ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/02,20:20
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/12/02,20:26

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Позни средњи век је период од 12. до 15. века. У њему су се учврстили феудални односи. Нова карактеристика у позном срв. је развој робно – новчане привреде. У раном срв. због мале количине новца роба се мењала за робу и то је натурална привреда. Развојем рударства повећава се количина злата и сребра, а тиме и новца, па се роба мења за новац, а и дажбине се плаћају у новцу. У позном срв. развијају се градови, занатство и трговина. Овај период обележен је крсташким ратовима, још већим утицајем цркве, развојем средњовековних монархија, нарочито Француске и Енглеске. У овом периоду папе и владари водили су борбу око превласти. Моћ католичке цркве поставио је папа Гргур VII. Он је у другој половини 11. века реформисао католичку цркву, што јој је повратило углед. Затим је успео да неметне власт тада најмоћнијем европском владару, немачком цару Хајнриху IV. Од тада папе ће крунисати владаре, а владари неће имати право да се мешају у организацију цркве.

РАЗВОЈ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МОНАРХИЈА
2013/12/02,20:33
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

РАЗВОЈ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МОНАРХИЈА - ТЕКСТ
2013/12/02,22:08

 

ФРАНЦУСКА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Прва династија Француске је била династија Капет која је власт пеузела из мале области између Париза и Орлеана. Један од преломних момената десио се у првој половини 12. века када је Француској запретила спољна опасност. Краљ је позвао сву војску предвођену феудалним господарима на сабор у Ремс где се налазила крунидбена црква. Краљ је на овом сабору објединио власт над вазалима. 

Краљ Филип II Август (1180 – 1223.) поставља чврсте темеље француске монархије. Он је 1214. године у бици код Бувина потукао војске немачког цара и енглеског краља Јована (Џона) без Земље. Филип II је после ове битке присвојио Нормандију, Мен, Анжу, Турен и Поату. Народ је ову победу схватио као победу над страним завојевачем и од тада снажно стао уз краља. 

Упоредо са ширењем територије краљ Филип II је вршио унутрашње реформе које су требале да обезбеде успешно управљање већом државом. Као управнике у освојеним областима краљ је постављао баиле и сенешале (судије, прикупљаче пореза и војсковође). У Паризу је успостављен централни суд – Парламент. 

Краљ Луј IX Свети (1223 – 1270.) унук Филипа II Августа био је узор европског витештва и веома религиозан. Он је изјавом "нека сви знају да је Јерусалим одсад овде у Француској" упоредио Париз са новим Јерусалимом. Француска је тада постала водећа европска сила, а Лујев крсташки поход је све задивио. У Паризу је изградио Свету капелу да буде шкриња за чување највеће драгоцености – Христовог трновог венца, донешеног из Јерусалима. 

Краљ Филип IV Лепи (1285 – 1314.) је поставио темеље будуће апсолутистичке монархије. Да би ојачао своју власт он је почетком 14. века сазвао скупштину сталежа као саветодавно тело. Она је олакшала разрезивање пореза потребних за ратовање, а у исто време обезбедила је подршку народа краљу у његовој борби против папа. Женидбом је добио Шампању. Ушао је у сукоб са папом Бонифацијем VIII око опорезивања свештенства и око положаја папе изнад световне власти. Папа Бонифације је у јеку борбе умро, а епилог свега је период од 1305 – 1378. у коме су за папе бирани одани људи француског краља, а седиште папа налазило се у Авињону – Авињонско ропство. 

Сукоби са Енглеском 

Непријатељство Француске и Енглеске се заоштрило за време енглеског краља Хенрија II Плантагенета. Он је постао краљ 1154. године. Добио је назив Плантагенет бо биљци планта гениста – жутилица, којом се китио један од породичних предака на путу за Јерусалим. 

Хенри II је био војвода Нормандије и гроф Анжуа, а оженио се Елеонором наследницом Аквитаније и разведеном краљевом женом. Он је тако дожао до зантног дела француске територије, далеко већег од територије Капета. 

Филип II Август је против Хенрија водио политику сплетки, поткупљивања, помагања свих његових противника попут архиепископа Томаса Бекета и подстицања краљевих синова и незадовољних енглеских барона против остарелог Хенрија. Хенријев наследник Ричард Лавље Срце је већи део своје владавине био ван земље у крсташким походима, а његов наследник Јован без Земље је био млак и неодлучан владар. То је искористио Филип II Август и победом код Бувина 1214. сузбио енглески утицај у Француској.  

ЕНГЛЕСКА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

Стварање моћне Енглеске краљевине почело је за време Виљема I Освајача (1066 – 1087.). Он је био нормански војвода који је 1066. године продро у Енглеску и после битке код Хејстингса је освојио. Године 1086. је извршен попис земљишта, власника и инвентара у тзв. Књизи страшног суда. Сви вазали су били дужни да се закуну на верност краљу. Утврђења се нису могла градити без дозволе краља и приватни ратови су били забрањени. Половину земљишта краљ је дао Норманима, четвртину цркви, а шестину задржао за себе. Управне области звале су се грофовије на чијем челу су били шерифи. 

Хенри II Плантагенет (1154 – 1189.): за време његове владавине почиње успон Енглеске. Он је држао западну Француску до Пиринеја, проширио се на Шкотску и послао експедицију у Ирску. Велс је доведен у вазални положај, након 100 година је покорен, а престолонаследник је носио титулу принца од Велса. 

Хенри је дошао у сукоб са Кентебријским надбискупом Томасом бекетом јер је ограничио аутономију духовних лица у суђењу. Група племића убила је Бекета, а папин суд пресудио је да Хенри није имао удела. Духовници су сачували привилегије у судству, а краљ утицај на избор епископа. 

Ричард Лавље Срце (1189 – 1199.) је био учесник Трећег крсташког похода и 9 година је био ван Енглеске. По повратку је заробљен од немачког цара који тражио откуп за њега који никада није стигао. За краља Ричарда је створена легенда о добром краљу. У време његовог одссуства земљом је владао његов брат Јован без Земље, веома непопуларан у народу због високих пореза. Тако је настала легенда о Робину Худу, јунаку из Шервудске шуме, који отима од богатих и дели сиромашнима. 

Јован (Џон) без Земље (1199 – 1216.) се суочио са побуном незадољних феудалаца – барона после пораза од Филипа II Августа 1214. године код Бувина и протеривања Енглеза из Француске. Због тога је Џон и назван без земље. Краљ је био принуђен да 1215. године изда Велику повељу слободе (Magna carta libertatum). Њоме су баронима гарантоване феудалне повластице у односу на централну власт, краљева власт је ограничена, успостављена је контрола пореског система, племство је имало право да краљу пружи отпор у случају непоштовања Повеље. 

Хенри III (1216 – 1272.), Џонов наследник је наставио да пружа отпор баронима, али су барони притисцима успели да најпре формирају Краљевски велики савет који се од средине 13. века назива Парламент. Од краја 13. века ово тело се усталило са својим саставом- чинили су га бискупи, опати великих манастира, грофови, барони, ситно племство и представници градова. До средине 14. века у његову надлежност је спадало доношење закона, подељен је на Дом лордова (Горњи дом) и Дом комуна (Доњи дом). 

Енглеску је од 1348 – 1350. године захватила страховита епидемија куге – црне смрти, која је усмртила трећину становништва. Последице куге биле су слабљење Енглеза у Стогодишњем рату и велико повећање цена, нарочито намирница. 

По завршетку Стогодишњег рата Енглеска се нашла у вртлогу феудалних ратова. До сукоба је дошло између две супарничке породице Јорк и Ланкастер. Овај рат познатији је под називом Рат двеју ружа, јер се у грбу Јорка налазила бела, у грбу Ланкастера црвена ружа. Одлучујућа битка одиграла се 1485. године код Босфорта, а победио је Хенри Тјудор, далеки потомоак породице Ланкастер. Овај догађај уједно је означио почетак владавине династије Тјудор и завршетак епохе средњег века у Енглеској. 

СВЕТО РИМСКО ЦАРСТВО НЕМАЧКЕ НАРОДНОСТИ

 

Немачка је позни средњи век дочекала подељена међу 4 војводства – Саксонију, Баварску, Франконију и Швапску. У 10. веку саксонске војводе успеле су да обједине власт над осталим. Првом је то пошло за руком Хенриху I Птичару, оснивачу саксонске династије. 

Отoн I Велики (936 – 973.), наследник Ненриха I је постао краљ Немачке 936. године. Крунисан је у Ахену, бившој престоници Карла Великог. Помазао га је надбискуп од Мајнца, а на свечаној вечери поводом крунисања остале немачке војводе су служили као помоћници, чиме је Отон нагласио да је он наследник Карла Великог и да га немачка црква и војводе чврсто подржавају. Цркву је придобио тиме што јој је обећавао заштиту од племства и задужбине. 

Прославио се заустављањем Мађара на реци Леху 955. године. Ширио је државу и на истоку према Западним Словенима које је насилно покрштавао, чиме је такође задобио подршку цркве. Отон је имао одано свештенство, али је ипак створио неколико начина контроле цркве.

Шездесетих година 10. века Отон се умешао у политчка збивања у Италији. Папа Јован XII га је замолио да интервенише против Беренгара Иврејског који је окупирао део Папске државе. Отон је успео да савлада Беренгара, због чега га је папа 962. године крунисао титулом цара Светог Римског царства немачке народности. Касније је дошло до сукоба измећу папе и цара из којег је Отон изашао као победник. Отон је умро 973. године.

 За развој Немачке, али и за политичке прилике у целој Европи, посебно је значајан сукоб између папе Гргура VII и немачког цара Хенриха IV. Обвај сукоб познатији је под називом борба за инвеституру. До сукоба је дошло, јер је папа заступао тезу да је црквена власт изнад световне, а цар је самостално постављао бискупе. Када се борба заоштрила, цар је 1075. године сменио папу, а већ 1076. године папа је екскомуницирао (избацио) цара из цркве. Пошто је цар био изложен честим побунама свог племства, био је принућен да се извини папи. Године 1077. одлази у италијански град Каносу где се налазио папа и извињава се папи. Папа га је вратио у цркву, а епилог целе приче био је Конкордат из Вормса 1122. године, којим  је договорено да краљеви више не постављају бискупе. Овим Конколрдатом папе су практично однеле победу. 

У другој половини 12. века изабрана је нова династија из Швапске која ће владати Немачком – династија Хоенсштауфен (име добили по свом замку). 

Фридрих I Барбароса (риђобради) (1152 – 1190.): у почетку је био савезник папе у сукобу са римским грађанима и Норманима због чега је 1155. крунисан за цара. Убрзо је ушао у сукоб са папом јер је почео да поставља бискупе по свом нахођењу. 

Године 1158. извршена је ревизија (измена) свих права која су некад била царска, а сада су њима располагали градови. Цар је желео да му се врати право да убире дажбине (регалије), да по градовима поставља органе власти, да се меша у градско судство и да захтева од градова војну помоћ. Супротставио се Милано који је био разорен. Као одговор градова створена је Ломбардијска лига – савез северноиталијанских градова, папе и Нормана. Фридрих се покорио папи и проширио аутономију градова. 

Ускоро је дошло до поделе градова на присталице цара Гибелине (име добили по замку Хоенштауфоваца у Вајблингену) и противниоке цара Гвелфе (име добили по породици Велф који су били владари Саксоније и противници цара). Први су се залагали за уједињену Италију, а други да се очувају бројни градови - државе. 

Фридрих I Барбароса је био учесник Трећег крсташког похода у којем се 1190. године удавио. 

Фридрих II Барбароса (1212 – 1256.) је после битке код Бувина постао савезник  Филипа Августа. Живео је на Сицилији и уступке чинио кнежевима царства у Немачкој чиме је слабила царска власт. Сукобио се са папом који га је искључио из цркве и прогласио за јеретика. Када је папа умро, Фридрих II Карлу Анжујском у феуд дао Јужноиталијанску краљевину коју успева да освоји уз помоћ фирентинских банкара и гвелфа 1256. године. 

Након смрти Фридрих II Барбаросе у Немачкоје до 1273. настало тзв. међувлашће (interregnum). У том периоду није било царева, а племство се међусобно борило за власт. Коначно је 1273. за цара изабран Рудолф Хабзбуршки који владао у Швајцарској. Он је успео да припоји Аустрију, Корушку и Штајерску од Пшемислава II. 

У наредном периоду и Чешка је ушла у састав Немачког царства, пошто је њен владар Карло IV Луксембурговац изабран за цара 1346. године. Крунисан је у Риму и тај догађај се назива поход на Рим који је означио слом утицаја царства у Италији, јер је цар издао многе повеље о аутономији градовима. 1356. године Карло је издао Златну булу којом је озакоњен до тада уобичајен начин избора цара. Цара су бирали кнежеви изборници, њих 7, 3 црквена и 4 световна.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ
2013/12/02,22:38
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


 

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ - ТЕКСТ
2013/12/02,22:39

НАСТАНАК ГРАДОВА И УНИВЕРЗИТЕТА

 

Током 11. и 12. века дошло је до обнављања трговине и робноновчане привреде у западној Европи. Ова околност омогућила је развој градова, посебно у Италији и Фландрији (данашња Италија). У њима се развија нови друштвени слој – грађанство. Од краја 12. века јављају се и универзитети који ће извршити пресудан утицај на културу. Трговину на Медитерану, која је била несигурна због муслимана и Нормана, одржали су једино Млечани и Нормани. 

Оживљавање трговине на западу 

Када су Нормани крајем 11. века коначно створили сржаву на Сицилији олакшана је трговина Медитераном. Трговачки путеви долинама великих река постали су опасни и скупи, делом због обласних господара који су наплаћивали царине и отимали робу. Од почетка 12. века центри трговине постају сајмови (најпознатији су у Шампањи у Француској). Грофови Шампање организовали су сајмове и мењачнице новца. 

Током 12. века створена је читава мрежа сајмова. Временом је читава трговина прешла у руке Ханзе – лиге севернонемачких градова, која је створена средином 14. века. 

Млетачки трговци, браћа Поло, допловили су су у другој половини 13. века до Кине, а Марков опис путовања Милион упознао је средњовековни свет са постојањем културе на Далеком истоку. 

Стварање комуна 

Са развојем трговине и економским снажењем градског становништва трговци и занатлије су желели све већу власт уу граду. Они су стварали комуне – савезе градова повезаних заклетвом, који су после дугих борби против црквених и световних власти стекли пуну независност. У жељи да прошире своју власт комуне су унајмљивале плаћену војску предвођену заповедницима – кондотјерима. Они су понекад узимали власт у граду попут Медичија у Фиренци или војводске породице Д`Есте у Ферари, наметајучи апсолутну власт – тиранију. Посебан случај била је Венеција у којој је биран дужд, а власт је била подељена међу племством и трговцима.

 

У западноевропским градовима до краја 11. века групе трговаца и занатлија су успеле да од локалних господара добију извесне повластице и да у замену за њих плаћају неку врсту новчане ренте. Они су посебним повељама којима су градови стицали самосталност, постајали слободњаци, а свако ко би у градовима проживео годину и један дан постајао би слободан. Ово правило увео је немачки цар Фридрих I Барбароса, а на основу тог правила настала је изрека градски ваздух чини човека слободним. То ће бити уједно и велики мотив зависним сељацима – кметовима да масовно беже са имања феудалаца и насељавају градове. Управоо због тога градови су брзо постали пренасељени. 

На челу градова стајали су мајори или мерови, постојала су градска већа скабине или ешевани. У приморским градовима на челу су били конзули, а временом је власт прешла у руке већа. 

Гилде 

или Ханзе су удружења трговаца, настале с циљем да служе интересима грађана нудећи различите врсте осигурања. Гилде су спречавале конкуренцију и строго одређивале услове производње. Управа града најчешће је била у рукама богатих гилди, којима су се често супротстављали еснафи. Еснафи су удружења занатлије исте струке који су тражили свој удео у градској власти. Осим тога еснафи су одређивали правила и стандарде занатске производње, помагали остареле или болесне занатлије, као и породице умрлих или погинулих занатлија, а имали су улогу и у одбрани града.

 Изглед средњовековног града 

Градови су били добро утврђени дебелим и високим зидинама. Улице су биле уске и вијугава, куће су углавном биле од дрвета и збијене. У центру града налазио се трг на којем је била градска кућа, црква, гостионице, занатске и трговачке радње. Око града били би прокопавни канали у које је пуштана вода, ради лакше одбране града. постојала је главна улазна капија са покретним мостом. Због пренасељености у градовима је владала општа нехигијена која је била узрок бројним заразним и смртоносним болестима.

 Развој новчане привреде

 Градови су временом постали трговачки, занатски и културни центри. Њихова привреда заснивала се на обрту новца. Током позног средњег века најзначајније европске валуте биле су византијска нумизма, грош (сребрни новац) у Венецији, фиорин (златник) у Фиренци. Подизане су прве банке које су имале улогу кредитирања.

 Током 12. и 13. века новчани послови на међудржавном нивоу одвијали су се посредништвом два монашко – војничка реда темплара и хоспиталаца. Ови редови су били неке врсте банака које су омогућавали путницима и ходочасницима да свој новац положе у руке представника реда уз признаницу, а да га затим подигну у било којој земљи. На тај начин су трговина и путовање постали много безбеднији. Уклонио их је француски краљ Филип IV Лепи да би се ослободио дуга. 

Зеленаштво је било веома распрострањено. Њиме су се бавили Јевреји који су због тога прогањани. Када су монопол нада зеленашењем преузели хришћани, Јевреји су потпуно протерани из неких земаља, попут Енглеске и Француске. 

Градови су због свог значаја понекад имали посебан статус, тј. имали су све атрибуте државе. Такви су били градови – републике Венеција или Млетачка република и Ђенова.

 Универзитети

 Су оснивани при градовима током 11. и 12. века од стране цркве при катедралама. Током 13. века универзитеи су се ослободили утицаја цркве. На западноевропским универзитетима се изучавало право, медицина и теологија. Најпознатији универзитети налазили су се у Паризу, Лиону, Шартру, Болоњи, Оксфорду, Кембриџу . . .

ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/03,20:40

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

 

ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/12/03,20:43

ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

   Владар је са породицом живео у двору. Двор је био раскошна грађевина са много просторија и споља је подсећао на град. Двор је био центар државе. У њему се налазио владарев престо, а поред владареве породице у њему су живели и други високи великодостојници. У двору је владар издавао наређења, често приређивао свечаности. Двор је имао бројну послугу (кувари, коњушари, спремачице, дворске луде). Најзначајнији симболи владара су били круна, скиптар (део владареве одеће, плашт) и жезло (украсни штап). Крупна властела је живела у дворовима сличним владаревом, само скромнијим. Она је заједно са владарем учествовала у најважнијим државним пословима. Ситну и средњу властелу чинили су ратници – витезови или ритери. Бити витез било је најдостојније звање. Они су у рату били храбри ратници, а у миру  су помагали сиромашне и слабије. Ратну вештину одржавали су на витешким турнирима. Били су опремљени са добрим коњима, оклопима, мачевима, копљима и буздованима. Одликовала их је верност према крупној властели и владарима. Кметова или зависних сељака било је највише. Њихов положај био је веома тежак. Обрађивали су земљу својих господара, плаћали велике дажбине и за живот им је остајало врло мало. Живели су у скромним кућама, а положај им је постајао посебно тежак после елементарних непогодода (земљотреса, поплава, суша) и за време ратова. Кметови су често подизали устанке од којих су најпознатији Жакерија у Француској и устанак Џона Була у Енглеској. Сви устанци завршавали су неуспешно. 

 

 

РАТОВИ У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/03,21:26
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


 

РАТОВИ У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/12/03,21:28
СТОГОДИШЊИ РАТ
 

Врхунац француско – енглеског непријатељства је био Стогодишњи рат од 1337 – 1453. године. Узрок рата је било изумирање династије Капет и долазак династије Валоа на власт у Француској, па су енглески краљеви истакли право на француске поседе. У првој фази рата Енглези су имали предност захваљујући одредима стрелаца који су у групама гађали француске коњанике. У овој фази рата принц од Велса – Црни Принц (по боји свог оклопа) је у бици код Поатјеа потукао француског краља Жана Доброг и заробио га. Енглези су однели велике победе и у биткама код Кресија и Азенкура.

Прекрет је донела Јованка Орлеанка (Jean dArc – Жан Дарк). Она је била необразована сељанка из околине Орлеана, фанатично побожна и опседнута визијама како ју је Бог одредио да спасе Француску и крунише њеног краља, дофена Шарла у ремсу. Њенњ речи улиле су храброст, наду, неустрашивост и борбени дух, подстакли су малодушног краља како је могуће потући Енглезе. Када је Јованка заробљена нико није хтео да се бори за њу и она је спаљена као вештица. 

Коначан исход рата била је победа Француске и протеривање Енглеза. Француска је била страховито опустошена, а привреда обе земље исцрпљена.
 

КРСТАШКИ РАТОВИ 

Су сукоби хришћана и муслимана. 

Протеривање муслимана из Европе (Пиринејског полуострва) 

И поред стварања калифата у Кордоби у Шпанији, Арапи никада нису успели да овладају целом Европом. Остаци визиготске војске су на северу основали Краљевину Астурију, од којег ће касније настати Леон и Кастиља. Карло Велики је походима протива Сарацена (Арапа) успео да створи Шпанску марку, касније краљевине Навара и Арагон. 

Почетком 11. века дошло је до потпуног расула у калифату Кордоба. То је била прилика да црква под утицајем клинијевских монаха проповеда свети рат против неверника који би повратио власт хришћана над Шпанијом. Дуга борба хришћана и муслимана у Шпанији назива се реконквиста или поновно освајање. 

Одлучујућа битка одиграла се почетком 13. века код Лас Навас де Толосе у којој је шпански краљ Алфонсо VIII надмоћно потукао муслимане. Муслимани су задржали само југ Шпаније – Гаранаду, коју ће им коначно преотети шпански краљ Фердинанд Католик почетком 16. века. 

Походи на исток

 У другој половини 11. века Турци Селџуци су освојили читав простор муслиманског света у Азији и дошли до граница Византије. Византијска војска поражена је у бици код Манцикрета 1071. године. Турци су затим провалили у Малу Азију. Из унутрашње кризе која је настала у Византији као последица овог пораза као победник је изашла династија Комнин. 

Цар Алексије I Комнин обратио се за помоћ папи који би организовао поход европских витезова за борбу против неверника. Папа Урбан II је на сабору у Клермону 1095. године позвао европске витезове на поход, а већ 1096. је кренуи први красташки рат.

Први крсташки рат (1096 – 1099.) је имао 3000 витезова и 10 000 пешака. Године 1099. красташи су заузели Јерусалим уз страховити покољ муслимана. Крсташи су основали своје државе: Јерусалимска краљевина на челу са Готфридом Бујонским који је носио титулу чувара гроба Господњег, Едеска грофовија, Антиохијска кнежевина и Грофовија Триполис биле су вазали јерусалимског краља.

 Други крсташки рат (1147 – 1149.) је покренут због пада Едеске грофовије у руке муслимана. Поход су предводили римско – немачки цар и француски краљ. 

Трећи крсташки рат (1189 – 1191.) је организован када су муслимани под султаном Саладином створили јаку државу и освојили унутрашњост Сирије и Палестине и сам јерусалим. Поход су предводили немачки цар Фридрих I Барбароса, француски краљ Филип II Август и енглески краљ Ричард Лавље Срце. У том походу немачки цар се удавио. 

Четврти крсташки рат (1204.) је покренуо папа Инокентије III. Главну улогу у рату је имао млетачки дужд Енрико Дандоло чији су бродови превозили ратнике. Он је наговорио крсташе да освоје Цариград, јер је Византија била главни трговачки конкурент Млечанима. Иако је обновљена 1261. године Византија се од овог удара никада није опоравила, јер је у току похода и после њега била бестијално пљачкана, а њено становништво прогоњено и убијано.

 Остали крсташки походи претворили су се у пљачкање истока. Последњи крсташки поход повео је француски краљ Луј IX Свети, оличење побожног и племенитог витеза. У току похода је умро.

 Поједини западноевропски владари маштали су о обнови латинских држава на истоку. Такав је био краљ Сицилије и Напуља Карло Анжујски. Велики антивизантијски планови Карла Анжујског окончани су побуном Сицилијанаца против француске власти 1282. године – Сицилијанско вечерње. Власт Анжујаца на Сицилији и у Напуљу је окончана и њоме су завладали Арагонци. 

Последице крсташких похода су још веће слављење Христа, рађања витешког морала, енормно јачање Запада са једне и велико слабљење Византије са друге стране. 
СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА
2013/12/03,21:32
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА - ТЕКСТ
2013/12/03,22:12

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА

 

   Средњовековна култура је била веома скромна. На то су највише утицали црква и дивљштво варварских народа. У Европи су постојала 3 културна подручја: западноевропско под утицајем католичке цркве, источноевропско под утицајем православне цркве и исламско под утицајем ислама. У средљовековним школама се учило читање, писање, рачун и црквено певање. У раном срв. школе су биле при манастирима, а у позном срв. у градовима. На средњов ековним универзитетима постојали су правни, медицински и теолошки (за свештенике) факултет. Најзначајнији научни проналазак у средњем веку је штампарија Немца Јохана Гутемберга из средине 15. века. У грађевинарству најзначајније грађевине су црквени храмови, манастири и дворови. Од 10. до 12. века доминирао је романски стил градње, а од 12. до 15. века готски стил градње. Романски стил карактеришу високе и мрачне просторије са мало украса и облим луковима изнад врата, прозора и између стубова. Готски стил карактеришу високе и светле просторије са мноштвом украсних детаља, ликовним представама на стаклу (витражима) и заломљени лукови. У ликовној уметности најзначајнија дела су фреске. У књижевности су доминирала дела са верским садржајем, витешки романи, а у градовима су биле популарне приче у којима су животиње били јунаци.

СУМЕРЦИ
2013/12/03,22:17

Текст о Сумерцима стартуј кликом на линк доле  

ДЕТАЉНИЈЕ

 

АКАД
2013/12/03,22:21

Текст о Акаду стартуј кликом на линк доле 

ДЕТАЉНИЈЕ

 

ХАМУРАБИЈЕВ ЗАКОНИК
2013/12/03,22:23

Текст о Хамурабијевом законику стартуј кликом на линк доле

ДЕТАЉНИЈЕ

 

КЕОПСОВА ПИРАМИДА
2013/12/03,22:25

Текст о Кеопсовој пирамиди стартуј кликом на линк доле

ДЕТАЉНИЈЕ

 

ГРЧКИ МИТОВИ
2013/12/03,22:28
Текст о грчким митовима стартуј кликом на линк доле
ДЕТАЉНИЈЕ
ЈУСТИНИЈАН
2013/12/03,22:30

Текст о Јустинијану стартуј кликом на линк доле

Јустинијан I на мозаику у цркви Свети Витале у Равени, Италија 

ЈУСТИНИЈАН

 

КАРЛО ВЕЛИКИ
2013/12/03,22:32

Текст о Карлу Великом стартуј кликом на линк доле

Карло Велики 

КАРЛО ВЕЛИКИ

 

 

МУХАМЕД
2013/12/03,22:39

Текст о Мухамеду стартуј кликом на линк доле

Илустрација пророка Мухамеда из отоманске копије рукописа илканатског периода, 17. век

МУХАМЕД

 

СТАРИ СЛОВЕНИ
2013/12/03,22:44

Текст о Словенима стартуј кликом на линк доле

СТАРИ СЛОВЕНИ

 

ПОКРШТАВАЊЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
2013/12/03,22:47

Текст о покрштавању Јужних Словена стартуј кликом на линк доле

ПОКРШТАВАЊЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

 

ВИЗАНТИЈА
2013/12/03,22:52

 

 

 

КАРЛО ВЕЛИКИ
2013/12/03,23:01
ВИЗАНТИЈСКИ ИЛИРИК
2013/12/03,23:05

 

 

ДОЛАЗАК СРБА
2013/12/03,23:16

 

 

СРБИ И ХРИШЋАНСТВО
2013/12/03,23:19

 

 

СТРУКТУРА ДРЖАВЕ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/03,23:21

 

 

У ВРТЛОГУ БУГАРСКО - ВИЗАНТИЈСКИХ РАТОВА
2013/12/03,23:23

 

 

ИСЛАМ - ЦАРСТВО ВЕРЕ
2013/12/03,23:26

 

 

ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА
2013/12/04,20:09
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2013/12/04,21:09

ОСМАНСКО ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Највећи освајачки успеси

 

Турска је постигла у 16. веку за време султана Селима I (1512 – 1520.) и Сулејмана II Величанственог (1520 – 1566.). 

Сулејман II Величанствени (1520 – 1566.) се сматра највећим европским владарем 16. века. Турци су 1521. године освојили Београд, 1522. године Родос, 1534. Багдад, 1541. Будим, 1551. Триполи, 1552. Банат, а при заузимању Сигета 1566. године султан је умро. Претходно 1517. године Турци су заузели и Каиро. Турска је тако освојила скоро цео Балкан, Ирак, Египат и каснијие 1574. Тунис и учврстила се на три континента контролишући Црно, Црвено и источни део Средоземног мора. Турска је постала велика сила, мада је право да добије овај статус изборила тек на Париском конгресу 1856. године.

 Турска је била значајна поморска сила све до битке код Лепанта 1571. у којој је шпанско – млетачо – папска флота нанела турској флоти велики пораз и разбила легенду о османској непобедивости на мору. Уследио је још један пораз од Аустрије у Дугом рату 1593 – 1606. у којем су Турци после пораза код Сиска изгубили део територија у Подунављу,а миром на реци Житви Аустрија се ослободила плаћања трибута – данка који се плаћа победнику од 1547. године.

УРЕЂЕЊЕ ОСМНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА

 Административна подела

 Османско царство било је централизована држава. Престонице Царства биле су Бруса, Једрене и Цариград. Турска је била подељена на три управне установе: беглербеглуке (касније ејалете), санџаке и нахије. Ширењем Царства број беглербеглука је растао, почетком 17. века их је било највише 32. Беглербеглуком је управљао беглербег (касније везир), а делио се на санџаке којима су управљали санџакбези. Нахија је била најмања административна јединица и у време успона, турска управа није сезала испод овог нивоа, препуштајући локалном становништву самоуправу од нахије до села. Управници нахија носили су различите титуле. Звања беглербега или везира, покаткад и санџакбега носили су пре свих принчеви али и остали турски великодостојници. Санџаци су се делили још и на кадилуке – судске територијалне јединице, у којима је судску власт вршио кадија. 

Насеља у Турској била су село, трг, варошица (касаба), град (шехер). Шехери и касабе делили су се на џемате – општине и махале – градске четврти. 

Династија, двор и Порта

 Највиша власт била је у рукама султана (божијој сенци на земљи). Султан и династија Османлија били су стожер моћи, угледа и значаја турске државе. У Турској није постојао закон о наслеђивању престола до Устава из 1876. године, те је на престо долазио најстарији члан владајуче лозе. Овај начин наслеђивања познат је под називом сениоратски. Да би се избегли сукоби око престола султан Мехмед II наредио је убиство дванаесторо своје браће, укинуо право да царевићи буду намесници провинција и установио систем кафеза, у којима је било ограничено право кретања и то само у деловима дворског харема. Касније је сениоратски систем замењен .

 Султани (било их је укупно 36) су живели у раскошним дворовима у све три престонице, посебно у Царграду. Царска палата била је средиште свих важнијих збивања, а најпознатија је Топкапи сарај од средине 15. до средине 19. века.

 Извршна власт (влада) припадала је Дивану (Царско веће) познатијем као Порта. Диван су сачињавалинеколико везира, а на челу је био велики везир, најзначакнија личност у Царству после султана.

 Војска

 Окосницу турске моћи чинила је војска. Војска се делила на морнарицу и копнене трупе, а ове на централне јединице и провинцијску војску. Дунавом се кретала дунавска флотила. Елитни војнички род били су јањичари, пешадија и корпус коњице, стално уз султана, најчешће регрутован данком у крви. Најважнији војнички род у провинцијама били су сапхије – коњаници, власници тимара. Турска војска имала је више родова – акинџије, азапи, џебеџије, кумбараџије, лагумџије итд. У војску су позивани и хришћани. Најпознатији хришћански родови у турској војсци били су војнуци, дербенџије, мартолоси, стрелари, соколари и други.

 Данак у крви (турски, девширма - одбир)

 Је најтежа обавеза коју су имали хришћани у Царству. Султан је вршио одбир најбољих дечака од 7 – 20 година међу хришанима на Балкану и Анадолији, сваке треће или седме године. Да би спречили одвођење своје деце родитељи су децу намерно обогаљивали секући им прсте или су их женили младе, чак и са 8 година. Ови дечаци (најздравији, најјачи и наинтелигентнији) су смештани у Истамбул или Брусу, где су радили као робови, насилно примали ислам, пролазили кроз војну обуку, а одабранији завршавали посебне школе. Део њих је одлазио у јањичаре, а мањи и бољи део – пажеви служили су код султана. Неки од њих стизали су и до звања беглербега и великог везира. Најпознатији је био Мехмед – паша Соколовић – велики везир пореклом из Босне.

 Ислам и исламизација

 Ислам је био државна вера, а све остале верске заједнице су толерисане и уживале су известан степен самосталности. Само су муслимани могли да врше државне и остале важне послове.

 Муслимани су подељени на суните и шиите, а њихова учења разликују се по питању – да ли после Мухамеда ико има право да тумачи Куран. Турци и остали муслимани су сунити, а Иранци су шиити. Муслиманска вера познаје више дервишких, мистичних редова, од којих су најпознатији мевлевије и бекташије. Верски фанатизам прожет мистиком био је и њихова одлика.

 Исламизација је преверавање хришћана, тј. прелазак у ислам. Исламизација се остваривала насилно, најбољи пример је данак у крви, и добровољно. Да би сачували привилегије или стекли оне које им је ислам нудио, хришћани – појединци, породице и веће скупине напуштали су своју веру. Уз то, Турци су понекад насељавали читава племена или мање групе муслимана међу хришћане. Исламизација је највише захватила Албанце и Србе. Срби су највише исламизовани на простору од Лике до Метохије, у Рашкој области и БиХ. Исламизација је највише дошла до изражаја у 16. веку, али је била присутна све до 20. вела. На просторима Старе Србије прелазак у ислам добио је још једну пропратну особеност. Албанци, фаворизовани у погледу насељавања и привилеговани као муслимани, наметали су Србима име, језик и обичаје. Тај процес познат је као арбанашење.

 Турски феудализам

 У Турској су постојала два законодавства – султаново које се испољавало издавањем закона – кануна и верско – шеријат. Све султанове наредбе, фермани, постајали су закон. Верски исламски закони били су непроменљиви, а на челверске организације налазио се шеих – ул – ислам. Нижи верски чиновници били су мула, кадија и наиб. У верско – судском погледу Турска је била подељена на кадилуке.

 Турско друштво делило се на две класе: аскер, којем су припадали сви војници и они који су их опслуживали, и – рају, поданике који су били дужни да производе и плаћањем дажбина издржавају државу.

 Османско друштво није било друштво феудалног типа, јер се турски феудализам битно разликовао од феудализма западног типа. Номинални (прави) власник земље била је држава, односно султан, а феудалци су били само уживаоци прихода са феудалних добара, док су на западу феудалци били власници свог поседа. Покушај да се у Турској уведе западни систем, у виду читлучења, није имао успеха.

 У европском делу Турске сва земља припадала је држави, односно султану, и звала се миријска земља. Постојале су 4 врсте добара – земљишних поседа: хас, зеамет, тимар и вакуф. Хас је био највећи и његове приходе уживали су навиши великодостојници, од султана до санџакбега, док су зеамете и тимаре добијале спахије. Тимара је било највише, јер су били најмањи, па је цео овја друштвено – економски поредак добио назв тимарски систем.

 Спахије су са тимарима добијале и сељаке који су живели на њима. Један феудални посед састављен је од баштина и читлука. Обавезе раје према држави биле су: харач (џизија или главарина), чибук и главнина. Сељаци који су обрађивали имања, сваке године давали су спахијама натуралне дажбине од којих је најважнија била десетина (ушур). Читлуксахибијама (турским власницима поседа) давала се деветина. Радна обавеза раје према спахији и држави звао се кулук. Народ је посебно био оптерећиван кулуком тамо где су, и када су пролазиле војске.

 Тимарски систем почео је да се разара читлучењем, процесом који је турски феудализма приближавао западном. Читлуксахибије су куповином или отимањем баштина од раје стварали читлуке – приватне поседе у оквиру тимара. Оне су се наметала као посредници између раје и спахије, насилно отимајући права и од једних и од других. Раја је остајала без свог поседа, на којем је задржана само као радна снага, од које су и спахије и читлуксахибије узимали ренту (приходе). 

ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ - ЕЛЕКТРОНСКА КЊИГА
2013/12/04,22:29

 

 

ЕЛЕКТРОНСКУ КЊИГУ О ХАЈДУЦИМА И УСКОЦИМА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ XVI - XVIII ВЕК, ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА - ТЕКСТ
2013/12/04,22:32

 

 

 

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Срби, као и остали хришћани, осим ретких изузетака припадали су двема великим друштвеним групама – раји и становништву са повлашћеним положајем. Срби су углавном били припадници раје, односно земљорадника који су уживали своје баштине на спахијским поседима. Они су били обавезни да плаћају порезе држави од којих је најважнији био харач, и спахијама, од којих је најзначајнији био десетак, да иду у рат, на позив, и у пратњи феудалаца. 

Мали део хришћана стекао је положај спахија и углавном су то били ситни феудалци. Уживали су тимаре са малим приходима, а за узврат су испуњавали војне обавезе као и муслимани. Ни они нису могли да опстану на својим поседима, јер су потом присиљавани да приме ислам или да се селе у Угарску. Крупни сроски феудалци или су бивали одмах погубљени, или су успевали да се повуку у Угарску (Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Бакићи). 

Највећа и најзначајнија категорија повлашћеног становништва били су власи, Срби који су се бавили сточарством. Сточарска села била су расута по брдима и стога изузета из тимарског система. Турци су покретљивим власима – сточарима насељавали опустеле крајеве. Они су живели у катунима које је чинило више породица или скупина породица, на планинским пашњацима и плаћали посебан порез – филурију. Она се састојала од једног дуката на кућу, две овце са по једним јагњетом и једног овна, што је представљало значајну повластицу. 

Део повлашћеног хришћанског становништва Турци су користили за војне сврхе и за узврат их ослобађали рајинских обавеза. То су били мартолоси (пограничне чете за упаде на непријатељску територију, посаде у тврђавама, шајкаши на Дунаву), војнуци (коњушари и коморџије), џебелије (оклопни коњаници), дербенџије (чувари планинских прелаза и кланаца), соколари, стрелари и други.

 ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ 

Један од облика отпора турској власти била је и хајдучија. Хајдуци су били одметници од турске власти, који су не могавши да трпе исту напуштали своје породице и одметали се у хајдуке. 

Хајдуци су били окупљени у четама од 10 – 30 људи, на челу са харамбашама. Заменици харамбаша били су барјактари. Тек у појединим случајевима број хајдука у четама био је већи. Хајдуци су пресретали Турке харачлије, отимали им плен и убијали их. Отети плен хајдуци су задржавали за себе и враћали народу. 

Хајдуци су се окупљали за Ђурђевдан (6. мај, Ђурђевданак – хајдучки састанак), а растајали на Митровдан (8. новембар, Митровданак – хајдучки растанак). Крили су се по брдима и шумама код јатака. 

Народ је обожавао хајдуке и зато им посветио бројне песме из тзв. хајдучко – ускочког циклуса. Хајдуци из тих пеама Стари Вујадин, Старина Новак, Хајдук Станко (из романа) и други, а прави хајдуци су били хајдук Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лаза Добрић (Лаза Харамбаша), Карађорђе Петровић, Ђорђе Ћурчија и други. 

Ускоци су на тло Турске упадали из суседних земаља и радили исто што и хајдуци. Најпознатији су били Сењски ускоци из Млетачке републике (Сењ је у Далмацији).

 Акције хајдука и ускока нису могле ни изблиза да доведу до ослобођења народа, јер су се оне сводиле углавном на пљачку Турака, а и чете нису имале довољан број људи, нити редовно снабдевање и логистику. Ипак, њихове акције олакшавале су колико – толико положај српске раје и уливале поуздање народу.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

 

Српска православна црква била је једина установа која је окупљала целопкупно српство и бринула се о њему. Њена брига није била само верска, већ је она имала културну и политичку улогу. 

Турци су одмах по освајању Србије признали Српску патријаршију и патријарху Арсенију II наметнули плаћањем данка. Патријаршија је задржала своју црквену власт на просторима северне Србије, БиХ и Црне Горе. Турци су је укинули средином прве половине 16. века и присајединили Охридској архиепископији, која је била у саставу грчке Васељенске патријаршије. 

До обнове Пећке патријаршије дошло је 1557. године. Два су разлога била за то: учешће Срба у освајању Баната (1551/52.) и жеља утицајног великог везира Мехмед – паше Соколовића да се и на тај начин одужи свом народу. Првих пет патријарха били су из породице Соколовић. Јурисдикција Пећке патријаршије простирала се на свим територијама на којима су живеле Срби и где су успоставили црквену организацију: Македонија, источни део Бугарске, Србија, Црна Гора, БиХ, Војводина и српска насеља у Мађарској, Славонији, Хрватској и Далмацији. У време највећег опсега она је обједињавала преко 40 митрополита и епископа.

 Пећка патријаршија је морала да се задовољи самоуправом добијеном од султана. Ту привилегију исплаћивала је великим годишњим трибутом, од 100 000 акчи. Ту суму ногла је да исплаћује зато што је била највећи хришћански земљопоседник.

 Хијерархију Пећке патријаршије чинили су патријарх, архиепископ, владика, архимандрит, игуман, монаси и обични свештеници. На челу цркве био је Архијерејски сабор, који је бирао патрјарха и епископе, а султан ух је потврђивао бератима, уз новчану надокнаду. Црква је имала и судску власт: пресуђивала је у брачним и још неким мањим споровима.

 Пећка патријаршија је под своје окриље окупила целокупно српство, чувала је његову средњовековну немањићку државну традицију и пренела је почетком 19. века творцима обновљене српске државе, старала се о јединству народа, очувала је веру штитећи народ од унијаћења и исламизације, оживела је и унапредила неке културне установе.

 Ратне прилике и погоршање положаја српског народа натерали су цркву да се меша и у политичке односе Турске и хришћанских држава, Аустрије, Млетачке републике и Русије. Наступио је период да је Патријаршија све чешће водила антитурску политику и помагала хришћанске државе и учествовала у многим немирима, устанцима и бунама Срба. У томе су се посебно истакли патријарси Јован, Пајсије, Арсеније Чарнојевић и Јовановић.  Због тога је Порта изгубила поверење у Пећку патријаршију. Султан Мустафа III је 1766. године издао ферман којим се укида Пећка патријаршија. Улогу Патријаршије преузеле су Карловачка и Цетињска митроплија. 

СРБИ У РАТОВИМА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА СА АУСТРИЈОМ И МЛЕТАЧКОМ РЕПУБЛИКОМ
2013/12/05,20:34

 

 

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИ У РАТОВИМА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА СА АУСТРИЈОМ И МЛЕТАЧКОМ РЕПУБЛИКОМ - ТЕКСТ
2013/12/05,22:35

 

 

 

Кандијски и Велики бечки рат

 

Кандијски рат (1645 – 1669.) је рат између Турске и Млечана око Крита (Кандије), којег Турци нису успели да сачувају. 

Велики бечки рат (1683 – 1699.) је почео турском опсадом Беча. Велики везир Кара Мустафа је стигао до Беча (поход је назван Црвена јабука), али су Аустријанци уз помоћ Пољака (Јан Собјески) успели да се одбране. Услчедило је повлачење Турака. Турци губе Будим 1696., Београд 1588., а 1689. године Аустријанци заузимају Ниш, Призрен и Скопље. Услед пораза султан је збачен са престола, а у Македонији је избио Карпошев устанак. Довођењем Мустафа – паше Ћуприлића за великог везира и војног предводника Турци односе победу код Качаника и крећу у противофанзиба. 1690. године враћају Ниш и Смедерево. Уследила је Велика сеоба Срба под патријархом Чарнојевићем. Турци прелазе Дунав, али бивају поражени код Сланкамена 1691. и код Сенте 1697. године. Аустријанце је у овим акцијама предводио принц Еуген Савојски који је продро до Сарајева и спалио га. Рат је окончан Карловачким миром 1699. године потписаним у Сремским Карловцима. Овим миром Турска је изгубила Трансилванију, већи део Угарске осим Баната и западног Срема, део територије у Босни који је припао Аустрији, као и део далматинске обале који је припао Млечанима. Овај рат је показао да Турска више није велесила и после њега Турска је наставила са стагнацијом и потом слабљењем. 

У Морејском рату Млечани су Турцима преотели Пелопонез (Мореју), али су га Турци вратили 1715. године. После овог рата Млетачка република почела је да слаби брже од Турске. 

Ратови са Аустријом у 18. веку 

Рат 1716 – 1718. године: принц Еуген Савојски је поразио Турке код Петроварадина и Београда, освојио Банат и део Влашке, северни део Босне и Северну Србију. Рат је завршен миром у Пожаревцу 1718. године. 

Рат 1736 – 1739. године: Аустрија је покренула овај рат и продрла до Ниша, Ужица и Новог Пазара, али је поражена код Бања Луке. Много Срба је учествовало у овом рату на страни Аустрије, предвођени Станишом Марковићем Млатишумом и старовлашким кнезом Атанасијем Рашковићем. Турска противофанзива била је силовита, Аустријанци су поражени код Ваљева и Гроцке. Рат је завршен миром у Београду којим је Турска повратила Србију, а аустријско – турска граница на Сави и Дунаву више се није мењала. 

Рат 1788 – 1791. године: је последњи аустријско – турски рат. Код нас је рат остао упамћем под именом Кочина крајина. Границе се после овог рата нису мењале, а завршем је Свиштовским миром.

СЕОБЕ СРБА

 

Разлози бројних сеоба Срба били су турски војни походи, пустошења, насиља, учешћа у бунама, устанцима и ратовима, глад и немаштина. Правац сеоба од доласка Турака ишао је према северу и западу, на просторе Угарске, касније Аустрије и Млетачке републике. Сеобе су започеле у време првих турских упада, а постале су масовне  у другој половини 15. века и у 17. и 18. веку. 

Срби су се селили највише са простора Косова и Метохије, старе Рашке, источне Херцеговине и Македоније и допирали на север до Будима, а на северозападу до Жумберка. 

Прва велика сеоба Срба кренула је 1690. године за време Великог бечког рата. Да би привукао Србе, аустријски цар Леополд I им се обратио једним прогласом, нудећи им посебне повластице, привилегије, и они су се масовно одазвали позиву. Када су Турци почели да бележе успехе, патријарх Арсеније III Чарнојевић је, бежећи пред Турцима, у пратњи свештенства и народа са простора Македоније, Космета и Рашке, носећи са собом црквене драгоцености, кренуо на север и стигао у Београд. Ту је одржан црквено – народни сабор, који је одлучио да у Беч пошаље епископа Исаију Ђаковића да тражи црквену аутономију, и за патријарха јурисдикцију какав је имао под Турцима. Турци су покушали да их задрже и врате обећањима да ће им све опростити, али у томе нису успели. Срби су прешли Саву и Дунав и населили се на простору Јужне Угарске, допирући далеко на север, до Арада и Сент Андреје. Претпоставља се да се преселило више од 60 000 људи. 

Друга велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом десила се за време аустријско – турског рата 1737 – 1739. године. Патријарх је узео учешћа у рату на страни Аустрије, а како је Турска имала успеха, морао је да се са народом сели у Угарску. У овој сеоби учествовало је око 20 000 Срба. 

Када су Аустријанци укинули Потиско – поморишку границу 1751/52. године, неколико хиљада Срба одселило се у Русију. Предводници ове сеобе били су Рајко Прерадовић, Јован Шевић и Јован Хорват. Територијама које су населили дали су имена Нова Србија и Славеносербија. 

БАЛКАНСКИ РАТОВИ
2013/12/19,11:44
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

БАЛКАНСКИ РАТОВИ - ТЕКСТ
2013/12/19,11:53

 БАЛКАНСКИ РАТОВИ

 

Стварање Балканског савеза

 Стање у Османлијском царству почетком 20. века било је катастрофално, посебно за немуслиманско становништво, тачније покорене хришћане. Све балканске државе још увек су имале огроман број својих сународника који се налазио под турском влашћу и све су имале исти циљ – да те своје сународнике ослободе. 

Србија је одржавала везе са својим сународницима у Турској преко конзулата у Приштини и Битољу. Један добар период као српски конзул у Приштини провео је истакнути српски песник Милан Ракић. Вести о положају Срба у Старој Србији биле су веома лоше. Хиљаде српских избеглица са ових простора сведочило је о ужасном терору не само Турака, већ и Албанаца. Зато је Србија постала лидер у иницијативи да се поведе ослободилачки рат балканских народа против Турака, а да би тај рат био успешан било је неопходно створити савез балканских држава. 

Први корак у стварању Балканског савеза био је Споразум Србије и Бугарске којим је требао да буде решен спор између ове две земље поп питању Македоније. Творци овог Споразума били су тадашњи председници српске и бугарске владе Милован Миловановић и Иван Евстратијев Гешов. Коначно октобра 1912. склопљен је Балкански савез под покровитељством руског цара Николаја II . Савез су чиниле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора. Чланице савеза обавезале су се да ће једна другој помоћи у случају неуспеха, договорено је да циљ савеза треба да буде протеривање Турака са Балкана, тј. источно од линије Енос – Мидија. У случају било каквог неспоразума после завршетка рата, као арбитар би се појавио руски цар.

 Први балкански рат 

Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка своја дејства су усмерила на следећи налин: Србија је главнину своје војске упутила ка Македонији, док је своје помоћне одреде усмерила ка Косову; Црна Гора је своје главне снаге усмерила ка добро утврђеном Скадру, док је помоћне одреде такође усмерила ка Косову; Бугарска је своје снаге усмерила ка Једрену и Пиринској Македонији, док су Грци наступали ка Егејској Македонији и Егејским острвима.

 Српском војском командовао је престолонаследник Александар. После величанствених победа код Куманова и Битоља, српска војска је ослободила Македонију и преко Албаније избила на Јадранско море. Истовремено без већих потешкоћа ослобођено је Косово и српска војска се састала са Црногорцима. Црногорци су велике муке имали око заузимања Скадра, док су Бугари имали велике проблеме око Једрена. Великом помоћи српске војске Црногорци су успешно завршили операције око Скадра, а Бугари око Једрена. Грци су успелиу да ослободе Егејску Македонију и Егејска острва. Циљ је тако био испуњен. После више од 5 векова Турци су били протерани са Балкана.

 Први балкански рат је званично завршен Лондонским миром, потписаним 30. маја 1913. године. Пре него што је мир потписан интервенцијом Аустроугарске, која није могла да дозволи излазак Србије на море, створена је независна Албанија. Миром у Лондону потврђене су границе међу балканским земљама. Једино је Црна Гора била значајно оштећена овим миром, јер јој је и поред великих губитака приликом освајања одузет Скадар, који је ушао у састав Албаније.

 У Првом балканском рату стасала је сјајна генерација српских официра предвођена Радомиром Путникомј, Живојином Мишићем, Степом Степановићем, Петром Бојовићем и другима који ће своја официрска умећа показати и у Првом светском рату.

 Други балкански рат

 Одмах по завршетку Првог балканског рата и Лондонског мира, Бугарска је почела да показује отворено незадовољство поделом Македнијом, сматрајући да јој припада и Вардарска Македонија која је потпуно залужено припала Србији. Подтсрекивана од Аустроугарске Бугарска је тражила повод за рат са Србијом, а у јесен 1913. године затражила од српске владе отворено да јој преда Македонију. То је био узрок избијања другог балканског рата.

 Иако је била изморена Првим ратом, Србија ни по коју цену није желела да учини уступке Бугарској. На страну Србије стале су Црна Гора и Грчка, као и Румунија, а тежак положај Бугарске учинила је и Турска, која је несугласивжце између дојучерашњих савезника покушла да искорист, те је и она напала Бугарску. Суочена са ратом на више фронтова, Бугарска није имала шансе. Одлучујућа битка одиграла се на реци Брегалници у Македонији у којој српска војска до ногу потукла бугарску.

 Други балкански рат завршен је миром у Букурешту којим су потврђене одлуке о подели Македоније, Бугарска је изгубила Добруџу која је припала Румунији и Једрене које су повратили Турци.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ
2013/12/19,14:56
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ И РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ - ТЕКСТ
2013/12/20,22:47

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Међународни односи, тј. односи између великих сила су почетком 20. века постајали све заоштренији. Блоковска подела постала је све израженија, а мале државе су биле приморане да ради опстанка се званично или незванично приклоњавају тим блоковима.

Узроци рата: узроке Првог светског рата треба тражити пре свега у жељи Немачке, а са њом и Аустроугарске за новом поделом света, тј. за новм поделом колонија. Пошто се то није могло постићи дипломатијом и пошто су старе колонијалне силе љуборно чувале и настојале да придобију још колонија, Немачка је почела да се наоружава и да се припрема за коначан обрачун са Великом Британијом, Француском и Русијо.

Повод рата: 1914. године оба супротстављена блока су према сопственим проценама била спремна за рат, само тражио повод за његово избијање. Повод је нађен у Сарајевском атентату, када је 28. 6. 1914. Србин Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. За овај чин Аустроугарска је оптужила Србију, упутила јој Ултиматум који је био тако срочен да га Србија није могла прихватити, а затим јој 28. јула 1914. објавила рат. Да би заштитила Србију Русија је повела општу мобилизацију своје војске, због чега јој је Немачка објавила рат, која је пшотом упала у неутралну Белгију, због чега ће јој рат објавити Француска и Велика Британија. Тако је отпочео највећи ратни сукоб до тада.

Општи подаци о рату: у рату је учествовало 36 држава, с преко милијарду и по становника (укупно ¾ становништва). Ратне операције вођене су највише у Европи, али и у Азији, Африци и на готово свим океанима и морима. У рату је страдало преко 20 милиона становништва. Највише жртава имала је Србија (око 25% укупног становништва), Француска (16,8%), Немачка (15,4%), Велика Британија (12,5%), Русија (11,5%), Италија (12,5%). Рат је по рушилачком и уништавајућем дејству надмашио све претходне сукобе. Главни родови војске у рату били су пешадија, артиљерија и коњица, док су по први пут кориштени авијација, тенкови, бојни (хемијски) отрови и подморнице. Све до почетка II светског рата Први светски рат је називан Великим ратом или Светским ратом.

Формирање фронтова

У августу 1914. године формирани су следећи фронтови: Западни, који се простирао од Северног мора до Алпа, на којем су ратовале Француска и Велика Британија са једне против Немачке са друге стране; Источни, који се простирао од Балтичког до Црног Мора и на којем су ратовале Русија с једне, против Немачке и Аустроугарске с друге стране; Балкански, на којем су ратовале до 1915. Аустроугарска против Србије и Црне Горе, у току 1915. Аустроугарској су се придружиле Немачка и Бугарска, фронт је почетком 1916. престао да постоји; Северноиталијански, који је формиран 1915. и  на којем су ратовале Италија и Аустроугарска и Солунски, који је формиран 1916. на којем су са једне стране биле војске Србије, Француске, Италије и Грчке, а са друге Аустроугарске, Немачке и Бугарске.

Ратне операције

Ратне операције почеле су нападом Аустроугарске на Србију и формирањем Балканског фронта, а одмах су настављене и на Западном фронту. Немци су настојали да муњевитим и снажним нападом брзо приморају Енглезе и Французе на капитулацију, а затим се окрену истоку, где ће такође муњевитим и снажним нападом поразити Русију.

Немци су брзо успели да смишљеним маневром у Белгији заузму ову државу и да затим јурну на слабо брањену француску територију са севера. Немачки план (фон Шлифенов план) предвиђао је да се Французи требају разбити на реци Марни, после чега ће уследити напад на Париз који се по претпоставкама немачких генерала требао лако заузети. Ипак савезници су на Марни средином септембгра организовали снажан отпор и успели су да врате Немце на почетне положаје. Од тог моента па све до краја рата борбе на Западном фронту ће бити позиционе, тј. водиће се рововска борба. Битка на Марни имала је пресудан значај за даљи ток рата, јер позициони – исцрпљујући рат више је одговарао силама Антанте, које су имале богате колоније из којих је стално стизало сировина.

После успеха савезника на Марни, уследио је снажан напад руских трупа на територију Аустроугарске. Немци су били принуђени да један део својих војника са Западног пребаци на Источни фронт да би помогли Аустроугарској. Истовремено Руси су извели офанзиву и у источној Пруској, северно и западно од Мазурских језера. Услед неусаглашеног командовања, спорог маневрисања снагама и откривања руских планова од стране Немаца, после две недеље борби Немци су преузели иницијативу и избацили Русе са своје територије, наневши им велике губитке. Фебруара – марта 1915. године на истим положајима водиле су се борбе са променљивом срећом и без значајнијег померања фронта.

1915 – ту годину, што се борби тиче обележио је позициони рат идаље без већих померања линија форнтова. Енглези и Французи су 1915. покушали да нападну Босфор и Дарданеле, како би избацили Турску из рата и омогућили допремање помоћи Русији (Дарданелска операција). Операција је завршила неуспехом. Турцима су одбрани веома помогли Немци који су заправо командовали одбраном. Британско – француске снаге су потом отишле у северни део Грчке и оне ће касније бити употребљене у борбама на Солунском фронту.

1915 – ту годину обележила је велика дипломатска борба оба савеза за добијање нових савезника. У тој борби савези су нудили територије у случају победе и мало се водило рачуна о интересима малих народа који су живели на тим територијама. Тако је Италија пришла Антанти, потписивањем тајног уговора у Лондону, којим је Италији обећана Истра и Далмација. Ово ће касније по завршетку рата представљати велики проблем, јер је Србија јасно пре ступања Италије у рат, дала до знања савезницима да жели да створи југословенску државу у којој би се нашле исте територије. Антанти је у току 1916. пришла и Румунија, док је Централним силама пришла Бугарска. Централнме силе су Бугарима обећале оно што су они желели и након Првог балканског рата, али и добар део Србије.

Кад је Италија ушла у рат формиран је Северноиталијански фронт на којем су ратовале Италија и Аустроугарска. У пролеће 1915. Италија је успела да заузме само пограничне делове Аустроугарске и град Горицу. Аустроугарска је затим пробила фронт код Кобарида и стигла до реке Пијаве. Спас Италијанима донеле приспеле француске снаге и оштра зима која је наступила. Тако учешће Италије у рату није пуно донело силама Антанте.

Најжешће борбе у току рата вођене су 1916. године на Западном фронту. Ову годину обележиле су две велике битке на Западном фронту – код Вердена и на реци Соми. Битка код Вердена почела је фебруара 1916. а завршила се новембра исте године. У 9 месеци борбе обе стране имале су огромне губитке и управо ова битка као и она на Соми показале су све страхоте и ужасе рата. Верден је био изузетно важна стратешка тачка у северозападној Француској чијим би заузимањем Немци имали отворени пут ка Паризу и остатку Француске. У почетку су Немци имали предност, али су Французи успели да се организују и да одбране Верден. Битка је била толико страшна да је рељеф терена био знатно измењен услед дејства бројних граната. Слична је била и батка на Соми коју су покренули Британци да би растеретили Французе код Вердена. Само у првом дану битке британци су изгубили око 20 000 војника. Превагу британско – француским снагама у овим биткама донели су тенкови који су први пут искориштени у ратовању. После ових битака војници Централних сила почели су да губе самопоуздање, а показало се и да Централне силе немају довољно снаге, сировина и материјала да успешно воде рат.

У лето 1916. вођена је и највећа поморска битка у I светском рату. Била је то битка код полуострва Јитланда у Северном мору у којој су се судариле британска и немачка морнарица. У овој бици Британци су имали већи број потопљених бродова и подморница од Немаца, али је немачка флота практично била потпуно уништена. Битка код Јитланда је показала да Британци имају неприкосновену флоту.

На Источном фронту Руси су под комадом генерала Брусилова организовали велику офанзиву, да би растеретили савезнике на Западном фронту. Иако је генерал Брусилов био сјајан командант и иако је продро дубоко у непријатељску територију, морао се брзо повучи, јер руска војска није била довољно опремжљена. Ова чињеница, као и операције у току 1914. и 1915. показале су да је једина предност Русије велики број војника, али да је држава у великој кризи што се најбоље видело на фронту. Руси су имали огромне губитке и велики број заробљених војника. Управо ће то бити разлог да у Русији фебруара 1917. избије револуција која ће довести до абдикације цара Николаја, али и избијања револуције поктобра исте године, којом ће руски боиљшевици преузети власт у земљи.

После Октобарске револуције у Русији бољшевици на челу са Лењином ће преузети власт у Русији. Због грађанског рата који је избио у Русији измећу бољшевика с једне и присталица цара и републике, тј. буржоазије са друге стране, бољшевици су ослучили да Русију изведу из рата. То се догодило марта 1918. године склапањем сепаратног мира измећу Русије и Немачке у Брест – Литовску. Русија се одрекла огромних територија тј. Пољске, Литваније, Естоније, Летоније и Финске, Турској је предала Карс и Батум на Црном Мору. На тај начин Источни фронт је престао да постоји и Централне силе су се могле да велики број војника пребаце на Западни фронт.

Излазак Русије из рата  био је велики ударац за силе Антанте. На срећу Енглеза и Француза САД су 1917. ушле у рат на страни Антанте што је надокнадило излазак Русије из рата, САД су имале интерес да Антанта однесе победу, јер су њене чланице биле задужене у виду кредита и зајмова код САД-а. САД су на Западном фронту ангажовале око милион својих војника.

У пролеће 1918. Немци су покушали последњу офанзиву на Западном фронту, која као и претходне нису завршене успешну. Од лета 1918. силе Антанте почињу вели и одлучујућу офанзиву. Један од пресудних момената одиграо се на дуго запостављеном Солунском фронту. Успешним дејствима француске, британске, грчке, италијанске и пре свега опорављене српске војске, савезници су брзо извршиле пробој овог фронта. Брзим напредовањем савезника Бугарска је 29. септембра 1918. била приморана на капитулацију, а 3. новембра и Аустроугарска. Када су савезничке снаге на Западном фронту прешле на територију Немачке и Немачка је била приморана на капитулацију 11. новембра чиме је рат би завршен.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu