МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 19.
И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА
(ДОБА ИМПЕРИЈАЛИЗМА)
Период од 1878. (од Берлинског конгреса) до 1914. (почетка Првог светског рата) назива се периодом империјалистичког капитализма, тј. Периодом империјализма. Назван је тако јер су велике силе настојале да прошире своје колонијалне поседе и створе империје. Циљ је био да се обезбеде нови извори јефтиних сировина и јефтине радне снаге, као и нова тржишта. Паралелно са овима процесом, наука и техника су брзо напредовале. Велики проналасци у науци и техници и њихова примена у индустрији допринела је огомним увећањем производње и веће зараде. Да би се то и одржало било је потребно стићи до нових колонија. Да би се то остварило, велике силе водиле су трку у наоружању, јер се одмах видело да се до нових колонија и очувања старих може доћи само ратом. Све велике силе настојале су да дођу до колонија, а нарочито Немачка, Италија и Аустроугарска.. Немачка и Италија, јер су постојале тек од 70 – тих година 19. Века, а Аустроугарска, јер није имала колонија.
Британски империјализам
Велика Британија била је највећа колонијална сила. У овом периоду Британијом влада најпре краљица Викторија до 1903., а потом њен син Едвард VII. До средине 19. Века Британија је освојила скоро целу Индију, већи део Малајског полуострва, Хонгконг, Нови Зеланд, Аустралију и Јужну Африку. До краја 19. Века освојени су Белуџистан, Бурма и већи део Полинезије.
1882. године Британија је освојила Египат и Судан, па је преко Суецког канала одржавала везе са Индијом.
Своја освајања Енглеска је постигла захваљујући снажној флоти, која је била без премца у свету. Њена моћ заснивала се на снажној индустрији.
Француски империјализам
После пораза од Пруске и губитка Алзаса и Лорена, две индустријски најразвијеније области, као и плаћања огромне ратне одштете Немачкој, француски привредни развој био је успорен. Ипак Француска је до почетка Првог светског рата била велика колонијална сила, одмах иза Британије. Она је имала колоније у Алжиру, Тунису, мароку, Екваторијалној Африци, на Мадагаскару, Вијетнаму, Лаосу, Кампучији, Гијани, мањим острвима у Индијском и Тихом океану. Захваљујући ефикасној државној управи и политичкој стабилности француске републике, Француска је успела да одржи статус велике силе и да идаље буде један од најважнијих фактора у међународним односима.
Италијански империјализам
Развој капиталистичких односа у Италији текао је веома споро, јер је Италија наследила дубоке трагове феудалних односа и привредно и културно по развијености различите области. До краја 19. Века Италија је ипак успела да освоји Сомалију и Еритреју, али сви покушаји освајања Етиопије завршени су неуспешно. Уочи избијања Првог светског рата Италија је успелоа да ратом против Турске освоји Триполис и Киренаику и да од тих области оснује колонију Либију. Истовремено успела је да овлада и неким острвима у Егејском мору, укључујући и Родос.
Немачки империјализам
Немци су били најактивнији у вођењу империјалистичке политике, јер је индустријски развој у Немачкој крајем 19. века био највећи, јер су у њој највише примењивани проналасци у науци и техници. Немачка је брзо сустигла Велику Британију и САД по индустријском развоју, али није имала колоније, тј. Изворе сировина, радне снаге и тржишта. Главна личност Немачке био је до 1892. Канцелар Ото фон Бизмарк. Он је био творац моћне војске, али је у спољној политици био приличноно неактиван. Тек његовим повлачењем из полтике Немачка започиње активну спољну политку. Она осваја данашњу Намибију, Того, Камерун, област између језера Тангањика и Занзибара, на Далеком истоку осваја северни део Нове Гвинеје и суседни архипелаг (бизмарков архипелаг), купује од Шпаније Маршалска, Каролинска и Марјанска острва. Ипак све су то биле другоразредне колоније у односу на колоније Британије и Француске и зато се Немачка ужурбано припремала за рат.
Империјализам САД
После завршетка грађанског рата, САД су брзо напредовале у индустријском погледу, тако да су до 20. Века постале индустријски најразвијенија држава на свету. Империјалистичка политика САД била је усмерена ка Мексичком заливу, Карипском мору, према Тихом океану и Кини. САД су довршоле копање Панамског канала, издвојиле су панаму из Колумбије и са њом склопиле уговор о контроли канала. Ипак САД се нису пуно мешале у европска збивања.
Руски империјализам
Русија се тек 1862. Ослободила феудалних односа, али то ни изблиза није донело очекиване резултате. Највећи део Руса живео је веома тешко радећи на својим имањима. Осим тога, Русија као огромна држава није била довољно и добро повезана пругама и путевима, што је такође отежавало равој привреде. Русија је ипак успела да доврши освајање средње Азије. Руска експанзија била је усмерена на Далеки исток због чега ће доћо до Сукоба са Јапаном 1904. Године. У том сукобу показале су све слабости Руског царства и Русија је доживела тежак пораз. Јапан је добио луку Порт Артур и Јужни Сахалин.
Стварање блокова
Да би обезбедиле своје империјалистичке циљеве, велике силе почеле да се удржују. Тако је 1879. Склопљен савез између Немачке и Аустроугарске уперен против Француске и Русије. Када се том савезу придружила и Италија настао је Тројни савез који ће се касније назвати Савез централних сила. Насупрот овом савезу 1907. Године настао је савез између Велике Британије, Француске и Русије који ће бити назван Антанта.
Између ова два савеза могло је у више наврата доћи до сукоба. Два савеза су била на ивици сукоба током великих криза као што су биле две мароканске кризе, рат Русије и Јапана, анексиона криза у БиХ, Балкански ратови. До рата све до 1914. Није дошло пре свега што су велике силе процењивале да нису довољно спремне за један исцрпљујући рат.
БАЛКАН У II ПОЛОВИНИ XIX И
ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
БАЛКАН У II ПОЛОВИНИ XIX И
ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА
Европа балканске народе сматрала полоцивилизованим и полуварварским због дуговековне владавине Турака. Аустроугарска највише утицала на формирање таквог мишљења.
Аустроугарска имала највише интереса да се шири на Балкану. Планирала да се после Босне преко Санџака шири ка југоистоку до Солуна. План да се истисне Русија са Балкана који је подржавала и Британија.
1908/1909. Анексиона криза: Аустроугарска анектирала (насилно припојила) БиХ што је изазвало велику кризу и што је могло да доведе до рата са Србијом и другим великим силама.
1908. Младотурска револуција: Либерални официри се домогли власти у Турској захтевајући модернизацију државе, није дошло до побољшања положаја хришћанских народа у Турској.
Грчка
Независност стекла 1829. после великог националног устанка, држава обухватала Пелопонез, јужни део грчког копна и неколико острва – 1/3 територија на којој су живели Грци.
На престо Грчке по одлувци постављен Отон Баварски, неомиљен међу Грцима, аутократа, после војног пуча 1843. приморан да донесе устав. 1863. војска га збацила са власти.
Године 1863. на престо долази дански принц Ђорђе I .
Године 1864. Грчка добија демократски устав, убрзо припојена јонска острва, после Берлинског конгреса добијена Тесалија и део Епира, Крит припојен 1908.
Најистакнутији грчки политичар почетком 20. века био је Елефтериос Венизелос, председник владе, залагао се за преуређење државе и стварање Балканског савеза, познат по изреци "Балкан балканским народима".
У Балканским ратовима Грци завршили ослобођење од Турака.
Румунија
До 19. века подељена на Влашку и Молдавију, од 1829. стекле аутономију у Турској, 1859. одлуком великих сила кнежевине уједињене за кнеза постављен молдавски кнез Александар Куза.
Кнез Куза образује владу и скупштину, доноси устав, укида феудализам, спроводи аграрне и школске реформе; због незадовољства економским реформама велепоседници га натерали да абдицира.
Карол I Хоенцолерн: Румунија стекла независност на Берлинском конгресу, проширење на Бесарабију и Добруџу, 1881. постала краљевина, економски процват.
Бугарска
Санстефанским миром уз подршку Русије проглашена Велика Бугарска.
На Берлинском конгресу Бугарска подељена на Кнежевину Бугарску (северно од планине Балкан) и аутономну област Источну Румелију (јужно од планине Балкан).
На престо Кнежевине Бугарске постављен немачки принц Александар Батемберг.
1885. Пловдивским превратом ујединиле се обе Бугарске.
Кнез Батемберг због апсолутизма збачен, за кнеза проглашен Фердинанд Кобург.
Године 1908. за време Малдотурске револуције Кобург прогласио пуну независност Бугарске.
СРБИЈА 1878 – 1893.
Србија је на Берлинском конгресу 1878. године добила независност са територијалним проширењем постигнутим у рату са Турском. Био је то велики успех, остварен је вишевековни сан, али Србија није могла у потпуности бити задовољна одлукама Конгреса, пре свега због решења за БиХ која је дата на управу Аустроугарској.
Србију је на Берлинском конгресу представљао Јован Ристић, искусан политичар и у то време председник владе. Био је у веома тешком положају на Конгресу, јер као представник још увек зависне Кнежевине Србије није имао право гласа, нити је могао присуствовати састанцима представника великих сила. Услед противљења Русије у Берлину да Србија добије и Косовски вилајет, Ристић се окренуо Аустроугарској, тј. њеном министру иностраних послова Ђули Андрашију. Аустроугарска је пристала да помогне Србији, сли је Србија морала да испуни следеће уступке: да се не противи окупацији БиХ, да изгради железничку пругу од Београда до Ниша како би се повезале железнице Аустроуграске и Турске, да закључи трговински уговор са Аустроугарском, с тим да Монархији обезбеди све олакшице у трговини.
У првим годинама независности Србија је била принуђена да се веже за Аустроугарску. То је учинила склапањем Трговинског уговора и Тајне конвенције. Трговинским уговором из 1881. године Србија је постала у потпуности зависна у економском погледу од Аустроугарске. Целокупан извоз Србија је морала да пласира на тржиште Аустроугарске и то под условима које одреди Аустроугарска. Србија скоро да није имала прерађивачку индустију, тако да је извозила углавном сировине и живу стоку. Одмах потом потписана је и Тајна конвеција којом се Србија одрекла претензија на БиХ и новопазарски санџак и обавезала се да без претходног споразума са Аустроугарском неће преговарати нити закључивати било какав политички уговор са неком другом земљом. Са друге стране Аустроугарска је обећала да ће подржавати интересе династије Обреновић и да ће подржати уздизање Србије у ранг краљевине. Потписивањем ова два документа Србија је и у економском и у политичком погледу постала зависна у односу на Аустроугарску.
Унутрашња политика Србије 1878 – 1893. године
Кнез Милан је у спољној политици од самог добијања независности Србију окренуо ка Аустреоугарској. Што се тиче унутрашње политике Србија се од првих дана независности сусретала са проблемима опште заосталости, сиромаштва и самовољом кнеза Милана.
Да би се обезбедило финансирање самосталне државе, народ у Србији, а највећу масу чинили су сељаци, био је оптерећен плаћањем високих пореза. Многи сељаци нису могли да издрже трку са тржиштем, па су се често задуживали код зеленаша и неретко губили своја имања и куће. Живот највећег броја људи у Србији био је веома тежак, док је с друге стране кнез Милан водио веома раскошан живот, аутократски је владао и водио непопуларну аустрофилску политику.
Да би поправио свој пољуљани углед кнез Милан се уз претходну сагласност Аустроугарске прогласио за краља 1882. године. Тако је Србија постала Краљевина, што је и њој и Милану донело велики углед у Европи.
У исто ово време у Србији почињу да се формирају и полтичке партије. Најзначајније партије тог периода су Либерална, Напредњачка и Радикална.
Либералну партију је предводио Јован Ристић. Она је била на власти у време српско – турских ратова и за време стицања независности. Залагала се за увођење већих уставних права и јачања Парламента, за слободну конкуренцију у привредном животу и унутрашње реформе у друштвеном развитку. Када је Милан почео водити изразито аустрофилску политику, Ристић је постао противник такве политике, па је стога Либерална партија постала опозиција.
Напредњачка партија владала је Србијом од 1880. до 1888. године. Њени лидери су Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, Милан Пироћанац, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић. Напредњаци су се залагали за уставност западноевропског типа. Штитили су интересе пре свега српске буржоазије, а мање сељака. Били су попора краљу Милану. Напредњачка влада донела је низ демократских закона као што су Закон о слободи штампе, Закон о слободи збора и удруживања (којим сиу несметано могле да се оснивају нове странке), Закон о судијама и друге. Сви ови закони били су демократски и напредни, али се због аутократске владе краља Милана нису дословце поштовали. Свакако, напредњачка влада утрла је пут демократском поретку у Србији с краја 19. века.
Радикална странка била је највећа партија Србије с краја 19. и почетка 20. века. Основана је 1881. године, а њени лидери били су Адам Богосављевић, Пера Тодоровић и свакако највећи српски политичар свих времена Никола Пашић. Својим програмом радикали су успели да придобију српске сељаке, најмасовнији друштвени слој у Србији, али и буржоазију. Радикали су се залагали за опште право гласа, за изборне судове, општинску самоуправу, непосредне и прогресивне порезе, парламентаризам и ограничену власт владара. Били су одлучни противници Миланове самовоље и његова најжешћа опозиција. Зато је краљ Милан користио сваку прилику да их прогони.
Тимочка буна
Милан је временом све више губио ауторитет у земљи у којој се с једне стране тешко живело и у којој је он с друге стране водио раскошан живот испуњен коцкањем, интригама и љубавним аферама. Било је питање дана када ће се народ дићи против такве Миланове владавине. Повод за избијање буне нашао се 1883. године, мада је он био једна разумна Миланова одлука. Наиме, краљ Милан је одлучио да створи стајаћу војску с којом би Србија могла да уђе у озбиљнији рат са Турцима. У то име набављене су савремене пушке и било је потребно разоружати Народну војску. Одлука да народ преда своје традиционално породично оружје изазвала је велико незадовољство народа и то је била кап која прелила чашу. То су искористили радикали и у околини Зајечара организовали тзв. Тимочку буну. Краљ Милан је извео војску на побуњенике и буна је била сурово угушена. Милан је буну искористио да се сурово разрачуна са радикалима. Вође странке су похапшене и осуђене на дугогодишње робије, Никола Пашић је побегао у Бугарску, велики број побуњеника је кажњен смрћу или осуђен на тешке робије. Тимочка буна, поготово суровост у њеном гушењу су још више срозале ауторитет и углед краља Милана.
Српско – бугарски рат 1885. године
Истовремено са претхоним догађајима, краљ Милан је почео да има проблеме и у приватном животу са краљицом Наталијом. Она је била руског порекла и није јој било право што Милан води аустрофилску политику, а истовремено његов буран приватни живот је био такође разлог да између краљевског пара избију велике несугласице. Краљ Милан је морао брзо да нађе начин да поврати изгубљени углед у земљи. Покушао је да то учини водећи рат са Бугарском.
У Бугарској су 1885. године бугарски патриоти извели уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије у тзв. Пловдивском преврату. Краљ Милан је проценио да је овим чином нарушена равнотежа на Балкану и да он представља опасност за националне интересе Србије. Овакво Миланово гледиште није имало потпору у народу. И поред тога Милан је без много размишљања објавио рат Бугарској. Народ се невољно одазивао мобилизацији, а са друге стране Бугари су били веома одлучни да бране своју земљу. У таквој ситуацији, српска војска доживела је катастрофалан пораз код Сливнице на 28 км од Софије. Милан је после пораза одјурио за Београд, чак је помишљао и на абдикацију, али је интервенцијом Аустругарске и Русије између Србије и Бугарске потписан мир којим нису промењене дотадашње границе.
Устав 1888. године
После пораза од Бугара, краљ Милан је потпуно изгубио углед. Сукоби са краљицом постали су још жешћи, чак је и протерана из земље, економска ситуација била катастрофална. Због свега тога краљ Милан је био принуђен да брзо преговара са радикалима. Прва његова мера била је пусти на слободу радикалске прваке и дозволи пиовратак Николе Пашића у земљу. Први и основни захтев радикала био је да Србија добије демократски устав којим ће власт владара бити ограничена.
Устав је донет 1888. године и био је један од најдемоктаскијих у Европи тога времена. Устав је почивао на начелима грађанског парламентаризма, зевео је трајно и непосредно гласање и веома је ограничавао власт владара. Његово доношење, иако је имао и недостатака, биоје велики напредак у демократизацији власти у Србији.
Незадовољан успоном радикала и ограничењем своје власти, краљ Милан је изненада 1889. године, али уз богато надокнаду одлучио да абдицира и да престо препусти малолетном сину Александру. До његовог пунолетства Србијом је владало Намесништво у саставу Јован Ристић, генерал Јован Белимарковић и Коста Протић. Сва тројица намесника били су верни пријатељи династије Обреновић,и главни задатак био им је да сачувају династију на престолу и да припреме младог Александра за власт. Краљ Милан напустио је Србију, отишао у Париз где је водио раскошан живот по монденским местима. Тада је настала изрека "живи лепо као краљ Милан". Истовремено краљица Наталија налазила се у у монденском месту на азурној обали Бијарицу.
СРБИЈА 1893 – 1903. ГОДИНЕ
(ВЛАДАВИНА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА)
Све до 1893. године Србијом је владало трочлано Намесништво које се старало о поштовању Устава из 1888. и припреми малолетног краља да ступи на престо. Изненада краљ Александар је 1893. док је још увек био малолетан извршио државни удар и преузео краљевску дужност. Касније се испоставило да је иза тога стајао краљ Милан који је у иностранству остао без новца.
Десетогодишња владавина последњег Обреновића била је обележена честим полтичким кризама, сменама влада, дворским скандалима и државним ударима. Краљ Александар одрастање је провео као сведок честих свађа родитеља, прогонства и повратака мајке, што је на младог краља оставило дубоке последице, те је он, иако је био изузетно интелигентан и образован, постао веома нестабилна и неповерљива личност. У свима је видео непријатеље, није имао довољно самопоуздања, што се одразило и на опадање угледа династије, али и Србије уопште. У спољној политици је лутао. Желео је да се ослобводи аустријског утицаја, покушавао је да Србију веже за Русију, ,али је и у томе остао недоследан.
Прво веће незадовољство краљ је изазвао одобрењем да се краљ Милан врати у земљу. Чак шта више, Александар је оца поставио за команданта активног састава војске. Екс краљ је ипак по повратку земљу више служио добром него лошем. Као командант активног састава војске покренуо је реформу војске и израду војне доктрине наступању ка југу. У Првом балканском рату српска војска је користила управо његов ратни план.
Друго незадовољство краљ Александар је приредио суспендовањем Устава из 1888. и доношењем Устава 1901. године. Овај устав краљ је подарио народу, био је много назаднији од претходног, а Србија је по први пут добила дводомни систем, с Народном скупштином и Сенатом.
У току читавог овог периода Србија је у економском погледу стагнирала, па чак и назадовала.
Врхунац незадовољства краљ је изазвао са женидбом са женом сумњивог морала за тадашње услове, Драгом Машин. Она је била 12 година старија од њега, сумњало се, а касније се испоставило и као тачним да је нероткиња, што је значило да династија остаје без наследника, често се мешала у државне послове и имала је превелики утицај на краља. Ни краљеви родитељи нису одобравали женидбу, краљ Милан је 1900. напустио земљу, и годину дана касније умро у Бечу. Сахрањен је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.
1901. године краљ Александар је изгубио и последњи ослонац у војсци. Група официра окупљена око капетана Драгутина Димитријевића Аписа сковала је заверу против краља. У ноћи између 28/29. маја 1903. године официри су упали у двор, убили краља и краљицу, а затим њихова тела бацили са балкона двора. Истовремено завереници су убили и председника владе и министра војске. Овај догађај је у нашој историји познат под именом Мајски преврат. Њиме је окончана владавина династије Обреновић.
СРБИЈА ОД 1903. ДО 1912. ГОДИНЕ
Одмах по убиству краља и краљице завереници су саставили нову владу. Народна скупштина је, потом вратила Устав из 1888. године и за краља изабрала Петра I Карађорђевића, сина кнеза Александра Карађорђевића и унука вожда Карађорђа.
Краљ Петар се у Србију вратио после 45 година прогонства, као искусан човек. Пве године његове владавине обележиле су равој парламентаризма у Србији. Као човек који је већи део свог живота провео у демократски развијеним земљама (Француској) краљ Петар је намеравао да од Србије учини демократску и политички стабилну земљу у чему је врло брзо и успео. Његовим доласком на власт заживеле су политичке слободе, што је омогућило несметан долазак на власт највеће српске политичке партије Радикалне странке. Најзначајнији политичар тога доба постао је Никола Пашић, који је најчешће у овом периоду био председник владе.
Један од главних циљева владавине краља Петра био је ослобађање Србије од политичке и економске зависности од Аустроугарске. Србије се у том периоду окренула силама Антанте, Русији, Великој Британији и Француској. Србија је почела да извози своје производе у ове земље, по далеко повољнијим условима него у ранијем периоду према Аустроугарској, што је брзо довело до привредног и економског напретка. Уз унутрашњу политичку стабилност и економки развој, Србија се налазила на добром путу да буде лидер на Балкану.
Наравно овакво понашање Србије изазвало је Аустроугарску протиб ње, поготово ако се узме у обзир да је у Монархији живео велики број Срба, који је у матици Србији видео ослободиоца од хабзубуршке власти. Због тога је Аустроугарска повела оштру плитику према Србије. Најпре је 1906. године завела економску блокаду Србије, с намером да еономски сломи Србију. Овај догађај познат је под називом Царински рат, мада правог рата није било. Србија је управо тада интезивирала привредну и трговачку сарадњу са силама Антанте, тако да је из Царинског рата и поред почетних губитака иозашла снажнија него што је била.
Када је видела да неможе еконосмски да је сломи, Аустоугарска је покушала Србију да изпровоцира на рат. То је учинила анексијом БиХ 1908. када је настала тзв. анексиона криза. Одлука о анексији била је супротна одлукама Берлинског конгреса и изазвала је велико незадовољство у Србији. Организоване су масовне демонстрације, од владе се тражио рат са Аустроугарском, али ипак краљ и влада морали су да се повуку. Наиме, велике силе саветовале су Србију да прихвати анексију јер неће бити у стању да јој помогну у евентуалном рату са моћним суседом. Иако нераду, српска влада издала је проглас у којем је стајала да анексијом БиХ нису повређени интереси Србије.
Завереничко питање: после Мајског преврата, група завереника – официра постала је веома утицајна у Србији. Она је тежила да утиче на краља Петра и да се активно меша у политички живот. Одмах после преврата ова група почела је чишћењем у војски, уклањањем са значајних положаја свих присталица бивше династије. Осима тога, ова група је почела и са уценама према краљу и влади. Велике силе од почетка нису одобравале оно што је учињено у преврату, посебно су замерале организаторима завере, бруталност у ликвидацији последњих Обреновића. Аустроугарска и Велика Британија су чак повукле своје дипломатске представнике из Србије и поновну успоставу истих условаљавале хапшењем завереника и њиховом елиминацијом из јавног живота. Краљ Петар се нашао у доста незгодном положају, јер га је ова група практично и довела на власт у Србији. Проблем је постао још већи када су се завереници организовали у тзв. организацију Црна рука. Завереничко питање делимично је решено тако што је једна група завереника одстрањена из војске тако што је пензионисана или постављена на дужност у провинцији, али је још увек добар део завереника има јак утицај и у војсци и српској јавности, тако да ће још дуго времена представљати сталну опасност за круну.
Када је видела да по питању БиХ нема шта да тражи, Србија се окренула приопрема за ослобађање Старе Србије (Рашке, новопазарског санџака, Косова и Македоније). Тако се од око 1910. године Србија нашла у припремама за Балканске ратове који ће уследити.
ЦРНА ГОРА 1878 – 1912.
Црна Гора је на Берлинском конгресу добила независност са проширењем и изласком на море. Стицању независности претходио је рат са Турском од 1876 - 1878. године у којем су Црногорци извојевали величанствене победе на Фундини, Вучјем Долу и код манастира Морача. Ослобођени су градови Бар, Улцињ, Беране и Никшић. Овај велики војнички успех потврђен је одлукама Берлинског конгреса. Стцање независности, свакако је био највећи успех мале Црне Горе у 19. веку.
Црна Гора није баш у потпуности била задовољна одлукама Берлинског конгреса. Прво надала се добитку Херцеговине, јер је са овом облашћу била природно веза и кроз 19. век је често помагала херцеговачке устанике у борбама против Турака. Друго, очекивало се добијање заједничке границе са Србијом, али до тога није дошло.
Владар Црне Горе био је књаз Никола I Петровић (1860 – 1918.). Углед који је стекао у ослободилачким ратовима и самим чином стицања независности за своју земљу, књаз је искористио да уклони неистомишљенике. У тим борбама књаз Никола је био бескомпромисан.
У првим годинама независности Црна Гора је добила своје институције. Формирани су Државни савет, Министарства и велики суд – органи власти. Међутим, може се рећи да су ови органи власти постојали само формално, јер је све зависило од књаза.
Црна Гора је све до 1905. године уз Русију била једина европска држава која није имала устав. Питање је да ли би га и тада добила, да управо Русија није те године донела устав. Први црногорски устав није донет на уобичајени демократски народ кроз Народну скупштину, већ га је књаз Никола октроисао, односно подарио народу. Устав није донео ништа ново. Може се рећи да је уставом сам легализован апсолутизам књаза Николе.
Почетком 20. века и Црна Гора добија прве политичке странке. Најпре је формирана опозициона Народна странка (клубаши), да би убрзо била формирана и Права народна странка (Праваши), која је подржавала књаза. Између ове две странке вођена је љута политичка борба.
Приликом обележавања педесетогодишњице владавине 1910. године, књаз Никола је прогласио Црну Гору за краљевину, а себе за краља. Овај чин, свакако је допринеу порасту угледа мале Црне Горе.
У спољној политици Црна Гора се ослањала на Русију. Удајама кћери књаз је настојао да одржава добре односе са великим силама. Односи са Србијом променљиви због ривалитета династија.
У друштвеном, привредном и културном погледу Црна Гора заостала земља
БАЛКАНСКИ РАТОВИ
Стварање Балканског савеза
Стање у Османлијском царству почетком 20. века било је катастрофално, посебно за немуслиманско становништво, тачније покорене хришћане. Све балканске државе још увек су имале огроман број својих сународника који се налазио под турском влашћу и све су имале исти циљ – да те своје сународнике ослободе.
Србија је одржавала везе са својим сународницима у Турској преко конзулата у Приштини и Битољу. Један добар период као српски конзул у Приштини провео је истакнути српски песник Милан Ракић. Вести о положају Срба у Старој Србији биле су веома лоше. Хиљаде српских избеглица са ових простора сведочило је о ужасном терору не само Турака, већ и Албанаца. Зато је Србија постала лидер у иницијативи да се поведе ослободилачки рат балканских народа против Турака, а да би тај рат био успешан било је неопходно створити савез балканских држава.
Први корак у стварању Балканског савеза био је Споразум Србије и Бугарске којим је требао да буде решен спор између ове две земље поп питању Македоније. Творци овог Споразума били су тадашњи председници српске и бугарске владе Милован Миловановић и Иван Евстратијев Гешов. Коначно октобра 1912. склопљен је Балкански савез под покровитељством руског цара Николаја II . Савез су чиниле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора. Чланице савеза обавезале су се да ће једна другој помоћи у случају неуспеха, договорено је да циљ савеза треба да буде протеривање Турака са Балкана, тј. источно од линије Енос – Мидија. У случају било каквог неспоразума после завршетка рата, као арбитар би се појавио руски цар.
Први балкански рат
Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка своја дејства су усмерила на следећи налин: Србија је главнину своје војске упутила ка Македонији, док је своје помоћне одреде усмерила ка Косову; Црна Гора је своје главне снаге усмерила ка добро утврђеном Скадру, док је помоћне одреде такође усмерила ка Косову; Бугарска је своје снаге усмерила ка Једрену и Пиринској Македонији, док су Грци наступали ка Егејској Македонији и Егејским острвима.
Српском војском командовао је престолонаследник Александар. После величанствених победа код Куманова и Битоља, српска војска је ослободила Македонију и преко Албаније избила на Јадранско море. Истовремено без већих потешкоћа ослобођено је Косово и српска војска се састала са Црногорцима. Црногорци су велике муке имали око заузимања Скадра, док су Бугари имали велике проблеме око Једрена. Великом помоћи српске војске Црногорци су успешно завршили операције око Скадра, а Бугари око Једрена. Грци су успелиу да ослободе Егејску Македонију и Егејска острва. Циљ је тако био испуњен. После више од 5 векова Турци су били протерани са Балкана.
Први балкански рат је званично завршен Лондонским миром, потписаним 30. маја 1913. године. Пре него што је мир потписан интервенцијом Аустроугарске, која није могла да дозволи излазак Србије на море, створена је независна Албанија. Миром у Лондону потврђене су границе међу балканским земљама. Једино је Црна Гора била значајно оштећена овим миром, јер јој је и поред великих губитака приликом освајања одузет Скадар, који је ушао у састав Албаније.
У Првом балканском рату стасала је сјајна генерација српских официра предвођена Радомиром Путникомј, Живојином Мишићем, Степом Степановићем, Петром Бојовићем и другима који ће своја официрска умећа показати и у Првом светском рату.
Други балкански рат
Одмах по завршетку Првог балканског рата и Лондонског мира, Бугарска је почела да показује отворено незадовољство поделом Македнијом, сматрајући да јој припада и Вардарска Македонија која је потпуно залужено припала Србији. Подтсрекивана од Аустроугарске Бугарска је тражила повод за рат са Србијом, а у јесен 1913. године затражила од српске владе отворено да јој преда Македонију. То је био узрок избијања другог балканског рата.
Иако је била изморена Првим ратом, Србија ни по коју цену није желела да учини уступке Бугарској. На страну Србије стале су Црна Гора и Грчка, као и Румунија, а тежак положај Бугарске учинила је и Турска, која је несугласивжце између дојучерашњих савезника покушла да искорист, те је и она напала Бугарску. Суочена са ратом на више фронтова, Бугарска није имала шансе. Одлучујућа битка одиграла се на реци Брегалници у Македонији у којој српска војска до ногу потукла бугарску.
Други балкански рат завршен је миром у Букурешту којим су потврђене одлуке о подели Македоније, Бугарска је изгубила Добруџу која је припала Румунији и Једрене које су повратили Турци.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Међународни односи, тј. односи између великих сила су почетком 20. века постајали све заоштренији. Блоковска подела постала је све израженија, а мале државе су биле приморане да ради опстанка се званично или незванично приклоњавају тим блоковима.
Узроци рата: узроке Првог светског рата треба тражити пре свега у жељи Немачке, а са њом и Аустроугарске за новом поделом света, тј. за новм поделом колонија. Пошто се то није могло постићи дипломатијом и пошто су старе колонијалне силе љуборно чувале и настојале да придобију још колонија, Немачка је почела да се наоружава и да се припрема за коначан обрачун са Великом Британијом, Француском и Русијо.
Повод рата: 1914. године оба супротстављена блока су према сопственим проценама била спремна за рат, само тражио повод за његово избијање. Повод је нађен у Сарајевском атентату, када је 28. 6. 1914. Србин Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију. За овај чин Аустроугарска је оптужила Србију, упутила јој Ултиматум који је био тако срочен да га Србија није могла прихватити, а затим јој 28. јула 1914. објавила рат. Да би заштитила Србију Русија је повела општу мобилизацију своје војске, због чега јој је Немачка објавила рат, која је пшотом упала у неутралну Белгију, због чега ће јој рат објавити Француска и Велика Британија. Тако је отпочео највећи ратни сукоб до тада.
Општи подаци о рату: у рату је учествовало 36 држава, с преко милијарду и по становника (укупно ¾ становништва). Ратне операције вођене су највише у Европи, али и у Азији, Африци и на готово свим океанима и морима. У рату је страдало преко 20 милиона становништва. Највише жртава имала је Србија (око 25% укупног становништва), Француска (16,8%), Немачка (15,4%), Велика Британија (12,5%), Русија (11,5%), Италија (12,5%). Рат је по рушилачком и уништавајућем дејству надмашио све претходне сукобе. Главни родови војске у рату били су пешадија, артиљерија и коњица, док су по први пут кориштени авијација, тенкови, бојни (хемијски) отрови и подморнице. Све до почетка II светског рата Први светски рат је називан Великим ратом или Светским ратом.
Формирање фронтова
У августу 1914. године формирани су следећи фронтови: Западни, који се простирао од Северног мора до Алпа, на којем су ратовале Француска и Велика Британија са једне против Немачке са друге стране; Источни, који се простирао од Балтичког до Црног Мора и на којем су ратовале Русија с једне, против Немачке и Аустроугарске с друге стране; Балкански, на којем су ратовале до 1915. Аустроугарска против Србије и Црне Горе, у току 1915. Аустроугарској су се придружиле Немачка и Бугарска, фронт је почетком 1916. престао да постоји; Северноиталијански, који је формиран 1915. и на којем су ратовале Италија и Аустроугарска и Солунски, који је формиран 1916. на којем су са једне стране биле војске Србије, Француске, Италије и Грчке, а са друге Аустроугарске, Немачке и Бугарске.
Ратне операције
Ратне операције почеле су нападом Аустроугарске на Србију и формирањем Балканског фронта, а одмах су настављене и на Западном фронту. Немци су настојали да муњевитим и снажним нападом брзо приморају Енглезе и Французе на капитулацију, а затим се окрену истоку, где ће такође муњевитим и снажним нападом поразити Русију.
Немци су брзо успели да смишљеним маневром у Белгији заузму ову државу и да затим јурну на слабо брањену француску територију са севера. Немачки план (фон Шлифенов план) предвиђао је да се Французи требају разбити на реци Марни, после чега ће уследити напад на Париз који се по претпоставкама немачких генерала требао лако заузети. Ипак савезници су на Марни средином септембгра организовали снажан отпор и успели су да врате Немце на почетне положаје. Од тог моента па све до краја рата борбе на Западном фронту ће бити позиционе, тј. водиће се рововска борба. Битка на Марни имала је пресудан значај за даљи ток рата, јер позициони – исцрпљујући рат више је одговарао силама Антанте, које су имале богате колоније из којих је стално стизало сировина.
После успеха савезника на Марни, уследио је снажан напад руских трупа на територију Аустроугарске. Немци су били принуђени да један део својих војника са Западног пребаци на Источни фронт да би помогли Аустроугарској. Истовремено Руси су извели офанзиву и у источној Пруској, северно и западно од Мазурских језера. Услед неусаглашеног командовања, спорог маневрисања снагама и откривања руских планова од стране Немаца, после две недеље борби Немци су преузели иницијативу и избацили Русе са своје територије, наневши им велике губитке. Фебруара – марта 1915. године на истим положајима водиле су се борбе са променљивом срећом и без значајнијег померања фронта.
1915 – ту годину, што се борби тиче обележио је позициони рат идаље без већих померања линија форнтова. Енглези и Французи су 1915. покушали да нападну Босфор и Дарданеле, како би избацили Турску из рата и омогућили допремање помоћи Русији (Дарданелска операција). Операција је завршила неуспехом. Турцима су одбрани веома помогли Немци који су заправо командовали одбраном. Британско – француске снаге су потом отишле у северни део Грчке и оне ће касније бити употребљене у борбама на Солунском фронту.
1915 – ту годину обележила је велика дипломатска борба оба савеза за добијање нових савезника. У тој борби савези су нудили територије у случају победе и мало се водило рачуна о интересима малих народа који су живели на тим територијама. Тако је Италија пришла Антанти, потписивањем тајног уговора у Лондону, којим је Италији обећана Истра и Далмација. Ово ће касније по завршетку рата представљати велики проблем, јер је Србија јасно пре ступања Италије у рат, дала до знања савезницима да жели да створи југословенску државу у којој би се нашле исте територије. Антанти је у току 1916. пришла и Румунија, док је Централним силама пришла Бугарска. Централнме силе су Бугарима обећале оно што су они желели и након Првог балканског рата, али и добар део Србије.
Кад је Италија ушла у рат формиран је Северноиталијански фронт на којем су ратовале Италија и Аустроугарска. У пролеће 1915. Италија је успела да заузме само пограничне делове Аустроугарске и град Горицу. Аустроугарска је затим пробила фронт код Кобарида и стигла до реке Пијаве. Спас Италијанима донеле приспеле француске снаге и оштра зима која је наступила. Тако учешће Италије у рату није пуно донело силама Антанте.
Најжешће борбе у току рата вођене су 1916. године на Западном фронту. Ову годину обележиле су две велике битке на Западном фронту – код Вердена и на реци Соми. Битка код Вердена почела је фебруара 1916. а завршила се новембра исте године. У 9 месеци борбе обе стране имале су огромне губитке и управо ова битка као и она на Соми показале су све страхоте и ужасе рата. Верден је био изузетно важна стратешка тачка у северозападној Француској чијим би заузимањем Немци имали отворени пут ка Паризу и остатку Француске. У почетку су Немци имали предност, али су Французи успели да се организују и да одбране Верден. Битка је била толико страшна да је рељеф терена био знатно измењен услед дејства бројних граната. Слична је била и батка на Соми коју су покренули Британци да би растеретили Французе код Вердена. Само у првом дану битке британци су изгубили око 20 000 војника. Превагу британско – француским снагама у овим биткама донели су тенкови који су први пут искориштени у ратовању. После ових битака војници Централних сила почели су да губе самопоуздање, а показало се и да Централне силе немају довољно снаге, сировина и материјала да успешно воде рат.
У лето 1916. вођена је и највећа поморска битка у I светском рату. Била је то битка код полуострва Јитланда у Северном мору у којој су се судариле британска и немачка морнарица. У овој бици Британци су имали већи број потопљених бродова и подморница од Немаца, али је немачка флота практично била потпуно уништена. Битка код Јитланда је показала да Британци имају неприкосновену флоту.
На Источном фронту Руси су под комадом генерала Брусилова организовали велику офанзиву, да би растеретили савезнике на Западном фронту. Иако је генерал Брусилов био сјајан командант и иако је продро дубоко у непријатељску територију, морао се брзо повучи, јер руска војска није била довољно опремжљена. Ова чињеница, као и операције у току 1914. и 1915. показале су да је једина предност Русије велики број војника, али да је држава у великој кризи што се најбоље видело на фронту. Руси су имали огромне губитке и велики број заробљених војника. Управо ће то бити разлог да у Русији фебруара 1917. избије револуција која ће довести до абдикације цара Николаја, али и избијања револуције поктобра исте године, којом ће руски боиљшевици преузети власт у земљи.
После Октобарске револуције у Русији бољшевици на челу са Лењином ће преузети власт у Русији. Због грађанског рата који је избио у Русији измећу бољшевика с једне и присталица цара и републике, тј. буржоазије са друге стране, бољшевици су ослучили да Русију изведу из рата. То се догодило марта 1918. године склапањем сепаратног мира измећу Русије и Немачке у Брест – Литовску. Русија се одрекла огромних територија тј. Пољске, Литваније, Естоније, Летоније и Финске, Турској је предала Карс и Батум на Црном Мору. На тај начин Источни фронт је престао да постоји и Централне силе су се могле да велики број војника пребаце на Западни фронт.
Излазак Русије из рата био је велики ударац за силе Антанте. На срећу Енглеза и Француза САД су 1917. ушле у рат на страни Антанте што је надокнадило излазак Русије из рата, САД су имале интерес да Антанта однесе победу, јер су њене чланице биле задужене у виду кредита и зајмова код САД-а. САД су на Западном фронту ангажовале око милион својих војника.
У пролеће 1918. Немци су покушали последњу офанзиву на Западном фронту, која као и претходне нису завршене успешну. Од лета 1918. силе Антанте почињу вели и одлучујућу офанзиву. Један од пресудних момената одиграо се на дуго запостављеном Солунском фронту. Успешним дејствима француске, британске, грчке, италијанске и пре свега опорављене српске војске, савезници су брзо извршиле пробој овог фронта. Брзим напредовањем савезника Бугарска је 29. септембра 1918. била приморана на капитулацију, а 3. новембра и Аустроугарска. Када су савезничке снаге на Западном фронту прешле на територију Немачке и Немачка је била приморана на капитулацију 11. новембра чиме је рат би завршен.
СРБИЈА И ЦРНА ГОРА ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Први светски рат је почео нападом Аустроугарске на Србију. Повод за дуго прижељкивани рат са Србијом Аустроугарска је нашла у Сарајевском атентату. Атентат је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, који се налазио на маневрима аустријске војске надомак Сарајева и његову жену Софију, извршио је Гаврило Принцип, припадник револуционарне организације Млада Босна која се залагала за рушење аустријске власти у БиХ, али и за стварање југословенске државе. Истрага је показала да је Принцип надвојводу убио револвером и муницијом донешеним из Србије и да је такође и обуку имао у Србији. Стога је српској влади 23. јула био упућен Ултиматум у којем се тражило да српска влада између осталог дозволи аустријским органима власти да истрагу о атентату води на територији Краљевине Србије и да евнтуалне организаторе атентата приведе својим органима реда и закона. Ултиматум је тако био срочен да га ниједна држава не би могла прихватити. Српска влада је позитивно одговорила на све одредбе Ултиматума, осим ове у којој се тражило да аустроугарски органи реда и закона врше истрагу у Србији, проценивши да би то било директно мешање у унутрашње ствари једне суверене земље. Пет дана касније 28. јула Аустриугарска је у виду обичног телеграма објавила рат Србији.
Претпоставка српске Врховне команде на чијем челу се налазио војвода Радомир Путник била је да ће због повољног терена Аустроугарска главнину напада извести са севера из правца Војводине, чиме би и престоница Београд био први на удару. Стога је српска војска која је бројала 3 армије и тзв, Одбрану Београда распоредила уз Саву и Дунав, док је граница према Дрини тј. Босни била брањена слабијим снагама. Команду над трима српским армијама имали су генерал Степа Степановић, пуковник Петар Бојовић и генерал Павле Јуришић Штурм. Команду над 2. армијом је након рањавања пуковника Бојовића преузео генерал Живојин Мишић, а врховни командант војске је као и у Балканским ратовима био престолонаследник и регент Александар Карађорђевић.
Са друге стране командант аустроугарске Балканске армије генерал Оскар Поћорек је располагао са 3 добро наоружане армије, а седиште команде била је Тузла. Пре свега због фактора изненађена Поћорек је главнину напада извршио из Босне, преко Дрине. Напад је био силовит, врло брзо је заузет Шабац, а затим је аустроугарска војска почиле да надире уз реку Јадар према Ваљеву. Том приликом агресор је вршио страховите злочине на српским цивилима у Мачви и Јадру, не штедећи ни жене ни децу. У доста тешкој ситуацији, српска Врховна команда је наредила 2. армији генерала Степановића да се прегрупише и да у што краћем року пребаци своју армију из околине Аранђеловца где се налазила у Западну Србију и пружи отпор непријатељу. Друга армија је извршила чувени марш на Дрину и на планини Церу 15/16. августа сукобила са надмоћнијим непријатељом. Сјајно вођена, борбом до фанатизма, боље се сналазећи на неприступачном терену српска војска је извојевала величанствену победу, натеравши непријатеља на панчно бекство. Победа на Церу, била је уједно и прва победа савезника у рату, веома је подигла углед Србије и српске војске међу савезницима. Овај догађај инспирисао је и српског композитора Станислава Биничког да компнује познату мелодију Марш на Дрину.
После победе на Церу, српска војска је по наговору савезника покушала са офанзивом у Срему и Босни, али је доживела неуспех.
Почетком септембра 1914. Аустроугарска је отпочела нову, још јачу офанзиву и то опет преко Дрине у још неприступачнијем терену. То је била тзв. Битка на Дрини која је трајала око месец дана, а највеће борбе су се одиграле на Мачковом камену и Црном врху. Ни овога пута Поћорек није успео у напорима да покори Србију, али је постигнуто да српска војска буде потпуно исцрпена и да јој залихе ратног материјала, пре свега артиљеријске муниције буду сведене на минимум.
Колубарска битка: Услед такве ситуације у српској војсци Аустроугарска је током новембра отпочела још једну офанзиву, овога пута преко Саве и Дунава. Видевши да је војска у тешком положају, да су војници преморени и да је недостатак муниције сада већ огроман проблем, Врховна команда је наредила да се све три армије повуку и да се свесно непријатељу преда Београд. Три српске армије утврдиле су се на десној обали Колубаре. Генерал Поћорек се двоумио како да зада одлучујући ударац српској војсци, што је српској војсци дало времена да предахне и прегрупише се а убрзо је стигла и муниција за топове. Команду над Првом армијом тада је преузео Живојин Мишић, који је најпре скратио фронт, направио тзв. стратегијски џеп, а потом у зору 3. децембра наредио свеопшту офанзиву. Офанзива српске војске изазвала је велико изненађење код аустроугарске војске која се поново нашла у повлачењу. Српска војска је већ средином децембра успела да протера непријатеља из земље.
Последице ових битака биле су следеће: аустроугарска војска имала је око 270 000 погинулих, иза себе је оставила огромне количине ратног материјала, док је српска војска имала око 160 000 погинулих бораца. Последица ратних дејстава био је и тифус пегавац који су у Србију донели заробљени аустроугарски војници. Тифус је у периоду децембар 1914. – март 1915. одне преко 100 000 живота. Међу познатијим личностима од последица тифуса умрла је сликарка Надежда Петровић.
Макензенова офанзива: после Поћорекових неуспеха команду над непријатељским снагама преузео је немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Он је израдио план офанзове тако да преко Саве и Дунава напад изврши немачка војска, да из правца Босне као и до тада напад врши аустроугарска војска, а да с лећа Србију нападне Бугарска која је 1915. године приступила Централним силама. Напад је почео почетком октобра и српска војска била је брзо принуђена да се повлачи. У одбрани Београда су се посебно истакли његови браниоци, а остао је упамћен говор поручника Драгутина Гавриловића: Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за ваше животе, они више не постоје. Зато напред у славу за краља и отаџбину. И поред херојског отпора Београд је брзо пао у руке непријатеља који је надирао ка југу. Српска војска се хиљадама цивила повлачила како би избегла уништење. План је био да се моравско – вардарском долином стигне до Солуна где су се налазиле британско – француске снаге (после Дарданелске операције) и да се затим крене у противофанзиву. Али, тада Бугарска улази у рат и напада Србију с бока, заузима Ниш, Врање и Скопље и пресеца пут српској војсци.
Повлачење преко Албаније: не желевши ни по коју цену да капитулира, српска влада и Врховна команда јављале су савезницима да Србија и њена војска још увек постоје. Крајем новембра донета је одлука да се остаци војске са цивилима домогну Јадранске обале, тако што ће се подељени у три групе повлачити преко Албаније и Црне Горе. У изузетно тешким условима, по јакој зими, без довољно хране и адекватене одеће и обуће, по јакој зими и у беспућима албанских и црногорских планина српска војска се повлачила око месец дана. У албанским планинама је од последица зиме и глади животе оставило око 60 000 људи. Док је повлачење српске војске и цивила трајало, црногорска војска је настојала да држи одступници и спречи да Аустроугари нападну с бока. Под командом сердар (генерала) Јанка Вукотића Црногорци су пружили снажан отпор надмоћнијој аустроугарској војсци на Божић 1916. код Мојковца. Црногорци су однели победу, али напад из правца Бока Которске нису успели да издрже. Стога је краљ Никола одлучио да прихвати капитулацију коју је Црна Гора потписала 16. јануара 1916. Краљ Никола и државни врх су напустили Црну Гору и отишли за Италију. Остаци српске војске су албанске обале француским и италијанским бродовима пребачени на острво Крф. Преживели су били у веома тешком стању. Велики број њих је смрт нашао на Крфу и острву Виду по доласку на та острва. После Ниша, Крф је постао нова ратна престоница Србије, где су редовно одржаване седнице владе и Народне скупштине. Пошто на копну није било довољно место да се покојни сахране, лешеви су бацани у море. Тада је настале чувене песме Плава гробница, Тамо далеко и Креће се лађа француска.
Формирање Солунског фронта: већ с пролећа 1916. године српска војска је на Крфу рехабилитована. Добивши помоћ од савезника она је одмах пребачена на данашњу границу Грчке и Македоније где је формиран Солунски фронт. Став савезника према овом фронту био је да је он споредан, те због тога на њему нису одмах вођене озвбиљније борбе. На инсистирање српске Врховне команде у јесен 1916. предузета је офанзива, српска војска је заузела врх Кајмакчалан и ослободила Битољ. Међутим како је команду на овом фронту имала Француска, тј. генерал Сарај нове офанзиве неће бити све до јесени 1918. године.
Терор окупатора: по повлачењу српске војске Србија је окупирана од стране Аустроугарске и Бугарске. Аустроугарска окупациона зона обухватала је северни, западни и централни део земље, док је источна Србија са Македонијом и Косовом припао Бугарима. Окупација се првенствено сводила на привредно експлоатисање Србије и радне снаге. Али окупатор је спроводио страховити терор над цивилним становништвом. У томе су нарочито предњачили Бугари. Хапшења, одвођење у заробљеништво, пљачкање, силовања, најбруталније физичко малтретирање били су свакодневна појава у окупираној Србији. Терор се није могао издржати и зато су се брзо стекли услови за подизање устанка. Под вођством Косте Војновића и Косте Миловановића Пећанца, почетком 1917. у Топлици је избио Топлички устанак. Током пролећа окупатор је сурово угушио усатанак. Према подацвима у знак одмазде окупатор је побио око 20 000 цивила.
Солунски процес: ратно стање српска влада и династија Карађорђевић јеискористила да се обрачуна са својим највећим унутрашњим противницима, бившим завереницима из Мајског преврата које је предводио Драгутин Димитријевић Апис. Најпре су ухапшени Апис и деветорица његових најближих сарадника, а потом и неколико добровољаца из Босне од којих је један био учесника Сарајевског атентата. Група је оптужена да је припремала атентат на престолонаследника Александра. На двомесечном суђењу у Солуну суд је по веома неразјашњеним околностима, без конкретних доказа успео да докажени да оптужени криви. Апис и његова два најближа сарадника осуђени су на смрт стрељањем, док су остали осуђени на дугогодишње робије.
Пробој Солунског фронта: крајем лета 1918. команду над Солунским фронтом је преузео француски генерал Фрнше д' Епере. Он је са војводом Живојином Мишићем разрадио план пробоја фронта по којем су средишњи делови фронта припали српској војсци. Средином септембра после вишедневне страховите сртиљеријске паљбе српска војска је прешла у офанзиву. За само 7 дана је ослобођено Скопље, а затим су српске трупе кренуле ка бугарској границе и приморале Бугарску да капитулира 29. септембра. Почетком октобра савладана је немачка војска код Ниша, а до краја октобра ослобођена је цела Србија.
Последице рата: Србија је у рату изгубила око милион и петсто хиљада људи, углавном мушког радно способног становништва, што је представљало ¼ њеног становништва, па се може рећи да је доживела демографску катастрофу. Може се рећи да су поједини предели након рата били потпуно пусти, нарочито када је у питању мушки живаљ. Окупатор је иза себе оставио пустош. Земља је била опљачкана иу порушена, тако да је материјална штета била непроцењива.« | Фебруар 2025 | » | ||||
---|---|---|---|---|---|---|
По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
1 | 2 | |||||
3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
24 | 25 | 26 | 27 | 28 |