ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

Појам Српске револуције

Многи историчари су се спорили око питања у ком периоду је трајала Српска национална револуција. Сви су се сложили да је почетак Револуције везан за почетака Првог српског устанка, али многи историчари не могу да се сложе око тога који догађај да одреде за крај револуције. Ово питање је важно јер се на тај начин одређује да ли је Револуција успешна или не. Једни сматрају да је крај револуције 1813. када је Први српски устанак доживео слом, други да је то 1815. када су завршене битке у Другом српском устанка, трећи да је то 1830. када је Србија добила аутономију, четврти да је то 1835. када је у Србији укинут феудализам, пети да је то 1878. када је Србија стекла независност, шести да је то 1912. када су се Срби коначно ослободили од Турака, а седми да је то 1918. када су се сви Срби нашли у једној држави. Највећи број историчара се ипак слаже да је крај Револуције 1835. година када су се стекли услови да грађани Србије постану и национално и социјално постану слободни.

Стање у Београдском пашалуку уочи устанка

Београдски пашалук је простор који се на северу граничио Савом и Дунавом, на западу Дрином (мада је област Јадра и Поцерине била у саставу Босанског пашалука), на југу Западном Моравом и на истоку Тимоком. Званичан назив ове турске провинције био је Смедеревски санџак. Он је био састављен од 12 нахија, а свака нахија састојала се из неколико кнежина. У пашалуку је живело око 400 000 Срба.

 Након завршетка последњег аустријско – турског рата 1788 – 1791. (Кочине крајине). Стање је брзо постало неподношљиво, а у терору су предњачили јањичари, али и спахије. То је осетио и султан Селим III који је завео реформе које су требале да побољшају положај раје. Реформе су уродиле плодом. Дозвољена је слобода вероисповести и трговине, порез и остале дажбине сакупљане су уз присуство српских старешина, на чело пашалука постављен је Хаџи – Мустафа паша (српска мајка), формирана је заједничка српско – турска војска чији је основни задатак био да спречи повратак протераних зулумћара који су уточиште нашли углавном код паше суседног Видинског пашалука Пазван – Оглуа којег је српски народ назвао Пасманџијом. Реформе су ипак доживела пропаст, јер је султан због одбране од Наполеона морао да окупи све спахије и јањичаре. Београдским пашалуком завладале су 1801. године дахије које су убиле Хаџи Мустафа – пашу и преузеле власт. Пашалуком је завладало четворица озлоглашених дахија који су пашалук поделили на 4 једнака дела. То су Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед – ага Фочић.

  Турци су кренули са страховитим терором над Србима. Турци до тада нису залазили у српска села. Али то су правило прекршиле читлуксахибије у време дахијске управе. У скоро сваком селу они су саградили хан кулуком самих сељана, најчешће поред друма или цркве, на месту са добрим видиком. У сваком хану било је неколико Турака зулумћара са старешином субашом или ханџијом. Српско село изгубило је мир, а српски сељак образ услед насиља над девојака и женама. Сали – ага, руднички бик како је га је народ назвао, био је највећи зулумћар у Шумадији. Он је завео обичај са краљицама, сељанкама које су у сваком селу морале да чине све што би његова пожуда пожелела.

 Турске спајије, Срби, али и Порта и султан сматрали су дахије непријатељима. Пошто спахије и српски кнезови нису успели да их уклоне, започеле су припреме за подизање устанка. Дахије су откриле припреме, тако што су ухватиле једно писмо које је било упућено у Аустрију у којем се тражила помоћ у оружју и џебани (муницији). Да би спречиле избијање устанка дахије су одлучиле да побију све виђеније српске старешине – кнежеве и тако обезглаве народ. У периоду од 4. до 10. фебруара 1804. године погубљене су најпознатије личносзи, као што су Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Петар из Гложана, марко Чарапић, Стеван Палалија, Хаџи Рувим и многи други. Овај догађај познатији је под именом сеча кнезова. Сеча кнезова не да је спречила, већ је убрзала почетак устанка.

Збор у Орашцу

Одговор Срба на сечу кнезова и зулум дахија био је Збор у Орашцу у Марићевића јарузи, селу надомак Аранђеловца и Тополе у срцу Шумадије. Збор је организовао Карађорђе Петровић, а њему је присуствовало око 300 људи са ужег Шумадисјког подручја. Најистакнутији  прваци били су уз Карађорђа и Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Алекса Дукић, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Марко Савић, Теодосије Марићевић, Матија Јовичић, Марко Катић, хајдук Вељко Петровић и други.

 Збор је изабрао Карађорђа за вожда (вођу) пошто су понуду одбили Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. Окупљени су вожду положили заклетву верности. Збор је још одлучио да се уђе у отворени сукоб са дахијама, да се спале сви ханови и протерају Турци из унутрашњости. Пламен устанка убрзо је захватио цео пашалук и у наредних неколико дана горели су сви ханови.

Карађорђе Петровић

Рођен је у Вишевцу 1762. године, у Шумадији, у сиромашној породици. Отац Петар и мајка Марица Живковић имали су осморо деце. Карађорђе се оженио Јеленом Јовановић са којом је имао седморо деце. Турци, а потом и Срби звали су га кара или Црни Ђорђе. Прочуо се по храбрости док је хајдуковао у четама Лазе Дибрића и Станоја Главаша. Једно време био је и харамбаша. У време Кочине крајине био је и аустријски подофицир. Био је војсковођа без премца. Необично правдољубив и строг, оца је жртвовао да би спасао породицу и збег, а брата правди. Облачио се и хранио једноставно, био је изразито висок, снажна тела, мало повијен, тамне пути, бистрих очију, ћутљивих усана и танка гласа. Познат је био по својој чувеној узречици којекуде.

Прве устаничке борбе

Карађорђе је извео маневар према Београду. Прва већа битка одиграла се на Дрлупи 24. фебруара 1804. године. Дахије је предводио Аганлија са 400 јањичара. На бојишту је остало на десетине мртвих са обе стране, а рањени су Аганлија и Станоје Главаш. Устаници су затим заузели Рудник. Стојко Кривокућа је дигао Ресаву, Миленко Стојковић и Петар Добрњац пожаревачки, Ђуша Вулићевић смедеревски, а прота Матеја Ненадовић ваљевски крај. Јаков Ненадовић поразио је Турке на Свилеуви, а Лазар Мутап и Милић Дрнчић спалили су Чачак.

 Устанак је први пут објединио хајдучке чете у борби против Турака. У бици на Чокешини на лазареву суботу 28. априла 1804. хајдуци су доживели тежак пораз од знатно јачих турских снага.

 У првој половини 1804. године устаници су ослободили још и Баточину и Јагодину, а после неуспелих преговора са дахијама у Земуну и Пожаревац и Смедерево без тврђаве.

 Због дешавања у Београдском пашалуку Порта је у Београд послала босанског везира Бећир – пашу да реши спор између устаника и дахија. Првом приликом све дахије су побегле Дунавом према Видину и Пазван Оглуу. Сустигао их је Миленко Стојковић који им је на речном острву Ада – Кале у Ђердапској клисури посекао главе.

 И после убиства дахија, устанак је настављен, јер су устаници понешени великим успесима затражили од султана и Порте широку аутономију под гаранцијом неке велике силе (највише су желели Русију), као што је то имала влашка. Султан то није прихватио и борбе су настављене

Иванковац, Мишар, Делиград, ослобађање Београда, Ичков мир

Устаници су успоставили дипломатске односе са Русијом и Аустријом. Султан је против устаника послао војску Хафис – паше који је постављен за новог београдског везира и који је био дотадашњи заповедник Ниша. Устаници су Хафис – пашину војску дочекали код Иванковца, села надомак Ћуприје 18- августа 1805. године. У овој бици Карађорђе и остале старешине показале су изузетан таленат за командовањем, а борци велику храброст. Иванковачка битка је једна од највећих битака Српске револуције, јер је побда у њој улила устаницима самопоуздање и уверила устанике да имају снаге да се носе са мођном Турском.

 Следеће 1806. године Турци су се спремали за коначан обрачун са побуњеним Србима. Израдили су план да се Срби нападну са Дрине, из Видина и из Ниша. Турска војска имала је око 80 000 бораца, док је устаничка могла имати око 35 000.

 Највећа битка Устанка одиграла се на Мишару недалеко од Шапца. Прихваћен је вождов предлог да се коњица склони у оближњу шуму између села Јеленча и Жабара. Тринаестог августа 1806. године почела је битка. Устаници су однели сјајну победу. На бојном пољу остало ј2 1170 Турчина, међу њима Кулин – капетан (Мехмед – бег Куленовић), сарајевски мула, древентски и зворнички капетан и многи други. Српски губици били знатно мањи.

 У другом крају Србије код Делиграда, близу Ниша одиграла се још једна историјска битка. Устаници су се борили против Турака којима су командовали румелијски везир Ибрахим – паша и лесковачки Шашит паша. Срби су пет недељ пружали отпор, а највише захваљујући Младену Миловановића, Петру Добрњцу и Станоју Главашу, утсници су однели победу пре него што је пристигао Карађорђе са Мишара.

 Турци су затим пристали да воде преговоре о миру. У име устаника преговоре је води стари Карађорђев пријатељ и пословни партнер у трговини, земунски трговац, Македонац Петре Ичко. Он је са Турцима склопио изузетно повољан Ичков мир, који је Србима у Београдском пашалуку гарантовао широку аутономију.

 Једина тачка коју устаници нису успели да ослободе пре склапања Ичковог мира био је Београд. Београдским утврђењем командовао је злогласни Алија Гушанац. Карађорђе је наредио напад на Београд 12. децембра 1806. године. После тешких борби, Алија Гушанац је лађом побегао из Београда, а беградски везир Сулејман – паша је тврђаву предао 8. јануара 1807. године. Тако је почетком 1807. године био ослобођен цео Београдски пашалук.

Ток устанка од 1807 – 1813. године

Године 1807. у рат против Турске ушла је Русија и позвала српске устанике да јој се придруже. И поред повољног Ичковог мира, великог успеха који су сами постигли, Карађорђр и устаници су прихватили овај позив и борбе против Турака су настављене. Русија је у Србију послала неколико хиљада својих војника који су заједнички са устаничком војском ратовали претежно у источној Србији.

 После битака на Штубику и Малајници (источна Србија), код Варварина, Лознице, Ужица и на Суводолу, устаници су ослободили још шест суседних нахија, што је би још један велики успех. Истовремено Карађорђе је планирао да прошири устанак и на Црну Гору и БиХ, водио преговоре са црногорским владиком Петром I о томе, као и са српским старешина у БиХ, али до тог ипак није дошло.

 У овом периоду српски устаници доживели су и један тежак пораз. Било је то у бици на Чегру код Ниша 1809. године. Поразу на Чегру највише је допринела неслога међу српским старешинама. Све је почело Карађорђевом одлуком да за главног заповедника битке постави Милоја Петровића, не тако способног и цењеног старешине и војсковође као што су били Стеван Синђелић и други. Победа у чегарској бици требала је да доведе до ослобођења Ниша. Највише захваљујући оклевању Милоја Петровића да нареди напад, Турци који су биули са слабијим снагама су успели да се консолидују и крену у напад. Устаници су доживели тежак пораз. Прва ствар која је остала упамћена у вези чегарске битке била је херојска погибија Стевана Синћелића, ресавског војводе, који је видевши да ће пасти у руке Турака пуцао у колибу са муницијом. Друга ствар била је изградња Ћеле – куле, стравичног споменика којег су Турци сазидали од глава српских јунака погинулих на Чегру. У ову језовиту грађевину узидано је око 950 српских глава и то је јединствен споменик у свету.

Слом устанка

Године 1812. Русија је била принуђена да се повуче из рата са Турском услед Наполеона који јој је претио на западним границама. Зато је бе – боље склопила са Турском Букурешки мир 28. маја 1812. године. Тачка 8 мира се односила на Србију. Она је предвиђала повратак Турака у Београдски пашалук и амнестију за све устанике. Али одрдба овог мира била је на стакленим ногама јер су Руси из Србије повукле све своје војнике, а Турци, ослобођени притиска Руса, могли су без икаквих ограничења да на Србију упуте огромну војске.

 После дужег већања устаника, на скупштини у Крагујевцу прихваћен је Карађорђев план да се Србија брани. Против троструко јаче турске војске која је на на Србију надирала из Босне, Видина и Румелије, устаници нису имали шансе. Најпре је пао Неготин. У одбрани Неготинске крајине истакао се хајдук Вељко Петровић, а познате су његове речи Живот дајем, Крајину не дајем. Уследи је и напад из правца Ниша и убрзо су се спојиле турске војске из Видина и Румелије. Напад из правца Босне такође је био жесток. У одбрани Ложнице истакао се Петар Николајевић Молер, који је писмо у којем је тражио помоћ написао својом крвљу. Последњи отпор устаници су пружили у Засавици. До октобра 1813. Турци су успели да поврате Београдски пашалук. Многе старешине, укључујући и Карађорђа, уз хиљаде српских избеглица прешло је Саву и Дунав и напустило Србију.

Уређење устаничке Србије

Све до убиства београдског везира 1807. године владало јо двовлашће – постојале су паралелно српска и турска власт. Од тада до краја устанка Срби су организовали своју власт. Главни органи устаничке Србије биле су Народна скупштина и Правитељствујушчи совјет српски.

 Народна скупштина била је најважнија државна институција. На  скупштини су доношене најважније одлуке: избор вожда, купвина оружја и муниције, сакупљање пореза, усвајање ратних планова, преговори са Турцима и слично. Чинили су је истакнуте старешине, војсковође и свештеници.

 Правитељствујушчи совјет српски је основан 1805. године. Од 1811. он је постао извршни орган власти (влада). Чинило га је 5 попечитељстава (министарстава). Председници Совјета били су Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.

Врховну власт у својим рукама држао је божд Карађорђе. Због своје преке нарави и огромне власти коју је чврсто држао у рукама стакао је и прву опзицију. Покушај да се његова власт ограничи завршио је неуспехом 1811. године. Највеће противнике Миленка Стојковића и Петра Добрњца, Карађорђр јр протерао из земље.

 За време устанка у Србије је посвећена и мала пажња образовању, у ту сврху у Србију је позван тада најумнији Србин, славни Доситеј Обрадовиић који је био први попечитељ просвете. Он се позабавио уређењем школа у Србији, а велики корак у том правцу учинио је Иван Југовић који је 1808. године у Београду основао Велику школу, претечу данашњег Београдског универзитета.

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

Након слома Првог српског устанка, одласка Руса, већине старешина и повратка Турака у Београдски пашалук наступио је кратак, али један од најтежих периода у истрији Срба. Турци су из освете завели невиђени терор над народом који је остао у Србији.

За београдског везира постављен је Сулејман паша Скопљак, који је завео страховладу, гору него из доба дахија. Један од примера страшног турског зулума био је да су Турци тек рођену српску децу "крштавали" тако што су их живу спуштали у казан са врилом водом, а затим мртву враћали мајкама. Силовања, набијања на колац и нездрживи кулук постали су свакодневница. Зато је српски народ преплавио јужну Угарску, поново се нашао у збеговима и поново је заживела хајдучија.

Од виђенијих Срба у Србији су остали Станоје Главаш, Хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Главаш се најпре поново обрео у хајдуцима, али су га потом Турци именовали за надзорника Цариградског друма од Београда до Ниша. Убрзо су га на превару погубили, јер им је био сумњив. Да би избегао Станојеву судбину Хаџи Продан Глигоријевић је у Пожешкој нахији код манастира Трнаве спонтано подигао Хаџи Проданову буну. Буна је избила у невреме, јер су Турци у том тренутку били веома јаки. Брзо се проширила и на Крагујевачку нахију, али Милош Обреновић који је био старешина Рудничке, Крагујевачке и Пожешке нахије није узео учешћа у њој, јер је сматрао да је подигнута у невреме. Он се чак приклонио Турцима и војска београдског везира је буну угушила. Хаџи Продан је побегао у Аустрију, а Турци су још више појачали терор. Јеадн од првих који је набијен на колац био је Пајсије, игуман манастира Трнава.

Стање је убрзо постало неподношљиво и било је питање дана када ће се народ поново дићи на оружје. На Цвети 23. априла 1815. године, у Такову одржан је збор првака. Тује донета одлука о подизању Другог српског устанка, а за воћу устанка именован је Милош Обреновић. После краћег премишљања Милош се обукао у војводско одело, извадио стари барјак, стао пред народ и рекао Ево мене,а ето вама рата с Турцима.

 Други српски устана се у многоме разликује од Првог. Видевши да се слобода не може постићи искључиво оружјем, Милош је у борби против Турака користио своје друго моћно оружје – дипломатију. После војних победа над војском београдског везира у биткама на Љубићу код Чачка, на Дубљу у Мачви и код Пожаревца, Милош је плашећи се да Турци не довуку нове снаге са стране, кренуо у преговоре са Турцима. Милош је најпре прговоре водио са босанским везиром Хуршид пашом, чија се војска спремала да преће Дрину и нападне устанике. Затим је наставио преговоре са румелијским везиром Марашли – али пашом. Са њим је склопио усмени договор, којим су Срби добили полуатономан положај у Београдском пашалуку. Према споарзуму Срби су имали право да сакупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убиру приходе по прописима, да се у Београду оснује народна канцеларија састављена од српских кнезова. На тај начин је успостављено српско – турско двовлашће. Турке је представљао везир Марашлија, а Србе Милош. Тиме је завршен Дрги српски устанак, односно ратни период Српске револуције.

Свети Сава (1174. или 1175—14. јануар 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Идеја о стварању југословенске државе, тј. ствараља државе свих Јужних Словена постојала је још од средине 19. века, како у Србији, тако и у другим југословенским крајевима. Када је Аустоугарска доживела прве поразе у Србији та идеја је поново оживела. Првенствоно циљ Србије је био да се у новој државној творевини нађу сви Срби.

Нишка декларација: први корак у стварању југословенске државе било је доношење Нишке декларације децембра 1914. године. На предлог српске владе овај документ је усвојила Народна скупштина на заседњу у ратној престоници Србије Нишу, као ратни циљ Краљевине Србије. У декларацији је стајало да је ратни циљ Србије ослобођење земље и све неослобођене јужнословенске браће. Нишком декларацијом није решавано питање назива будуће државе, њеног уређења и територије.

Југословенски одбор: поједини хрватски, словеначки и српски политичари, интелектуалци и уметници из Аустроугарск, који су желели сарадњу са Србијом по питању стварања југословенске државе, су на почетку рата побегли у тада још неутралну Италију. Мећу њима су се посебно истицали Анте Трумбић, Франо Супило и вајар Иван Мештровић. Они су брзо успоставили везе са српском владом, по чијим инструкцијама с пролећа 1915. основали Југословенски одбор са Анте Трумбићем на челу. Задатак Одбора био је да у савезничким државама траже подршку за остваривање ратног циља Србије. Ситуација се искомпликовала када је Италија склопила Лондонски уговор којим јој је обећан део југословенских територија.

Крфска декларација: иако су се залагали за исти циљ, српска влада и Југословенски одбор размимоилазили су се по питању будућег уређења државе. Наиме српска влада желела је да будућа држава буде исто уређена као и Краљевина Србија, док су представници Југословенског одбора нагињали ка републиканском уређењу. До договора је дошло на Крфу јула 1917. године када је потписана тзв. Крфска декларација, којом су се представници Југословемнског одбора сагласили да будућа држава буде уређена као и Србија, да се заснива на равоправности Срба, Хрвата и Словенаца који су представљени као један народ са три имена. Декларацијом је установљена равноправност ћирилицфе и латинице и све три вероисповести православне, католичке и муслиманске. Договорено је и да назив будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Стварање државе Словенаца, Хрвата и Срба: док је трајала офданзива на Солунском фронту у Загребу је основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Аустроугарској. Програм Народног вијећа предвићао је уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срва у Аустроугарској у једној држави и њено касније уједињење са Краљевином Србијом. Крајем октобра, када су се аустроугарска војска и држава налазиле у расулуу Загребу је проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба која је обухватала подручја Аустроугарске у којима су живели Јужни Словени. Обзиром да је овој држави претила опасност да Италија заузме Истру и Далмацију и да је имала велих проблема са унутрашњом анархијом, а није имала могућности да се томе супротстави, Народно вијеће је позвало српску војску да уђе на територију нове државе и заштити интересе Југословена. До половине новембра јединице српске војске ушле су у Сарајево, Загреб, Ријеку и запоселе јужне покрајине Аустроугарске.

Женевска декларација: почетком новембра представници Народног вијећа, Југословенског одбора и српске владе су у Женеви усвојили документ – Женевску декларацију, који је садржао одлуку о уједињењу и стварању заједничке државе. Декларација је спорно питање уређења државе оставила за после уједињења, тј. да се оно реши референдумом. Због овога је регент Александар ушао у сукоб са предсеником владе Николе Пашића, јер је постојала опасност да на референдумо буде изгласано републиканско уређење, чиме би династија Карађорђевић изгубила власт. Регент је због тога изазвао кризу владе, сменио Пашића и за председника владе поставио Стојана Протића.

Проглашење уједињења: крајем новембра 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду је донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната, Срема и Барање Краљевини Србији и каснији југословенској држави. У исто време Скупштина у Подгорици је донела одлуку да се краљ Никола збаци са престола и да се Црна Гора такође присаједини Србији и касније југословенској држави. Када је у Држави Словенаца, Хрвата и Срба била присутба српска војска, Народно вијеће је донело одлуку да уједини Државу Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом, под условима о уређењу државе које жели Краљевина Србија. Тако је 1. децембра 1918. регент Александар у Београду прогласио уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под круном династије Карађорђевић.

Проглашењем уједињења и стварањем Краљевине СХС новостворена држава није одмах стекла међународно признање. Наиме савезници још увек нису знали шта ће урадити са Аустроугарском, а и жеље Италије за Истром и Далмацијом компликовале су ситуацију. Међународно признање Краљевина је стекла у току Версајске мировне конференције, потписивањем билатералних уговора о разграничењу са суседним државама.

Шеф делегације Краљевине СХС (КСХС)био је Никола Пашић, али су сваезници њега признавали само као представника Србије. Са свим суседним државама, осим са Грчком наша делегација имала је спорна питања око разграничења. Између Грчке и КСХС успостављена је граница која данас дели Македонију и Грчку. Са бугарском је мировни уговор потписан у Неију, покојем је успостављена граница која је отприлике данас граница између Бугарске и Србије и Бугарске и Македоније. По питању разграничења са Румунијомпојавили су се проблеми око поделе Баната. На крају је постигнут компромис којим је установњена граница која и данас дели Сбију и Румунију. Са Мађарском је птписан уговор у Тријанону. Наша делегација је добила Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје, а желела је да добије и Мохач, сегедин и Бају. Оваквом поделом у КСХС је остало око 250 000 Мађара и логично да Мађари тиме нису били задовољни. Уговор са Аустријом потписан је у Сен Жермену којим је формирана данашња граница између Словеније и Аустрије. Највиђе проблема било је са Италијом. Птписивањем уговора у рапалу Италији је припала Истра, већи број далматинских острва и неколико градова као што је Задар. На овај начин КСХС је после скоро две године стекла међународно признање.

На територији КСХС живело је нешто више од 12 милиона становника, највише Срба, па Хрвата и Словенаца, док су мањине чиниле 1/6 свеукупног становништва. КСХС је имала идеалан географски положај. Била је уједно балканска, панонска, подунавска и медитеранска држава, богата скоро свим природним ресурсима, али са неравномерно развијеним областима. Западни делови земље (Словенија и Хрватска) били су далеко развијенији и у културном и у привредном погледу, од источних делова који су се дуго налазили под турском влашћу и који су за време рата имали страховита разарања и страдања становништва. Престоница државе био је Београд, иако у почетку није био и највећи град (то је био Загреб).

У време док је трајало међународно признање КСХС нису се могли спровести први избори, јер се није знало на којој територији се они требају спровести. За то време постојали су привремени органи власти као што су Привремена влада и Привремено народно представништво (ПНП). Оба тела била су састављена од политичара из Србије, Југословенског одбора и Народног вијећа. ПНП је имало задатак да донесе Изборни закон по којем ће бити одржани избори за Уставотворну скупштину.

На изборима за Уставотворну скупштину одржаним 20. новембра 1920. године највише мадата освојила је Демократска странка (92), па Радикална странка (91), Комунистичка партија Југославије (59), Хрватска Републиканска Сељачка Странка (50) итд. Задатак Уставотворне скупштине био је да донесе први устав Краљевине.

Политичке странке Краљевине СХС

Демократска странка: је била нова странка која је обухватала углавном српско бирачко тело са простора целе државе. Лидер јој је био Љубомир Љуба Давидовић, политичар од великог угледа, којег су због његовог поштења и умерености поштовали и политички истомишљеници и противници. Странка се залагала за монархистичко уређење државе под династијом Карађорђевић и била је за преговоре са републиканцима.

Радикална странка: је била највећа српска политичка партија, чији је лидер био Ниола Пашић. Може се рећи да је ову странку у овом периоду како се то каже прегазило време, да је она била странка 19. века, која није разумела нове политичке односе. Странка је била веома конзервативна и чврсто се залагала да новостворена држава по уређењу буде идентична Краљевини Србији, што значи да буде строго централизована, унитаристилка, уставна и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић. Странка је имала упориште међу српским сељаштвом, а постизала је добре узборне резултае и захваљујући ауторитету Николе Пашића. Кад је Пашић 1926. умро и Радикална странка се убрзо поцепала на неколико мањих.

Хрватска Републиканска Сељачка Странка (ХРСС): је била највећа хрватска странка. Лидери су јој били браћа Стјепан  и Павле Радић. Странка се залагала за републиканско уређење, чиме је одмах против себе изазвала две највеће српске странке. Највећи део политичког живота ова странка је провела или у опозицији или у бојкоту политичке борбе.

Комунистичка партија Југославије (КПЈ): је настала под утицајем Октобарске револуције у Русији. Залагала се за интересе радника и сиротиње и зато је на првим изборима изборила неочекивано високо треће место. Али, ова странка је због опште аверзије према коминизму и ономе што се дешава у Русији имала противнике у свим странкама. Осим тога, КПЈ се залагала за револуционарно преузимање власти, што је подразумевало и насиље. После неуспешних атентата на министра полиције Милорада Драшковића и регента Александра, власти су забраниле рад КПЈ и она ће наставити деловање у илегали све до почетка Друог светског рата у Југославији.

Словеначка Људска Странка (СЉС): је била највећа странка Словенаца. Лидер странке је био бивши католички свештеник Антон Корошец. Ова странка је често била превага која је утицала на формирање или пад појединих влада и таква позиција јој је омогућавала успешно деловање.

Југословенск Муслиманска Организација (ЈМО): је окупљала муслимане, пре свега из БиХ. Лидер јој је био Мехмед Спахо, залагала се за интересе муслиманског живља и била је велики заговорник југословенске државе.

Након првих избора све странке су у Уставотворној скупштини поднеле своје нацрте Устава. Парламент је био подељен на монархисте и републиканце и видело се да ниједна опција не може да обезбеди потребну већину. На крају је већину уз помоћ СЉС и ЈМО обезбедио монархистички блок предвођен радикалима и демократама.

Видовдански устав

Монархистички блок је обезбеђивањем већине створио услове за доношење Устава. Устав је узгласан 28. јуна 1921. године по чему је добио натив Видовдански. По том Уставу КСХС је постала уставна, парламентарн и наследна монархија на челу са династијом Карађорђевић, централистичко – унитаристичког типа. Уставом је загарантована равноправност свих народа у Краљевини, вероисповести, писма. Застава је била плаво, бело, црвена тробојка, док су се у грбу налазили симболи Срба, Хрвата, Словена и муслимана. И химна је била комбинација три националне песме Срба, Хрвата и Словенаца. Највећа овлашћења Уставом је добио краљ,који је представљао земљу у иностранство, имао извршну и судску власт, био врховни команадат војске и једини имао овлашћења да нареди мобилизацију, да објављује рат и склапа  мир.

МАРСЕЈСКИ АТЕНТАТ - ВИДЕО

Видовданским уставом ХРСС никако није била задовољна и одмах се одлучила на бојкот политичког живота. Тада је почео да се назире сукоб Срба и Хрвата, који ће се појачавати из године у године, који ће се претворити у тзв. Хрватско питање и који ће обележити читав међуратни период.

1925. влада Николе Пашиђа успела је да постигне договор са Стјепаном Радићем. Том приликом Радић је из имена странке избрисао Републиканска, прихватио Видовдански устав, уз обећано учешће у власти. Али, сарадња није дуго трајала. Период до 1928. био је испуњен честим политичким борбама, великим плитичким кризама, падовима влада итд. Сукоб Срба и Хрвара кулнирао је јуна 1928. године када је радикалски посланик Пуниша Рачић хицима из револвера са говорнице Скупштине убио Стјепана Радића, смртно ранио његовог брата уи убио још двојицу посланика. Рачић је после био ухваћен, али убиство у Скупштини допринело је да ХСС поново напусти политички живот и да почне отворено да заговара отцепљење Хрватске из КСХС.

Краљевина Југославија 1929 – 1934.

У месецима након убиства у Скупштини, краљ Александар је покушао некако да стабилизује политичке прилике и да спречи распад земље. Када је увидео да то не може да постигне одлучио се за увођење личног режима.

6. јануара 1929. године краљ Александар је објавио Проглас којим је завео лични режим или тзв. Шестојануарску диктатуру. Тим прогласом краљ је распустио Скупштину, суспендовао Видовдански устав, забранио рад свим политичким странкама и формирао владу на челу са генералом Петром Живковићем.

У периоду Шестојануарске диктратуре која је трајала све до 1934. године, краљ Александар је спроводио тзв. политику интегралног југословенства. Она је подразумевала брисање свих националних симбола (српских, хрватских, словеначких...) у замену за југословенске. У том смислу назив државе је октобра 1929. промењен у Краљевина Југославија. Држава је била подељена на 9 бановина, али не на националном, већ на другим приципима. Називи бановина били су по рекама: Дунавска, савсја, Дравска, Врбаска, Зетска, дринска, Моравска, Приморска и Македонска + Управа града Београда. По овој подели Срби су били подељени у 5, а Хрвати у 3 бановине.

Истовремено велики број политичара и јавних личности, противника краљеве политике био је приморан да напусти земљу. Међу емиграцијом нашли су се најектрмнији хрватски и македонски националисти и сепаратисти, усташе Анте Павелића и македонски ВМРО.

И док је народ различито реаговао на лични режим краља Александра (велики број људи је одобравао његову политику), из иностранства су почеле да стижу прве критике, нарочито из развијених демократских земаља као што су Француска и Велика Британија. Да би пред светом показао да није диктатор, краљ Александар је 1931. свом народу подарио Устав. Обзиром да Устав није донет у Скупштини он се назива Октроисаним. Овим уставом ништа битније није промењено, лични режим је само ушао у уставне оквире. Краљ је добио још већа овлашћења.

Спољна политика краља Александра: краљ Александар је био велики поборник Версајског поретка и зато је у спољној политици одржавао добре односе са Француском и Великом Британијом и са државама насталим на Версјској конференцији.

Краљевина Југославија 1934 – 1941.

Након погибије краља Александра у Марсеју,  требао је да га наследи малолетни син Петар II Карађорђевић. До његовог пунолетства краљевску дужност је према последњој вољи покојног краља обављало трочлано Намесништвбо на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем, братом од стрица покојног краља.

Кнез Павле био је аполитична особа, човек посвећен уметности. Студирао је уметност у Енглеској и био је власник богате колекције уметничких дела. Посао првог намесника нерадо је прихватио, али је то морао учинити да би сачувао династију и земљу. Његов првенствени циљ био је да измири Србе и Хрвате и тако спасе Југославију од распада.

Влада Милана Стојадиновића (1935 – 1939.): након краљеве погибије оживео је плитички живот и рад странака. После првих избора након диктатуре, владу је формирао искусни финасијски експерт Милан Стојадиновић. Период његове владе је период великог економског успона Краљевине. Стојадиновцић је у томе успео захваљујући што је у земљу пустио страни капитал, пвенствео немачки и италијански. То је доба када су на власти у Немачкој и Италији Хитлер и Мусолини и када ове две државе доживљавају велики економски развој. Политика Милана Стојадиновића донела је далеко већи стандард становника, али није била посебно популарана, нарочито код Срба. Обзиром да је био финансијски стручњак, Милан Стојадиновић није пуно посветио пажње решавању хрватског питања, што је натерало Хрвате да поново крену у оштру борбу. Стојадиновић је мислио да ће потписивањем Конкордата са папском столицом, чиме би католички верници у Краљевини добили већа права задовољити Хрвате. Али Конкордат никадда није био потписан због протеста Српске православне цркве, чиме је влада Милана Стојадиновића потпуно изгубила углед међу Хрватима. На изборима 1938. владина листа однела је тесну победу над удруженом опозицијом коју је предводио нови лидер ХСС Влатко Мачек и то уз обиље манипулације и крађе на изборима. То је дало повода кнезу Павлу да Стојадиновића разреши функције премијера и да мандат за састав владе повери Драгиши Цветковићу.

Споразум Цвековић – Мачек: као главни задатак своје владе Цветковић је издвојио споразум са Хрватима и коначно решење хрватског питања. Преговори су вођени између њега и Влатка Мачека. Споразум је постигнут крајем августа 1939. по којем је успостављена Бановина Хрватска која је обухватала данашњу Хрватску и БиХ. Бановина Хрватска имала је доста широка овлашћења у унутрашњој политици, тј. имала је широку аутономију. Споразимом нису били задовољни ни Срби ни Хрвати. Срби су сматрали да су Хрвати добили много, а Хрвати да су добили мало. Успостављањем бановине Хрватске почело се са федерализацијом земље и тиме је дефинитивно напуштен централистички тип уређења.

Године 1939. је почео II светски рат. Септембра 1940. Немачка, Италија и Јапан су формирале Тројни пакт, а до пролећа 1941. пришле су му Мађарска, Румунија и Бугарска. На Југославију је од јесени 1940. вршен константан притисак да и она приступи Тројсном пакту. Хитлер је желео да обезбеди позадину за будући напад на СССР. Кнез Павле је настојао да сачува Југославији неутралност или да у крајњем случају буде уз своје велике пријатеље Британце. Али Британија ни на који начин није могла у неком будућем сукобу Југославије и Немачке помоћи Југославији, јер је и сама имала великих проблема са Немачком и у севеној Африци. Без обзира на то, из Британије су стално стизали притисци, да се Југославија и по цену рата са Немачком одупре уласку у Тројни пакт. Знајући каква је ситуација у држави и војсци, кнез Павле је после дугог колебања наложио влади Цветковић – Мачек да Југославија приступи Тројном пакту. То је учињљено 25. марта 1941. у Бечу. У име југословенске владе уговор је постписао Драгиша Цветковић, а у име Немачке Јоаким фон Рибентроп. Југославији је гаранован територијални интегритет и суверените, није тражена никаква евентуална војна помоћ, једино је тражено да Југославија уступи свој ваздужни и копнени простор за прелазак немачких трупа у нападу на Грчку.

РИМ У ДОБА ЦАРСТВА - ТЕКСТ

КРИЗА РИМСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Током II впне. Римску републику погодила је тешка аграрна криза. Незадовољство својим економским и политичким положајем испољавали су разни слојеви слободног друштва: становници провинција, римски савезници, осиромашени сељаци и други сиромашни грађани. Једна од последица честих освајачких ратова био је пораст броја робова. Супротности између робова и робовласника биле су велике. Све су ово били проблеми који су потресали Римску републику у II впне.

Устанци робова

Положај робова у Риму био је најтежи од свеих земаља старог века. Господар је робове немилосрдно гонио на рад, робови су строго кажњавани за најмању непослушност, роб се могао продати и убити, а посебно је био тежак положај робова – гладијатора, који су се због своје изузетне снаге борили са дивљим зверима у циркуским арнама и тако забављали Римљане.. због тога је у II впне. дошло до устанка робова.

Први устанци робова избили су на Сицилији, најпре у граду Хени (од 138 – 132. гпне.), а затим у Трикали (од 104 – 102. гпне.). Оба устанка су сурово угушена.

Највећи устанак робова био је Спартаков устанак од 74 – 71. гпне. Спартак је био пореклом Трачанин. Он је са својим друговима гладијаторима из града Капуе у јужној Италији сковао заверу. Поред робова у Спартаковој војсци било је доста сиромашних сељака, укупно око 70 000 бораца. Спартак је као војсковођа показао изванредне способности и нанео је римској војсци неколико пораза. Желео је да побуњене робове изведе из Италије и врати у њихове завичаје. У погледу циљева устанка робови нису били јединствени и због тога су доживели пораз. Одлучујућа битка одиграла у Апулији 71. гпне.где су робови доживели пораз а Спартак је погинуо. Казна за робове била је што је њих 6 000 разапето на путу од Капуе до Рима.

Појава диктатуре

Због свих проблема који су постојали у Републици појавила се мисао о стварању робовласничке државе са влашћу једног човека који ће се ослањати на војску. Први који је успео да заведе војну диктатуру био је Корнелије Сула.

Сукоб између Марија и Суле почео је пре рата са против Митридата VI понтског (Мала Азија) краља. Сула је потукао Митридата и стекао велику популарност у војсци. Вративши се у Рим, отпочео је борбу против Марија, што се претвара у грађански рат 82. гпне.сула је побио велики број Маријевих присталица и одузео им имовину. Ограничио је права народне скупштине на коју се Марије ослањао, као и народних трибуна. Сенат га је прогласио за доживотног диктатора са овлашћењима да доноси законе и уређује државу како жели. Сула се ипак већ 79. гпне. повукао са власти.

 Први тријумвират

После Сулине смрти у Риму је укинута диктатура. Први покушај да се она обнови била је тзв. Катилинина завера. Катилина је био млади аристократа који је планирао да приграби сву власт у држави, тако што ће са истомишљеницима побити све сенаторе и подметнути пожар у сенату. Заверу је открио Цицерон и она је пропала.

 Република се ипак није могла одржати јер су робовласници у огромној већини желели увођење диктатуре. Највише изгледа да пшостану нови диктатори имали су Гај Јулије Цезар, Гнеј Помпеј и Марко Крас. Цезар је био способан политичар и врстан говорник, Помпеј прослављени војсковођа, а Крас је располагао огромним богатсвом. Како нико од тројице није могао сам да преузме власт они су 60. гпне. склопили савез познат под називом Први тријумвират (Савез тројице). Тријумвири су поделили врховне функције државне власти и тако се у Риму појавила тројна диктатура. Најважнија личност међу тријумвирима био је Цезар чији је успон везан за освајање Галије.

Освајање Галије

Галију је чинила данашња Француска, Белгија, део Холандије и већи део Швајцарске. У њој су живела келтска племена које су Римљани називали Галима са својим родвским уређењем у којем су важну улогу играли свештеници – друиди.

Цезар је започео освајање Галије 58. гпне. и после двогодишње тешке борбе успео да је заузме. Потом је 55. и 54. гпне почео са походима на Британију, али тамо се није дуже задржавао.

Римска власт је за Гале била тежка и неподношљива. Зато су они под вођством младог и способногг Верцингеторикса 52. гпне подигли устанак. Заузимањем Алезије Галија је коначно била покорена. Галија је била једна од најбогатијих земаља у римској држави.

Распад тријумвирата и Цезарова смрт

Цезар је успешним ратом против Гала стекао велики углед и богатсво. Како је Крас погинуо у међувремену на истоку, између Цезара и Пмпеја је дошло до сукоба око диктаторског положаја.

Цезар је 49. гпне припремајући се за сукоб са Помпејем стигао у северну Италију, али мује сенат под утицајем Пампеја наредио да распусти војску. Цезар се једно време колебао пред реком Рубиконом и на крају ипак одлучио да не распушта војску. Коцка је бачена (Alea iacta est) рекао је Цезар и кренуо на Рим. Помпеј је пружао отпор, али је потучен у бици код Фарсале у Тесалији. Помпеј је убијен у Александрији, а Цезар је 44. гпне. проглашен за доживотног диктаора, а истовремено је држао положаје конзула, цензора, императора – заповедника војске и првосвештеника. Цезар је одбио да се прогласи монархом, али је републиканске установе претворио у формалност.

То се није свиђало присталицама старог републиканског система, међу којима је било и Цезарових пријатеља. Они су организовали заверу, на чијем челу су били Брут и Касије и убили Цезара у самом Сенату 44 гпне.

Други тријумвират

У општем хаосу после цезаровог убиства појавили суз се нови кандидати за диктаторску власт. То су били најближи Цезарово сарадници Марко Антоније, Лепид и Цезаров посинак Октавијан. Они су 43. гпне склопили Други тријумвират који је за разлику од првог потврдила народна скупштина.

Октавијан се лако ослободио Лепида који је управљао Африком и тамо умро. Марко Антоније је добио на управу хеленистички исток и тамо се спријатељио са египатском краљицом Клеопатром. Мислио је да од источних провинција створи моћну монархију која ће касније покорити запад. То није одговарало моћним робовласницима, што је омогућило Октавијану да му преко сената одузме управу, али је то ипак довело до грађанског рата. Одлучујаућа је била поморска битка код рта Акцијума у Грчкој 31. гпне у којој је Октавијан победио после чега заузео Египат и прогласио га римском провинцијом.Тако је Октавијан постао самостални господар римске државе и утро пут царству.

РИМСКО ЦАРСТВО

ПРИНЦИПАТ

Августов принципат (30.гпне – 14. не)

Ослањајући се на војску и морнарицу, октавијан је постао неограничен господар. Богати Римљани били су задовољни новим стањем, а захвални Сенат је подарио Октавијану нову титулу Август (Augustus - узвишени) коју су до тада носили само богови. Назив титуле постало је Октавијаново друго име.

Октавијан је од Сената добио и титулу принцепса (princeps senatus – први на списку сенатора, први човек сената), што значи да је он имао и доминантан утицај у Сенату. По овоме овај облик монархије назван је Принципат.

Иако је имао неограничену власт, Октавијан, поучен Цезаровом судбином, никада није укидао институције републике, чак је 27. гпне објавио да обнавља републику. Али најважнија републиканска звања је, као и Цезар задржао за себе. Био је конзул, народни трибун, император и првосвештеник. Тако је сва војна и грађанска влат била у његовим рукама.

Октавијан је Сенату допустио да управља мање важним провинцијама и да располаже једним делом државне благајне. Зато је под своју непосредну управу ставио граничен, најбогатије провинције као што су Хиспанија (Шпанија), Галија, Сирија и Египат.

И народна скупштина била је потчињена Октавијану. Он је био најбогатији човек у држави, а располагао је и целом државном благајном.

Август уз себе придобио и сиротињу. Из државне благајне је сиротињи делио жито и приређивао им циркуске и гладијаторске представе. Оваква његова политика је називана политиком хлеба и игара.

Август се трудио да иза себе остави што више монументалних грађевина. За време Октавијана Рим је блистао, јер је он и богатим Римљанима саветовао да граде велелепна здања. Пред крај своје владавине он је изјавио ²затекао сам Рим у цигли, а остављам га у мермеру². За његово време и култура је доживела процват. То је време стварања великих римских књижевника попут Хорација, Вергилија и Овидија.

Главни ослонац Октавијана била је војска. Број сталних војника веома се увећао, а створена је и посебна војска као Октавијанова телесна гарда – преторијанци од 10 000 војника, који су имали задатак да чувају императора и његову власт. Преторијанци су имали веће плате и краћу службу.

Августови освајачки ратови

Да би задовољи богате робовласнике Август је водио многе ратове. За време његове владавине Царству су припојени алпски предели у северној Италији и северни делови Балканског полуострва. Створене су нове провинције Реција (Тирол и делови Баварске) са седиштем у Аугсбургу, Норикум (Словенија и део Аустрије) са седиштем у Емони (Љубљана) и Панонија (између Саве, Драве и Дунава) са седиштем у Петовији (Птују). Од средишњих делова Балканског полуострва формиране су провинције Далмација (од Јадранског мора до Колубаре) и Мезија (источна Србија и северна Бугарска).

Август је покушао да освоји и Германију и једно време је завладао простором између Рајне и Лабе. Али услед сурове римске власти и грамзивости Августовог намесника Вара, Германи су подигли устанак 9. гпне. Германи су предвођени Арминијем намамили Вара у Тевтобуршку шуму и уништили његове легионаре. Вар је због тога извршио самоубиство, а Римљани су морали да се повуку из Германије.

АВГУСТОВИ НАСЛЕДНИЦИ (I ВПНЕ)

После Августа државом су владали императори уз Августове породице Тиберије, калигула, Клаудије и Нерон. У ово време Римљани су покорили већи део Британије и 44. гне. Је претворили у своју провинцију.

Тиберије (14 – 37. гне.) је био Августов посинак. Он је још више појачао диктатуру и био је непопуларан у народу и војсци, па се највише ослањао на Сенат. Сенат је затражио старе привилегије, што је Тиберије одбијао, па су у сенату почеле да се кују завере против њега. Због тога је Тиберије донео ²закон о увреди величанства² по којем су људи осуђивани на смрт и конфискацију имовине ако би било којим начином увредили императора. За време Тиберија било је неколико завера у провинцијама и устанак робова које је он сурово гушио.

Нерон (54 – 68. гне.) је цар за чије време је тиранска владавина доживела врхунац. Био је неуравнотжена па и луда особа. Сматрао је себе за великог уметника, лично се појављивао за позорницом и у циркусу као глумац, певач, свирач и тркач у двоколицама. Сви су морали усхићено да га поздрављају и да му се диве.. римска аристократија га је због тога презирала. Колико је Нерон био неуравнотежен човек говори и чињеница да је убио мајку, жену, брата и свог учитеља филозофа Сенеку. Сумња се да је намерно подметнуо пожар у Риму 64. гне. под изговором да жели да сагради лепши и већи град. Да би отклонио све оптужбе око овог пожара Нерон је оптужио хриошћане и отпоче њихов суров прогон. Нероновом владавином нико није био задовољан, а против њега су се побинили и сами преторијанци. Бежећи из Рима извршио је самоубиство.

Рим на врхунцу моћи

Римска империја налазила се на врхунцу моћи за време владавине царева Трајана и Хадријана.

Трајан (98 – 117.): је освојио Дакију (данашњу Румунију). Трајан је против дачког краља децебала водио два рата. После жестоког отпора Дачани су били побећени, а Децебал је извршио самоубиство. Да би Дакију чвршће повезаи са империјом Трајан је саградио пут који је ишао од београда, десном обалом Дунава до Кладова. Подигао је и мост преко Дунава, а недалеко од Кладова сачувана је Трајанова табла кој говори о освајању Дакије. По повратку у Рим, после освајања дакије Трајан је подигао стуб у рељефу који проказује борбу са Дачанима.

Трајан је водио и делимично успешан рат са Парћанима на Иранској висоравни, како би се приближио богатој Индији.. освојена је Јерменија, али у даља освајања Трајан није могао да крене због устанака у Египту и Месопотамији.

Трајан је био последњи римски цар који водио освајачку политику. Границе римске државе биле су Атлантски океан на западу, Рајна и Дунав на северу, Кавказ, Каспијско Језеро, Тигар и Еуфрат на истоку и пустиња Сахара на југу.

Хадријан (117 – 138.) је улагао велике напоре да сачува и одбрани границе државе.. у његово време подигнут је општи устанак Јевреја у Палестини, али га је римска војска угушила расељавајући Јевреје по целом Царству. Хадријан је морао да Царство брани од све јачих упада варвара. Од његовог времена ослонац царске власти постајувојнички и чиновнички апарат. У Тракији је подигао град који је добио име по њему Хадрианопољ, данашње Једрене.

ДОМИНАТ

Крајме III века цареви су покушали да успостављањем неограничене власти оснаже државу.

Диоклецијан (284 – 305. гне.) је ради боље одбране државе од упада варвара завео крајњи апсолутизам. У њему је цар постао dominus, тј. господар свих поданика. Поданици су пред царевима морали падати ничице, цареви су носили скупоцена одела, а били су окружени бројним дворанима. Тако је Римско царство почело да личи на источњачке деспотије, а овакво уређење је названо доминат.

 Диоклецијан је извршио многе реформе у Царству. Да би лакше водио борбу против спољних и унутрашњих непријатеља цар је узео савладара и поверио му западни део Царства са седиштем у Милану. Он је задржао источну половину Царства са седиштем у Никомедији у Малој Азији. Тако је Рим изгубио ранији значај. Оба цара имала су по једног помоћника и таква подела Царства и царске власти назива се тетрархија (четворовлашће). Држава је била подељена на 12 дијецеза, а оне су се делиле на провинције. Таквом организацијом постигнут је жељени циљ. Устанци су били угушени, а варвари одбијени.

Након Диоклецијанове смрти дошле је до сукоба између његових савладара. Као победник изашао је Константин.

Константин је настојао да на своју страну придобије све бројније хришћане. Он је 313. године издао Милански едикт којим је хришћанство признато за равноправну религију са другим религијама. На месту старе грчке престоницње Византа подигао је нову престоницу Константинопољ. Источни део царства био је економски и културно развијенији од западног.

 Теодосије I је 395. године поделио Царство на Источно и Западно ради лакшег управљања и одбране од варвара. Престоница Западног царства био је Рим, а Источног Константинопољ.. граница између два царства ишла је од Сингидунума (Београда), реком Дрином, Дримом и Бојаном до Скадра.

У време теодосија хришћанство је проглашено државном вером. И поред свих напора нових царева, царство је опадало у сваком погледу, нарочито западни део. Уипади варвара били су све чешћи, положај сељака и робова све тежеи, економска криза била је присутна, што је све водило ка пропасти .

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА - ТЕКСТ

Стефан Радослав

 Стефан Радослав – Радослав Немањић (1192—1234). Српски краљ 1228-1234. Најстарији син Стефана Првовенчаног, наследио оца 1228. Био је ожењен Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира.

 Због мајке Гркиње, византијске принцезе Евдокије, више се осећао као Грк, него Србин, те се потписивао византијским царским надимком Дука. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230).

 Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. После пада боравио у Дубровнику и Драчу. Замонашио се и као монах Јован умро у манастиру Студеница после 1235, где је и сахрањен. Није имао деце са Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав.

 Стефан Владислав

Је као српски краљ владао од 1234 – 1243. године. Водио је пробугарску политику и због  тога није био омиљен међу српском властелом. Због његове политике, Србију је напустио архиепископ Сава и по повретку 1236. године умро у бугарској престоници Великом Трнову. Краљ Владислав је годину дана касније пренео Савине мошти у своју задужбину манстир Милешева, где су почивале до 1594. године када су их Турци пренели на Врачар и ту спалили.

Стефан Владислав је збачен 1243. године.

 Стефан Урош I

 Стефан Урош I – Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

 Сва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

 Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

 Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

 Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

 Стефан Драгутин

 Стефан Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)

 Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276.

 Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Сремска краљевина

 Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

 Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316.

 Стефан Милутин

Владао је од 1282 – 1321. године. Заједно са братом осваја Полог, Скопље, Овче поље и Пијанец. Године 1283. цар Михајло VIII је покушао да нападне Милутина али без успеха и српски краљ осваја Пореч, Кичево и Дебар, продро је до егејске обале. Мир је потписан 1299. године када је склопљен политички брак са принцезом Симонидом која је имала свега 6 година.

 Сукоб између браће Милутина и Драгутина трајао је од 1300 – 1312. године. 1316. године Милутин је освојио Драгутинову област што га је довело до рата са Угарском која је успела да поврати Мачву и Београд.

У време краља Милутина Србија је постала најмоћнија балканска држава. То време је било време процвати рударства које је Милутину доносило огромне приходе. Милутин је ковао новац по млетачком узору због чега је споменут код Дантеа Алигијерија у Божанственој комедији. О сјају српске краљевине сведоче бројне Милутинове задужбине од којих најмонументалније манастир Грачаница и манастир Бањска.

 Стефан Дечански

Је владао од 1321 – 1331. године. У току борбе за престо Србија је трајно изгубила Хума од Босне (Стјепан II Котроманић)   и Пељешац (од Дубровника). Назив Дечански је добио по својој задужбини манастиру Високи Дечани, чијој се изградњи посветио цео свој живот.

Дечански се умешао у унутрашње сукобе у Византији између Андроника II и Андроника III, подржавајући Андроника II. Када је Андроник III победио склопио је савез са бугарским владарем Михаилом Шишманом. До битке је дошло код Велбужда (Ћустендила) 1330. године у којој је војска Стефана Дечанског до ногу потукла Бугаре, због чега се византијски цар није ни појавио на бојишту.

Стефан Дечански није искористио ову велику победу, што је разгневило властелу. Властела је  организовала његово збацивање уз помоћ његовог сина Душана који је био управник Зете и који се истакао у бици код Велбужда. Године 1331. Стефан Дечански заробљен и затворен у Звечану.

СРПСКО ЦАРСТВО - ТЕКСТ

Стефан Душан

Главни циљ Душанове владавине био је освајање Цариграда и Византије, тј. замена једног слабог Византијског царства моћним Српским царством.

1332. од Византије осваја Струмицу.

1333. године Душан је продао Стон и Пељешац Дубровнику, јер се помирио са губитком Захумља.

1334. уз помоћ византијског одметника Сиргијана успешно ратује са Византијом, склапа мир и задржава Прилеп и Охрид (Костур).

1342. у савезу са Јованом Кантакузином осваја Кроју, Берат и Канину у Албанији, а у Македонији Костур, Хлерин и Воден. 1343. уследио је разлаз са Кантакузином.

1345. године Душан осваја добро утврђен град Сер и Свету Гору.

1346. године Душан се на Ускрс 16. априла прглашава за Цара Срба и Грка. Претходне је српска архиепископија уздигнута у ранг патријаршије. Истовремено Душанов 1'огодишњи син урош је проглашен за краља и савладара.

Целокупна државна територија подељена је на земљу цареву – новоосвојене територије којима је управљао цар и земљу краљеву – старе територије којима је управљао краљ Урош.

1347. Јован Кантакузин постаје византијски цар.

1348. Душан осваја Епир и Тесалију. За ово освајање најзаслужнији су били Душанов полубрат Симеон за Епир и кесар Прељуб за Тесалију.

1350. године Душан је повео поход на Босну, па је Јован Кантакузин освојио Бер и Воден.

 1352. у бици код Дидимотике Душанова војска трпи пораз од Турака Османлија. Душан се обратио папи са намером да покрене крсташки поход, ,али се овај његов план није испунио јер га је спречио угарски краљ Лудовик.

1349. на државном сабору у Скопљу донешен је Душанов законик, који је допуњен на државном сабору у Среу 1354. године. Законик је имао 201 члан кроз које се обрађује кривично право, јавни ред  и имовински послови. Законик је био веома строга, са бројним физичким и новчаним казнама.

1355. у јеку припрема за нова освајања Душан је изненада умро, а иза себе је остави огромну државу која се протезала од Саве и Дунава на северу до Коринтског залива тј. Пелопонеза на југу.

ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ

Након смрти цара Душана нови цар Србије постао је његов син Стефан Урош V (1355 – 1371.). За време Душанове владавине у Србији су веома ојачале великашке породице које су управљале својим областима. 

НАЈМОЋНИЈЕ ВЕЛИКАШКЕ ПОРОДИЦЕ: Мрњавчевићи – Македонија, Хребељановићи – Поморавље, Алтомановићи – западна Србија, Бранковићи – Косово, Балшићи – Зета.

Великаши почињу да отказују послушност младом цару. Први се цару супротставио Душанов полубрат Симеон (Синиша) – господар Епира. Властела је тада стала на страну цара. Временом великаши све више отказују послушност цару. Не плаћају му дажбине, иступају самостално, међусобно се сукобљавају. Цар Урош нема снаге да им се супротстави, па су га због тога, за разлику од оца којег су звали Силни, прозвали Нејаки. Најмоћнији великаши били су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Вукашин Мрњавчевић.Вукашин Мрњавчевић се прогласио за краља чиме је истако жељу да наследи цара Уроша, пошто Урош није имао наследнике. Истовремено Угљеша Мрњавчевић се прогласио за деспота. Браћа Мрњавчећи погинули су у бици са Турцима на реци Марици септембра 1371. године.

Пар месеци касније умро је цар Урош. Царски престо устао је упражњен, јер нико од великаша није желео да се прогласи царем. Смрћу цара Уроша после 205 година владавине угасила се династија Немањић, а Српско царство престало је да постоји.

 POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА - ТЕКС

Владар је био неприкосновена личност, као и у другим феудалним државама. српски владари носили су титуле великог жупана, краља и цара.

Српску властелу чинили су властелини (крупна властела) и властеличићи (ситна властела). Феудални поседи у средњовековној Србији називани су баштинама и пронијама, по узору на Византију. Привилеговани друштвени слој било је и свештенство.

Државне саборе чинили су владар, крупна властела и крупно свештенство. Владар их је сазивао да би издавао наређења, саветовао се, проглашавао законе, крунисао се...

Зависни сељаци у Србији називани су себрима. Себри су обрађивали поседе властеле и плаћали бројне дажбине.

Држава је била подељена на области – жупе, којима су управљали жупани које је постављао владар. Жупани су морали да спроводе владарева наређења. Владар је често знао да изненада дође у неку жупу и провери жупана. Пограничне жупе биле су посебно уређене и називале су се крајишта. Управници градова звали су се кефалије.

Највећи део становништва бавио се земљорадњом и сточарством. Рударство је највише допринело развоју средњовековне Србије. Најзначајнији рудници били су Брсково, Ново Брдо и рудник на планини Рудник. Сви приходи од рударства припадали су владару.

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК - ТЕКСТ

Држава у Босни касно настала због неприступачног терена, спорог продора хришћанства и присуства моћних суседа (Угарске и Византије). За стварање државе у Босни заслужни бан Кулин и јеретици Богумили.

Бан Кулин (1180 – 1204.) је пружио уточиште Богумилима које је из Србије протерао Стефан Немања. Богумили у Босни стварају Цркву босанску и помажуи бану Кулину да се учврсти на власти. Бан Кулин се осамосталио на простору између река Босне, Саве и Врбаса.

Успон Босне почиње за време бана Стјепана II Котроманића (1322 – 1353.). Стјепан II користи развој рударства, сукобе у Србији и успева да удвостручи Босну.

Врхунац моћи Босна је имала у време Твртка I Котроманића (1353 – 1391.) Твртко користи расуло у Српском царству након смрти цара Душана и успева да утростручи босанску државу. Са српским кнезом Лазаром поразио је српског великаша Николу Алтомановића и добио јужне делове његове области. Године 1377. у манстиру Милешева Твртко се крунисао за краља Срба и Босне. После Тврткове смрти Босна је почела да слаби.

Дубровник настао у 7. веку. Староседеоци романског порекла из града Епидауруса (Цавтата) су побегли пред најездом Словена и основали град Рагузијум. Временом су се староседеоци стопили са Словенима, а град је добио име Дубровник по шуми дубрави.

Од 7. века до 1204. године Дубровник под влашћу Византије. Од 1204. до 1358. године Дубровник је био под влашћу Млечана. Од 1358. године Дубровник под влашћу Угара.

Дубровчани су били главни трговци у средњовековној Србији и Босни. Српски и босански владари подстицали и штитили дубровачку трговину. Дубровчани су подизали трговачке колоније по Србији и Босни, посебно уз руднике.

По уређењу Дубровник је био република по узору на Млетачку републику. На челу је био кнез који се бирао на сваких месец дана и који није имао велику власт. Главну власт чинила су већа: Мало, Велико и Веће умољених.

Дубровник је био мала држава. Проширио се куповином Пељешца од цара Душана и жупе Конавле од босанског краља.

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА - ТЕКСТ

Срби припадали Источноевропском културном подручју и били под снажним утицајем Византије и православног хришћанства. Срби су у средњем веку говорили старословенским језиком и користили Климентову ћирилицу.

Најзначајнија дела средњовековне српске књижевности била су житија (биографије) српских владара. У најзначајнија житије спадају Житије Светог Симеона од Светог Саве и Стефана Првовенчаног. Житија служила за учвршћивање култа владара династије Немањић.

У најзначајније писане споменике спадају летописи, натписи, Душанов законик.

У најзначајнија грађевинска дела средњовековне Србије спадају манастири који су били задужбине владара. Владари су били ктитори манастира, односно владари су им даривали велике земљишне поседе. Манастири грађени у рашком стилу градње.

Манастири Студеница, Хиландар и Ђурђеви Ступови су задужбине Стефана Немање. Манастир Жича је задужбина краља Стефана Првовенчаног.Манастир Милешева је задужбина краља Владислава.Манастир Сопоћани је задужбина краља Стефана Уроша I. Манастир Грачаница је задужбина краља Милутина.Манастир Високи Дечани су  задужбина краља Стефана Дечанског. Манастир Светих Архангела је задужбина цара Душана.

Унутрашњост манастира осликана је фрескама. Фреске су слике настале наношењем боје на свежем малтеру. На фрескама су приказани владари и сцене из хришћанске вере. Најпознатије српске фреске су фреске Белог анђела и Светог Саве из манастира Милешеве и фреска родослова династије Немањић из Високих Дечана.

ПРОДОР ТУРАКА ОСМАНЛИЈА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО - ТЕКСТ

Турци Османлије воде порекло од Турака Селџука. Живели су по племенима у Малој Азији. Крајем XIII века селџучка племена ујединио је Осман и постао први владар Османског царства са титулом султана. Осман је селџучким племенима наметнуо власт помоћу ислама, тј. светог рата – џихада. Османлије и османска држава назване су по њему.

Турски султан сматран је врховним господаром, војсковођом, судијом, свештеником и све своје поданике сматрао је робовима. Порта је била турска влада састављена од везира на челу са великим везиром.

Спахије су биле турски феудалци,а у војсци коњаници. Јањичари су били професионални, елитни војници султанове војске. Турци су јањичаре добијали путем данка у крви. Данак у крви представља одвођење здравих и паметних дечака из хришћанских породица. Турци би те дечаке преводили у ислам и васпитавали да постану јањичари. Родитељи су чинили све да задрже своју децу. Одсецали би им прсте на нози, учили их да храмљу, да се праве да су ментално заостали...

Турци су имали посебну тактику освајања. Годинама, па и деценијама узнемиравали би област или државу коју желе да освоје тако што су вршили повремене, па све чешће пљачкашке упаде. Циљ им је био да економски ослабе ту област и застраше народ. Када би проценили да су у томе успели уследио би један снажан удар и та област би падала под њихову власт.

Турци на Балканско полуострво стижу средином XIV века и преносе престоницу у Једрене. Први сукоби Турака и Срба били су средином XIV века у време цара Душана. Турци су нанели поразе Душановој војсци у биткама код Стефанијане и Димотике, али је Душан озбиљно схватио Турке, ојачао границе и Турци до краја његове владавине више нису вршили упаде.

Након Душанове смрти у време расула у Српском царству, Турци обнављају упаде. Прва им се на удару нашла област браће Мрњавчевић – Македонија. Браћа Мрњавчевић кренула су у сусрет Турцима. До битке је дошло код места Черномена, на реци Марици у Бугарској. У ноћи 26/27. септембра 1371. године Турци су изненада напали Мрњавчевиће и нанели им тежак пораз. Оба брата су погинула, као и већина војске.

Последице Маричке битке биле су страшне. Син краља Вукашина Марко Краљевић постао је турски вазал, што је значило да мора султана да прати у војним походима и да му плаћа данак.Народ је гладовао, морајућида плаћа огромне дажбине.

У време када се српски народ већ налазио под влашћу Турака, тј. време тзв. "турског ропства" настала је легенда о Краљевићу Марку. Изражена је у епским народним песмама и причама. Краљевић Марко је представљен као велики јунак, натприродне снаге који штити народ. Он на сваком кораку наноси невоље Турцима. Неумерен је у јелу и пићу. У легенди се појављују Маркова мајка Јевросима, коњ Шарац, Турчин Муса Кесеџија, Вила Равијојла... Легенда је настала јер је народ имао потребу да га неко бар у песмама штити. Не зна се зашто је народ изабрао баш Краљевића Марка.

После Маричке битке Турци настављају са упадима, сада према Косову и Поморављу. Након погибије Мрњавчевића најмоћнији великаш у Србији постао је кнез Лазар Хребељановић – господар Поморавља и западне Србије. Од Лазара се очекивало да организује одбрану од Турака. Године 1388. у бици на Плочнику код Ниша кнез Лазар је нанео пораз султану Мурату. У бици се посебно истакао српски витез и одани пријатељ кнеза Лазара Милош Обилић. Турци после Плочника спремају још већи поход.

Један од најзначајнијих и пресудних догађаја српске историје је Косовска битка. О боју се не зна много. Одиграо се на Косово пољу код Газиместана 28. јуна 1389. на верски празник Видовдан. Србе је предводио кнез Лазар, уз помоћ Вука Бранковића и босанског војводе Влатка Вуковића, а Турке султан Мурат уз помоћ синова Јакуба и Бајазита. Број жртава био је подједнак на обе стране. У бици погинули и кнез Лазар и султан Мурат којег највероватније убио Милош Обилић. Иако је по броју жртава битка била нерешена, обзиром да је Турска била већа држава и да је у бици погинуо већи део српске властеле, битка представља српски пораз после којег се Србија није могла опоравити.

У време ропства Срба под Турцима настала је косовска легенда. И она је изражена у епским народним песмама и причама. Битка је представљена као велики пораз Срба, кнез Лазар је представљен као цар. Као главни кривац за пораз и издајник предтсвљен је Вук Бранковић, највероватније јер је преживео битку. Народу је био потребан кривац за трагедију чије ће се последице осећати вековима. У легенди се појављују многе измишљене личности. Тако Косовка девојка представља све Српкиње које су на Косову остале без мужева и вереника, а таквих је било много. Југ Богдан са 9 синова - 9 Југовића представљају све очеве и синове који су изгинули на Косову. У легенди Косово је постало “Света српска земља” и створен је мит о “Небеској Србији”. Легенда је настала јер је народ видео да је почетак краја слободе почео после Косовске битке. У Србији се о Косовксом боју у школама учило према легенди све до XX века.

Турци нису освојили Србију после Косовског боја, јер је Бајазит који је после Муратове погибије преузео власт убивши брата, повукао војску да би се учврстио на власти. Кнегиња Милица је увидела катастрофалне размере Косовског боја и нуди Бајазиту вазалство. Оно је значило да Србија плаћа данак Турцима, да Лазарев и Миличин син Стефан прати Бајазита у походима и да Миличина кћи Оливера постане део Бајазитовог харема.Вук Бранковић постао је вазал угарског краља Жигмунда да би се борио против Турака што доказује да није био издајник.

Турци се окрећу нападима на Угарску. Године 1395. Турци су доживели пораз у бици на Ровинама од Жигмундовог вазала влашког војводе Мирче. У бици је погинуо Краљевић Марко. Године 1396.Турци однели победу над Угарима у бици код Никопоља. У бици је заробљен, а касније погубљен Вук Бранковић, што је други доказ да није био издајник.

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА - ТЕКСТ

Године 1402. у Османско царство проваљују Монгли, освајачи и пљачкаши са далеког истока. У бици код Ангоре (Анкаре) султан Бајазит је од монголског вође Тамерлана доживео тежак пораз, заробљен је и погубљен. Монголи су жестоко опустошили Турску и напустили је. Турска се није могла опоравити у наредних тридесетак година, што је дало могућност балканским народима да се опораве и обнове своје државе.

У ангорској бици као турски вазали учествовали су и Стефан Лазаревић – син кнеза Лазара и Ђурађ Бранковић – син Вука Бранковића. По повратку у Србију Стефан Лазаревић је у Цариграду од византијског цара добио високу титулу деспота и богате дарове, чиме је постао најмоћнији великаш у Србији.

По доласку у Србију деспот Стефан постаје самосталан владар и од тада се српска држава назива Деспотовином. Да би био сигуран од Турака деспот Стефан постаје вазал угарског краља Жигмунда од којег добија Мачву, Београд и Браничево.  Од 1404. године Београд по први пут у историји постаје престоница Србије.

У време деспота Стефана долази до привредног и културног обнављања српске државе. Разлика у односу на немањићку Србију била је у томе што се народ за време упада Турака померио ка северу. Оживели су рудници, занатство, трговина са Дубровником.

Долази до великог културног успона. Обновљено задужбинарство. Манастири овог периода грађени су у такозваном Моравском стилу градње. Манастир Раваница и црква Лазарица су задужбине кнеза Лазара. Манастир Љубостиња је задужбина кнегиње Милице. Манастири Манасија и Копорин су задужбине деспота Стефана.

У овом перооду радила ке Ресавска преписивачка школа. Монаси ресавских манастира преписивали су верске књиге. Прва српска песникиња монахиња Јефимија, супруга покојног деспота Угљеше Мрњавчевића, написала је дела Жал за младенцем Угљешом и Похвалу кнезу Лазару. Похвала кнезу Лазару извезена је златним нитима и представља покров за његов гроб. Деспот Стефан, велики владар и витез, био је и велики песник. Написао је дело Слово љубве. Константин Филозоф, пратилац деспота Стефана написао је  Житије деспота Стефана. Најзначајнији правни споменик овог времена је деспот Стефанов Закон о рудницима.

Године 1427. умире деспот Стефан. Пошто није имао наследника деспотстску титулу предао је свом сестрићу Ђурађу Бранковићу. Ђурађ Бранковић подиже нову престоницу Смедерево.

Тридесетих година 15. века Турци су поново постали сила и обнављају своје војне походе. Године 1439. дошло је до првог пада Српске деспотовине. Године 1444. деспот Ђурађ успева да обнови Деспотовину, али у нешто мањој територији.

Године 1453. султан Мехмед II Освајач осваја Цариград и Византију.

Године 1455. Турци освајају рудник Ново Брдо.

Године 1456. умире деспот Ђурађ

Године 1459. Турци освајају Смедерево и Српску деспотовину.

 ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ

Милош је у наредних 15 година наставио да води упорне преговоре са Турцима како би се аутономија проширила. У тим преговорима Милош је показао изузетну дипломатску вештину, служио се свим средствима која су му могла донети успех и то тако да уједно има поверење и Срба и Турака. Према Турцима се најчешће користио митом и корупцијом. Одмах по завршетку устанка се одрекао титуле вожда и узео је титулу кнеза. На Народним скупштинама (1817. и 1827.) народ га је изабрао за наследног кнеза. У спољној политици ослањао се на Русију, будући да је она после Бечког конгреса имала добар положај у Европи.

Резулта Милошевих преговора био је стицање широке аутономије која је потврђена са три историјска документа Хатишерифима из 1830. и 1833. и Бератом из 1830. Првим  Хатишерифом Србија је стекла следећа права: слободу вероисповести, избор старешина, независну унутрашњу управу, слободу трговине, подизање болница, школа и штампарија, забрану насељавања Турака у Србији и право на исељавање Турака из Србије, осим у градовима са утврђењима. Пореске обавезе које су Срби имали према Порти, спахијама и султану процењене су на 2 350 000 гроша, што је била умерана сума, коју је кнез Милош исплаћивао о Ђурђевдану и Митровдану. Бератом, кнез Милош је потврђен од стране Порте за наследног кнеза. Другим Хатишерифом, сва наведена аутономија проширена је и на 6 суседних нахија које су биле ослобођене у току Првог српског устанка.

АПСОЛУТИЗАМ КНЕЗА МИЛОША

За сво време своје владавине кнез Милош је владао деспотски и био је сурови апсолутиста. Вешто користећи свој положај за кратко време стекао је енормно богатство, имајући монопол над трговином, пре свега стоке и соли. При томе Милош је прогонио, па и ликвидирао све оне који би му се на било који начин супротстављали или покушавали да му ограниче власт.

Први такав пример био је убиство Карађорђа. Карађорђе се у Србију вратио 1817. године с циљем да заједно са Милошем помогне наставак устанка. Милош је тада био у јеку преговора са Марашлијом, тако да му долазак Карађорђа и нови устанак никако није одговарао. Карађорђе се преко свог кума Вујице Вулићевића повезао са кнезом Милошем. Али, кнез је тешка срца наредио вождово убиство. Карађорђе је на свиреп начин искасапљен секиром у месту Радовањски луг поред Велике плане. Вождову главу Милош је однео пред Марашлију, који је са презиром гледао према Србима пребацујући Милошу како су Срби покварени, јер на такав начин погубили Црног, једног од највећих јунака у историји српског народа. Милош је успео насамо да Марашлији одговори да се не игра са Србима, јер ако мисли да је убиством Црног безбрижан, грдно се вара, јер је Србија пуна таквих Црних. Вождов кум, Вујица Вулићевић је после ликвидације кума да би опрао грехе саградио надомак Радовањског луга цркву – брвнару Покајницу.

Слично Карађорђу прошли су Сима Марковић и Младен Миловановић, а 1825. кнез је сурово угушио буну Милоја Ђака. Због таквих поступака Милош је против себе изазвао јаку опозицију која је тежила да му ограничи власт. Највећа побуна против Милоша била је Милетина буна (1835.), под вођством Милете Радојковића. Кнез је био принуђен да у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, донесе први српски устав. То се догодило на Народној скупштини на Сретење 1835., по чему је овај устав назван Сретењски устав. Због овога је 15. фебруар данас Дан државности. Писац Сретењског устава био је Димитрије Давидовић. Устав је написан по угледу на белгијски, за оно време био је веома напредан. Кнежева прва су ограничена и делимично пренета на Државни савет. Ипак, Сретењски устав није дуго био на снази. Он није одговарао интересима ни Турске, ни Русије, ни Аустрије, које нису имале уставе и зато кнез суспендовао само два месеца након његовог ступања на снагу.

И поред суспендовања устава, кнез је био приморан да другачије влада, до краја своје прве владавине Милош је доста радио на уређењу судова, створио је војску и полицију, а највећи домет његовог законодавног рада био је укидање феудалних односа у Србији 5. маја 1835. године. Ово је једна од најважнијих одлука у историји Србије 19. века, јер су њоме стекнути услови за даљи развој демократије и људских права, па због тога историчари сматрају да она представља крај Српске револуције.

Милошева опозиција, која се због борбе за доношење устава, назвала уставобранитељском, наставила је са борбом. Под притиском уставобранитељске опозиције и Русије Милош је пристао да се устав донесе у Цариграду 1838. године. Иако је издат као хатишериф, овај документ је чешће називан турским уставом. По њему кнежева власт је ограничавана Државним саветом, предвиђена је и влада као извршни орган власти, као и судови. Не могавши да влада ограничено, али и под притиском опозиције кнез Милош је 1839. године абдицирао са власти, у корист свог најстаријег симна Милана. Милан који је био веома болестан, за мање од месец дана је умро, а наследио га је други Милошев сим Михајло. Абдицирањем Милош не само да је напустио кнежевски престо, већ је напустио и Србију и отишао у Аустрију, где је имао огромна имања.

Одласком кнеза Милоша уставобранитељи су постигли свој циљ. Међутим кнез Михајло их је убрзо изазвао и против њега. Када Порта није успела да измири уставобранитеље и Михајла, уставобранитељи су напустили земљу, а 1842. организовали буну Томе Вучића Перишића. Тома Вучић Перишић је некада био верни сарадник кнеза Милоша. Он је сада упао у Србију, освојио Крагујевац, поразио Михајлову војску и присилио га да напусти земљу. 

ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА  - ТЕКСТ

 Уставобранитељи су за кнеза поставили Карађорђевог сина кнеза Александра Карађорђевића (1842 – 1858.). У време кнеза Александра сву власт у земљи држали су уставобранитељи помоћу Државног савета. Кнез Александар је на престо доведен побуном, коју је спорила Русија, тражећи да се понови избор кнеза (1843.). Без руске подршке, устоличен од уставобранитеља, ограничен Државним саветом, кнез Александар је био немоћан владар. Најзначајнији лидери уставобранитељског режима били су Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Константин Николајевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин, брат кнеза Милоша Јеврем обреновић.

Прве године владавине уставобранитиљи су провели у гушењу завера и буна које су организовали протерани Обреновићи. После гушења тзв. Катанске буне (1844.) режим се усталио. Обреновићи су покушали да се у земљу врате још два пута за време Револуције 1848/49. и у време Тенкине завере 1857. године.

Уставобранитељи су у потпуности применили турски устав. Поклонили су велику пажњу правосуђу. Донет је Грађански законик (1844.) који је сачинио познати писац и правник Јован Хаџић. Овим Закоником постављени су темељи правне државе у Србији. Заштићена су права грађана, посебно чиновника, трговина је постала слободна, лична својина загарантована, политичка права су донекле проширена. Захваљујући увођењу реда у држави, оживела је привреда и почела је изградња путева.

Све ово пратио је и културни препород. Носилац преопрода био је Вук Стефановић Караџић (1787 – 1864.). Он је извршио реформу правописа и увео народни језик у књижевност. Сакупио је и објавио народне песме и умотворине, у чему су му помагали гуслари, посебно слепи гуслар Филип Вишњић. Објавио је Српски рјечник и описао време Карађорђа и кнеза Милоша. Његова реформа писма имала је много противника, нарочито међу свештенством, сли и световним лицима. Пошто је живео у Бечу, Вук је сматран аустријским шпијуном, често је извргаван руглу, посебно због тога што је храмао и имао дрвену штулу на нози. Његова реформа призната је тек 1867. за време друге владавине кнеза Михајла. Осим Вуковог рада, у културном препороду истичу се отварање основних школа, гимназија и полугимназија, лицеја и Војне академије. Прва телеграфска линија прорадила је 1855. године.

Најзначајније дело уставобранитељске владе било је доношење српског националног програма. Творци тог програма били су Илија Гарашанин и Константин Николајевић.

Илија Гарашанин је у свом делу Начертаније (1844.) изнео идеје за стварање јединствене српске државе у коју би поред Кнежевбине Србије, ушле и Црна Гора, Босна и Херцеговина и Стара Србија (Косово, новопазарски Санџак и Македонија). Уједињење се, према Гарашанину треба догодити онда када се поколпе повољне међународне прилике. Приликом писања Начертанија, Илији Гарашанину су помогли Енглез Дејвид Уркварт, Пољак Адам Чарторијски и Чех Фрањо Зах.

Константин Николајевић је био зет кнеза Александра и српски капућехаја (дипломатски представник) у Цариграду и он је саставио план под називом Српске сједињене државе. Он је отишао корак даље од Гарашанина, јер је поред уједињења српских земаља прдложио и да Османско царство и Српске сједињене државе образују дуалистичку државну заједницу. Уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти, он је предвидео да се Јужни Словени из Аустрије присаједине Српским сједињеним држава  и да се тако образује нова држава – Југословенско царство.

• Март 2020 [1]
• Октобар 2019 [6]
• Септембар 2018 [26]
• Новембар 2017 [8]
• Август 2016 [71]
• Фебруар 2015 [17]
• Јануар 2015 [8]
• Јануар 2014 [12]
• Децембар 2013 [52]
• Новембар 2013 [81]

• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА ПЕТИ РАЗРЕД [8] 
• ГРАДИВО VII РАЗРЕДА - I ПОЛУГОДИШТЕ [35] 
• ГРАДИВО VI РАЗРЕДА - I ПОЛУГОДИШТЕ [32] 
• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА СЕДМИ РАЗРЕД [2] 
• ИСТОРИЈСКО - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ - ОСМИ РАЗРЕД [9] 
• НАСЛОВНА СТРАНА [1] 
• ГРАДИВО VIII РАЗРЕДА - I ПОЛУГОДИШТЕ [18] 
• ГРАДИВО VIII РАЗРЕДА - II ПОЛУГОДИШТE [36] 
• ГРАДИВО V РАЗРЕДА [32] 
• ГРАДИВО ШЕСТОГ РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ КОРОНАВИРУСА [2] 
• ГРАДИВО VII РАЗРЕДА - II ПОЛУГОДИШТE [18] 
• ГРАДИВО VI РАЗРЕДА - II ПОЛУГОДИШТE [18] 
• ВИРТУЕЛНА ШЕТЊА СРЕДЊОВЕКОВНИМ МАНАСТИРИМА [22] 
• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА ОСМИ РАЗРЕД [11] 
• ИСТОРИЈСКО - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ - ПЕТИ РАЗРЕД [2] 
• ГРАИДВО VII РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ КОРОНАВИРУСА [2] 
• ГРАДИВО ПЕТОГ РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ КОРОНАВИРУСА [1] 
• ГРАИДВО VIII РАЗРЕДА ЗА ВРЕМЕ ВАНРЕДНОГ СТАЊА [1] 
• ПРОЈЕКТНА НАСТАВА - СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ [6] 
• ЕЛЕКТРОНСКЕ КЊИГЕ [4] 
• РАДОВИ УЧЕНИКА [5] 
• ДОДАТНИ МАТЕРИЈАЛИ [3] 
• ЗАНИМЉИВОСТИ ЗА ШЕСТИ РАЗРЕД [5] 
• ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ И ЗАНИМЉИВОСТИ [0] 
• Генерална [0] 
• ИСТОРИЈСКО - ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ - ШЕСТИ РАЗРЕД [8] 
• ДОГОДИЛО СЕ НА ДАНАШЊИ ДАН [1] 
• КОРИСНИ ЛИНКОВИ [0] 

• НАСЛОВНА СТРАНА