословемнског одбора сагласили да будућа држава буде уређена као и Србија, да се заснива на равоправности Срба, Хрвата и Словенаца који су представљени као један народ са три имена. Декларацијом је установљена равноправност ћирилицфе и латинице и све три вероисповести православне, католичке и муслиманске. Договорено је и да назив будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Стварање државе Словенаца, Хрвата и Срба: док је трајала офданзива на Солунском фронту у Загребу је основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Аустроугарској. Програм Народног вијећа предвићао је уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срва у Аустроугарској у једној држави и њено касније уједињење са Краљевином Србијом. Крајем октобра, када су се аустроугарска војска и држава налазиле у расулуу Загребу је проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба која је обухватала подручја Аустроугарске у којима су живели Јужни Словени. Обзиром да је овој држави претила опасност да Италија заузме Истру и Далмацију и да је имала велих проблема са унутрашњом анархијом, а није имала могућности да се томе супротстави, Народно вијеће је позвало српску војску да уђе на територију нове државе и заштити интересе Југословена. До половине новембра јединице српске војске ушле су у Сарајево, Загреб, Ријеку и запоселе јужне покрајине Аустроугарске.

Женевска декларација: почетком новембра представници Народног вијећа, Југословенског одбора и српске владе су у Женеви усвојили документ – Женевску декларацију, који је садржао одлуку о уједињењу и стварању заједничке државе. Декларација је спорно питање уређења државе оставила за после уједињења, тј. да се оно реши референдумом. Због овога је регент Александар ушао у сукоб са предсеником владе Николе Пашића, јер је постојала опасност да на референдумо буде изгласано републиканско уређење, чиме би династија Карађорђевић изгубила власт. Регент је због тога изазвао кризу владе, сменио Пашића и за председника владе поставио Стојана Протића.

Проглашење уједињења: крајем новембра 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду је донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната, Срема и Барање Краљевини Србији и каснији југословенској држави. У исто време Скупштина у Подгорици је донела одлуку да се краљ Никола збаци са престола и да се Црна Гора такође присаједини Србији и касније југословенској држави. Када је у Држави Словенаца, Хрвата и Срба била присутба српска војска, Народно вијеће је донело одлуку да уједини Државу Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом, под условима о уређењу државе које жели Краљевина Србија. Тако је 1. децембра 1918. регент Александар у Београду прогласио уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под круном династије Карађорђевић.

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921.
2015/02/17,12:17
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921. - ТЕКСТ
2015/02/17,12:21

Проглашењем уједињења и стварањем Краљевине СХС новостворена држава није одмах стекла међународно признање. Наиме савезници још увек нису знали шта ће урадити са Аустроугарском, а и жеље Италије за Истром и Далмацијом компликовале су ситуацију. Међународно признање Краљевина је стекла у току Версајске мировне конференције, потписивањем билатералних уговора о разграничењу са суседним државама.

Шеф делегације Краљевине СХС (КСХС)био је Никола Пашић, али су сваезници њега признавали само као представника Србије. Са свим суседним државама, осим са Грчком наша делегација имала је спорна питања око разграничења. Између Грчке и КСХС успостављена је граница која данас дели Македонију и Грчку. Са бугарском је мировни уговор потписан у Неију, покојем је успостављена граница која је отприлике данас граница између Бугарске и Србије и Бугарске и Македоније. По питању разграничења са Румунијомпојавили су се проблеми око поделе Баната. На крају је постигнут компромис којим је установњена граница која и данас дели Сбију и Румунију. Са Мађарском је птписан уговор у Тријанону. Наша делегација је добила Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје, а желела је да добије и Мохач, сегедин и Бају. Оваквом поделом у КСХС је остало око 250 000 Мађара и логично да Мађари тиме нису били задовољни. Уговор са Аустријом потписан је у Сен Жермену којим је формирана данашња граница између Словеније и Аустрије. Највиђе проблема било је са Италијом. Птписивањем уговора у рапалу Италији је припала Истра, већи број далматинских острва и неколико градова као што је Задар. На овај начин КСХС је после скоро две године стекла међународно признање.

На територији КСХС живело је нешто више од 12 милиона становника, највише Срба, па Хрвата и Словенаца, док су мањине чиниле 1/6 свеукупног становништва. КСХС је имала идеалан географски положај. Била је уједно балканска, панонска, подунавска и медитеранска држава, богата скоро свим природним ресурсима, али са неравномерно развијеним областима. Западни делови земље (Словенија и Хрватска) били су далеко развијенији и у културном и у привредном погледу, од источних делова који су се дуго налазили под турском влашћу и који су за време рата имали страховита разарања и страдања становништва. Престоница државе био је Београд, иако у почетку није био и највећи град (то је био Загреб).

У време док је трајало међународно признање КСХС нису се могли спровести први избори, јер се није знало на којој територији се они требају спровести. За то време постојали су привремени органи власти као што су Привремена влада и Привремено народно представништво (ПНП). Оба тела била су састављена од политичара из Србије, Југословенског одбора и Народног вијећа. ПНП је имало задатак да донесе Изборни закон по којем ће бити одржани избори за Уставотворну скупштину.

На изборима за Уставотворну скупштину одржаним 20. новембра 1920. године највише мадата освојила је Демократска странка (92), па Радикална странка (91), Комунистичка партија Југославије (59), Хрватска Републиканска Сељачка Странка (50) итд. Задатак Уставотворне скупштине био је да донесе први устав Краљевине.

 

Политичке странке Краљевине СХС

 

Демократска странка: је била нова странка која је обухватала углавном српско бирачко тело са простора целе државе. Лидер јој је био Љубомир Љуба Давидовић, политичар од великог угледа, којег су због његовог поштења и умерености поштовали и политички истомишљеници и противници. Странка се залагала за монархистичко уређење државе под династијом Карађорђевић и била је за преговоре са републиканцима.

Радикална странка: је била највећа српска политичка партија, чији је лидер био Ниола Пашић. Може се рећи да је ову странку у овом периоду како се то каже прегазило време, да је она била странка 19. века, која није разумела нове политичке односе. Странка је била веома конзервативна и чврсто се залагала да новостворена држава по уређењу буде идентична Краљевини Србији, што значи да буде строго централизована, унитаристилка, уставна и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић. Странка је имала упориште међу српским сељаштвом, а постизала је добре узборне резултае и захваљујући ауторитету Николе Пашића. Кад је Пашић 1926. умро и Радикална странка се убрзо поцепала на неколико мањих.

Хрватска Републиканска Сељачка Странка (ХРСС): је била највећа хрватска странка. Лидери су јој били браћа Стјепан  и Павле Радић. Странка се залагала за републиканско уређење, чиме је одмах против себе изазвала две највеће српске странке. Највећи део политичког живота ова странка је провела или у опозицији или у бојкоту политичке борбе.

Комунистичка партија Југославије (КПЈ): је настала под утицајем Октобарске револуције у Русији. Залагала се за интересе радника и сиротиње и зато је на првим изборима изборила неочекивано високо треће место. Али, ова странка је због опште аверзије према коминизму и ономе што се дешава у Русији имала противнике у свим странкама. Осим тога, КПЈ се залагала за револуционарно преузимање власти, што је подразумевало и насиље. После неуспешних атентата на министра полиције Милорада Драшковића и регента Александра, власти су забраниле рад КПЈ и она ће наставити деловање у илегали све до почетка Друог светског рата у Југославији.

Словеначка Људска Странка (СЉС): је била највећа странка Словенаца. Лидер странке је био бивши католички свештеник Антон Корошец. Ова странка је често била превага која је утицала на формирање или пад појединих влада и таква позиција јој је омогућавала успешно деловање.

Југословенск Муслиманска Организација (ЈМО): је окупљала муслимане, пре свега из БиХ. Лидер јој је био Мехмед Спахо, залагала се за интересе муслиманског живља и била је велики заговорник југословенске државе.

Након првих избора све странке су у Уставотворној скупштини поднеле своје нацрте Устава. Парламент је био подељен на монархисте и републиканце и видело се да ниједна опција не може да обезбеди потребну већину. На крају је већину уз помоћ СЉС и ЈМО обезбедио монархистички блок предвођен радикалима и демократама.

Видовдански устав

Монархистички блок је обезбеђивањем већине створио услове за доношење Устава. Устав је узгласан 28. јуна 1921. године по чему је добио натив Видовдански. По том Уставу КСХС је постала уставна, парламентарн и наследна монархија на челу са династијом Карађорђевић, централистичко – унитаристичког типа. Уставом је загарантована равноправност свих народа у Краљевини, вероисповести, писма. Застава је била плаво, бело, црвена тробојка, док су се у грбу налазили симболи Срба, Хрвата, Словена и муслимана. И химна је била комбинација три националне песме Срба, Хрвата и Словенаца. Највећа овлашћења Уставом је добио краљ,који је представљао земљу у иностранство, имао извршну и судску власт, био врховни команадат војске и једини имао овлашћења да нареди мобилизацију, да објављује рат и склапа  мир.

КРАЉЕВИНА СХС 1921 - 1934.
2015/02/17,13:19
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

МАРСЕЈСКИ АТЕНТАТ - ВИДЕО

 

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1934. - ТЕКСТ
2015/02/17,13:24

Видовданским уставом ХРСС никако није била задовољна и одмах се одлучила на бојкот политичког живота. Тада је почео да се назире сукоб Срба и Хрвата, који ће се појачавати из године у године, који ће се претворити у тзв. Хрватско питање и који ће обележити читав међуратни период.

1925. влада Николе Пашиђа успела је да постигне договор са Стјепаном Радићем. Том приликом Радић је из имена странке избрисао Републиканска, прихватио Видовдански устав, уз обећано учешће у власти. Али, сарадња није дуго трајала. Период до 1928. био је испуњен честим политичким борбама, великим плитичким кризама, падовима влада итд. Сукоб Срба и Хрвара кулнирао је јуна 1928. године када је радикалски посланик Пуниша Рачић хицима из револвера са говорнице Скупштине убио Стјепана Радића, смртно ранио његовог брата уи убио још двојицу посланика. Рачић је после био ухваћен, али убиство у Скупштини допринело је да ХСС поново напусти политички живот и да почне отворено да заговара отцепљење Хрватске из КСХС.

Краљевина Југославија 1929 – 1934.

У месецима након убиства у Скупштини, краљ Александар је покушао некако да стабилизује политичке прилике и да спречи распад земље. Када је увидео да то не може да постигне одлучио се за увођење личног режима.

6. јануара 1929. године краљ Александар је објавио Проглас којим је завео лични режим или тзв. Шестојануарску диктатуру. Тим прогласом краљ је распустио Скупштину, суспендовао Видовдански устав, забранио рад свим политичким странкама и формирао владу на челу са генералом Петром Живковићем.

У периоду Шестојануарске диктратуре која је трајала све до 1934. године, краљ Александар је спроводио тзв. политику интегралног југословенства. Она је подразумевала брисање свих националних симбола (српских, хрватских, словеначких...) у замену за југословенске. У том смислу назив државе је октобра 1929. промењен у Краљевина Југославија. Држава је била подељена на 9 бановина, али не на националном, већ на другим приципима. Називи бановина били су по рекама: Дунавска, савсја, Дравска, Врбаска, Зетска, дринска, Моравска, Приморска и Македонска + Управа града Београда. По овој подели Срби су били подељени у 5, а Хрвати у 3 бановине.

Истовремено велики број политичара и јавних личности, противника краљеве политике био је приморан да напусти земљу. Међу емиграцијом нашли су се најектрмнији хрватски и македонски националисти и сепаратисти, усташе Анте Павелића и македонски ВМРО.

И док је народ различито реаговао на лични режим краља Александра (велики број људи је одобравао његову политику), из иностранства су почеле да стижу прве критике, нарочито из развијених демократских земаља као што су Француска и Велика Британија. Да би пред светом показао да није диктатор, краљ Александар је 1931. свом народу подарио Устав. Обзиром да Устав није донет у Скупштини он се назива Октроисаним. Овим уставом ништа битније није промењено, лични режим је само ушао у уставне оквире. Краљ је добио још већа овлашћења.

Спољна политика краља Александра: краљ Александар је био велики поборник Версајског поретка и зато је у спољној политици одржавао добре односе са Француском и Великом Британијом и са државама насталим на Версјској конференцији.

Сепаратистички покрети у емиграцији су се добро организовали, а уточиште су нашли у највећим противницима Краљевине Југославије – фашистичким земљама Италији и Немачкој. Усташки покрет и македонска емиграција (ВМРО) су 1934. организовале атентат на краља Александра. Атентат је извршен 9. октобра у Марсеју приликом краљеве званичне посете Француској. У атентату је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Смрћу краља Александар, престао је да постоји главни стуб Југославије
КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941.
2015/02/17,18:07
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941. - ТЕКСТ
2015/02/17,18:10

Краљевина Југославија 1934 – 1941.

 

Након погибије краља Александра у Марсеју,  требао је да га наследи малолетни син Петар II Карађорђевић. До његовог пунолетства краљевску дужност је према последњој вољи покојног краља обављало трочлано Намесништвбо на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем, братом од стрица покојног краља.

Кнез Павле био је аполитична особа, човек посвећен уметности. Студирао је уметност у Енглеској и био је власник богате колекције уметничких дела. Посао првог намесника нерадо је прихватио, али је то морао учинити да би сачувао династију и земљу. Његов првенствени циљ био је да измири Србе и Хрвате и тако спасе Југославију од распада.

Влада Милана Стојадиновића (1935 – 1939.): након краљеве погибије оживео је плитички живот и рад странака. После првих избора након диктатуре, владу је формирао искусни финасијски експерт Милан Стојадиновић. Период његове владе је период великог економског успона Краљевине. Стојадиновцић је у томе успео захваљујући што је у земљу пустио страни капитал, пвенствео немачки и италијански. То је доба када су на власти у Немачкој и Италији Хитлер и Мусолини и када ове две државе доживљавају велики економски развој. Политика Милана Стојадиновића донела је далеко већи стандард становника, али није била посебно популарана, нарочито код Срба. Обзиром да је био финансијски стручњак, Милан Стојадиновић није пуно посветио пажње решавању хрватског питања, што је натерало Хрвате да поново крену у оштру борбу. Стојадиновић је мислио да ће потписивањем Конкордата са папском столицом, чиме би католички верници у Краљевини добили већа права задовољити Хрвате. Али Конкордат никадда није био потписан због протеста Српске православне цркве, чиме је влада Милана Стојадиновића потпуно изгубила углед међу Хрватима. На изборима 1938. владина листа однела је тесну победу над удруженом опозицијом коју је предводио нови лидер ХСС Влатко Мачек и то уз обиље манипулације и крађе на изборима. То је дало повода кнезу Павлу да Стојадиновића разреши функције премијера и да мандат за састав владе повери Драгиши Цветковићу.

Споразум Цвековић – Мачек: као главни задатак своје владе Цветковић је издвојио споразум са Хрватима и коначно решење хрватског питања. Преговори су вођени између њега и Влатка Мачека. Споразум је постигнут крајем августа 1939. по којем је успостављена Бановина Хрватска која је обухватала данашњу Хрватску и БиХ. Бановина Хрватска имала је доста широка овлашћења у унутрашњој политици, тј. имала је широку аутономију. Споразимом нису били задовољни ни Срби ни Хрвати. Срби су сматрали да су Хрвати добили много, а Хрвати да су добили мало. Успостављањем бановине Хрватске почело се са федерализацијом земље и тиме је дефинитивно напуштен централистички тип уређења.

Године 1939. је почео II светски рат. Септембра 1940. Немачка, Италија и Јапан су формирале Тројни пакт, а до пролећа 1941. пришле су му Мађарска, Румунија и Бугарска. На Југославију је од јесени 1940. вршен константан притисак да и она приступи Тројсном пакту. Хитлер је желео да обезбеди позадину за будући напад на СССР. Кнез Павле је настојао да сачува Југославији неутралност или да у крајњем случају буде уз своје велике пријатеље Британце. Али Британија ни на који начин није могла у неком будућем сукобу Југославије и Немачке помоћи Југославији, јер је и сама имала великих проблема са Немачком и у севеној Африци. Без обзира на то, из Британије су стално стизали притисци, да се Југославија и по цену рата са Немачком одупре уласку у Тројни пакт. Знајући каква је ситуација у држави и војсци, кнез Павле је после дугог колебања наложио влади Цветковић – Мачек да Југославија приступи Тројном пакту. То је учињљено 25. марта 1941. у Бечу. У име југословенске владе уговор је постписао Драгиша Цветковић, а у име Немачке Јоаким фон Рибентроп. Југославији је гаранован територијални интегритет и суверените, није тражена никаква евентуална војна помоћ, једино је тражено да Југославија уступи свој ваздужни и копнени простор за прелазак немачких трупа у нападу на Грчку.

ДРУШТВО КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
2015/02/17,22:04
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu