ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ СРЕДЊЕГ ВЕКА
2013/11/17,10:05
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ СРЕДЊЕГ ВЕКА - ТЕКСТ
2013/11/17,10:12

СРЕДЊИ ВЕК

Средњи век је период од 5. до 15. века. Почиње падом Западног римског царства 476. године, а завршава се открићем Америке 1492. године. Дели се на рани средњи век од 5. до 12. века и позни средњи век од 12. до 15. века. 

Средњи век карактеришу феудални друштвени односи. Назив су добили по феуду – земљишном поседу. Најзначајнија личност средњовековних држава је владар који је могао носити различите титуле – цара, краља, кнеза ... Он је господар целе државне територије коју дели на мање поседе – феуде и додељује их себи лојалним ратницима – феудалцима (племство, властелини, властела). Феудалци су за узврат дужни да владарима плаћају порез и да га прате у ратовима. Овакви зависни односи феудалаца у односу према владарима називају се вазалним односима, тј. феудалци су вазали у односу на владаре који су њихови сениори. 

Властела се делила на крупну, средњу и ситну. Подела је извршена на основу величине поседа које је властела поседовала. 

Земљишне поседе обрађивали су зависни сељаци – кметови. Они су за разлику од робова у старом веку имали у власништву кућу, окућницу, оруђе за рад и стоку. Плаћали су бројне дажбине феудалци у натури и касније у новцу. Нису били дужни да ратују, али им је било забрањено да напуштају имања. Због високих дажбина, примитивне земљорадње са ниским приносима и честих епидемија заразних болести, положај кметова био је изузетно тежак, тек нешто бољи него положај робова. 

Појам државе везиван је за владара, властелу и цркву. Заправо државу је оличавао владар преко себи верне властеле уз подршку цркве. Кметови нису имали никакву улогу у држави, осим производне. Они нису ратовали, нити су били у било каквим државним институцијама тога доба. Њихово је било искључиво да буду производна снага која ће плаћати дажбине. 

Посебно место у средњем веку имала је хришћанска црква. Хришћанство је било једина тековина коју су варварски народи прихватили од античког света. Црква је током средњег века израсла у чврсту организацију са строгом хијерархијом. Високо свештенство било је привилеговани део средњовековног дружтва. Црква је поседовала огромне поседе на којима је радило на хиљаде кметова, имала је право убирања својих дажбина, пуноправно се мешала у политику владара у држави, а због величине њених поседа сматрана је крупним феудалцем. 

Овакви односи су мање – више били исти у свим средњовековним државама.

ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА
2013/11/17,10:18
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА - ТЕКСТ
2013/11/17,10:21

ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА

 

Германске сеобе, а потом продори Хуна и Авара довели су до рушења античког света. При крају тог процеса познати оквири живота се руше на Западу, а на Истоку опстају до средине 6. века, тј. до владавине цара Јустинијана (527 – 565.). 

Појам Запада крајем 5. века означава дубоку романизовану област Медитерана у којој још постоје градови са развијеном трговином, мрежом путева и латинским језиком као заједничким. Пропаст Запада је почела најездом Германа, а затим се наставила кугом из друге половине 6. века. 

Између Рајне и Балтика настали су велики племенски савези који су угрожавали западне границе Царства: Вандали, Англи, Саси, Лангобарди и Франци, а са истока претили Визиготи (Источни Готи) и Остроготи (Западни Готи).

 Варварске најезде и настанак германских краљевина

 Германска племена су пореклом из Скандинавије која се од 1. впне. постепено спуштају ка Рајни и Дунаву. Крајем 4. века Германи оснивају политичке установе – Гефолге (лат. comitatus). То је ратничка дружина коју су чинили вођа (краљ) и његови ратбици, који су вођи дуговали верну службу, добијајући његову заштиту и учествујући у деоби плена. Вођа који би се дуже задржао на власти и низао ратне успехе имао је прилику да створи династију, која је изводила порекло од старогерманског бога Водана. 

Ипак, принцип наслеђивања био је принцип сениората, тј. бирања најдостојнијег тј. најбољег ратника. 

Први упади Германа у Римско царство заснивали су се на пљачкањима. Римски цареви су зато појединим племенима давали статус федерата – савезника. Тако су се поједина племена трајно населила у Царству, али су зато пред притисцима других племена постепено прибилижавала Риму. 

Римљани су Германе и друге народе, који ће се касније наћи на границама Царства називали варварима – што у преводу значи они који живе на граници. 

Почетак Велике сеобе народа везује се за продор Хуна кроз "врата народа" (простор између Урала и Каспијског Мора) 375. године. Због најезде ових ратника, називаних "непобедиви ђаволи" дошло је до померања германских племена према границама Царства. Визиготи су добили дозволу источног цара да пређу Дунав. Али, убрзо је дошло до сукоба између Визигота и Римљана 378. године у бици код Хадријанопоља (Једрена). Визиготи су однели победу и кренули према Риму којег су 410. године опљачкали. 

Прва значајна варварска држава створена на тлу Царства је био Хунски племенски савез под вођством Атиле (434 – 453.) названог "Бич божији". Хунска држава простирала се од јужних руских степа до Рајне. Пресудна битка одиграла се на Каталунским пољима. Римску војску чинили су лојални варвари. Хуни су поражени, а њихов савез се распао Атилином смрћу. 

Коначан пад Западног римског царства догодио се 476. године, када је заповедник германских најамника Одоакар преузео власт над Римом. Овај догађај прошао је незапажено. 

Након пада Западног римског царства на његовом тлу је формирано више варварских држава: Краљевина Острогота у Италији, Краљевина Визигота у Шпанији, Краљевина Вандала у северној Африци, Краљевина Бургундија у јужној Француској, Краљевина Франака у северној Француској, касније Краљевина Лангобарда у северној Италији итд... 

Варварски напади били су повремени. Управо та постепеност пропадања римског света омогућавала је многим Римљанима да привремено занемаре значај сеобе народа. Измењене околности изазивале су различите реакције. 

Прву оличава свети Августин (354 – 430.). Његов одговор био је повлачење у себе, налажење утехе у хришћанској вери и визији о држави божијој. 

Другу оличава став римске аристократије која се надала да ће се моћи сарађивати са варварима и да ће они постепено прихватити римску цивилизацију. Овакво стапање водећих слојева два друштва настало је у време када је Римом владало германско племе Острогота под краљем Теодорихом (крај 5. и почетак 6. века). 

Трећу оличава одлучна борба против варвара. Последњи успешан отпор античког света били су ратови источног цара Јустинијана. Он је најпре извршио кодификацију римског права под називом Corpus iuris civilis. Његов војсковођа Велизар јепокрио Краљевину Вандала и Острогота. Рат против Гота економски је потпуно уништио Италију. Јустинијан није успео да уједини Царство, због упада Словена и Авара на Балкану и Персијанаца на истоку.

ФРАНАЧКА ДРЖАВА
2013/11/17,10:28
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ФРАНАЧКА ДРЖАВА - ТЕКСТ
2013/11/17,10:34

ФРАНАЧКА ДРЖАВА 

Франачка држава је настала на простору северне Француске. Франци су највише допринели слому Хуна, борећи се на страни Римљана. 

Крајем 5. века франачка војска је за краља изабрала Хлодовеха. Хлодовех је примио хришћанство и ступио у чврст савез са црквом. Тако се он учврстио на власти створивши династију Меровинга ("светих", "дугокосих" краљева). Меровинзи су сматрани директним потомцима божанске лозе германскох богова. Дуга коса краљева је симболизовала његову снагу. 

Временом је династија Меровинг ослабила и власт је прешла у руке способних мајордома – управитеља двора покрајине Аустразије, бираних из једне породице – будуће династије Каролинг. Моћ мајордома расле је и појавом Арабљана.

Арабљане је зауставио Карло Мартел у бици код Поатјеа 732. године. Ова победа је на челу Франачке државе учврстила нову династију Каролинг.

Унук Карла Мартела Пипин Мали се 751. крунисао за краља. У томе је била пресудна улога цркве и папе. Пипин је од цркве добио земљу, а за узврат је требао да цркву одбрани од Лангобарда, што је и учинио 756. године и тиме ударио темеље Папске државе која се простирала у централној Италији са седиштем у Риму и под директном влашћу папа. Ова држава трајаће све до уједињења Италије 1861. године. 

Франачка држава доживела је врхунац за време Карла Великог (768 – 814.). Он је освајањима створио државу која се простирала од Атлантика на западу до Лабе на истоку и од северног мора на северу до Рима на југу. Истовремено је ширио и шришћанство, тако да је имао велику наклоност папе. 

Карло је освајањима скоро ујединио некадашње Западно римско царство. Због тога и због ширења хришћанства га је папа Лав III на Божић 800. године крунисао за цара у базилици Светог Петра у Риму. 

Карлова престоница се налазила у Ахену у Немачкој. Његова држава почивала је на тесној сарадњи са црквом.

Најзначајнији период ранофеудалне културе је период Карла Великог тј. период Каролиншке ренесансе. Карло је ангажовао све најумније људе свога доба и окупио их око двора у Ахену. Он је био опчињен римском културом што је показао изградњом дворске капеле по узору на византијску цркву Сан Витале у Равени. Културну обнову поверио је Алкуину из Јорка, Ајнхарду, Петру из Пизе, Павлу Ђакону и другима, који су створили дворску школу за образовање младих племића, усавршили писмо и организовали рад на сакупљању и преписивању познатих дела античке књижевности. 

Карло умире 814. године и државу оставља свом сину Лудвигу Побожном. Када је и он умро његови синови су се сукобили око престола. Сукоб је окончан 843. Споразумом из Вердена по којем су браћа поделила земљу тако што је карлу Ћелавом припала Француска, Лудвигу Немачком Немачка и Лотару Италија. 

ВИЗАНТИЈА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/11/17,10:43
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ВИЗАНТИЈА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/11/17,10:46

ВИЗАНТИЈА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Је настала тлу Источног римског царства. Добила је име по старој грчкој колонији Византиону која се налазила на месту Константинопоља. Византија је одолела најезди варвара захваљујући јакој привреди, јакој централној власти, подршци хришћанске цркве и бројном слободном сељаштву.

 Привреда Византије 

Византија је имала више јаких привредних центара као што су Цариград, Солун, Александрија и Антиохија. 

Цариград је био највећи занатски и трговачки центар. Налазио се на раскрсници путева који повезују исток са западом. Град је био велелепан са мноштвом палата и цркава. Најмонументалија је била царска палата и црква Свете Софије (данашња џамија Аја Софија). Становништво града је стално било у порасту. 

У Византији је била развијена производња оружја, предмета од стакла, луксузних производа, вунених и свилених тканина. У 6. веку из Кине је прокријумчарена свилена буба. 

Била је развијена и унутрашња и спољна трговина. Сталне или повремене трговачке везе одржаване су са Персијом, Индијом, Кином, Арапским калифатом и балтичким земљама. Велики значај за развој трговине имао је златни византијски новац – нумизма који је одржао своју вредност 1000 година. 

Развијена привреда обезбеђивала је држави велике приходе. Поред дажбина од поданика, цар је убирао приходе од царина. Држава је имала монопол у трговини житом и уљем. 

Државно уређење Византије 

Византија је била централизована држава. Негована је римска традиција из доба домината, тако што је владар помоћу чиновничког и војног апарата контролисао све делове државе. У 5. веку Византија је изградила снажну флоту. 

Војску су сачињавили најамнички одреди, варваризовани војни одреди (федерати) и слободни сељаци. Од посебне хемијске смеше створено је моћно оружје које је горело на води – грчка ватра. 

Византија је имала снажну дипломатију, познату по превртљивости и безобзирности. 

Улога хришћанске цркве 

Црква је била значајан ослонац царева и имала је велики утицај у народу. Цара је представљала као божијег изасланика. До већих несугласица између цара и цркве дошло је 750. године када је цар Лав III забранио поштовање икона, што је у Византији било веома раширено.

Јустинијанова осавајања 

Цар Јустинијан (527 – 565.) је покушао да обнови Римско царство. Он је најпре у Византији реформисао војску и учинио грандиозну реформу римског права. Кодификација римског права под називом Corpus iuris civilis. Римско право је заправо прилагођено новим начином живота и новим друштвеним прилика.а. Јустинијанов кодекс је био састављен из више делова Дигесте, Институције и Новеле. 

Његов војсковођа Велизар је покрио Краљевину Вандала и Острогота. Рат против Гота економски је потпуно уништио Италију. Јустинијан није успео да уједини Царство, због упада Словена и Авара на Балкану и Персијанаца на истоку. 

Јустинијанови ратови веома су исцрпели државу, због чега је долазило до честих побуна. Највеће је побуна Ника (на грчком победа). Сурово је угушена, побијено око 30 000 устаника. 

Опадање Византије 

После Јустинијанове смрти територије у северној и средњој Италији освојили су Лангобарди, док су поседима у Шпанији поново завладали Визиготи. Балкан су нападали и постепено насељавали Словени, са истока су упадали Персијанци, а у 7. и 8. веку и Арапи који освајају Сирију, Палестину, Египат, Кипар, Крит и део Мале Азије. 

Ово је уздрмало привредну моћ Византије. Почњетком 8. века Цариград је одбио Арапе, а у другој половини 9. века Византија је повратила Крит, Кипар и део Мале Азије. 

Тематско уређење 

Је увео цар Ираклије (610 – 641.). Он је основао војно – административне области – теме, на челу са стратезима – војно – цивилним заповедницима. Поседе у темама добијали су слободни сељаци који су морали плаћати порез и служити војску као стратиоти. Уместо непоуздане најамничке војске, војна моћа Византије почивала је на домаћој војсци. Изграђен је и моћан чиновнички апарат. 

Ираклијевим добом завршава се римски, а почиње грчки период Византије. Латински језик и писмо замењен је грчким. 

Процес феудализације – пронијарски систем 

Је у Византији почео у 11. веку. Поседи су се звали проније, феудалци пронијари, а поседе су обрађивали зависни сељаци – парициАли Византија је наставила да слаби. Доласком династије Комнин 1081. привремено је обновљена византијска моћ.

АРАБЉАНИ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/11/17,10:52
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

АРАБЉАНИ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/11/17,10:57

АРАБЉАНИ У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

 

Арабљани су живели на Арабијском полуострву. Бавили су се номадским сточарством и помало трговином. Арапска племена су се често сукобљавала због недостатка воде у пустињи, које је било само у малобројним оазама. Оазе су контролисале богате племенске старешине - шеици. 

Почетком 7. века трговац из града Меке Мухамед створио је нову веру – ислам. На арапском ислам значи покорност вољи божијој. 

Према Мухамедовом учењу постоји само један бог – Алах. По том учењу целокупно друштво представља целину којом управља свемогући Бог, преносећи ученицима поруке преко пророка. Мухамед се представио као Алахов пророк. Ислам није укинуо класне разлике, али је наметао феудалцима обавезу да помажу сиротињу, тражио је строгу дисциплину од свих верника и имао одредбу светог рата – џихада против неверника. Захваљујући овој одредби арапски свет ће се касније веома брзо ширити. 

Због односа према сиротињи Мухамед је стекао велики број присталица у Меки и тако постао опасност за владајућу аристократтију. Мухамед, стога 622. године бежи из Меке у Медину одакле уз помоћ бедуинских племена почиње обрачун са противницима. Мухамедов пребег у Медину назива се хиџра и од тог тренутка муслимани рачунају време. 

У I половини 7. века Арабљани су завладали целим Арабијским полуострвом, Сиријом и Персијом. Освојен је Египат , северна Африка и Краљевина Визигота. Следећа на реду била је Франачка држава. 

Прва владајућа династија Арапског калифата била је Омејада са центром у Дамаску са оснивачем Муавијом и трајала је од 661 – 750. године. Следећа је била династија Абасида – оснивач Абул Абас од 750 – 1258. године са седиштем у Багдаду.

 

ХРИШЋАНСКА ЦРКВА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/11/17,11:03
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ХРИШЋАНСКА ЦРКВА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/11/17,11:06

ХРИШЋАНСТВО У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 Хришћанство је једина античка тековина која је сачувана у целости. Ново друштво захтевало је нову идеологију. Поједини хришћани суочени са пропадањем система вредности античког света пришли су монашким редовима.

Монаштво је настало у пустињама Палестине и Египта. Хришћани су водили аскетски – испоснички живот посвећен Богу уз одрицање свих овоземаљских уживања. Ове идеје постају популарне на западу захваљујући пустињачким житијама који приповедају о страдању и чудима светитеља. На истоку се монаштво развило захваљујући делима светог Василија Великог.

Римске папе 

Крајем 6. и почетком 7. века на челу цркве нашао се папа Гргур I, назван Велики због доптиноса за ширење хришћанства. Свестан пропасти римског света, Гргур I је сматрао да је ширење хришћанства ван граница некадашњег Царства његов основни задатак. Тако је утицао на бројне мисионаре да крену на често веома опасне путеве. Најпознатија је мисија 40 калуђера који крајем 6. века одлазе у Британију.

На челу цркве на западу налазио се верски поглавар - папа, док су на истоку то били патријарси. Највише свештенство на западу чинили су надбискупи, а на истоку архиепископи. Испод надбискупа на западу били су бискупи, а испод архиепископа на истоку епископи. Најниже свештенство и на истоку и на западу називано је свештеницима или паросима. 

Велики раскол 

Запад и Исток били су подељени и полтички и културно, тако да је питање разлаза две цркве било питање времена. То се догодило 1054. године. Спор је настао око догматских и литургијских питања и то у поимању Светог Тројства. Наиме, Источна црква се противила измени Символа вере по којем Свети дух происходи не само од Оца, него и од Сина. Највише свештенство обеја цркава у неколико наврата је водило преговоре, али безуспешно. На крају је дошло до велике свађе па су обе цркве бациле клетве један на другу. Остали разлози били су култне и обичајне природе, да би временом овим разликама биле додате и нове – целибат, римокатлочко учење о чистилишту, догма о папској непогрешивости и безгрешном зачећу Богородице (све код католика), до врсте хлеба за причешће, обавезно ношење брада код свештеника (код православаца)... 

ДОСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО
2013/11/17,11:49
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ДОСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО - ТЕКСТ
2013/11/17,11:53

ДОСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО

Прапостојбина Старих Словена налазила се у Закарпатју, између река Дњепар и Дњестар, Балтичког и Црног мора. Прве поуздане податке о Словенима дали су римски историчари Плиније Старији, Тацит и Птоломеј називакући их Венетима. 

У прапостојбини Словени су живели по племенима, бавећи се примитивном земљорадњом, номадским сточарством и пљачком. Веровали су у више богова, добре и зле виле и духове. Врховни бог био је Перун (бог муње и грома), затим Дажбог ... верске обреде изводили су на отвореном, приносећи жртве. 

Сеоба Словена почиње пропашћу Атилине државе тј. у другој половини 5. века. Крајем 5. века словенска територија се проширила до Дунава, а првих деценија 6. века читав крај северно од доњег Дунава (данашња Влашка) насељен је Словенима, па га поједини византијски писци називају Склавинијом – словенском земљом. 

Почетком 6. века Словени су самостално или заједно са другим вараварима почели са упадима и пљачкаима Византије. Четрдесетих година 6. века Словени стижу до зидина Цариграда на истоку и Драча на западу. Око 550.  године мноштво Словена прелази Дунав и пустоши далмацију и Тракију. 

Шездесетих година 6. века у Панонску низију стижу Авари – народ турског порекла. Византија је Аварима плаћала тзв. "годишње дарове", а они су јештитили од других варвара. Словени ступају у савез са Аварима у којем Авари имају предност јер су војнички били боље организовани. 

Посаледњих година 6. века Византија је некако одолевала словенско – аварским нападима. Од средине 6. века групе Словена насељавају данашњу доњу Аустрију и подножје Источних Алпа, упадајући и у северну Италију. Баварци спречавају даље продоре Словена у Аустрију, а лангобарди у северну Италију. Граница између Словена и Лангобарда ишла је правцем који дели Динарске планине и Јулијске Алпе, на истоку, до Фурланске низије на западу. Граница са Баварцима ишла је од извора Драве до Дунава. 

После склапања мира са Персијом 591. године Византија креће у рат са Словеним и Аварима. Овај рат Византија завршава неуспешно, јер је дошло до побуне у војсци која није хтела да презими на словенској територији. Војска је 602- године збацила цара маврикија и поставља вођу побуњеника Фоку. Он одлази у Цариград не би ли осигурао престо и граница је тако остала незаштићена, те су Словени грунули на Балкан у огромним масама. На истоку су стигли до Анхијала на Црном мору и све до Цариграда, на југу долином Мораве и Вардара стижу до залеђа Солуна, Епира и према Драчу. Преко данашње Босне Словени стижу до Далмације, крајем 6. века насељавају простор од Дунава до планине Балкан, око 615. године насељавају Тракију и Македонију. Око 614. године заузета је цела Далмација, Словени разарају Салону (Сплит), поштеђена су остала острва од Крка до Мљета, Трогир, Задар, утврђена Диоклецијанова палата и Драч.

Словени су се разликовали од Авара, јер су од почетка показивали да желе да се трајно населе у Византији. Разлаз између Словена и Авара догодио се после тешког пораза под Цариградом 626. године, када Словенима и Аварима ни Персијанци нису успели да помогну. 

Пред најездом Словена римски староседеоци су се склањали у утврђене градове или неприступачне крајеве. Ове друге Словени су назвали власима – сточарима. Сви староседеоци ће се касније стопити са Словенима. 

Друштвено – економски односи код Словена за време сеобе 

Основу привредног живота Словена у време сеобе били су земљорадња и сточарство. Користила су се дрвена рала и мотике, земља је обрађивана неколико година, а затим је остављана да одмори. 

Словени су живели у својеврсној демократији. Псеудо – Маврикије наводи да словенска племена живе у слободи и да се никако не дају у ропство, да имају много поглавица који су често несложни, те да се одлуке скупштина често нарушавају. 

Временом је племенска организација прерасла у војну. Војска је била општенародна, оружје скромно: копље, лук са стрелом и штит, те су због тога у сукобима са надмоћнијом Византијом прибегавали ратним лукавствима. Већину словенске војске чинила је пешадија, а помиње се и коњица. 

Друштвено – економски односи код Словена после сеобе 

Ни после досељавања на Балкан словенска племена нису одмах створила трајна насеља. Долазила су и нова племена. Постепена обнова византијске власти догодила се за време Ираклија и то је условило стварање нових племена у географски заокруженим областима, као што су Струмљани, Тимочани, Дикљани, Конављани, Неретљани, Требињани... 

У ово време наставио се распад родовско – племенског уређења. Племенске и родовске старешине присвојиле су већи део плена, боље и плодније земљиште. Родовску организацију замењује сеоска општина у којој се обрадива земља дели "великим породицама", а необрадива, шуме и пашњаци су заједничка својина општине. Долази до имовинског раслојавања, тј. појаве класног друштва.

ЈУЖНИ СЛОВЕНИ ПРЕМА СТАРОСЕДЕОЦИМА И СУСЕДИМА
2013/11/17,11:57
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЈУЖНИ СЛОВЕНИ ПРЕМА СТАРОСЕДЕОЦИМА И СУСЕДИМА - ТЕКСТ
2013/11/17,12:03

 

   ЈУЖНИ СЛОВЕНИ ПРЕМА СТАРОСЕДЕОЦИМА И СУСЕДИМА

 

 

На Балкану Јужни Словени су затекли староседеоце Келте, Илире, Трачане и Грке. Пред навалом Словена староседеоци су бежали у неприступачне крајеве, а Словени су населили долине великих река.

Староседеоце су Словени назвали власима – сточарима. Они су се временом спустили са планина, а пожто их је било мање стопили су се са Словенима. 

       Суседи Јужних Словена били су Баварци у данашњој Аустрији, Франци у данашњој Словенији и Хрватској, Лангобарди у северној Италији, Румуни и Грци.

Односе Словена и Грка обележило је словенско прихватање грчке културе (хеленизација) и њихово предељавање у Малу Азију. Због тога данас нема словенских потомака на крајњем југу Балкана.

Румуни су настали као мешавина староседелаца Дачана и варварских племена (германа и Словена).

Авари су народ турског порекла. Владар им је носио титулу кагана, па им се држава називала каганат.  Бавили су се пљачком. Јужни Словени су били под њиховом влашћу. Крајем 8. века нестали су као народ због пораза од Карла Великог.

Лангобарди су спречили продор Јужних Словена у северну Италију, а Баварци и Франци у централну Европу.

Мађари су народ угро – финског порекла. Крајем 9. века они стижу у Панонију и одатле врше пљачкашке походе у суседне земље. Средином 10. века тешко их их је поразио немачки краљ и они од тада прелазе на седелачки начин живота. До краја 10. века примају хришћанство и стварају државу у Панонији, чиме одвајају Јужне од Западних Словена.

Бугари су народ турског порекла, пореклом из Закавказја. У источни део Балкана где затичу Јужне Словене стижу крајем 8. века и намећу им власт. Пошто је Словена било више, Бугари прихватају словенску културу, па данас имају доста сличности са Словенима.           

ПОКРШТАВАЊЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
2013/11/17,12:12
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

ПОКРШТАВАЊЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА - ТЕКСТ
2013/11/17,12:17

ПОКРШТАВАЊЕ СЛОВЕНА И ЊИХОВА РАНА ПИСМЕНОСТ

 

Појединачног покрштавања јужнословенских племена било је још у 7. веку у време цара Ираклија. Масовније покрштавање почело је када су Франци средином 8. века потчинили Карантанце у данашњој Словенији. Од 803. године словеначка територија је у црквеном погледу била подељена између Аквилејске патријаршије и Салцбуршке архиепископије. 

До масовног покрштавања Хрвата дошло је у 9. веку од стране Франака. У Нину је основана бискупија која је била подређена Аквилејској патријаршији. 

Масовно покрштавање Срба и Македонских Словена везано је најпре за мисионарски рад солунске браће Константина и Методија у Великоморавској кнежевини. Великоморавски кнез Растислав се 863. године обратио византијском цару с молбом да му пошље мисионаре који знају словенски језик како би ширили хришћанство међу његовим поданицима, јер су то до тада чинили немачки свештеници на Словенима неразумљивом латинском језику. Константин је за Словене сачинио прво писмо глагољицу на основу грчког алфабета и у духу словенског језика. Константин и Методије су у Великоморавској кнежевини наишли на отпор немачког свештенства које је чак солунску браћу оптужило пред папом. После правдања пред папом Константин се замонашио под монашким именом Ћирило, а Методије са својим следбеницима стигао међу Јужне Словене у Панонској низији и на Балканском полуострву. 

Најзначајнији  ученици Ћирила и Методија били су Климент и Наум. Климент је за време свог рада међу Јужним Словенима (886 – 916.) осим мисионарског рада, радио на оснивању школа на словенском језику. У школама је оспособљавано будуће свештенство. Климент је поједноставио Ћирилову глагољицу и сачинио ћирилицу. Преводио је црквене књиге. 

Најстарији писани споменик на ћирилици је Мирослављево јеванђеље из 12. века. Најстарији споменици архитектуре су цркве встеог Доната у Задру, светог Трипуна у Котору, светог петра у Расу и светог Наума у Охриду.

Најстарији писани споменик на глагољици је Башчанска плоча, а на латиници Брижински споменици. Први црквени храмови Јужних Словена су цркве Светог Петра у Расу, Светог Климента у Охриду, Светог Трипуна у Котору и Светог Доната у Задру.

 

ПРВЕ ДРЖАВЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
2013/11/17,13:06
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ПРВЕ ДРЖАВЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА - ТЕКСТ
2013/11/17,13:08

СТВАРАЊЕ СЛОВЕНСКИХ ДРЖАВА НА БАЛКАНУ 

Опширније вести о Србима да је византијски цар и историчар Константин VII Порфирогенит из средине 10. века у свом делу Спис о народима. Порфирогенит наводи да су Срби и Хрвати на Балкан дошли за време цара Ираклија. Он каже да Срби живе у планинским областима око Лима, горње Дрине, Ибра и западне Мораве, подручја Сол око Тузле, Босни (у горњем току реке Босне), Захумљу (област од Дубровника до Неретве), Травунији са Конавлима (од Боке до Дубровника) и Паганији (од Неретве до Цетине). 

Српска држава у Рашкој 

Српска држава у Рашкој осамосталила се после борби са Бугарима. Бугарска држава настала је 70 – тих година 7. века између Дуанава и планине Балкана, а од почетка 9. бека знатно се проширила ка северозападу, обухватајући данашњу северну Србију са Браничевом и Београдом, Срем и део Славоније. На југозападу је заузела Македонију и под каном Пресијамом (836 – 853.) покушала да заузме и Србију у којој тада влада кнез Властимир (оснивач династије Властимировић), али у томе није успела. И за време кнеза Бориса (853 – 888.) Бугарска напада Србију али су синови кнеза Властимира Мутимир, Стројимир и Гојник потукли бугарску војску. 

Ширење и снажење српске државе прекинуто је што  због борбе за власт међу члановима владарске породице у Србији, што због тежње Византије и Бугарске да наметну свој утицај Србији преко чланова владарске породице. 

Прво је Мутимир одмах после победе над Бугарима отерао браћу и завладао сам од 860 – 890., али се о његовој владавини веома мало зна. Затим је Мутимирове синове 891. године прогнао Петар Гојниковић који је дошао из Хрватске. Уз подршку Византије одржао се на власти скоро 25 година. Потом је на подстрек кнеза Михајла Вишевића владара захумља бугарски цар Симеон упутио у Србију војску 917. године. Петар Гојниковић је ухваћен и уместо њега Бугари на власт постављају Павла Брановића. Он је уз помоћ Византије покушао да се ослободи Бугара, па је Симеон уместо њега поставио Захарија Првослављевића. Када се и он приклонио Византији Симеон страховито опустошио Србију 924., а становништво се разбежало. 

После Симеонове смрти 927. године Србијом је завладао кнез Часлав Клонимировић, члан владајуће породице који је живео на бугарском двору у Преславу. Он је побегао у Србију и помоћу Византије обновио државу. Владао је до средине 10. века када је вероватно погинуо у скобу са Мађарима. 

Србија од половине X до почетка XII века

 Србија је после Чаславове смрти почела да слаби. Византија је наметнула своју власт, а затим је Србија дошла под власт македонског цара Самуила. После пропасти Самуилове државе Србија је поново под Византијом. После смрти цара Василија II 1025. Византија слаби што се осетило и у Србији, нарочито у Дукљи. Рашка је неко време била у саставу Дукље, али је од средине 11. века постала средиште борбе против Византије. Српски велики жупани Вукан и затим Урош само су привремено попуштали пред Византијом. Србија је природног савезника у борби против Византије нашла у Угарској. Јелена ћерка великог жупана Уроша била је удата за угарског краља Белу II. 

Византији су борбу против Срба олакшавали сукоби око престола у Србији. Нити је Србија због тога могла да се одрекне утицаја Византије, нити је Византија у потпуности у Србији могла да спроведе своју вољу. Цар манојло Комнин је 1165. сменио непослушног великог жупана Десу и поставио Тихомира, али испоставило се да ни то за Византију није било право решење. 

Самуилово царство у Македонији   

После смрти византијског цара Јована Цимискија 976. који перетходно успео да обнови византијску власт у Македонији и Бугарској, у македонији је букнуо устанак под вођством 4 брата Мојсија, Арона, Давида и Самуила. Средиште устанка били су Преспа и Охрид али се устанак брзо проширио на целу Македонију. 

Већ прве 976. године Самуило је остао сам не челу нове македонске државе. Узео је титулу цара, а поглавар македонске цркве звање патријарха. Престоница државе била је у Преспи, а потом у Охриду. Унутрашње борбе у Византији и ратови против спољних непријатеља омогућили су Самуилу да без већег отпора створи велику државу. Он осваја Тесалију, целу Бугарску, Епир, драчку област, Беотију, Атику и продире на Пелопонез где је поражен од византијске војске. 

У борби против Самуила византијски цар Василије II је нашао савезнике у хрватском краљу држиславу и дукљанском кнезу Владимиру. Самуило је око 998. напао Дукљу и заробио кнеза Владимира, а затим је опустошио Далмацију све до Задра којег није успео да заузме. У овом највећем обиму Самуилово царство је обухватоло: целу Македонију (без Солуна), Тесалију, Епир, Албанију, Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку, Босну, Срем и подунавску Бугарску. 

Цар Василије почетком 11. века почиње плански да напада Самуила и да узима део по део његове државе. Одлучујућа и последња битка одиграла се 1014. године на планини Беласици близу Струмице, где је Самуило ду ногу потучен. Самуило је успео да се склони у Прилеп, а по Василијевом наређењу око 15 000 Самуилових заробљеника било је ослепљено, а сваком стотом остављено је по једно око и такви су упућени пред Самуила. Самуило је од призора који је видео убрзо умро. Наследио га је син Гаврило Радомир, али га је следеће 1015. збацио Самуилов синовац Јован Владислав. Он је наставио са пружањем отпора Византији све до 1018. године, када је погинуо код Драча и када је македонска држава потпуно дошла под византијску власт. 

Дукља 

Је настала на у данашњој Црној Гори на простору између  Боке Которске и реке Бојане са залеђем око Скадарског језера. Назив је добила по старом римском граду Доклеји у близини данашње подгорице. Не зна се тачно која словенска племена су населила овај простор, зна се да их Порфирогенит назива Диолкићанима. 

Осамостаљење Дукље почело је за време кнеза Владимира крајем 10. века. Њега је најпре заробио цар Самуило, али га је потопм оженио својом ћерком и дао му Дукљу на управу. После Самуилове смрти Јован Владислав га је на превару одвео у Преспу и 1016. године погубио. По пропасти македонске државе 1018. године цар Василије II је и Дукљу вратио под византијску власт. 

После Василијеве смрти 1025. године моћ Византије почела да опада и у Дукљи се осамосталио 1036. године Стефан Војислав. Он је најпре са насуканог византијског брода узео огромне товаре блага, што је навело византијског цара да упути војску на њега. Стефан Војислав је лукавством намамио војску драчког стратега у клисуре Дукље, пустио их да пљачкају, а када су се почели враћати са врхова клисура на њих је бацао камење. Сматра се да је том приликом изгинуло око 60 000 византијских војника. Стефан Војисла је до 1050. године Дукљи припојио Захумље и Травунију. 

Стефана Војислава је 1050. године наследио син Михајло (1050 – 1081.). када се догодио велики раскол 1054. године Михајло је користећи нереде у Византији освојио Рашку. Када је 1072. године у Македонији против Византије избио устанак Ђорђа Војтеха, устаници су позвали Михајла у помоћ. Он им је послао сина Бодина кога су устаници прогласили за цара. Међутим после неколико месеци устанак је био угушен, Бодин заробљен, а отац га је уз помоћ Млачана ослободио, а Рашка је  враћена Византији. Михајло је од папе Гргура VII 1077. добио знаке краљевског достојантва. 

Михајла је наследио син Бодин (1081 – 1101.). користећи сукобе Нормана из Јужне Италије и Византије, Бодин је најпре освојио Рашку, а затим и Босну. После смрти папе Гргура VII, користећи расцеп у католичкој цркви око избора новог папе, Бодин је од папе Климента II добио за барског бискупа митрополитску власт, па је Дукља тако и у црквеном погледу постала самостална. Бодн се у изворима последњи пут помиње 1096/97. године када је у драчу лепо дочекао крсташе Првог крсташког похода. Од доба Михајла и Бодина за Дукљу је почео да се користи назив Зета, по истоименој реци. 

После Бодинове смрти Зета је почела нагло да слаби, најпре пада под власт Византије, да би у другој половини 12. века ушла у састав Немањине државе.

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/02,20:20
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/12/02,20:26

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Позни средњи век је период од 12. до 15. века. У њему су се учврстили феудални односи. Нова карактеристика у позном срв. је развој робно – новчане привреде. У раном срв. због мале количине новца роба се мењала за робу и то је натурална привреда. Развојем рударства повећава се количина злата и сребра, а тиме и новца, па се роба мења за новац, а и дажбине се плаћају у новцу. У позном срв. развијају се градови, занатство и трговина. Овај период обележен је крсташким ратовима, још већим утицајем цркве, развојем средњовековних монархија, нарочито Француске и Енглеске. У овом периоду папе и владари водили су борбу око превласти. Моћ католичке цркве поставио је папа Гргур VII. Он је у другој половини 11. века реформисао католичку цркву, што јој је повратило углед. Затим је успео да неметне власт тада најмоћнијем европском владару, немачком цару Хајнриху IV. Од тада папе ће крунисати владаре, а владари неће имати право да се мешају у организацију цркве.

РАЗВОЈ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МОНАРХИЈА
2013/12/02,20:33
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

РАЗВОЈ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МОНАРХИЈА - ТЕКСТ
2013/12/02,22:08

 

ФРАНЦУСКА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Прва династија Француске је била династија Капет која је власт пеузела из мале области између Париза и Орлеана. Један од преломних момената десио се у првој половини 12. века када је Француској запретила спољна опасност. Краљ је позвао сву војску предвођену феудалним господарима на сабор у Ремс где се налазила крунидбена црква. Краљ је на овом сабору објединио власт над вазалима. 

Краљ Филип II Август (1180 – 1223.) поставља чврсте темеље француске монархије. Он је 1214. године у бици код Бувина потукао војске немачког цара и енглеског краља Јована (Џона) без Земље. Филип II је после ове битке присвојио Нормандију, Мен, Анжу, Турен и Поату. Народ је ову победу схватио као победу над страним завојевачем и од тада снажно стао уз краља. 

Упоредо са ширењем територије краљ Филип II је вршио унутрашње реформе које су требале да обезбеде успешно управљање већом државом. Као управнике у освојеним областима краљ је постављао баиле и сенешале (судије, прикупљаче пореза и војсковође). У Паризу је успостављен централни суд – Парламент. 

Краљ Луј IX Свети (1223 – 1270.) унук Филипа II Августа био је узор европског витештва и веома религиозан. Он је изјавом "нека сви знају да је Јерусалим одсад овде у Француској" упоредио Париз са новим Јерусалимом. Француска је тада постала водећа европска сила, а Лујев крсташки поход је све задивио. У Паризу је изградио Свету капелу да буде шкриња за чување највеће драгоцености – Христовог трновог венца, донешеног из Јерусалима. 

Краљ Филип IV Лепи (1285 – 1314.) је поставио темеље будуће апсолутистичке монархије. Да би ојачао своју власт он је почетком 14. века сазвао скупштину сталежа као саветодавно тело. Она је олакшала разрезивање пореза потребних за ратовање, а у исто време обезбедила је подршку народа краљу у његовој борби против папа. Женидбом је добио Шампању. Ушао је у сукоб са папом Бонифацијем VIII око опорезивања свештенства и око положаја папе изнад световне власти. Папа Бонифације је у јеку борбе умро, а епилог свега је период од 1305 – 1378. у коме су за папе бирани одани људи француског краља, а седиште папа налазило се у Авињону – Авињонско ропство. 

Сукоби са Енглеском 

Непријатељство Француске и Енглеске се заоштрило за време енглеског краља Хенрија II Плантагенета. Он је постао краљ 1154. године. Добио је назив Плантагенет бо биљци планта гениста – жутилица, којом се китио један од породичних предака на путу за Јерусалим. 

Хенри II је био војвода Нормандије и гроф Анжуа, а оженио се Елеонором наследницом Аквитаније и разведеном краљевом женом. Он је тако дожао до зантног дела француске територије, далеко већег од територије Капета. 

Филип II Август је против Хенрија водио политику сплетки, поткупљивања, помагања свих његових противника попут архиепископа Томаса Бекета и подстицања краљевих синова и незадовољних енглеских барона против остарелог Хенрија. Хенријев наследник Ричард Лавље Срце је већи део своје владавине био ван земље у крсташким походима, а његов наследник Јован без Земље је био млак и неодлучан владар. То је искористио Филип II Август и победом код Бувина 1214. сузбио енглески утицај у Француској.  

ЕНГЛЕСКА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

Стварање моћне Енглеске краљевине почело је за време Виљема I Освајача (1066 – 1087.). Он је био нормански војвода који је 1066. године продро у Енглеску и после битке код Хејстингса је освојио. Године 1086. је извршен попис земљишта, власника и инвентара у тзв. Књизи страшног суда. Сви вазали су били дужни да се закуну на верност краљу. Утврђења се нису могла градити без дозволе краља и приватни ратови су били забрањени. Половину земљишта краљ је дао Норманима, четвртину цркви, а шестину задржао за себе. Управне области звале су се грофовије на чијем челу су били шерифи. 

Хенри II Плантагенет (1154 – 1189.): за време његове владавине почиње успон Енглеске. Он је држао западну Француску до Пиринеја, проширио се на Шкотску и послао експедицију у Ирску. Велс је доведен у вазални положај, након 100 година је покорен, а престолонаследник је носио титулу принца од Велса. 

Хенри је дошао у сукоб са Кентебријским надбискупом Томасом бекетом јер је ограничио аутономију духовних лица у суђењу. Група племића убила је Бекета, а папин суд пресудио је да Хенри није имао удела. Духовници су сачували привилегије у судству, а краљ утицај на избор епископа. 

Ричард Лавље Срце (1189 – 1199.) је био учесник Трећег крсташког похода и 9 година је био ван Енглеске. По повратку је заробљен од немачког цара који тражио откуп за њега који никада није стигао. За краља Ричарда је створена легенда о добром краљу. У време његовог одссуства земљом је владао његов брат Јован без Земље, веома непопуларан у народу због високих пореза. Тако је настала легенда о Робину Худу, јунаку из Шервудске шуме, који отима од богатих и дели сиромашнима. 

Јован (Џон) без Земље (1199 – 1216.) се суочио са побуном незадољних феудалаца – барона после пораза од Филипа II Августа 1214. године код Бувина и протеривања Енглеза из Француске. Због тога је Џон и назван без земље. Краљ је био принуђен да 1215. године изда Велику повељу слободе (Magna carta libertatum). Њоме су баронима гарантоване феудалне повластице у односу на централну власт, краљева власт је ограничена, успостављена је контрола пореског система, племство је имало право да краљу пружи отпор у случају непоштовања Повеље. 

Хенри III (1216 – 1272.), Џонов наследник је наставио да пружа отпор баронима, али су барони притисцима успели да најпре формирају Краљевски велики савет који се од средине 13. века назива Парламент. Од краја 13. века ово тело се усталило са својим саставом- чинили су га бискупи, опати великих манастира, грофови, барони, ситно племство и представници градова. До средине 14. века у његову надлежност је спадало доношење закона, подељен је на Дом лордова (Горњи дом) и Дом комуна (Доњи дом). 

Енглеску је од 1348 – 1350. године захватила страховита епидемија куге – црне смрти, која је усмртила трећину становништва. Последице куге биле су слабљење Енглеза у Стогодишњем рату и велико повећање цена, нарочито намирница. 

По завршетку Стогодишњег рата Енглеска се нашла у вртлогу феудалних ратова. До сукоба је дошло између две супарничке породице Јорк и Ланкастер. Овај рат познатији је под називом Рат двеју ружа, јер се у грбу Јорка налазила бела, у грбу Ланкастера црвена ружа. Одлучујућа битка одиграла се 1485. године код Босфорта, а победио је Хенри Тјудор, далеки потомоак породице Ланкастер. Овај догађај уједно је означио почетак владавине династије Тјудор и завршетак епохе средњег века у Енглеској. 

СВЕТО РИМСКО ЦАРСТВО НЕМАЧКЕ НАРОДНОСТИ

 

Немачка је позни средњи век дочекала подељена међу 4 војводства – Саксонију, Баварску, Франконију и Швапску. У 10. веку саксонске војводе успеле су да обједине власт над осталим. Првом је то пошло за руком Хенриху I Птичару, оснивачу саксонске династије. 

Отoн I Велики (936 – 973.), наследник Ненриха I је постао краљ Немачке 936. године. Крунисан је у Ахену, бившој престоници Карла Великог. Помазао га је надбискуп од Мајнца, а на свечаној вечери поводом крунисања остале немачке војводе су служили као помоћници, чиме је Отон нагласио да је он наследник Карла Великог и да га немачка црква и војводе чврсто подржавају. Цркву је придобио тиме што јој је обећавао заштиту од племства и задужбине. 

Прославио се заустављањем Мађара на реци Леху 955. године. Ширио је државу и на истоку према Западним Словенима које је насилно покрштавао, чиме је такође задобио подршку цркве. Отон је имао одано свештенство, али је ипак створио неколико начина контроле цркве.

Шездесетих година 10. века Отон се умешао у политчка збивања у Италији. Папа Јован XII га је замолио да интервенише против Беренгара Иврејског који је окупирао део Папске државе. Отон је успео да савлада Беренгара, због чега га је папа 962. године крунисао титулом цара Светог Римског царства немачке народности. Касније је дошло до сукоба измећу папе и цара из којег је Отон изашао као победник. Отон је умро 973. године.

 За развој Немачке, али и за политичке прилике у целој Европи, посебно је значајан сукоб између папе Гргура VII и немачког цара Хенриха IV. Обвај сукоб познатији је под називом борба за инвеституру. До сукоба је дошло, јер је папа заступао тезу да је црквена власт изнад световне, а цар је самостално постављао бискупе. Када се борба заоштрила, цар је 1075. године сменио папу, а већ 1076. године папа је екскомуницирао (избацио) цара из цркве. Пошто је цар био изложен честим побунама свог племства, био је принућен да се извини папи. Године 1077. одлази у италијански град Каносу где се налазио папа и извињава се папи. Папа га је вратио у цркву, а епилог целе приче био је Конкордат из Вормса 1122. године, којим  је договорено да краљеви више не постављају бискупе. Овим Конколрдатом папе су практично однеле победу. 

У другој половини 12. века изабрана је нова династија из Швапске која ће владати Немачком – династија Хоенсштауфен (име добили по свом замку). 

Фридрих I Барбароса (риђобради) (1152 – 1190.): у почетку је био савезник папе у сукобу са римским грађанима и Норманима због чега је 1155. крунисан за цара. Убрзо је ушао у сукоб са папом јер је почео да поставља бискупе по свом нахођењу. 

Године 1158. извршена је ревизија (измена) свих права која су некад била царска, а сада су њима располагали градови. Цар је желео да му се врати право да убире дажбине (регалије), да по градовима поставља органе власти, да се меша у градско судство и да захтева од градова војну помоћ. Супротставио се Милано који је био разорен. Као одговор градова створена је Ломбардијска лига – савез северноиталијанских градова, папе и Нормана. Фридрих се покорио папи и проширио аутономију градова. 

Ускоро је дошло до поделе градова на присталице цара Гибелине (име добили по замку Хоенштауфоваца у Вајблингену) и противниоке цара Гвелфе (име добили по породици Велф који су били владари Саксоније и противници цара). Први су се залагали за уједињену Италију, а други да се очувају бројни градови - државе. 

Фридрих I Барбароса је био учесник Трећег крсташког похода у којем се 1190. године удавио. 

Фридрих II Барбароса (1212 – 1256.) је после битке код Бувина постао савезник  Филипа Августа. Живео је на Сицилији и уступке чинио кнежевима царства у Немачкој чиме је слабила царска власт. Сукобио се са папом који га је искључио из цркве и прогласио за јеретика. Када је папа умро, Фридрих II Карлу Анжујском у феуд дао Јужноиталијанску краљевину коју успева да освоји уз помоћ фирентинских банкара и гвелфа 1256. године. 

Након смрти Фридрих II Барбаросе у Немачкоје до 1273. настало тзв. међувлашће (interregnum). У том периоду није било царева, а племство се међусобно борило за власт. Коначно је 1273. за цара изабран Рудолф Хабзбуршки који владао у Швајцарској. Он је успео да припоји Аустрију, Корушку и Штајерску од Пшемислава II. 

У наредном периоду и Чешка је ушла у састав Немачког царства, пошто је њен владар Карло IV Луксембурговац изабран за цара 1346. године. Крунисан је у Риму и тај догађај се назива поход на Рим који је означио слом утицаја царства у Италији, јер је цар издао многе повеље о аутономији градовима. 1356. године Карло је издао Златну булу којом је озакоњен до тада уобичајен начин избора цара. Цара су бирали кнежеви изборници, њих 7, 3 црквена и 4 световна.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ
2013/12/02,22:38
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


 

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ - ТЕКСТ
2013/12/02,22:39

НАСТАНАК ГРАДОВА И УНИВЕРЗИТЕТА

 

Током 11. и 12. века дошло је до обнављања трговине и робноновчане привреде у западној Европи. Ова околност омогућила је развој градова, посебно у Италији и Фландрији (данашња Италија). У њима се развија нови друштвени слој – грађанство. Од краја 12. века јављају се и универзитети који ће извршити пресудан утицај на културу. Трговину на Медитерану, која је била несигурна због муслимана и Нормана, одржали су једино Млечани и Нормани. 

Оживљавање трговине на западу 

Када су Нормани крајем 11. века коначно створили сржаву на Сицилији олакшана је трговина Медитераном. Трговачки путеви долинама великих река постали су опасни и скупи, делом због обласних господара који су наплаћивали царине и отимали робу. Од почетка 12. века центри трговине постају сајмови (најпознатији су у Шампањи у Француској). Грофови Шампање организовали су сајмове и мењачнице новца. 

Током 12. века створена је читава мрежа сајмова. Временом је читава трговина прешла у руке Ханзе – лиге севернонемачких градова, која је створена средином 14. века. 

Млетачки трговци, браћа Поло, допловили су су у другој половини 13. века до Кине, а Марков опис путовања Милион упознао је средњовековни свет са постојањем културе на Далеком истоку. 

Стварање комуна 

Са развојем трговине и економским снажењем градског становништва трговци и занатлије су желели све већу власт уу граду. Они су стварали комуне – савезе градова повезаних заклетвом, који су после дугих борби против црквених и световних власти стекли пуну независност. У жељи да прошире своју власт комуне су унајмљивале плаћену војску предвођену заповедницима – кондотјерима. Они су понекад узимали власт у граду попут Медичија у Фиренци или војводске породице Д`Есте у Ферари, наметајучи апсолутну власт – тиранију. Посебан случај била је Венеција у којој је биран дужд, а власт је била подељена међу племством и трговцима.

 

У западноевропским градовима до краја 11. века групе трговаца и занатлија су успеле да од локалних господара добију извесне повластице и да у замену за њих плаћају неку врсту новчане ренте. Они су посебним повељама којима су градови стицали самосталност, постајали слободњаци, а свако ко би у градовима проживео годину и један дан постајао би слободан. Ово правило увео је немачки цар Фридрих I Барбароса, а на основу тог правила настала је изрека градски ваздух чини човека слободним. То ће бити уједно и велики мотив зависним сељацима – кметовима да масовно беже са имања феудалаца и насељавају градове. Управоо због тога градови су брзо постали пренасељени. 

На челу градова стајали су мајори или мерови, постојала су градска већа скабине или ешевани. У приморским градовима на челу су били конзули, а временом је власт прешла у руке већа. 

Гилде 

или Ханзе су удружења трговаца, настале с циљем да служе интересима грађана нудећи различите врсте осигурања. Гилде су спречавале конкуренцију и строго одређивале услове производње. Управа града најчешће је била у рукама богатих гилди, којима су се често супротстављали еснафи. Еснафи су удружења занатлије исте струке који су тражили свој удео у градској власти. Осим тога еснафи су одређивали правила и стандарде занатске производње, помагали остареле или болесне занатлије, као и породице умрлих или погинулих занатлија, а имали су улогу и у одбрани града.

 Изглед средњовековног града 

Градови су били добро утврђени дебелим и високим зидинама. Улице су биле уске и вијугава, куће су углавном биле од дрвета и збијене. У центру града налазио се трг на којем је била градска кућа, црква, гостионице, занатске и трговачке радње. Око града били би прокопавни канали у које је пуштана вода, ради лакше одбране града. постојала је главна улазна капија са покретним мостом. Због пренасељености у градовима је владала општа нехигијена која је била узрок бројним заразним и смртоносним болестима.

 Развој новчане привреде

 Градови су временом постали трговачки, занатски и културни центри. Њихова привреда заснивала се на обрту новца. Током позног средњег века најзначајније европске валуте биле су византијска нумизма, грош (сребрни новац) у Венецији, фиорин (златник) у Фиренци. Подизане су прве банке које су имале улогу кредитирања.

 Током 12. и 13. века новчани послови на међудржавном нивоу одвијали су се посредништвом два монашко – војничка реда темплара и хоспиталаца. Ови редови су били неке врсте банака које су омогућавали путницима и ходочасницима да свој новац положе у руке представника реда уз признаницу, а да га затим подигну у било којој земљи. На тај начин су трговина и путовање постали много безбеднији. Уклонио их је француски краљ Филип IV Лепи да би се ослободио дуга. 

Зеленаштво је било веома распрострањено. Њиме су се бавили Јевреји који су због тога прогањани. Када су монопол нада зеленашењем преузели хришћани, Јевреји су потпуно протерани из неких земаља, попут Енглеске и Француске. 

Градови су због свог значаја понекад имали посебан статус, тј. имали су све атрибуте државе. Такви су били градови – републике Венеција или Млетачка република и Ђенова.

 Универзитети

 Су оснивани при градовима током 11. и 12. века од стране цркве при катедралама. Током 13. века универзитеи су се ослободили утицаја цркве. На западноевропским универзитетима се изучавало право, медицина и теологија. Најпознатији универзитети налазили су се у Паризу, Лиону, Шартру, Болоњи, Оксфорду, Кембриџу . . .

ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/03,20:40

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

 

ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/12/03,20:43

ЖИВОТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

   Владар је са породицом живео у двору. Двор је био раскошна грађевина са много просторија и споља је подсећао на град. Двор је био центар државе. У њему се налазио владарев престо, а поред владареве породице у њему су живели и други високи великодостојници. У двору је владар издавао наређења, често приређивао свечаности. Двор је имао бројну послугу (кувари, коњушари, спремачице, дворске луде). Најзначајнији симболи владара су били круна, скиптар (део владареве одеће, плашт) и жезло (украсни штап). Крупна властела је живела у дворовима сличним владаревом, само скромнијим. Она је заједно са владарем учествовала у најважнијим државним пословима. Ситну и средњу властелу чинили су ратници – витезови или ритери. Бити витез било је најдостојније звање. Они су у рату били храбри ратници, а у миру  су помагали сиромашне и слабије. Ратну вештину одржавали су на витешким турнирима. Били су опремљени са добрим коњима, оклопима, мачевима, копљима и буздованима. Одликовала их је верност према крупној властели и владарима. Кметова или зависних сељака било је највише. Њихов положај био је веома тежак. Обрађивали су земљу својих господара, плаћали велике дажбине и за живот им је остајало врло мало. Живели су у скромним кућама, а положај им је постајао посебно тежак после елементарних непогодода (земљотреса, поплава, суша) и за време ратова. Кметови су често подизали устанке од којих су најпознатији Жакерија у Француској и устанак Џона Була у Енглеској. Сви устанци завршавали су неуспешно. 

 

 

РАТОВИ У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/03,21:26
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


 

РАТОВИ У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/12/03,21:28
СТОГОДИШЊИ РАТ
 

Врхунац француско – енглеског непријатељства је био Стогодишњи рат од 1337 – 1453. године. Узрок рата је било изумирање династије Капет и долазак династије Валоа на власт у Француској, па су енглески краљеви истакли право на француске поседе. У првој фази рата Енглези су имали предност захваљујући одредима стрелаца који су у групама гађали француске коњанике. У овој фази рата принц од Велса – Црни Принц (по боји свог оклопа) је у бици код Поатјеа потукао француског краља Жана Доброг и заробио га. Енглези су однели велике победе и у биткама код Кресија и Азенкура.

Прекрет је донела Јованка Орлеанка (Jean dArc – Жан Дарк). Она је била необразована сељанка из околине Орлеана, фанатично побожна и опседнута визијама како ју је Бог одредио да спасе Француску и крунише њеног краља, дофена Шарла у ремсу. Њенњ речи улиле су храброст, наду, неустрашивост и борбени дух, подстакли су малодушног краља како је могуће потући Енглезе. Када је Јованка заробљена нико није хтео да се бори за њу и она је спаљена као вештица. 

Коначан исход рата била је победа Француске и протеривање Енглеза. Француска је била страховито опустошена, а привреда обе земље исцрпљена.
 

КРСТАШКИ РАТОВИ 

Су сукоби хришћана и муслимана. 

Протеривање муслимана из Европе (Пиринејског полуострва) 

И поред стварања калифата у Кордоби у Шпанији, Арапи никада нису успели да овладају целом Европом. Остаци визиготске војске су на северу основали Краљевину Астурију, од којег ће касније настати Леон и Кастиља. Карло Велики је походима протива Сарацена (Арапа) успео да створи Шпанску марку, касније краљевине Навара и Арагон. 

Почетком 11. века дошло је до потпуног расула у калифату Кордоба. То је била прилика да црква под утицајем клинијевских монаха проповеда свети рат против неверника који би повратио власт хришћана над Шпанијом. Дуга борба хришћана и муслимана у Шпанији назива се реконквиста или поновно освајање. 

Одлучујућа битка одиграла се почетком 13. века код Лас Навас де Толосе у којој је шпански краљ Алфонсо VIII надмоћно потукао муслимане. Муслимани су задржали само југ Шпаније – Гаранаду, коју ће им коначно преотети шпански краљ Фердинанд Католик почетком 16. века. 

Походи на исток

 У другој половини 11. века Турци Селџуци су освојили читав простор муслиманског света у Азији и дошли до граница Византије. Византијска војска поражена је у бици код Манцикрета 1071. године. Турци су затим провалили у Малу Азију. Из унутрашње кризе која је настала у Византији као последица овог пораза као победник је изашла династија Комнин. 

Цар Алексије I Комнин обратио се за помоћ папи који би организовао поход европских витезова за борбу против неверника. Папа Урбан II је на сабору у Клермону 1095. године позвао европске витезове на поход, а већ 1096. је кренуи први красташки рат.

Први крсташки рат (1096 – 1099.) је имао 3000 витезова и 10 000 пешака. Године 1099. красташи су заузели Јерусалим уз страховити покољ муслимана. Крсташи су основали своје државе: Јерусалимска краљевина на челу са Готфридом Бујонским који је носио титулу чувара гроба Господњег, Едеска грофовија, Антиохијска кнежевина и Грофовија Триполис биле су вазали јерусалимског краља.

 Други крсташки рат (1147 – 1149.) је покренут због пада Едеске грофовије у руке муслимана. Поход су предводили римско – немачки цар и француски краљ. 

Трећи крсташки рат (1189 – 1191.) је организован када су муслимани под султаном Саладином створили јаку државу и освојили унутрашњост Сирије и Палестине и сам јерусалим. Поход су предводили немачки цар Фридрих I Барбароса, француски краљ Филип II Август и енглески краљ Ричард Лавље Срце. У том походу немачки цар се удавио. 

Четврти крсташки рат (1204.) је покренуо папа Инокентије III. Главну улогу у рату је имао млетачки дужд Енрико Дандоло чији су бродови превозили ратнике. Он је наговорио крсташе да освоје Цариград, јер је Византија била главни трговачки конкурент Млечанима. Иако је обновљена 1261. године Византија се од овог удара никада није опоравила, јер је у току похода и после њега била бестијално пљачкана, а њено становништво прогоњено и убијано.

 Остали крсташки походи претворили су се у пљачкање истока. Последњи крсташки поход повео је француски краљ Луј IX Свети, оличење побожног и племенитог витеза. У току похода је умро.

 Поједини западноевропски владари маштали су о обнови латинских држава на истоку. Такав је био краљ Сицилије и Напуља Карло Анжујски. Велики антивизантијски планови Карла Анжујског окончани су побуном Сицилијанаца против француске власти 1282. године – Сицилијанско вечерње. Власт Анжујаца на Сицилији и у Напуљу је окончана и њоме су завладали Арагонци. 

Последице крсташких похода су још веће слављење Христа, рађања витешког морала, енормно јачање Запада са једне и велико слабљење Византије са друге стране. 
СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА
2013/12/03,21:32
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА - ТЕКСТ
2013/12/03,22:12

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА

 

   Средњовековна култура је била веома скромна. На то су највише утицали црква и дивљштво варварских народа. У Европи су постојала 3 културна подручја: западноевропско под утицајем католичке цркве, источноевропско под утицајем православне цркве и исламско под утицајем ислама. У средљовековним школама се учило читање, писање, рачун и црквено певање. У раном срв. школе су биле при манастирима, а у позном срв. у градовима. На средњов ековним универзитетима постојали су правни, медицински и теолошки (за свештенике) факултет. Најзначајнији научни проналазак у средњем веку је штампарија Немца Јохана Гутемберга из средине 15. века. У грађевинарству најзначајније грађевине су црквени храмови, манастири и дворови. Од 10. до 12. века доминирао је романски стил градње, а од 12. до 15. века готски стил градње. Романски стил карактеришу високе и мрачне просторије са мало украса и облим луковима изнад врата, прозора и између стубова. Готски стил карактеришу високе и светле просторије са мноштвом украсних детаља, ликовним представама на стаклу (витражима) и заломљени лукови. У ликовној уметности најзначајнија дела су фреске. У књижевности су доминирала дела са верским садржајем, витешки романи, а у градовима су биле популарне приче у којима су животиње били јунаци.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu