ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

НОВИ ВЕК
2013/11/17,23:49
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА
2013/11/17,23:51
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА - ТЕКСТ
2013/11/17,23:58

ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА


Великим географским открићима претходили су проналасци дурбина, сата, новог типа бродова – каравела и барта, који ће олакшати дуга путовања морем. Узрок због које су крајем 15. века покренуте велике поморске експедиције била је порага за новим путем за Индију, јер су Турци зазели Балкан, Малу Азију и Египат и тако пресекли стари пут. 

Открића 

-         1487.– Бартоломео Дијаз стиже до Рта Добре наде

-         1492. – Кристифор Колумбо открива Америку – са бродовима Ниња, Пинта и Санта Марија стиже до Бахамских острва (Сан Салвадор – Свети Спас), мисли да је открио Индију, староседеоце назива Индијацима, умире 1506. незнајући шта је открио, Колумбија добила име по њему.

-         1497. – Васко де Гама стиже до Калкуте у Индији пловећи око Африке

-         1497. – Џон Кабот стиже до Њу Фаундленда

-         1499. -  Америго Веспучи стиже у Венецуелу

-         1500. – Педро Кабрал стиже до Бразила

-         1513. – Нуњес де Балбоа проглашава Тихи океан поседом шпанског краља

-         1519 – 1522. – Експедиција Фернанда Магелана опловила земљу – доказ да је Земља округла

-         1642. – Тасман открива Аустралију

          Колонизација 

Одмах по открићима уследила је колонизација Новог света, како су новооткривене области назване. У колонизацији су предњачиле Шпанија и Португал, да би се касније прикључиле Енглеска, Француска и Низоземска. Нови свет је био пребогат сировинама – племенитим металима, рудама, дрветом, пољопривредним културама, па су европски колонизатори приликом колонизације биле веома брутални према староседелачком становништву. 

Шпански конквистадор Фернандо Кортес прешао је са Кубе у Мексико са 400 пустолаова и 13 топова и освојио га после трогодишњег рата у којем је потпуно унисштио племена Ацтека. Заједно са Балбоом Франциско Пизаро је освоји Перу и уништио богату културу и цивилизацију племена Маја. Међу освајачима су биле убице, коцкари и криминалци. Шпанија је после ових освајања добила територију 4 пута већу од своје. 

Шпанија и Португалија су учествовале у колонизацији Јужне Америке, а Енглеска и Француска Средње и Северне Америке. 

Последице географских открића 

Комплетирана је карта света, Еврпљани се упознали са новим народима и њиховим културама и обрнуто; у Европу почела да стиже огромна количина сировина што је допринело великом привредном развоју; у Европу пренете нове пољопривредне културе – кукуруз и кромпир, памук постао главна сировина у текстилној индустрији; откривене ћурке. 

Велика географска открића покренула су све касније промене које су уследиле у привреди (мануфактура), култури (хуманизам и ренесанса), друштву (капиталистички односи) и цркви (реформација).

ПРОМЕНЕ У ПРИВРЕДИ И ДРУШТВУ XVI - XVIII ВЕК
2013/11/18,00:02
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ПРОМЕНЕ У ПРИВРЕДИ И ДРУШТВУ XVI - XVIII ВЕК - ТЕКСТ
2013/11/18,00:04

МАНУФАКТУРА

Мануфактура је нови облик производње који се јавља крајем 15. и почетком 16. века. Повећани број становника градова довео је до повећања броја радника, а из колонија је почела да стиже већа количина сировина. Стара занатска производња више није могла да преради толику количну сировина нити је могла да подмири потребе већег броја станвоника. Зато се по градовима отварају мануфактурне радионице чија је главна карактеристика ручни рад (manu facere – руком радити) и строга подела рада. 

Мануфактурне радионице имале су од 10 – 30 радника. Сваки радник или група радника имала је свој део посла тј. по једну радну операцију. Мануфактурна производња највише се развила у преради текстила, коже и метала. 

Последице овог начина производње се обимнија, квалитетнија и јефтинија производња. То је довело до још већег развоја трговине и банкарства, али и до стварања нових капиталистичких односа и два нова друштвена слоја – буржоазије (грађанске класе) и радничке класе. 

Капиталистичка поризводња попримила је обрисе и у пољопривреди, нарочито у сточарству, најпре у Енглеској, а потом и другим европским земљама. Енглез Џентро Тал изумео је сејачкицу на бразде. "Ограђивањем" општинске утрине, куповином или присвајањем сељачке земље енглеско племство, које је прихватило буржоаске навике и начин производње (џентри), поставило је темеље пољопривредној индустрији.

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА
2013/11/18,00:07
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА - ТЕКСТ
2013/11/18,00:09

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

 

Хуманизам је нови културни покрет који је у у центар збивања ставио човека, за разлику од средњег века у које је центар збивања био Бог и вера. Термин Ренесанса значи препород, јер је узор нове културе била препорођена античка култура прилагођена хришћанству. Колевка хуманизма и ренесансе су сверноиталијански градови попут Венеције, Ђенове, Фиренце, Милана и Вероне. 

Овај културни покрет је настао због потребе новог друштвеног слоја – буржоазије да се ослободи црквених догми које су спречавале развој науке и људског друштва уопште. Препород се највише исказао у књижевности, а затим и у архитектури, сликарству и вајарству. 

Књижевност 

-         Данте Алигијери – Божанствена комедија (Пакао, Чистилиште, Рај) – критикује се црква и њен врх.

-         Франческо Петрарка – лирске песме сонети, посвећене жени Лаури.

-         Ђовани Бокачо Декамерон (10 прича) – критикује се црква, исмевају се попови и калуђери и разна народна и црквена празноверја.

-         Николо Макијавели Историја Фиренце, Распарава о првих 10 књига Тита Ливија, Владаоц. У Валдаоцу он износи идеје националне државе, саветује владару такве државе да буде "јак као лав, а лукав као лисица". Он је говорио да право почива на сили и да циљ оправдава средство – макијавелизам.

-         Џон Понет – Енглез, Кратка распарава о политичкој моћи – теорија отпора тиранији и тиранима.

-         Жан Боден Република – свака држава мора имати врховну власт која обједињује целокупну законодавну радњу.

-         Еразмо Дезидерије Ротердамски Похвала лудости (глупости) – сатира, критикује се стање у Немачкој и цркви.

-         Ђовани Ботеро Оправданост државе – везе између цркве и државе.

-         Томас Мор Утопија – залаже се за укидање новчане економије и приватног власништва.

-         Франсоа Рабле Гаргантуа и Пантагруел

-         Марин Држић Дундо Мароје

-         Вилијем Шекспир – Хамлет, Отело, Магбет, Краљ Лир, Ромео и Јулија.

 

Архитектура 

Најмонументалније грађевине хуманизма и ренесансе су Црква Светог Петра у Риму, Лувр у Паризу, Вавел у Кракову, Кремљ у Москви, Палацо Сроци у Фиренци. 

Вајарство и сликарство 

-         Микеланђело Буонаротикипови Мојсије, Давид, Брут.

-         Леонардо да Винчи Мона Лиза и Тајна вечера

-         Рафаело Санти – Сикстнска мадона

-         Тицијан Веничело – Цар Карло V, Човек са плавим очима 

Приватни живот и образовање 

У 15. веку долази до поромене у приватном животу људи. Породица се повлачи из заједничког и окреће личном (приватном) животу, што се најбоље види у начину становања. Просторије у кучи се одвајају, просторије за живот се окрећу ка дворишту, а не ка улици. Отац је имао највише место у породици. Његова улога била је да заштити и збрине породицу. Жене су гајиле децу, надгледале послугу, водиле бригу о кући. Девојке се удају касније него у средњем веку, у просеку са 22 године, а младићи се жене у просеку са 24 године. Породице су имале 5 – 6 – оро деце, смртност на порођајима деце и касније била је велика. 

Образовање доживљава велики успон. Трговци и банкари су увидели значај школовања деце. Нова друштвена елита стицала је образовање учењем латинског језика и проучавањем класичне књижевности, развијајући критичку способност и моралну одговорност. Деца су почетна знања читања и писања стицала код куће, код месног пароха или код приватних учитеља. Велики број сиромашнијих потом је обучаван за посао шегртовањем.

РЕФОРМАЦИЈА
2013/11/18,00:12
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

РЕФОРМАЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,00:14

РЕФОРМАЦИЈА

 

Хришћанска црква је после раскола 1054. године била једина међународна институција. Она није могла тако дуго да одржи свој непомућени углед. Томе су највише допринели њени поглавари – папе. Папе су се често понашали као световни владари, занемарујући духовност и препуштајући се раскошном животу и корупцији. Отуда незадовољство Римокатоличком црквом, испољавано према целокупном свештенству, које је кулминирало у 16. веку. 

Реформација је била верски покрет који је настао у првој половини 16. века у Немачкој чији је оснивач био Мартин Лутер. Лутер је био професор теологије на универзитету у Витембергу, дакле веома добар познавалац хришћанске вере. Он је 1517. године устао против продаје опроштајница грехова (индулгенција). У познатих 95 теза изнетих у спису Спор о моћи и корисности индулгенција оспоравао је право папама да за новац продају опроштајнице грехова, тврдећи да се вредност вере огледа у покајању и признавању грехова. Папа је Лутера искључио из цркве, на шта је Лутер одговорио спаљивањем папске буле 1520. године. Лутер је засновао нову евангелистичку веру, потом уједињену са другим реформисаним верема и названу протестантска. 

Лутер је 1520. године објавио 3 списа: Вавилонско ропство цркве, О слободи хришћанског човека и Позив хришћанском племству немачког народа. Он се залагао за реформе које су састојале у следећем: укидање римског папства, свођење 7 светих тајни на 3 (крштење, покајање и причешће), верска служба мора да буде заједничка радња свештенства и верника, уз симболично певање химне и коначно да црква не може да буде чувар тела Христовог уз помоћ хлеба и вина. 

На сабору у Вормсу 1521. године, уз присуство цара Карла V, племства и свештенства Лутер није успео да одбрани своје учење. Осуђен је Вормским едиктом због одбацивања светих тајни и увреде папе и ескомунициран је (избачен) је из Римокатоличке цркве. Потом се повукао у Варцбург где је превео Свето писмо са латинског на немачки језик. 

Ширење реформације 

Идеје Мартина Лутера брзо су почеле да се шире по свим немачким земљама, а потом и по другим европским државама. Прво системску протестантску теологију осмислио је Филип Меланхтон, а међу његовим следбеницима били су Истранин Матија Влачић Илирик и Улрих фон Хутен. Томас Минцер је био радикалнији, одрекао се Светог писма и проповедао вечни споразум изабраних са Богом и њихову посвећеност Светим духом. 

Ситуацију око реформације покушали су да искористе сељаци, ки су очајно живели и који су у току прве половине 16. века почели са дизањем устанака. Највећи је био устанак сељака у Немачкој 1524. године, познат под именом Велики сељачки рат. Сељаци су тражили ослобођење од кметства, смањење дажбина, повратак општинске земље  и право лова и риболова. Лутер је стао у одбрану племства, а сељаци су сломљени 1525. године. 

Анабаптисти су имали најрадикалније реформисточко учење. Они су били поборници крштавања одраслих, а не док су још деца, одбацивали су служење војске, заступали верску толеранцију, залагали се за заједничку имовину. 

Верски ратови у Немачкој су настављени. Цар Карло V је повео рат против немачких протестантских кнежева, али је био поражен. Аугзбуршким верским миром из 1555. године римокатоличка и протестантска вера су изједначене. Слобода вере призната је кнежевима и феудалцима, али не и сељацима – кметовима, који су били дужни да буду у оној вери у којој је њихов господар. То је тзв. правило "Чија је земља, његова је и вера". 

Калвинизам и англиканска црква 

Калвинизам се раширио у Швајцарској као посебан облик протестантске цркве. Његови утемељивачи су Улрих Цвингли и Жан Калвин. После погибије Цвинглија, Калвин је у свом делу Темељи хришћанства 1536. године проповедао да човек припада Богу, да је човекова дужност да му се жртвује и посредством жртве сједини са њим. Основ свог учења црпио је из Светог писма. Сматрао је да се безбожни тирани морају свргавати са власти и да црква мора бити независна од државе. Из цркве је избацио све што је подсећало на раскош. За разлику од Лутеровог протестантизма који је имао феудално обележје, Калвинов се сматра напреднијим јер је подстицао индивидуализам и слободно предузетништво и тиме помогао развој капитализма. Из Швајцарске се калвинизам проширио и у Француску где су се протестанти називали хугеноти. 

Реформацију на Британско острво, тачније у Шкотску пренео је Џон Нокс. Она се потом проширила и на Енглеску у којој је је протестинзам познат као англиканска црква. Томас Крамер написао је Правила Англиканске цркве. Радикални протестанти у Енглеској – пуританци потрудили су се да енглеску цркву очисте од католичке догме и церемонија. Пуританци су се истицали као поборници моралне дисциплине, строго су одвајали свето од световног, позивали Енглезе да раде суботом и залагали се за једноставније погребне церемоније.

Последице реформације

 Најважније тековине реформације су: 1. разбијање јединства западног хришћанства, тј. римокатолика, и 2. превод Библије са латинског на народне језике, као и вршење службе на народним језицима. Реформа цркве је успела, али на штету јединства римокатоличке цркве. 

РИМОКАТОЛИЧКА ОБНОВА

(КОНТРАРЕФОРМАЦИЈА)

 

Римокатоличка црква била је озбиљно уздрмана реформацијом и зато је брзо морала да реагује како би узвратила ударац и како би повратила вернике под своје окриље и вратила некадашњи углед. Од средине 16. века низом мера римокатоличка црква полако, али сигурно успева да се консолидује. Тај процес насзван је римокатоличком обновом или контрареформацијом. Започео је деловањем монашких редова, а наставио се инквизицијом и верским ратовима. 

Монашки редови 

Римокатоличка обнова почела је оснивањем монашких редова, међу којима је најважнији Језуитски ред (Дружба Исусова), чији је оснивач и вођа био Шпанац Игњацио Лојола. Ред је основан 1534. године. Језуити су донели статут и организовали се у виду војне организације, на челу са генералом. После су долазили провинцијали – управници области и ректори – стараоци кућа. Сви чланови реда прво су морали проћи кроз искушеништво (новцијат) од две године. Ред је неговао психичку и духовну дисциплину засновану на шпанској мистичној традицији. Језуити су били прилагодљиву и методични, добро образовани. Они су се у борби са протестантима служили свим средствима, интригама, сплеткама, претњама и убиствима. Њихов мото био је да циљ оправдава средство. Сузбили су протестантизам у Аустрији, Пољској, једном делу Немачке,  Шпанији, Италији и Француској. У архитектури су поставили темеље барокном стилу. 

Инквизиција 

Централни инквизиторски суд је основан у Риму 1554. године. Њиме је била настављена средњовековна инквизиторска пракса. На најбруталнији начин цркве се уз помоћ инквизиције обрачунавала са протестантима. Жртве инквизиције били су Галилео Галилеј, Кампанела, Бруно, Кеплер и остали. 

Протестантизам је сузбијан и забраном књига. 

Верски ратови 

Су потресали Европу у току 16. и у првој половини 17. века. Француску је погодили 10 грађанских ратова (1562 – 1598.), а најсташнији је био онај када су римокатолики фанатици извршили покољ хугенота у тзв, Вартоломејској ноћи 1572. године. Том приликом било је побијено неколико хиљада хугенота, а Нантским едиктом 1598. године хугенотима је дозвољена слобода вере, али не у Паризу и још неким градовима. Верска слобода хугенота потврђена је Алеским едиктом 1629. године. Број хугенота у Француској сведен је на минимум и Римокатоличка црква у Француској поново је била доминантна. 

Тридесетогодишњи рат (1618 – 1648.) је био најкрвавији рат у Европи до Првог светског рата. Напетост између сверноевропских протестантских и јужноевропских католичких држава довели су до усијања језуити својим радом у Баварској и Хабзбуршкој монархији.. хабзбурговци су постали ватрене присталице римокатоличке обнове. Немачки протестантски кнежеви основали су Протестантски савез 1608. године под вођством фалачког кнеза,  док су католици под вођством баварског војводе основали Католичку лигу 1609. године. Када су чешки протестанти – хусити устали против немачког цара почео је рат. Рат је вођен на територији Немачке и Чешке, а у њему су учествовале Данска, Шведска и Француска. Протестанте су помагале Енглеска и Холандија, а католике Шпанија. Рат је имао 4 фазе – Чешку, Данску, Шведску и Француску. 

          Језуити су преплавили Чешку и постали свемоћни, те је Чешка изгубила сваку самосталност и није је обновила до 1918. године до када је била у саставу Аустрије. Швеђани и Французи су спасили протестанте и нанели пораз Аустрији код Лицена 1632. године. Моћна личност у овом рату на челу аустријске војске био је Алберт фон Валенштајн. Потом су се завадили Швеђани и Французи. Рат ке коначно завршен Вестфалским миром којим су се прошириле Шведска и Француска. Немачким кнежевима и осталим феудалним владарима призната је независност, па је Немачка остала распарчана на око 300 држава и више од 1000 ритерских поседа. Слобода вере призната је протестантима и калвинистима. Рат је разорио Немачку и Чешку, а ојачао Француску,л која је добила Алзас, као и Шведску која је добила Померанију и градове на северу Немачке, а тиме потпуну контролу на Балтичком мору. Француска и Шведска постале су две најјаче државе у Европи.
АПСОЛУТИСТИЧКЕ МОНАРХИЈЕ
2013/11/18,00:18
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

АПСОЛУТИСТИЧКЕ МОНАРХИЈЕ - ТЕКСТ
2013/11/18,00:20

АПСОЛУТИСТИЧКА МОНАРХИЈА

 

      Апсолутистичка монархија је облик државног уређења у којем владари - монарси имају неограничену – апсолутну власт. Сматрано је да је власт монарха божанског порекла.

                 Апсолутистичке монархије су строго централизоване држава у којима све зависи од владара. Владар се ослања на феудалце, државни апарат (службенике) и војску. Уводи се стајаћа војска коју служе сви пунолетни грађани.

     Центар збивања у држави је двор. Најпознатији европски дворови су Версај, Бакимгемска палата, Зимски дворац, Шенбрун.

         Власт је наследна, па се стварају династије. Најпознатије европске династије су Бурбони, Стјуарти, Тјудорови, Хабзбурзи, Хоенцолерни и Романови.  Класични примери апсолутистичих монархија биле су Француска, Енглеска, Аустрија, Пруска, Русија...

     Просвећени апсолутизам је облик апсолутистичке монархије када су владари апсолутисти, али власт користе за извођење реформи од којих напредују држава и народ. Најпознатији просвећени апсолутисти били су Марија Терезија и њен син Јосиф 2 у Аустрији и Петар Велики и Катарина Велика у Русији.

          У време апсолутистичких монархија рађа се и нова култура – барок и класицизам. Барок се одликује са богатим украсима – сликари Рубенс. Класицизам – јасноћа и једноставност, књижевници Молијер (комедије), Расин (трагедије), Лафонтен (басне), сликар Пусен, архитектура – двор Версај. 

ДОБА РЕВОЛУЦИЈА - ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:30
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ДОБА РЕВОЛУЦИЈА - ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:33

ДОБА РЕВОЛУЦИЈА

 

Револуција означава корениту, дубоку промена у области политике, друштва, власти, државног уређења, кулутуре, индустрије. Грађанске, буржоаске револуције извела је буржоазија с циљем доласка на власт, укидања феудализма и обезбеђивања свог капитала.

ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА 

Услед тежње за још већом производњом и напретком људи од друге половине 18. века трагају за техничким решењима која ће заменити људски рад. Године 1765. Џејмс Ват изумео парну машину – најзначајнији проналазак индустријске револуције. Парна машина преопородила је производњу, јер је могла да нађе примену у било ком погону. Најзначајније примене парне машине су Фултонов пароброд и Стивенсонова локомотива.

Текстилну индустрију препородио је проналазак летећег чунка.

Године 1844. Семјуел Морзе патентирао је први телеграф. Бенџамин Френклин изумео је громобран. Луј Брај изумео је писмо за слепе. Луј Дагер изумео је први фотоапарат.

ПОСЛЕДИЦЕ ИНДУСТРИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Већи обим производње, квалитетнија и јефтинија роба, стварање огромног капитала буржоазије, још већи број радника, настанак идеологија либерализма коју прихвата буржоазија и социјализма (творци Карл Маркс и Фридрих Енгелс) коју прихватају радници.

ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:42

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

 

ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:43

ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

 

Почетком 17. века у Енглеској се угасила династија Тјудор, а на власт је дошла династија Стјуарт. Енглеска је почивала на чврстим монархистичким темељима и била је добро уређена централистичка држава. 

Грађански рат и Република 

Сукоб владара и парламента је на томе да ли владар може да убире порезе без дозволе парламента. Када је краљ Чарлс I (1625 – 1649.) хтео да уведе нове порезе, морао је да затражи сагласност парламента. Парламент је дао свој пристанак, али под условом да се претходно потврде његова права. Краљ је издао Петицију о правима (1628.), којом се обавезао: 1. да неће убирати порезе без дозволе парламента и 2. да неће затварати грађане без судске пресуде. Потом је распустио парламент 1629. године који се није састао 11 година и наставио да влада апсолутистички.

 Устанак у Шкотској присилио је краља да сазове тзв. Кратки парламент (1640.), чији је рад трајао само 3 недеље, а одмах затим Дуги парламент, који је радио од 1640 – 1660. године. Парламент се делио на присталице владара – каваљере, и опозицију владару – округлоглавце (по новом начину шишања косе). После погубљења једног краљевог министра и једног бискупа парламент је донео следеће мере: 1. укидају се ванредни судови, 2. парламент се мора састајати најмање једном у три године, 3. порези се не могу убирати без његове дозволе. Таквим одлукама је онемогућена апсолутистичка владавина.

 Краљ није могао да се помири са тим одлукама, те су у земљи створена два непријатељска табора. На страну владара стали су високо племство, англиканска и католичка црква, док су на страни били ново племство, грађанство и пуританска црква. Владарева опозиција није била јединствена: једни су желели само да му ограниче власт, а други поправе свој социјални положај. Тако се енглеска нашла у у првом и другом грађанском рату.

 Личност која је дала обележје овом периоду био је Оливер Кромвел, сеоски племић и пуританац, предводник грађанства. Војнички таленат показао је у биткама против краља код Марстон Мура (1644.) и Незбија (1645.), после којих је краљ побегао у Шкотску. Пошто је одбио да Шкотима потврди ранија права, они су га вратили у Енглеску, али је он успео да опет побегне у Шкотску. Кромвел га је по трећи пут поразио, код Престона (1648.) и притом га заробио.

 Високи суд је осудио краља на смрт 1649. године. Краљ је на суђењу стално понављао да његова власт долази од Бога, а не од народа. Енглеска је проглашена Републиком.

 Кромвел је успешно угушио устанак дигера (копача), и устанке у Шкотској и Ирској. Шкоти су боље прошли од Ираца, који су пружали снажан отпор 4 године и били сурово кажњени спаљивањем села и одузимањем земље. Отуда вековна мржња између Ираца и Енглеза. Кромвел је Шкотској и Ирској силом наметнуо унију са Енглеском. Потом је узео титулу лорда протектора републике.

 У трговинском рату са Холандијом Кромвел је успео да однесе победу и изда Навигациони рат (1651.) по којем само енглески бродови могу увозити инострану робу у Британију. Тако је подстакао убрзани развој енглеске трговине и извојевао превласт на мору. Са успехом је окончао ратове против Низоземске и Шпаније. Умро 1658. године. Наследио га је неспособни син Ричард који није успео да одржи републику.

 Свемоћни парламент је успоставио горњи дом, који је Кромвел укинуо, пчозвао на престо Чарлса II (1660.), сина погубљеног краља и тиме обновио монархију. Краљева власт била је ограниче, задржана су права парламента и грађанске слободе, те је Енглеска постала уставна грађанска монархија.

 Славна револуција

 У енглеском парламенту образовала су се две странке: виговци, представници буржоазије и новог племства, и торијевци, представници старих феудалаца. Оне су зачетнице будућих двеју политичких странака – либералне и конзервативне.

 Краљ Џејмс I је Декларацијом о толеранцији омогућио слободу веросисповести пуританцима и католицима, чиме је изазвао отпор у земљи, те га је парламент збацио 1688. године и на престо поставио Виљема III Оранског. Пошто је бивши краљ побегао у Француску, смена на престолу завршена је без крви, па је цео догађај назван Славна револуција.

 Током 18. века Енглеска је учврстила и проширила права парламента усавршавањем изборног система и одређивањем имовинског цензуса. Енглески парламент састоји се из два дома: горњег, којег чине вирилни (стални) посланици, и доњег, којег чине изабрани посланици. У 18. веку учврстио се парламентарни режим, под којим се подразумевало да краљ краљује, али да не управља. Друга битна одлика тог режима била је да се извршна власт – влада формирала из парламентарне већине.

 Енглеска је имала убрзани привредни развој. Неколико проналазака као што су летећи чунак, парна машина и локомотива омогућила су развој машинске индустрије. Употреба каменог угља и проналазак ткачке машине убрзали су текстилну и машинску индустрију. То и напредак у периоду између 1830. и 1850. године назива се енглеском индустријском револуцијом.

 Енглеска је успела да примири Ирце и да потпуно уједини Шкоте (1707.). Пошто је од Француске одузела колоније у северној Америци, од Шпаније Гибралтар, многа острва у Тихом океану, Аустралију и Нови Зеланд – постала је светска империја, без премца, те је у 19. век ушла као прворазредна светска сила.

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:45
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:48

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

(АМЕРИЧКИ РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ)

 Европске колоније у Америци 

Енглези, Французи и Холанђани основали су више колонија на западној обали северноамеричког континента. Енглеска је у томе предњачила и прва оснвала Џејмстаун у Вирџинији (1607.), Француска Квебек (1608.), а Холандија Њу Амстердам (1614.), док су се Шпанци постепено ширили из Срдње Америке ка северу. Енглези су успели да створ 13 колонија, чији су вечи градови били Њујорк, Бостон и Филаделфија. Енглеска је постепено истикивала Холанђане и Шпанце из Северне Америке, да би у Седмогодишњем рату (1756 – 1763.) одузела Француској све поседе, па је тако стекла контролу над читавом атлантском обалом. 

На челу колонија био је гувернер, чију власт је ограничавала локална скупштина. Северноамеричке колоније брзо су економски и полтички напредовале, те су тешко подносиле централну власт из Лондона.

 Узрок избијања Америчке револуције или Америчког рата за независност била је тежња колонија да се осамостале тј. да се ослободе енглеске власти. Повод је нађен када је краљ Џорџ III (1760 – 1820.) увео нове порезе. Многи производи из колонија су поскупели услед нових пореза и такси. Колоније су поред протеста одговориле бојкотом робе из Енглеске, па је Енглеска многе порезе и таксе укинула, али нека као нпр. за чај је оставила. То је довело до чувене Бостонске чајанке (1773.) када су морнари у море побацали велике количне чаја. 

Ток рата

 Бостонска чајанка и други догађаји довели су до избијања рата између Енглеске и њених колонија у Америци (1775 – 1783.). Енглези су били у предности, јер су имали бројнију, боље опремљенију и дисциплинованију војску, док су амричку чинили добровољци. Енглези су у почетку имали више успеха.

 Американци су 1776. у Филадефији донели Декларацију независности којом је проглашено да су уједињене колоније слободне и независне земље и да прекидају сваку везу са Великом Британијом. Творац декларације био је Томас Џеферсон.

 Американци су затим почели да бележе успехе у рату, пошто је Француска почела да шаље добровољце, оружје и новац. На чело колонијалне војске стао је Џорџ Вашингтон, добар војни командант и организатор. Уследиле су победе у Вирџинији и Северној Каролини (1776.), затим код Принстона и у држави Њујорк (1777.). Француска је 1778. отворено ушла у рат, а придружиле су јој се Шпанија и Холандија. Енглези су поражени ко0д Монмаутз Корт Хауса (1778.) и Винсенса (1779.), а одлучујућу победу Американци су забележили код Јорктауна (1781.). Париским миром 1783. створене су Сједињене Америчке Државе, од Атлантика до Мисисипија, које ће се временом проширити до обала Тихог океана. Енглеска је успела да задржи Канаду. Истакнути Европљани који су учествовали у рату на страни Американаца били су француски генерал Лафајет и пољски борац за слободу Тадеуш Кошћушко. 

Уређење државе 

Уставом из 1787. године завршена је Америчка револуција. Овај Устав је уз мале промене остао на снази до донас. САД су постале заједница конфедералних држава, јер су чланице задржале знатну самосталност. Војска, царина и део финансија били су у надлежности централне власти. Амерички устав је први у свету увео начело поделе власти на извршну, законодавну и судску. Извршну власт имају председник који се бира на 4 године и влада, законодавну има Конгрес који се дели на Представнички дом и Сенат, а судска власт је независна. 

Први председник постао је Џорџ Вашингтон, за председника је биран 2 пута, а трећи пут је одбио да се кандидује. Тада је установљену да се председник може бирати само у 2 мандата. Престоница САД постао је Вашингтон, а главни државни празник – Дан независност установљен је 4. јула, будући да јсу тог дана САД постале независна држава. 

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:50

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

 

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:53

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

 

Просветитељи 

Период у Француској уочи револуције назван је епохом просвећености. Успешне су биле све науке, нарочито филозофија која је развила посебан правац рационализам. Рационалисти су се бавили политиком, залажући се да се у Француској заведе просвећени апсолутизам. Представници просвећеног рационализма били су Шарл Мотескје, Франсоа Волтер, Жан Жак Русо и енциклопедисти – филозоф Дени Дидро и математичар Жан Даламбер. Најзначајније дело Монтескјеа је Дух Закона у којем он предлаже да се Француска уреди као уставна монархија у којој ће власт бити подељена као у САД. Волтер је оштро критиковао политичко уређење Француске и цркву, а нарочито се окомио на богатство цркве и верску нетрпељивост. Русо се прославио делима Расправа о наукама и уметностима, Емил и Друштвени уговор. Овим последњим је инспирисао будуће ауторе Декларације о правима човека и грађанина. 

Просветитељи су у ствари темељно идеолошки припремили фрацуски народ на радикалне промене које је он извршио за време Револуције. 

Ток револуције 1789 – 1794. 

Француска је уочи револуције имала око 25 милиона становника подељених у три сталежа. Први и други сталеж чинили су племство и свештенство и бројали су око 300 000 припадника, док су Трећи сталеж чинили сви остали. Прва два сталежа била су привилегована, имала су власт, била су изузета од плаћања пореза, њихови припадници живели су раскошно. Трећи сталеж био је потпуно обезправљен. На челу државе стајао је краљ Луј XVI са својом супругом Маријом Антоанетом. Краљ је био појам апсолутистичког владара.

 Почетак кризе у Француској почео је за време Луја XV када је Француска почела да губи колоније, а криза је настављена услед раскошног живота краља и његове свите, племства и свештенства, као и вођења скупог рата против Енглеза у Америци. То је француску државну касу потпуно испразнило. Поједини финасијски стручњаци као што је био министар Тиргоа и Некера покушали су да реформама које су подразумевале опорезивање племства и свештенства обезбеде нове приходе за државу, али су све реформе завршавале неуспехом, јер би их краљ стопирао услед противљења племства и свештенства. Пошто решење кризе није пронађено краљ је сазвао Скупштину државних сталежа која није сазивана 175 година и која је требала да му одобри нове порезе и зајмове. Краљ је био убеђен у успех јер се у скупштини гласало по сталежима.

 Скупштина се састала у Версају 5. маја 1789. године. Трећи сталеж је имао исти број посланика као и преостала два, али је увек могао да буде надгласан. Да би избегао надгласавање Трећи сталеж се 17. јуна прогласио народном скупштином, а она је донела одлуку да се не разилази све док Француска не добије усат. Краљев покушај да растера скупштину завршио је неуспехом.

Посланици су затим скупштину прогласили уставотворном. Краљ је окупио војску с циљем да уставотворну скупштину растера. Али ратоборни Парижани су одговорили тако што су заузели и спалили тамницу и тврђаву Бастиљу, симбол краљевог апсолутизма и тираније. Овим догађајем заправо почела је револуција.

 Уставотворна скупштина је потом 5. августа 1789. донела одлука о укидању феудализма. Други значајан акт који је ова скупштина донела била је Декларација о правима човека и грађанина 26. августа 1789. године. Овим актом сви грађани Француске изједначени су пред законом и прописана су њихова права и заштита. Сауверенитет државе почивао је на нацији.

 1791. године уставотворна скупштина донела је Устав. По Уставу Француска је постала уставна монархија. Краљ је добио право суспезивног вета којим је могао да одложи али не и да одбије усвајање закона. Бирачко право било је ограничено на богатије Французе, Француска је подељена на департмане (округе), проглашена је слобода вере, уведене су јединствене мере, новац и судови и централизована је државна управа. Уставотворна скупштина је затим постала Законодавна. 

У овом периоду настале су прве политичке странке у Француској. Најзначајнији су били Јакобинци предвођени Максимилијаном Робеспјером, који су окупљали републиканце. Радикално крило Јакобинаца чинили су жирондинци, а демократско крило монтањари. У Кордиљерски клуб улазила је ситна буржоазија и сиромашни, а предводили су га Жан – Пол Мара Жорж – Жак Дантон. Фејански клуб чинили су монархисти.

 Краљ је максимално користио право суспензивног вета и притом позивао помоћ из иностранства из Аустрије, краљичине домовине. Француска се брзо нашла у рату са Аустријом којој је пришла Пруска. У драматичним тренуцима по Француску и њену револуцију, Јакобинци су предузели одлучан корак. 1792. године ухапсили су краља и укинули монархију. Краљ је са краљицом потом погубљен на гиљотини. Уследили су ратни успеси и победа код Валмија. У овим тешким тренуцима настала је будућа француска химна Марсељеза коју је компоновао Руже де Лил.

 Септембра 1792. састало се законодавно тело – Конвент (скупштину равноправних грађана). Конвент је прогласио републику уз крилатицу Слобода, једнакост, братство.

 Наступио је период Јакобинске диктатуре (1792 – 1794.) у којем су се Јакобинци брутално разрачунали са свим присталицама монархије и противнцима револуције. На хиљаде људи је убијено на гиљотини. Француском су владали истакнути чланови Ковента. Извршна власт је била у рукама Комитета за јавну безбедност и Комитета јавног спаса. Јакобинци су почетком 1794. године успели да протерају непријатеље из Француске. Јакобинци су 1793. донели републикански и демократски Устав . овим уставом који није ступио на снагу предвиђао је опште право гласа, федерално уређење, изгласавање важних закона путем референдума, слободу штампе и личне слободе. Јакобинска диктатура је због свега овога представљала врхунац револуције.

 Због великог терора који су вршили, Јакобинци су постали веома омрзнути.  Због тога су чланови Комтитета јавног спаса организовали заверу 1794. и вође Јакобинаца Роеспјера, Сен Жиста и Кутона ухапсили и послали на гиљотину.

 Ток револуције од 1794 – 1799. године

 Сломом Јакобинацареволуција је ушла у мирнију фазу и сплснуо је револуционарни занос. Власт је преузела крупна буржоазија која је је 1795. године донела нови Устав. Овај Устав задржао је републиканско уређење, али је укинуо опште право гласа. Законодавна власт припала је Савету, а извршна Директоријуму који се састојао од 5 директора. Уставом је власт била сконцентрисана у рукама имућнијег дела Француза.

 Директоријум је имао успеха у војним и дипломатским пословима. Французи су били веома успешни у ратовима са Пруском, Холандијом, Шпанијом и Аустријом. У тим ратовима стасала је једна нова веома способна генерација официра предвођена Наполеоном Бонапартом. Унутрашње  политичке борбе у Директоријуму искористио је Наполеон који је 1799. године извршио државни удар. Власт су прееузела тојица конзула – Наполеон, Сијес и Роже – Дико. Потом је донет нови Устав којим су дата велика овлашћења првом конзулу Наполеону.

 Наполеоновим преузимањем власти Револуција је била завршена, али то не значи да су њене идеје убрзо заборављена. Напротив, Наполеон који се сматрао сином револуције, настојао је да њене тековине учврст, а кроз своја освајања и прошири.

НАПОЛЕОНОВО ДОБА
2013/11/18,22:34
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

НАПОЛЕОНОВО ДОБА - ТЕКСТ
2013/11/18,22:36

НАПОЛЕОН БОНАПАРТА

 

Освајања 

Наполеонов успоне почео је у време Револуције у Француској када је Француска била изложена нападима непријатељских држава. Истакао се у ратовању са Аустријом у северној Италији. Француска војска ушла је у Милано и од освојених области прогласила Ломбардијску републику. Аустрија је присиљена на мир у Кампо Формију 1797. године. Од освојених италијанских територија у Ломбардији Наполеон је створио Лигуријску и Цисалпијску републику, анектирао Белгију и Јонска острва, препустивши Аустрији Венецију, Истру и Далмацију. 

Ускоро је обновљен рат против Енглеске, Аустрије и Русије. Французи су заузели Рим и прогласили Римску републику (1798.). Потом је Бонапарта освојио Египат из стратешких разлога. Французи су се из Египта повукли 1800. године, после пораза од енглеске флоте адмирала Нелсона код Абукира. Аустријски надвојвода Карло нанео је пораз у долини Рајне француским генералима Журдану и Масену. Тада је руски генерал Суворов, пошто је нанео пораз Французима  у Италији, извео чувени прелазак из Италије у Швајцарску, преко превоја Свети Готхард, што је сматрано великим војним подвигом. Одлуком Раштатског конгреса (1799.), Француска је задржала своје границе на Рајни, Пиринејима и Алпима. 

Наполеон се тиме није задовољавао, већ је и он преша Свети Готхард, освојио Милано, тукао непријатеља код Маренга и сасвим протерао Аустријанце из Италије. Армија генерала Мороа заузела је Минхен (1800.). Споразумом у Линевилу (1801.) Аустрија је признала одредбе Мира у Кампо Формију и Французима уступила Тоскану. Споразумом у Амијену (1802.) Француске и Енглеске, Египат је враћен Турској и Французи су признали Републику Јонских острва. На почетку 19. века Наполеон је владао Француском, Белгијом, Холандијом, Немачком западно од Рајне, Швајцарском и великим делом Италије. 

Успоне Наполеона био је вртоглав. Уставом из 1799. постао је први конзул, 1802. постао је доживотни конзул, а 1804. папа Пије VII га је у катедрали Нотрдам у Паризу прогласио за цара свих Француза. У завршном крунидбеном чину Наполеон је сам себи ставио круну на главу, показујући тиме да је изнад папе. Француска је тако постала грађанска монархија. 

Године 1805. Наполеон је прогласио Италијанску краљевину и Милано понео њену круну. Птом је Лигуријску републику и Ђенову присајединио Француској. Ове промене присилиле су Енглеску, Русију, Аустрију и Шведску да створе коалицију против Наполеона, док је Пруска остала по страни. 

Наполеонова флота доживела је тежак пораз од Енглеза код рта Трафалгара, чиме је Енглеска стекла трајну предност на мору. Енглеску флоту у овој бици предводио је чувени адмирал Хорације Нелсон. 

На копну Наполеон је био доминантан. Савладао је непријатеља код Улма, ушао у Беч и страховито потукао аустријско – руске трупе код Аустерлица. Миром у Пожуну(Братислави) Аустрија је Наполеоновој Краљевини Италији предала Венецију, Истру (без Трста) и Далмацију. Свето римско царство нестало је 6. августа 1806. а многе немачке државице образовале су Рајнску конфедерацију под окриљем Француске. 

Пруска се остеила угрожена па је ушла у рат, али је поражена код Јене и Ауерштата. Наполеон је ушао у Берлин и Саксонију прикључио Рајнској конфедерацији. После победе над пруско – руским трупама код Фридланда пала је и источна Пруска и Наполеон се нашао на граници са Русијом. Миром у Тилзиту (1807.) између Француске и поражених Пруске и Русије створено је Варшавско војводство, под окриљем Француске. 

Немоћан да је војно порази, Наполеон је Енглеској завео тзв. континенталну блокаду, верујући да ће је тако довести до економског слома, али у томе није успео. 

Енглези су успели да 1809. увуку Аустрију у рат против Француза, али је и овога пута он по њу био поразан. Потпуним поразом код Ваграма, Аустрија је потписала Мир у Шенбруну, којим је Салцбург предала Баварској, западну Галицију Варшавском војводству, источну Галицију Русији. Од јужнословенских области Наполеон је створио Илирске провинције. 

Поход на Русију 

Наполеон је оптужио Русију да непоштује блокаду Енглеске и запретио јој. Русија је стога морала да напушта рат са Турском и склопи Букурешки мир (1812.). У нападу на Русију Наполеон је располагао са 450 000 искусних војника. Пошто је заузео Смоленск, Маполеон је поразио трупе генерала Кутузова код Бородина (7. септембра 1812.), али је и сам имао велике губитке. Затим је ушао у Москву, коју су пред његовим очима спалили прерушени руски војници. Руски цар се са војском и народом повукао, и пошто није желео да попусти Наполеон се са војском морао повући. Преко Њемена је прешло само 50 000 војника, остали су изгинули или промрзли на оштрој руској зими. 

И поред овог пораза, Наполеон је наставио рат. Русији су пришле Пруска и Аустија и у бици народа код Лајпцига (октобар 1813.), савезници нанели пораз Наполеону. Енглески командант Артур Велингтон је из Шпаније, преко Пиринеја упао у Француску. Савезници су заузели Париз 31. марта. Наполеон је абдицирао 11. априла и споразумом у Фонтеноблу био присиљен да буде само владар малог острва Елбе. 

Наполеон се искрцао на обалу Француске 1815. године. Пришли су му многи одани војници и команданти. Његова нова владавина од 100 дана завршила се неуспехом. Коначно је поражен у бици код Ватерлоа (Белгија). Сигурности ради, под командом Енглеза Наполеон је протеран на далеко острво у Атлантику Света Јелена, где је и умро 1821. године. 

Уређење Француске у доба Наполеона 

Наполеон је био успешан администратор, вешт дипломата, ненадмашан војсковођа и веома дарежљив према блиским рођацима. 

Наполеон је централизовао Француско царство. Два устава, из 1799. и 1802. године, дала су му неограничену власт. Све институције биле су њему подређене – Државни савет, министри, Сенат, Законодавни дом и префекти. Француски правни стручњаци израдили су Грађански законик (1804.), Закон о грађанској процедури (1806.), Трговачки закон (1807.) и Закон о кривичном поступку (1810.). Они су чинили чувени Наполеонов кодекс. 

Наполеонов кодекс је омогућио да држава постане моћна, уводећи дисциплину, поредак, брзо суђење, грађанску једнакост и слободу вероисповести. Њиме су нађена решења за измирење институција феудалног и буржоаског, монархистичког и републиканског уређења, посредством различитих правних мера. 

Економија је била Наполеонова слабија страна. Војне операције односиле су сав буџет, али су многи намети покореним територијама спасавали француске финансије. 

Образовању је поклоњена већа пажња стварањем Централног универзитета (1806.). У друштвеним односима Наполеон је увео хијерархију почасних титула. 

Француска револуција и Наполеонови ратови изазвали су многе промене у Европи. Феудална Европа се упознала са тековинама француске револуције, што је био сигнал еврпоским буржоазијама да крену у борбу за укидање феудалних односа. Ипак тај процес ће бити веома дуг, јер је Наполеоновим сломом у Европи дошло до рестаурације феудалних односа.

ЕВРОПА 1815 - 1848. ГОДИНЕ
2013/11/19,00:11
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЕВРОПА 1815 - 1848. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/19,00:13

БЕЧКИ КОНГРЕС

 

Бечки конгрес је сазван из разлога да се обнове феудални односи и да се донесу мере које ће допринети да се идеје француске револуције и појаве владара као што је Наполеон више никада не десе. Циљ конгреса био је успостављање легитимних права владара и одржање ранотеже европских држава. 

Конгрес је радио 8 месеци током 1814. и 1815. године. Њиме је установљен појам велике силе, који значи да неке државе располажу војном силом која надмашује силу осталих земаља. Статус велике силе добиле су Енглеска, Француска, Аустрија, Русија и Пруска. 

Бечки конгрес је највећи мировни конгрес у 19. веку, пошто је окупио више од 200 представника разних европских држава. Одржан је у дворцу Хофбург. 

Француска је сведена на границе из 1792. године. Краљевина Пољска је ствљена под управу руског цара. Пруски владар је за предате територије у Пољској за узврат добио део северне Саксоније, Померанију, Вестфалију и област до Рајне. Русији су припале Бесарабија, Финска и део Варшавског војводства. Енглеској су додељене Малта, Цејлон, Тринидад и право заштите Јонских острва. Аустрији су враћене све територије (Ломбардија, Венеција, Илирске провинције, баварски Тирол, кнежевина Салцбург) и добила је део Галиције. 

Бечки конгрес није решавао питања уједињења Италије и Немачке. Од Бечког конгреса почиње период рестаурације, огледан у повратку племства и свештенства и монархија. 

Света алијанса 

Руски цар Александар I, аустријски цар Франц I и пруски краљ Фридрих Вилхелм III склопили су септембра 1815. савез – Свету алијансу. Три европска владара договорила су се да брину о својим народима у складу са Христовим учењем. При склапању савеза исказивали су намеру да се боре против револуционарних покрета, што су касније и чинили. Клеменс Метерних, аустријски министар спољних послова, касније канцелар, уз руског цара, творац је овог полтичког система. Циљ Свете алијансе био је да се сачува поредак у Европи, успостављен одлукама Бечког конгреса. Таква политика позната је као принцип легитимизма. 

Од конгреса у Тропау 1820. и Лајбаху/Љубљани 1821. Света алијанса доноси одлуке да интервенише где год су законити режими били у опасности. То је урађено у Шпанији, Напуљу и Пијемонту. 

РЕВОЛУЦИЈЕ ОД 1830 – 1848. ГОДИНЕ 

Јулска револуција 

Падом Наполеона Француска се вратила класичној монархији. грађанство и сиромашни слојеви били су потпуно потиснути. Када је краљ Шарл X распустио скупштину и донео указе који су били штетни по буржоазију, јула 1830. избила је револуција у Паризу. Краљ је био принуђен да се одрекне престола и напусти земљу. Буржоазија је спречила проглашење републике, задржала је монархију и за краља довела Луја Филипа Орлеанског. Јулском револуцијом коначно је укинут феудално – апсолутистички поредак, а буржоазија је преузела вођење државе. 

Грчка револуција 

Срби су на Балкану први подигли револуцију (1804.), али су Грци први створили независну и међународно признату државу. 

Грци нису имали своју државу од пада Византије 1453. године. Подстакнути Србима, Грци су у Одеси (1814.) основали друштво Филики хетерија (Дрштво пријатеља), које је имало за циљ ослобођење Грка од Турака. 

Хетерија је организовала побуну у Влашкој и Молдавији, која се пренела и у Грчку (1821.). Рат против Туракја трајао је 8 година, понајвише на Пелопонезу. Грци су се храбро бориле, али су имали и честе поразе од надмоћније турске војске. Европа заинтересована за античку прошлост, помагала је Грке. Енглески песник лорд Бајрон учествовао је у рату за грчко ослобођење. Рат је окнчан 1829. године, а следеће 1830. Грчка је добила независност. Најистакнутије личности грчке револуције били су Теодорис Колокотронис и Јоанис Каподистријас. 

Кнез Милош је помагао Грке тако што је у Београду откупљивао од Турака грчко робље и враћао их кућама. Новчано је помогао отварање Универзитета у Атини. Због тога му је први грчки краљ Отон I  доделио орден Светог Спаситеља. 

Белгијска револуција 

Јулска револуција имала је великог одјека у Уједињеним провинцијама Низоземске. Белгијанци су били незадовољни холандском управом, па је после једног сукоба омладине и власти у Бриселу дошло до устанка (1830.), који је брзо захватио и остале белгијске градове. У Бриселу се састала Скупштина која је донела либералан устав (према њему је у Србији написан Сретењски устав) и прогласила Белгију независном државом. Белгија је постала уставна монархија. Године 1839. белгија и Холандија поделиле су Луксембург.

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ
2013/11/19,00:16
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/19,00:18

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ

 

Револуција 1848/49. која је захватила више европских земаља имала је два битна узрока – социјални и национални. Привреда је напредовала, а друштво је стагнирало. Многи народи били су под страном влашћу, без своје државе. Негде су били обједињена оба узрока. 

Револуција 1848/49. у Француској 

Јулска монархија у Француској била је у привредној и политичкој кризи. Немири су избили у Паризу фебруара 1848. године, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Незадовољни Парижани кренули су на двор, а краљ Луј Филип се одмах одрекао престола и побегао у Енглеску. Јулска монархија је срушена, а побуњеници су прогласили Другу републику. За председника републике изабран је Луј Наполеон Бонапарта. 

Радници, предвођени Лујом Бланом, изборили су се за оснивање тзв. државних радионица, али је обај експеримент убрзо пропао. У тродневном сукобу радника и буржоазије генерал Кавењак је растерао раднике, а Луј Блан је морао да се склони у Енглеску. 

Француска је добила и један од најдемократскијих устава, којим је потврђено опште право гласа. 

Ни Друга република није дуго трајала. Укинута је 1852. године, када се после изведеног државног удара Луј Наполеон Бонапарта прогласио за цара Наполеона III (1852 – 1871.). 

Револуција 1848/49. у Немачкој 

Идеје из Француске брзо су се шириле ка истоку. Већина малих немачких држава се од 1834. налазио у царинском савезу. Ово лабаво јединство није задовољавало Немце, али они још нису били спремни за одлучујући корак ка уједињењу. Немири су захватили престоне градове свих немачких држава, а највише у Келну, Берлину и Франкфурту на Мајни. У Берлину су демонстранти натерали пруског краља да образује либералну владу и укине цензуру. Тражена је слобода штампе, окупљања и дозвола за рад странака. 

Пруски краљ Фридрих Вилхелм IV исказао је спремност да стане на чело немачког уједињења у време када се састала Свенемачка скупштина у Франкфурту. Пораз револуције у Бечу охрабрио га је да либералну владу замени ултраконзервативном. Када му је скупштина, пошто је донела устав, понудила круну Немачке, која би била демократско федерално царство, он ју је одбио. Тако је покушај Немаца да се уједине пропао.

Револуција 1848/49. у Италији 

Италија је још више била разједињена од Немачке, пошто није имала ни конфедерацију, ни царински савез. Уз то њене најбогатије провинције Ломбардија и Венеција припадале су Аустрији. 

Револуција је почела на југу, у најсиромашнијој области, Сицилији, почетком 1848., са захтевом да се одвоји од Напуљске краљевине. Револуција се потом проширила и на аустријске области, а најжешћа је била у Милану и Венецији. У Венецији је обновљена Република Светог Марка а за председника је изабран Данијеле Манини. Пијемонт је потом објавио рат Аустрији, али је изостала подржка папе. Аустријски генерал Радецки поразио је Пијемнот код Кустоце 1848. и код Новаре 1849. године. Пијемонт је морао да плати велику ратну штету, а краљ Карло Алберто да препусти власт сину Витору Еманулеу II. То је изазвало побуну у Риму, из којег је папа побегао, а уставотворна скупштина је прогласила Римску републику (1849.), која је трајала 6 месеци. 

Аустрија је угушила Венецијанску, а остале католичке земље Римску републику, у чијој се одбрани посебно истакао Ђузепе Гарибалди. 

Револуција 1848/49. у Аустрији 

Монархију је захватила стагнација, а затим и опадање моћи. 

Немире је започело пољско племство у Галицији, а затим су избили у Кракову (1846.). У марту 1848. избили су немири у Бечу и Прагу, да би се пренели у Будим и Пешту. У Бечу су побуњеници тражили устав. Метерних је био присиљен да поднесе оставку и оде у Енглеску. Потом је цар издао манифест, којим је укинуо цензуру штампе и обећао устав. 

Хабзбурзима су највећи непријатељи били Мађари, чију је побуну угушила војска до октобра 1848. године. Потом је, под притиском министра Феликса Шварценберга, уследила смена на престолу. 

Мађарски и словенски национализми, пре свих српски, дали су револуцији посебно обележје. Мађари су се борили против Немаца за стварање националне државе, Срби против Мађара за стицање аутономије, коју су од Пеште тражили и Хрвати. Револуцију у Угарској предводило је племство окупљено у сабору (дијети). Законима донетим у сабору, у марту 1848. Угарска је добила нову владу и аутономију. Угарске је 1849. године проглашена независном републиком са Лајошем  Кошутом на челу, али је опстала само 4 месеца.  Мађари су против себе имали Аустрију, Србе, Хрвате и Чехе. У сукоб се умешала и Русија, позвана у помоћ од аустријског цара Франца Јозефа. Руска војска је поразила Мађаре у бици код Вилагоша. 

Последица револуције у Угарској било је ослобађање сељака феудалних обавеза и продаја земље под повољним условима

УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ И НЕМАЧКЕ
2013/11/19,00:19
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ И НЕМАЧКЕ - ТЕКСТ
2013/11/19,00:21

УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ

 

Италија је средином 19. века била подељена на 9 држава. Покушај уједињења у револуцији 1848/49. није успео. Борбу за уједињење Италије повео је Пијемонт или Краљевина Сардинија, на чијем челу је била италијанска династија Савоја. 

Најважнија личност италијанског уједињења био је Камило Бенцо ди Кавур. Био је уредник часописа Il Risorgimento (Ил Ризорђименто - Препород), чије име је преузео ујединитељски покрет. Председник владе постао је 1852. године и брзо поставио привреду земље на здраве основе, изменио устав и приближио политички живот парламентаризму. 

Придобијање француског цара Наполеона III и вешто вођење политике током уједињења, донели су му углед једног од најуспешнијих дипломата 19. века. Уступање Савоје и Нице Француској била је надокнада за подршку Француске. 

Када је Аустрија затражила разоружање војске Пијемонта, отпочео је краткотрајан али крвав рат. Пијемонтске и француске трупе поразиле су аустријску војску у биткама код Мађенте и Солферина (1859.). Потом су се Наполеон III и аустријски цар Франц Јозеф II састали у Вилафранки и склопили примирје, које потписано миром потписаним у Цириху. Ломбардија је припала Француској, али ју је Наполеон III препустио Пијемонту, док је Венецију задржала Аустрија. 

Крваве битке код Мађенте и Солферина, подстакле су Швајцарца Анри Динана, сведока тих битака, да 1863. у Женеви оснује Црвени крст. Следеће године потписана је Женевска конвенција, којом се зараћене стране да штите рањенике и да им обезбеде лекарску помоћ. 

У исто време трајале су револуције у војводствима Парми, Модени и Тоскани, где су на миран начин уклоњени владари. Потом су 3 војводства 1860. године прогласила уједињење са Пијемонтом.

У Торину се састао први национални парламент, које је марта 1861. године прогласио оснивање Краљевине Италије. Кавур је постао први председник владе, али је ускоро умро. Устав Пијемонта прихваћен је као устав Краљевине Италије. Гарибалдијев покушај да освоји Папску државу (1862.) завршио се неуспехом. 

Други део италијанског уједињења остварен је у савезу са Пруском. У новом рату са Аустријом, Краљевина Италија доживела је тежак пораз код Кустоце и на мору код Виса, 1866. године. Не успевши ратом, Италија је извршила уједињење дипломатијом. Захваљујући пруској победи над Аустријом код Садове, Италија је успела да присаједини Венецију (1866.). Када је 1870. повучена француска војска из Рима и у њега уђла италијанска, Италија је добила нову престоницу – Рим. Папи је остао само Ватикан, изгубио је световну, а задржао само духовну власт. Тиме је процес италијанског уједињења завршен. 

УЈЕДИЊЕЊЕ НЕМАЧКЕ 

Немачка је средином 19. века била подељена на 34 државе и 3 слободна града – Хамбург, бремен и Либек. И покушај Немаца да се уједине током револусије 1848/49. је пропао, пре свега због неодлучности Пруске, најмоћније немачке државе да се стави на чело уједињења. Ривалство немачких држава, пре свих Пруске и Аустрије, било је највећа сметња уједињењу. 

Доласком Вилхелма I на престо Пруске (1861.) и Ота фон Бизмарка за председника владе и минстра спољних послова (1862.) започете су припреме за немчко уједињење. Бизмарк је уз помоћ шефа генералштаба Хелмута фон Молткеа створио модерну и јаку војску. Војска је постала добро наоружана, сјајно вођена, комникацијски опремљена тада најсавременијим средствима, тако да се Бизмарк уз велику подржку јавног нњења могао упустити у ратове. Уз то Бизмарк је Пруску и добро дипломатски припремио. 

Најпре су Пруска и Аустрија заједно водиле рат са Данском и одузеле јој провинцију Шлезвиг – Холштајн (1864.). Може се рећи да је овај рат са слабашном Данском Бизмарку послужио да испроба моћ пруског оружја.

Затим се Пруска разрачунала са главном сметњом – Аустријом. У једној од највећих битака 19. века код Кениграца (Садове), 3. јула 1866. године Пруска је Аустрији нанела тежак пораз и преузела водећу улогу у немачком уједињењу. Миром у Прагу Пруској су припојени Шлезвиг – Холштајн, Хановер, Хесен – Касел, Насау и Франкфурт. Створен је Севернонемачки савез под вошством Пруске. 

Бизмарк је дипломатском вештином најпре изоловао Француску, а затим је изазвао за рат. Молтке је брзо мобилисао војску. Две моћне војске судариле су се код Седана (септембра 1870.). Пруска војска до ногу је потукла Французе, цар Наполеон био је у бици заробљен, а потом су Пруси ушли у Версај. Ту је 18.1. 1871. године проглашено уједињење Немачке, тј. створено је Друго немачко царство (Други Рајх, Први је постојао у средњем веку, Трећи за време Хитлера) на челу са Вилхлмом I као немачким царем. Мировним уговором у Франкфурту, Немчкој су припојене провинције Алзас и Лорен (индустријски најразвијеније области Француске), а Француској је наметнута и огромна ратна одштета. 

Немачка је постала најмоћнија држава у Европи. Она је била ауторитарна држава, јер је владу није именовао парламент већ цар и она је њему била одговорна. Бизмарк није био само најмоћнија личност у Немачкој (по уједињењу је постао премијер – канцелар Немачке), већ и најуваженији државник друге половине 19. века. Развој немачке индустрије, посебно тешке био је изузетан и она је у томе дуго предњачила.

ГРАЂАНСКИ РАТ У САД
2013/11/19,00:23
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ГРАЂАНСКИ РАТ У САД - ТЕКСТ
2013/11/19,00:26

ГРАЂАНСКИ РАТ У САД 

 

Узроци рата су многобројни и сложени, али се углавном могу свести на економске супротности између северних држава, којима је доминирала индустрија, и јужних држава, које су биле оријентисане на пољопривреду. У јужним државама главну реч водили су велики земљопоседници с радном снагом коју су сачињавали црни робови. Њима је главни извор прихода било пласирање памука и других пољопривредних производа на страна тржишта, те су се залагали за слободну трговину и ниске царине. На Северу су индустријалци углавном задовољавали домаћу потражњу, па им је у интересу била протекционистичка економска политика с великим заштитним царинама.

Те супротности су почеле све више да излазе на видело када су се САД прошириле на запад северноамеричкогконтинента, односно с демографским променама захваљујући којима је Север стекао предност у односу на Југ. Политичари с Југа су настојали да очувају свој положај инсистирањем да се на новим територијима уведе ропство, што је довело до реакције у облику аболиционистичког покрета који се залагао за укидање ропства на целој територији САД. Иако је испочетка већина северњачких политичара аболиционизам сматрала шачицом екстремиста, поступно су почели да користе његове аргументе у расправама о будућности САД, што је многе политичаре на Југу натерало да почну да користите аргументе екстремиста који су заговарали отцепљење од САД и стварање нове конфедерације у којој ће ропство бити очувано.

Супротности, којима је битан подстицај дала победа САД у америчко-мексичком рату, су крајем 50-тих година 19. века ескалирале у оружане сукобе између аболициониста и присталица ропства на новим западним територијима. Због тога је у САД створена Републиканска странка, коју су испочетка сачињавали екстремни аболиционисти и леви радикали, да би се око ње поступно окупили сви северни политичари незадовољни статусом кво. Један од њих је био и Абрахам Линколн, који ће године 1860. као њен кандидат бити изабран за председника САД.

Линколнов избор за председника је био повод држави Јужна Каролина, којом су доминирали екстремни сецесионисти, да прогласи отцепљење од САД крајем 1860. Њој се придружило неколико других држава које су прогласиле Конфедерацију на челу с бившим федералним министром рата Џеферсоном Дејвисом. У то време је истицао мандат председнику Бјукенану, који као припадник углавном проробовласничке и пројужњачке Демократске странке није учинио ништа како би спречио распад Уније, односно преузимање војних и других федералних објеката од стране сецесионистичких држава.

Међу малобројним објектима који су остали под федералном контролом био је Форт Самтер, тврђава која је бранила приступ луци Чарлстон у држави Јужна Каролина. Недуго након што је Линколн преузео мандат, екстремни сецесионисти су извршили напад на Форт Самтер и присилили посаду на предају. Та ескалација политичке кризе у оружани сукоб била је повод Линколну да сецесионисте прогласи побуњеницима и упути позив за мобилизацију у циљу њеног смиривања, што је де факто било проглашење рата.

Све до тог тренутка веровало се да ће се сукоб решити мирним путем, било тако што ће Север дозволити Југу да се отцепи и настави свој начин живота, било тако што ће уступцима натерати сецесионисте да промене одлуку, поготово зато што је одређен број робовласничких држава или остао веран Унији или одлучио да причека с одлуком. Но, објава рата је довела до тога се све државе сврстају на једну или другу страну. Део тзв. граничних држава је након Линколнове објаве стао на страну Југа, укључујући Вирџинију која је граничила с главним градом Вашингтоном. 

Спочетка су обе стране, поготово Југ, веровале да ће се рат завршити брзо, након једне одлучне битке. Но, убрзо се испоставило да сукобљене стране то једноставно нису биле у стању. САД је пре рата имала малобројну професионалну војску, чији је већи део остао веран Унији, док је мањи део - поготово најбољи и најспособнији официри - прешао Југу. Те снаге су врло брзо утопљене у неискусним добровољачким милицијама којима су, поготово на Северу, командовали официри именовани из политичких разлога уместо стручних. Исто тако, чак су и професионални официри користили тактику научену из Жоминијевог уџбеника наполеонске ере, не узимајући у обзир нагли развој ватреног оружја, односно повећану брзину, домет и прецизност која је битке учинила далеко крвавијима у односу на претходне сукобе.

Све то је изашло на видело већ у првој великој бици код Бул Рана, која је завршила победом Југа, али након које победничка војска није могла марширати на Вашингтон и натерати Север на предају. У међувремену је Север започео поморску блокаду и кампању заузимања јужњачких лука која ће с временом довести до економског исцрпљивања Конфедерације. На западним бојиштима су северњаци имали више успеха, поготово када је генерал Грант започео поступно запоседање стратешки кључне долине Мисисипија, односно Југу нанео први значајнији пораз у крвавој бици код Шајлоа у пролеће 1862. године

На источном бојишту је команду над снагама Уније преузео генерал Џорџ Маклелан, врло ефикасан администратор и популаран међу својим војницима, али потпуно неспособан на бојном пољу. То се показало за време похода на Ричмонд у пролеће 1862. године када је наредио повлачење са самих прилаза јужњачког главног града. Генерал Ли, који је у то доба постао командант снага Југа, сматрао је да Југ не може победити у рату који се водио на његовој територији, те да је нужно извршити офанзиву на Север и тако Унију присилити на мир. Први такав покушај је у септембру 1862. године довео до крваве битке код Антитама. Иако је њен резултат био тактички неодлучен, Линколн ју је прогласио победом и искористио као прилику да донесе Прокламацију о еманципацији, којем је де факто укинуто ропство над свим јужњачким територијама под северњачком окупацијом.

Тај је проглас из темеља променио виђење рата у светској јавности. Испочетка се на њега гледало као на чисто уставни спор, у којем су многи симпатизирали слабији Југ и признавали му право на независност. Но, када је укидање ропства наведено као један од северњачких ратних циљева, подршка за Југ је нагло спласнула, поготово у Уједињеном Краљевству и Француској, чије су владе дотада размишљале о посредовању, па чак и војној интервенцији у корист Југа.

Након две неуспеле северњачке офанзиве у Вирџинији, Ли је средином 1863. године још једном покушао инвазију на Север. Он је довео до битке код Гетисбурга у којој је Југ тешко поражен. Готово истог дана Грант је заузео Виксбург чиме је цели ток Мисисипија стављен под северњачку контролу и Конфедерација пресечена напола.

Након тога је свима било јасно да се, објективно гледано, рат не може завршити друкчије него јужњачким поразом, али је влада у Ричмонду наставила борбу, сматрајући како ће незамисливо велики губици у људству рат учинити непопуларним међу гласачима у северним државама те их натерати да на председничким изборима године 1864. окрену леђа Линколну и подрже демократе, чији је кандидат Маклелан био заговорник мировних преговора, укључујући опцију да Југ споразумно напусти Унију.

Те су наде кратко време биле основане, након што је Грантова спектакуларна офанзива у Вирџинији у пролеће 1864. године довела до тешких губитака у северњачким редовима и дегенерисала у позициони рат пред вратима Ричмонда. Али на западном бојишту је у то време северњачки генерал Шерман успешно пробио јужњачке линије, продро у Џорџију, освојио Атланту и започео злогласни Шерманов марш приликом кога су опустошене државе Џорџија и Јужна Каролина, а Конфедерација лишена својих кључних пољопривредних и других ресурса.

Након што је Линколн поново изабран за председника, а јужњачке редове почела да мучи глад и несташица свих могућих намирница, крај рата је био само питање времена. У пролеће 1865. пробијене су јужњачке линије пред Ричмондом, који је убрзо пао у северњачке руке, чиме је влада Конфедерације де факто престала постојати. Главнина јужњачких снага се убрзо након тога предала генералу Гранту код Апоматокса, што се узима као формални завршетак грађанског рата. 

Крај рата није сам по себи значио крај политичке нестабилности у САД. Недуго након проглашења победе Линколн је пао као жртва атентата, а наследио га је потпредседник Ендру Џонсон, јужњачки демократа веран Унији, чија је помирљива политика према окупираним јужним државама била трн у оку радикалним републиканцима који су доминирали Конгресом. Јужне државе су постепено вратиле пуноправно чланство у Унији у процесу Реконструкције, завршеним споразумом северних и јужних политичара на рачун ослобођених црних робова који су потпали под систем расне сегрегације.

Амерички грађански рат представља најкрвавији рат у америчкој историји, ако се у обзир узме искључиво број америчких жртава. Иза себе је оставио дуготрајне економске и демографске последице, поготово на опустошеном Југу који се није опоравио све до последње четвртине 20. века.

С друге стране, рат је коначно установио САД као праву националну државу - не само што је једном заувек установљен уставни примат федералне над државним властима, него су и у културном смислу САД постале јединствени простор чији су се становници сматрали грађанима властите националне државе. Рат је такође послужио и за установљавање целог низа реформи управе и јачање улоге федералне државе у свакодневном животу, чиме су САД дошле на исти ниво, односно премашиле друге модерне државе у тадашњем свету. Због тога се амерички грађански рат често назива Другом америчком револуцијом

ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА
2013/12/04,20:09
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2013/12/04,21:09

ОСМАНСКО ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Највећи освајачки успеси

 

Турска је постигла у 16. веку за време султана Селима I (1512 – 1520.) и Сулејмана II Величанственог (1520 – 1566.). 

Сулејман II Величанствени (1520 – 1566.) се сматра највећим европским владарем 16. века. Турци су 1521. године освојили Београд, 1522. године Родос, 1534. Багдад, 1541. Будим, 1551. Триполи, 1552. Банат, а при заузимању Сигета 1566. године султан је умро. Претходно 1517. године Турци су заузели и Каиро. Турска је тако освојила скоро цео Балкан, Ирак, Египат и каснијие 1574. Тунис и учврстила се на три континента контролишући Црно, Црвено и источни део Средоземног мора. Турска је постала велика сила, мада је право да добије овај статус изборила тек на Париском конгресу 1856. године.

 Турска је била значајна поморска сила све до битке код Лепанта 1571. у којој је шпанско – млетачо – папска флота нанела турској флоти велики пораз и разбила легенду о османској непобедивости на мору. Уследио је још један пораз од Аустрије у Дугом рату 1593 – 1606. у којем су Турци после пораза код Сиска изгубили део територија у Подунављу,а миром на реци Житви Аустрија се ослободила плаћања трибута – данка који се плаћа победнику од 1547. године.

УРЕЂЕЊЕ ОСМНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА

 Административна подела

 Османско царство било је централизована држава. Престонице Царства биле су Бруса, Једрене и Цариград. Турска је била подељена на три управне установе: беглербеглуке (касније ејалете), санџаке и нахије. Ширењем Царства број беглербеглука је растао, почетком 17. века их је било највише 32. Беглербеглуком је управљао беглербег (касније везир), а делио се на санџаке којима су управљали санџакбези. Нахија је била најмања административна јединица и у време успона, турска управа није сезала испод овог нивоа, препуштајући локалном становништву самоуправу од нахије до села. Управници нахија носили су различите титуле. Звања беглербега или везира, покаткад и санџакбега носили су пре свих принчеви али и остали турски великодостојници. Санџаци су се делили још и на кадилуке – судске територијалне јединице, у којима је судску власт вршио кадија. 

Насеља у Турској била су село, трг, варошица (касаба), град (шехер). Шехери и касабе делили су се на џемате – општине и махале – градске четврти. 

Династија, двор и Порта

 Највиша власт била је у рукама султана (божијој сенци на земљи). Султан и династија Османлија били су стожер моћи, угледа и значаја турске државе. У Турској није постојао закон о наслеђивању престола до Устава из 1876. године, те је на престо долазио најстарији члан владајуче лозе. Овај начин наслеђивања познат је под називом сениоратски. Да би се избегли сукоби око престола султан Мехмед II наредио је убиство дванаесторо своје браће, укинуо право да царевићи буду намесници провинција и установио систем кафеза, у којима је било ограничено право кретања и то само у деловима дворског харема. Касније је сениоратски систем замењен .

 Султани (било их је укупно 36) су живели у раскошним дворовима у све три престонице, посебно у Царграду. Царска палата била је средиште свих важнијих збивања, а најпознатија је Топкапи сарај од средине 15. до средине 19. века.

 Извршна власт (влада) припадала је Дивану (Царско веће) познатијем као Порта. Диван су сачињавалинеколико везира, а на челу је био велики везир, најзначакнија личност у Царству после султана.

 Војска

 Окосницу турске моћи чинила је војска. Војска се делила на морнарицу и копнене трупе, а ове на централне јединице и провинцијску војску. Дунавом се кретала дунавска флотила. Елитни војнички род били су јањичари, пешадија и корпус коњице, стално уз султана, најчешће регрутован данком у крви. Најважнији војнички род у провинцијама били су сапхије – коњаници, власници тимара. Турска војска имала је више родова – акинџије, азапи, џебеџије, кумбараџије, лагумџије итд. У војску су позивани и хришћани. Најпознатији хришћански родови у турској војсци били су војнуци, дербенџије, мартолоси, стрелари, соколари и други.

 Данак у крви (турски, девширма - одбир)

 Је најтежа обавеза коју су имали хришћани у Царству. Султан је вршио одбир најбољих дечака од 7 – 20 година међу хришанима на Балкану и Анадолији, сваке треће или седме године. Да би спречили одвођење своје деце родитељи су децу намерно обогаљивали секући им прсте или су их женили младе, чак и са 8 година. Ови дечаци (најздравији, најјачи и наинтелигентнији) су смештани у Истамбул или Брусу, где су радили као робови, насилно примали ислам, пролазили кроз војну обуку, а одабранији завршавали посебне школе. Део њих је одлазио у јањичаре, а мањи и бољи део – пажеви служили су код султана. Неки од њих стизали су и до звања беглербега и великог везира. Најпознатији је био Мехмед – паша Соколовић – велики везир пореклом из Босне.

 Ислам и исламизација

 Ислам је био државна вера, а све остале верске заједнице су толерисане и уживале су известан степен самосталности. Само су муслимани могли да врше државне и остале важне послове.

 Муслимани су подељени на суните и шиите, а њихова учења разликују се по питању – да ли после Мухамеда ико има право да тумачи Куран. Турци и остали муслимани су сунити, а Иранци су шиити. Муслиманска вера познаје више дервишких, мистичних редова, од којих су најпознатији мевлевије и бекташије. Верски фанатизам прожет мистиком био је и њихова одлика.

 Исламизација је преверавање хришћана, тј. прелазак у ислам. Исламизација се остваривала насилно, најбољи пример је данак у крви, и добровољно. Да би сачували привилегије или стекли оне које им је ислам нудио, хришћани – појединци, породице и веће скупине напуштали су своју веру. Уз то, Турци су понекад насељавали читава племена или мање групе муслимана међу хришћане. Исламизација је највише захватила Албанце и Србе. Срби су највише исламизовани на простору од Лике до Метохије, у Рашкој области и БиХ. Исламизација је највише дошла до изражаја у 16. веку, али је била присутна све до 20. вела. На просторима Старе Србије прелазак у ислам добио је још једну пропратну особеност. Албанци, фаворизовани у погледу насељавања и привилеговани као муслимани, наметали су Србима име, језик и обичаје. Тај процес познат је као арбанашење.

 Турски феудализам

 У Турској су постојала два законодавства – султаново које се испољавало издавањем закона – кануна и верско – шеријат. Све султанове наредбе, фермани, постајали су закон. Верски исламски закони били су непроменљиви, а на челверске организације налазио се шеих – ул – ислам. Нижи верски чиновници били су мула, кадија и наиб. У верско – судском погледу Турска је била подељена на кадилуке.

 Турско друштво делило се на две класе: аскер, којем су припадали сви војници и они који су их опслуживали, и – рају, поданике који су били дужни да производе и плаћањем дажбина издржавају државу.

 Османско друштво није било друштво феудалног типа, јер се турски феудализам битно разликовао од феудализма западног типа. Номинални (прави) власник земље била је држава, односно султан, а феудалци су били само уживаоци прихода са феудалних добара, док су на западу феудалци били власници свог поседа. Покушај да се у Турској уведе западни систем, у виду читлучења, није имао успеха.

 У европском делу Турске сва земља припадала је држави, односно султану, и звала се миријска земља. Постојале су 4 врсте добара – земљишних поседа: хас, зеамет, тимар и вакуф. Хас је био највећи и његове приходе уживали су навиши великодостојници, од султана до санџакбега, док су зеамете и тимаре добијале спахије. Тимара је било највише, јер су били најмањи, па је цео овја друштвено – економски поредак добио назв тимарски систем.

 Спахије су са тимарима добијале и сељаке који су живели на њима. Један феудални посед састављен је од баштина и читлука. Обавезе раје према држави биле су: харач (џизија или главарина), чибук и главнина. Сељаци који су обрађивали имања, сваке године давали су спахијама натуралне дажбине од којих је најважнија била десетина (ушур). Читлуксахибијама (турским власницима поседа) давала се деветина. Радна обавеза раје према спахији и држави звао се кулук. Народ је посебно био оптерећиван кулуком тамо где су, и када су пролазиле војске.

 Тимарски систем почео је да се разара читлучењем, процесом који је турски феудализма приближавао западном. Читлуксахибије су куповином или отимањем баштина од раје стварали читлуке – приватне поседе у оквиру тимара. Оне су се наметала као посредници између раје и спахије, насилно отимајући права и од једних и од других. Раја је остајала без свог поседа, на којем је задржана само као радна снага, од које су и спахије и читлуксахибије узимали ренту (приходе). 

ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ - ЕЛЕКТРОНСКА КЊИГА
2013/12/04,22:29

 

 

ЕЛЕКТРОНСКУ КЊИГУ О ХАЈДУЦИМА И УСКОЦИМА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ XVI - XVIII ВЕК, ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА - ТЕКСТ
2013/12/04,22:32

 

 

 

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Срби, као и остали хришћани, осим ретких изузетака припадали су двема великим друштвеним групама – раји и становништву са повлашћеним положајем. Срби су углавном били припадници раје, односно земљорадника који су уживали своје баштине на спахијским поседима. Они су били обавезни да плаћају порезе држави од којих је најважнији био харач, и спахијама, од којих је најзначајнији био десетак, да иду у рат, на позив, и у пратњи феудалаца. 

Мали део хришћана стекао је положај спахија и углавном су то били ситни феудалци. Уживали су тимаре са малим приходима, а за узврат су испуњавали војне обавезе као и муслимани. Ни они нису могли да опстану на својим поседима, јер су потом присиљавани да приме ислам или да се селе у Угарску. Крупни сроски феудалци или су бивали одмах погубљени, или су успевали да се повуку у Угарску (Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Бакићи). 

Највећа и најзначајнија категорија повлашћеног становништва били су власи, Срби који су се бавили сточарством. Сточарска села била су расута по брдима и стога изузета из тимарског система. Турци су покретљивим власима – сточарима насељавали опустеле крајеве. Они су живели у катунима које је чинило више породица или скупина породица, на планинским пашњацима и плаћали посебан порез – филурију. Она се састојала од једног дуката на кућу, две овце са по једним јагњетом и једног овна, што је представљало значајну повластицу. 

Део повлашћеног хришћанског становништва Турци су користили за војне сврхе и за узврат их ослобађали рајинских обавеза. То су били мартолоси (пограничне чете за упаде на непријатељску територију, посаде у тврђавама, шајкаши на Дунаву), војнуци (коњушари и коморџије), џебелије (оклопни коњаници), дербенџије (чувари планинских прелаза и кланаца), соколари, стрелари и други.

 ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ 

Један од облика отпора турској власти била је и хајдучија. Хајдуци су били одметници од турске власти, који су не могавши да трпе исту напуштали своје породице и одметали се у хајдуке. 

Хајдуци су били окупљени у четама од 10 – 30 људи, на челу са харамбашама. Заменици харамбаша били су барјактари. Тек у појединим случајевима број хајдука у четама био је већи. Хајдуци су пресретали Турке харачлије, отимали им плен и убијали их. Отети плен хајдуци су задржавали за себе и враћали народу. 

Хајдуци су се окупљали за Ђурђевдан (6. мај, Ђурђевданак – хајдучки састанак), а растајали на Митровдан (8. новембар, Митровданак – хајдучки растанак). Крили су се по брдима и шумама код јатака. 

Народ је обожавао хајдуке и зато им посветио бројне песме из тзв. хајдучко – ускочког циклуса. Хајдуци из тих пеама Стари Вујадин, Старина Новак, Хајдук Станко (из романа) и други, а прави хајдуци су били хајдук Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лаза Добрић (Лаза Харамбаша), Карађорђе Петровић, Ђорђе Ћурчија и други. 

Ускоци су на тло Турске упадали из суседних земаља и радили исто што и хајдуци. Најпознатији су били Сењски ускоци из Млетачке републике (Сењ је у Далмацији).

 Акције хајдука и ускока нису могле ни изблиза да доведу до ослобођења народа, јер су се оне сводиле углавном на пљачку Турака, а и чете нису имале довољан број људи, нити редовно снабдевање и логистику. Ипак, њихове акције олакшавале су колико – толико положај српске раје и уливале поуздање народу.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

 

Српска православна црква била је једина установа која је окупљала целопкупно српство и бринула се о њему. Њена брига није била само верска, већ је она имала културну и политичку улогу. 

Турци су одмах по освајању Србије признали Српску патријаршију и патријарху Арсенију II наметнули плаћањем данка. Патријаршија је задржала своју црквену власт на просторима северне Србије, БиХ и Црне Горе. Турци су је укинули средином прве половине 16. века и присајединили Охридској архиепископији, која је била у саставу грчке Васељенске патријаршије. 

До обнове Пећке патријаршије дошло је 1557. године. Два су разлога била за то: учешће Срба у освајању Баната (1551/52.) и жеља утицајног великог везира Мехмед – паше Соколовића да се и на тај начин одужи свом народу. Првих пет патријарха били су из породице Соколовић. Јурисдикција Пећке патријаршије простирала се на свим територијама на којима су живеле Срби и где су успоставили црквену организацију: Македонија, источни део Бугарске, Србија, Црна Гора, БиХ, Војводина и српска насеља у Мађарској, Славонији, Хрватској и Далмацији. У време највећег опсега она је обједињавала преко 40 митрополита и епископа.

 Пећка патријаршија је морала да се задовољи самоуправом добијеном од султана. Ту привилегију исплаћивала је великим годишњим трибутом, од 100 000 акчи. Ту суму ногла је да исплаћује зато што је била највећи хришћански земљопоседник.

 Хијерархију Пећке патријаршије чинили су патријарх, архиепископ, владика, архимандрит, игуман, монаси и обични свештеници. На челу цркве био је Архијерејски сабор, који је бирао патрјарха и епископе, а султан ух је потврђивао бератима, уз новчану надокнаду. Црква је имала и судску власт: пресуђивала је у брачним и још неким мањим споровима.

 Пећка патријаршија је под своје окриље окупила целокупно српство, чувала је његову средњовековну немањићку државну традицију и пренела је почетком 19. века творцима обновљене српске државе, старала се о јединству народа, очувала је веру штитећи народ од унијаћења и исламизације, оживела је и унапредила неке културне установе.

 Ратне прилике и погоршање положаја српског народа натерали су цркву да се меша и у политичке односе Турске и хришћанских држава, Аустрије, Млетачке републике и Русије. Наступио је период да је Патријаршија све чешће водила антитурску политику и помагала хришћанске државе и учествовала у многим немирима, устанцима и бунама Срба. У томе су се посебно истакли патријарси Јован, Пајсије, Арсеније Чарнојевић и Јовановић.  Због тога је Порта изгубила поверење у Пећку патријаршију. Султан Мустафа III је 1766. године издао ферман којим се укида Пећка патријаршија. Улогу Патријаршије преузеле су Карловачка и Цетињска митроплија. 

СРБИ У РАТОВИМА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА СА АУСТРИЈОМ И МЛЕТАЧКОМ РЕПУБЛИКОМ
2013/12/05,20:34

 

 

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИ У РАТОВИМА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА СА АУСТРИЈОМ И МЛЕТАЧКОМ РЕПУБЛИКОМ - ТЕКСТ
2013/12/05,22:35

 

 

 

Кандијски и Велики бечки рат

 

Кандијски рат (1645 – 1669.) је рат између Турске и Млечана око Крита (Кандије), којег Турци нису успели да сачувају. 

Велики бечки рат (1683 – 1699.) је почео турском опсадом Беча. Велики везир Кара Мустафа је стигао до Беча (поход је назван Црвена јабука), али су Аустријанци уз помоћ Пољака (Јан Собјески) успели да се одбране. Услчедило је повлачење Турака. Турци губе Будим 1696., Београд 1588., а 1689. године Аустријанци заузимају Ниш, Призрен и Скопље. Услед пораза султан је збачен са престола, а у Македонији је избио Карпошев устанак. Довођењем Мустафа – паше Ћуприлића за великог везира и војног предводника Турци односе победу код Качаника и крећу у противофанзиба. 1690. године враћају Ниш и Смедерево. Уследила је Велика сеоба Срба под патријархом Чарнојевићем. Турци прелазе Дунав, али бивају поражени код Сланкамена 1691. и код Сенте 1697. године. Аустријанце је у овим акцијама предводио принц Еуген Савојски који је продро до Сарајева и спалио га. Рат је окончан Карловачким миром 1699. године потписаним у Сремским Карловцима. Овим миром Турска је изгубила Трансилванију, већи део Угарске осим Баната и западног Срема, део територије у Босни који је припао Аустрији, као и део далматинске обале који је припао Млечанима. Овај рат је показао да Турска више није велесила и после њега Турска је наставила са стагнацијом и потом слабљењем. 

У Морејском рату Млечани су Турцима преотели Пелопонез (Мореју), али су га Турци вратили 1715. године. После овог рата Млетачка република почела је да слаби брже од Турске. 

Ратови са Аустријом у 18. веку 

Рат 1716 – 1718. године: принц Еуген Савојски је поразио Турке код Петроварадина и Београда, освојио Банат и део Влашке, северни део Босне и Северну Србију. Рат је завршен миром у Пожаревцу 1718. године. 

Рат 1736 – 1739. године: Аустрија је покренула овај рат и продрла до Ниша, Ужица и Новог Пазара, али је поражена код Бања Луке. Много Срба је учествовало у овом рату на страни Аустрије, предвођени Станишом Марковићем Млатишумом и старовлашким кнезом Атанасијем Рашковићем. Турска противофанзива била је силовита, Аустријанци су поражени код Ваљева и Гроцке. Рат је завршен миром у Београду којим је Турска повратила Србију, а аустријско – турска граница на Сави и Дунаву више се није мењала. 

Рат 1788 – 1791. године: је последњи аустријско – турски рат. Код нас је рат остао упамћем под именом Кочина крајина. Границе се после овог рата нису мењале, а завршем је Свиштовским миром.

СЕОБЕ СРБА

 

Разлози бројних сеоба Срба били су турски војни походи, пустошења, насиља, учешћа у бунама, устанцима и ратовима, глад и немаштина. Правац сеоба од доласка Турака ишао је према северу и западу, на просторе Угарске, касније Аустрије и Млетачке републике. Сеобе су започеле у време првих турских упада, а постале су масовне  у другој половини 15. века и у 17. и 18. веку. 

Срби су се селили највише са простора Косова и Метохије, старе Рашке, источне Херцеговине и Македоније и допирали на север до Будима, а на северозападу до Жумберка. 

Прва велика сеоба Срба кренула је 1690. године за време Великог бечког рата. Да би привукао Србе, аустријски цар Леополд I им се обратио једним прогласом, нудећи им посебне повластице, привилегије, и они су се масовно одазвали позиву. Када су Турци почели да бележе успехе, патријарх Арсеније III Чарнојевић је, бежећи пред Турцима, у пратњи свештенства и народа са простора Македоније, Космета и Рашке, носећи са собом црквене драгоцености, кренуо на север и стигао у Београд. Ту је одржан црквено – народни сабор, који је одлучио да у Беч пошаље епископа Исаију Ђаковића да тражи црквену аутономију, и за патријарха јурисдикцију какав је имао под Турцима. Турци су покушали да их задрже и врате обећањима да ће им све опростити, али у томе нису успели. Срби су прешли Саву и Дунав и населили се на простору Јужне Угарске, допирући далеко на север, до Арада и Сент Андреје. Претпоставља се да се преселило више од 60 000 људи. 

Друга велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом десила се за време аустријско – турског рата 1737 – 1739. године. Патријарх је узео учешћа у рату на страни Аустрије, а како је Турска имала успеха, морао је да се са народом сели у Угарску. У овој сеоби учествовало је око 20 000 Срба. 

Када су Аустријанци укинули Потиско – поморишку границу 1751/52. године, неколико хиљада Срба одселило се у Русију. Предводници ове сеобе били су Рајко Прерадовић, Јован Шевић и Јован Хорват. Територијама које су населили дали су имена Нова Србија и Славеносербија. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu