ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА
2015/02/16,22:17
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА - ТЕКСТ
2015/02/16,22:20
 
 
СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА
 

Стефан Немања

Стефан Немања или Стеван Немања владао је од 1166 – 1196. Био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. За време његове друге владавине рашка држава се окреће Византији. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199.године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.

Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама са српским династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Зетом (са Војислављевићима по женској линији). О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој склонио у краљевину Зету.

Осим Немање, Завида је имао још три сина:Тихомира, владао као велики жупан Рашке,Страцимира, владао областима око Западне Мораве,Мирослава, владао Захумљем.

Немања је био ожењен са Аном (у монаштву Анастасија)са којом је имао петоро деце:Вукана, краља Зете (1199-1208) и великог жупана Рашке (1202-1204).Стефана, великог жупана Рашке (1196-1217) и краља Рашке (1217-1228).Растка, првог српског архиепископа (1219-1233), живео (1169.-1236.).Јефимију, удату за Манојла Анђела Дуку, солунског цара и ћерку непознатог имена, удату за Тича, управника Скопља.

Данас се сматра да је Немања рођен 1113. године у Рибници (данашња Подгорица), али о томе нема потврда у изворима из тог времена, тако да има и других тумачења. Будући да су у Рибници у то време постајале само католичке цркве, он је крштен по латинском обреду, да би се касније, по повратку његове породице у Рашку, крстио по други пут у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (столном месту, односно престоници Рашке), по грчком обреду. Неки историчари претпостављају да је извршено само Миропомазање због непоновљивости Свете Тајне Крштења. У Зети се Немања оженио са племкињом Аном, између 1130. и 1135.године.

По доласку у Рашку Немања је као удеони кнез добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реку односно области око река Топлице, Ибра и Расине и Суву Реку. Приликом припреме похода на Мађаре 1162. године, византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180) позвао је Немању у свој логор у Нишу. Сусрет двојице владара био је веома срдачан ако се узме у обзир да је Манојло био цар пространог Византијског царства, док је Немања био удеони кнез који није ни близу тога да постане велики жупан Рашке.Том приликом Манојло је Немањи доделио дворску титулу царског сна и на управу жупу Дубочицу око данашњег Лесковца чиме је Немања постао директни царев вазал.

Манојлови разлози за све ово нису познати, али је његов највероватнији циљ био да јачањем Немање додатно закомпликује стање у Рашкој у евентуалним борбама око титуле великог жупана. Манојло се вероватно надао да ће унутрашњим борбама смањити способност Рашке за нападе на Византију и што је можда још битније, за сарадњу са Мађарима који су током прве половине XII века водили борбе са Византијом на граници Панонске низије и Балканског полуострва. Немања је вероватно изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбу око положаја великог жупана, али и због тога што је владао областима које су се наслањале на Via Militaris, древни путни правац који је ишао Моравском долином, па је Немања тако био у положају да у одсудном тренутку одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима. Дакле, Манојло је уздизањем Немање покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа.

Током похода против краљевине Мађарске исте године, Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162-1163), обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу. Наредне године Манојло је у Нишу поново кренуо да прикупља војску за напад на краљевину Мађарску, а у тој војсци су, везани вазалним обавезама, морали бити и велики жупан Рашке Деса и кнез Немања. Пошто се Деса није појавио у Нишу са предвиђеним трупама, нити је цару вратио Дендру, а постојали су и извештаји о преговорима великог жупана са Мађарима и Млечанима, Манојло је напао Десу и без већих борби га заробио и свргнуо са власти, а за новог великог жупана је поставио Тихомира, најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског мора, а у редовима византијских снага, на челу својих одреда, највероватније се налазио и сам Немања. Нови византијски поход уследио је 1166.године и у саставу трупа којима је командовао Андроник Контостефан били су и одреди српске коњице које је послао Тихомир. Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремска Митровица) која је одлучила исход рата, иако није дошло до територијалних промена.

Немања је покушао да се уз подршку једног дела племства у Рашкој домогне места великог жупана оптужујући Тихомира да са Страцимиром и Мирославом спроводи византофилску политику која се коси са традиционалном политиком коју је до тада водила Рашка. На великом скупу рашке властеле који је сазван тим поводом, Немања је са делом својих присталица заробљен, а сам Немања је затворен у једној пећини крај Раса. Међутим, убрзо га ослобађају његове присталице и Немања, овог пута са великом подршком остале властеле, успева да потисне браћу и да постане велики жупан Рашке.

Постоје две верзије хронологије ових догађаја:Која Немањину побуну на сабору смешта у 1165. годину, а његово ослобођење и долазак на власт у 1166. годину и која Немањину побуну на сабору смешта у 1167. годину(после Тихомировог слања помоћних одреда Византији), а његово ослобођење и долазак на власт у 1168. годину.

Немањина браћа су се после потискивања повукла у Византију и од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањине хагиографије наводе да је против њега послана велика најамничка војска у којој је поред Грка било Франака (Фруга) и Турака. До борбе је дошло 1169. код Пантина, недалеко од Звечана и у њој су Немањине снаге успеле да потисну противника у Ситницу у којој се већи део и подавио док су се остали повукли у нереду. Током битке, односно одступања, у Ситници се удавио и Тихомир, док су се Страцимир и Мирослав предали Немањи који им је поштедео животе, опростио нападе и вратио им њихове старе поседе на управу, чиме је постао неоспорни владар Рашке. Непосредно после битке код Пантина Немања је 1070. године ударио на кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи већи део данашње Црне Горе и Неретвљанску област.

Манојло Комнин долази 1171. године у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива заплењена сва млетачка имовина на простору Византије. Као одговор на ово, покренула се из Венеције млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима, у борбу против Византије се укључила и краљевина Мађарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство са Фридрихом Барбаросом (1152-1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања и отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину. Међутим, исте године умире краљ Мађарске Иштван III (1162-1172), после чега отпочињу сукоби око власти у самој Мађарској, а из њих као победник 1173.године излази Манојлов фаворит Бела III (1173-1196). Непосредно после тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом, тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку, а сам Немања се пред њим повукао у планине. Овај сукоб се окончао Немањиним поклоњењем цару Манојлу

По повратку у Рашку, Немања се окренуо стабилизацији унутрашњих прилика с чим су у вези и чињенице да је цар Манојло лично потврдио удеоне области: Страцимиру око Западне Мораве, Мирославу Захумље, а сам Немања је Тихомировог сина Првослава приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.

У складу са својим вазалним обавезама према Манојлу, Немања је редовно слао помоћне одреде цару на његовим походима. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војске коју су трупе Иконионског султаната до ногу потукле у бици код Мириокефалона 17. 09. 1176. године у кланцима Мале Азије.

Немањиној политици су се супротстављали богумили, који су одбијали војну обавезу и одлазак у Византијске ратне походе. Хришћанско учење богумила је прихватио велики део народа, војске и властеле. Немања након учвршћења власти креће да се обрачунава са богумилима у Рашкој.

Следећи Немањин потез, после постизања државног јединства, био је завођење духовног јединства у држави, односно сузбијање богумилства у Рашкој. Тим поводом сазвао је 1186. године велики црквено-државни сабор на коме је богумилско учење требало да буде проглашено за јерес. Међутим, део властеле је отворено стао на страну богумила и успротивио се било каквој акцији против њих. Но, Немања је, уз помоћ тадашњег црквеног поглавара Јефтимија, преокренуо ток сабора у своју корист, након чега организује велики војни поход којим започиње прогон богумила у Рашкој.

Дана 4. 09. 1180. године умире Манојло I Комнин, остављајући пространу државу свом дванаестогодишњем сину Алексију II (1180-1183) у чије име је као регенткиња владала његова мајка Марија, пореклом из породице Франака крсташа који су владали Антиохијском грофовијом. Византију су после тога захватили сукоби и антизападно (антилатинско) расположење који су за последицу имали долазак на власт Андроника I Комнина (1183-1185)[8]. Међутим, он и поред свих покушаја није успео да стабилизује државу која се цепала по шавовима и већ 12. 09. 1185. године он бива буквално растргнут на Цариградским улицама од стране разјарене масе[8]. За новог цара бива изабран Исак II Анђел (1185-1195, 1203-1204), чиме отпочиње владавина Анђела који су својим непромишљеним потезима довели до коначног слома већ увелико пољуљаног Византијског царства.

 Немањина проширења

Смрт Манојла I и криза која је захватила Византију донеле су велике промене на Балканском полуострву. Краљевина Мађарска, Рашка и бановина Босна су непосредно после Манојлове смрти прекинуле вазалне односе са Царством и отпочеле са самосталним акцијама против њега, а већ 1185. године на простору данашње Бугарске избила је побуна у којој је обновљена бугарска држава и створено тзв. друго бугарско царство. Након Манојлове смрти 1180. године, Рашка и Бугарска се од слабе Византије окрећу папи Иноћентију III.

Бела III током 1180. и 1181. године осваја Далмацију, наредне године покушава да освоји Београд и Браничево, да би већ 1183. године у савезу са Немањом ударио на византијске поседе у моравској долинии источно од ње. Током овог похода заузети су Београд, Браничево, Равно (данашња Ћуприја) и Ниш, а здружене снаге су продрле чак до Средеца (данашња Софија). Мађари су се после тога повукли из борби, али је Немања наставио са офанзивом проширивши своју власт на Косово пробивши се до Врања и Липљана. После проширења на исток и југ, Немања је са својим снагама кренуо на кнежевину Зету која је била византијски вазал и већ око 1186. године, када се помиње као владар у Котору, завршио њено освајање. У том походу заузео је градове Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Дриваст, Рисан и друге. Ових борби и разарања је био поштеђен само Котор, који је Немања додатно утврдио и у њему подигао свој дворац.

Непосредно са почетком Немањине офанзиве против Византије, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на просторе Дубровачке републике. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена, а он сам се једва спасао. Исте године, Мирослав је напао сам Дубровник са 13 бродова, али 18.08. бива потучен недалеко од Пољица код острвцета Колочепа. Наредне године Мирослав је опсео град са копнене стране, али се после седам дана бомбардовања града помоћу опсадних справа повукао. Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27.09. 1186. године .

Пад Јерусалима 02.10. 1187. године покренуо је трећи крсташки поход на Свету земљу. Његови предводници били су цар Светог римског царства Фридрих I (Барбароса) који се кретао копненим путем,принц Енглеске Ричард (I Лавље Срце) који се кретао морским путем икраљ Француске Филип II (Август) који се кретао морским путем.

Фридрихов пролаз кроз Немањине земље велики жупан је покушао да искористи уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Изасланици великог жупана су на Божић 1188.године у Нирнбергу предложили су светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку.

До сусрета двојице владара дошло је 27.07.1189. године у Нишу. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху 20.000 војника спремних на рат са Византијом ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством, а Немања је заузврат тражио да му се признају сва дотадашња освајања и будућа освајања.

Сличну понуду су том приликом изнели и устаници са простора данашње Бугарске нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло.

Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступио Немања са својим трупама настављајући освајања Византијских области. Стални пљачкашки напади на крсташе довели су до отворених непријатељстава и Фридрихове снаге новембра исте године после опсаде заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Цариград. Због тога долази до обнове преговора о савезу са Немањом и устаницима са простора данашње Бугарске, а Фридрих покреће своју флоту (на челу са његовим сином Хенриком) ка Цариграду са циљем извођења поморске блокаде византијске престонице.

Међутим, ове акције бивају прекинуте 14.02.1190. године када долази до закључења мировног уговора по коме су крсташи брже боље пребачени у Малу Азију да наставе свој поход ка Јерусалиму. Ослобођен опасности од Фридриховог напада, Исак II покреће своје трупе прво ка простору данашње Бугарске, а потом и ка Немањи који је у међувремену освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље.

Византијска војска је надирала са југа и Немања се пред њом повлачио, да би негде на Јужној Морави(у јесен 1190. или почетком 1191. године) дошло до битке у којој је византијска војска однела одлучну победу. Немања се повукао, Византинци су опустошили тај део Рашке, а страдао је и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије.

Изгубљена битка није значила да је и рат готов, али је мир у овом тренутку одговарао обема странама, тако да су отпочели преговори. Закључен је мир према коме:

је Немања морао да врати (Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље)

контролу над Via Militaris и градове Ниш и Равно.Немањи су призната ранија освајања(Косово са Липљаном, Метохија до Призрена)

Немањин средњи син Стефан добија титулу севастократора и Исакову братаницу Јевдокију. Немању наслеђује његов средњи син Стефан (који је византијски зет), а не најстарији Вукан

Последњи рат Немања је морао да води 1192. или 1193. године када су Мађари напали Рашку. Детаљи овог сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци са неколико одреда потпомогли српску одбрану и да се цео сукоб окончао без неких територијалних промена, након притиска који је, на инсистирање Исака II, на краља Мађарске Белу III извршио римски патријарх Селестин III(1191 - 1198).

Велики жупан Стефан Немања повукао са са власти на великом државном сабору 25.03. 1196.године.

Власт је предао средњем сину Стефану, чији је таст би византијски цар Алексије III Анђел. Том приликом Немања је најстаријем сину Вукану оставио на управу Зету,Травунију, Хвосно и Топлицу са тим да је подређен Стефану, великом жупану Рашке.

Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу. Том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота монах Симеон је провео у Студеници да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој Гори. Тамо је, уз дозволу византијског цара, 1198. године отпочео са градњом манастира Хиландара. У њему је 03.02. 1199. године или 1200. године и преминуо у дубокој старости, а његове мошти су 1208. године пренесене у његову задужбину Студеницу у којој се и данас налазе.

 

Стефан Немањић Првовенчани

Стефан Првовенчани или Стефан Немањић је био велики српски жупан 1196. до 1217. и српски краљ од 1217. до 1228, владар српске државе Рашке који је успео

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве (световно име Растко), оснивача аутономне Српске православне цркве.

После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору у Дежеву 1196. Стефан Немања се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио. Старији син Вукан је постао удеони кнез Дукље, док се млађи, Растко, још раније замонашио и узео име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).

Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом између 1202. и 1204. године. Када су крсташи Четвртог крсташког рата освојили Цариград, слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Године 1205. Стефан и Вукан, уз посредовање млађег брата Саве, потписали су споразум по ком Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне Србије".

Стефан је протерао Евдокију после пада Цариграда, наводно због шуге, али историчари су забележили да је обома пребацивано неверство у браку. Оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство ушли су у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.

Стефан је тражио од папе папе Хонорија III венац (то јест, круну) како би Србија постала краљевина. Прврви пут је изложио свој захтев још 1204. године, али се томе успротивио Вукан Немањић који је у Зети носио стару дукљанску круну зетских краљева и ћелео је да он буде једини српски краљ. Због тога је и дошло до сукоба између браће који се завршио коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне 1217. године, папа је одговорио позитивно и послао круну. Сава је овенчао (крунисао) Стефана за краља 4. јануара 1217. године у манастиру Жича због чега је познат и као Стефан Првовенчани. Папска круна је представљала међународно правно признање Србије као независне државе. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји издејствује аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.

Стефан је умро 24. септембра 1228. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.


ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ САВЕ
2015/02/16,23:51
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ САВЕ - ТЕКСТ
2015/02/16,23:56

Свети Сава (1174. или 1175—14. јануар 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА
2016/08/03,13:43

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:45

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА - ТЕКСТ

 

Стефан Радослав

 Стефан Радослав – Радослав Немањић (1192—1234). Српски краљ 1228-1234. Најстарији син Стефана Првовенчаног, наследио оца 1228. Био је ожењен Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира.

 Због мајке Гркиње, византијске принцезе Евдокије, више се осећао као Грк, него Србин, те се потписивао византијским царским надимком Дука. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230).

 Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. После пада боравио у Дубровнику и Драчу. Замонашио се и као монах Јован умро у манастиру Студеница после 1235, где је и сахрањен. Није имао деце са Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав.

 Стефан Владислав

Је као српски краљ владао од 1234 – 1243. године. Водио је пробугарску политику и због  тога није био омиљен међу српском властелом. Због његове политике, Србију је напустио архиепископ Сава и по повретку 1236. године умро у бугарској престоници Великом Трнову. Краљ Владислав је годину дана касније пренео Савине мошти у своју задужбину манстир Милешева, где су почивале до 1594. године када су их Турци пренели на Врачар и ту спалили.

Стефан Владислав је збачен 1243. године.

 Стефан Урош I

 Стефан Урош I – Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

 Сва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

 Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

 Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

 Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

 Стефан Драгутин

 Стефан Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)

 Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276.

 Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Сремска краљевина

 Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

 Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316.

 Стефан Милутин

Владао је од 1282 – 1321. године. Заједно са братом осваја Полог, Скопље, Овче поље и Пијанец. Године 1283. цар Михајло VIII је покушао да нападне Милутина али без успеха и српски краљ осваја Пореч, Кичево и Дебар, продро је до егејске обале. Мир је потписан 1299. године када је склопљен политички брак са принцезом Симонидом која је имала свега 6 година.

 Сукоб између браће Милутина и Драгутина трајао је од 1300 – 1312. године. 1316. године Милутин је освојио Драгутинову област што га је довело до рата са Угарском која је успела да поврати Мачву и Београд.

У време краља Милутина Србија је постала најмоћнија балканска држава. То време је било време процвати рударства које је Милутину доносило огромне приходе. Милутин је ковао новац по млетачком узору због чега је споменут код Дантеа Алигијерија у Божанственој комедији. О сјају српске краљевине сведоче бројне Милутинове задужбине од којих најмонументалније манастир Грачаница и манастир Бањска.

 Стефан Дечански

Је владао од 1321 – 1331. године. У току борбе за престо Србија је трајно изгубила Хума од Босне (Стјепан II Котроманић)   и Пељешац (од Дубровника). Назив Дечански је добио по својој задужбини манастиру Високи Дечани, чијој се изградњи посветио цео свој живот.

Дечански се умешао у унутрашње сукобе у Византији између Андроника II и Андроника III, подржавајући Андроника II. Када је Андроник III победио склопио је савез са бугарским владарем Михаилом Шишманом. До битке је дошло код Велбужда (Ћустендила) 1330. године у којој је војска Стефана Дечанског до ногу потукла Бугаре, због чега се византијски цар није ни појавио на бојишту.

Стефан Дечански није искористио ову велику победу, што је разгневило властелу. Властела је  организовала његово збацивање уз помоћ његовог сина Душана који је био управник Зете и који се истакао у бици код Велбужда. Године 1331. Стефан Дечански заробљен и затворен у Звечану.

 

 

СРПСКО ЦАРСТВО
2016/08/03,13:50
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СРПСКО ЦАРСТВО - ТЕКСТ
2016/08/03,13:52

СРПСКО ЦАРСТВО - ТЕКСТ

 

Стефан Душан

Главни циљ Душанове владавине био је освајање Цариграда и Византије, тј. замена једног слабог Византијског царства моћним Српским царством.

1332. од Византије осваја Струмицу.

1333. године Душан је продао Стон и Пељешац Дубровнику, јер се помирио са губитком Захумља.

1334. уз помоћ византијског одметника Сиргијана успешно ратује са Византијом, склапа мир и задржава Прилеп и Охрид (Костур).

1342. у савезу са Јованом Кантакузином осваја Кроју, Берат и Канину у Албанији, а у Македонији Костур, Хлерин и Воден. 1343. уследио је разлаз са Кантакузином.

1345. године Душан осваја добро утврђен град Сер и Свету Гору.

1346. године Душан се на Ускрс 16. априла прглашава за Цара Срба и Грка. Претходне је српска архиепископија уздигнута у ранг патријаршије. Истовремено Душанов 1'огодишњи син урош је проглашен за краља и савладара.

Целокупна државна територија подељена је на земљу цареву – новоосвојене територије којима је управљао цар и земљу краљеву – старе територије којима је управљао краљ Урош.

1347. Јован Кантакузин постаје византијски цар.

1348. Душан осваја Епир и Тесалију. За ово освајање најзаслужнији су били Душанов полубрат Симеон за Епир и кесар Прељуб за Тесалију.

1350. године Душан је повео поход на Босну, па је Јован Кантакузин освојио Бер и Воден.

 1352. у бици код Дидимотике Душанова војска трпи пораз од Турака Османлија. Душан се обратио папи са намером да покрене крсташки поход, ,али се овај његов план није испунио јер га је спречио угарски краљ Лудовик.

1349. на државном сабору у Скопљу донешен је Душанов законик, који је допуњен на државном сабору у Среу 1354. године. Законик је имао 201 члан кроз које се обрађује кривично право, јавни ред  и имовински послови. Законик је био веома строга, са бројним физичким и новчаним казнама.

1355. у јеку припрема за нова освајања Душан је изненада умро, а иза себе је остави огромну државу која се протезала од Саве и Дунава на северу до Коринтског залива тј. Пелопонеза на југу.

 

ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА
2016/08/03,13:54
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:55

ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ

Након смрти цара Душана нови цар Србије постао је његов син Стефан Урош V (1355 – 1371.). За време Душанове владавине у Србији су веома ојачале великашке породице које су управљале својим областима. 

НАЈМОЋНИЈЕ ВЕЛИКАШКЕ ПОРОДИЦЕ: Мрњавчевићи – Македонија, Хребељановићи – Поморавље, Алтомановићи – западна Србија, Бранковићи – Косово, Балшићи – Зета.

Великаши почињу да отказују послушност младом цару. Први се цару супротставио Душанов полубрат Симеон (Синиша) – господар Епира. Властела је тада стала на страну цара. Временом великаши све више отказују послушност цару. Не плаћају му дажбине, иступају самостално, међусобно се сукобљавају. Цар Урош нема снаге да им се супротстави, па су га због тога, за разлику од оца којег су звали Силни, прозвали Нејаки. Најмоћнији великаши били су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Вукашин Мрњавчевић.Вукашин Мрњавчевић се прогласио за краља чиме је истако жељу да наследи цара Уроша, пошто Урош није имао наследнике. Истовремено Угљеша Мрњавчевић се прогласио за деспота. Браћа Мрњавчећи погинули су у бици са Турцима на реци Марици септембра 1371. године.

Пар месеци касније умро је цар Урош. Царски престо устао је упражњен, јер нико од великаша није желео да се прогласи царем. Смрћу цара Уроша после 205 година владавине угасила се династија Немањић, а Српско царство престало је да постоји.


 

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА
2016/08/03,23:25

 POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА - ТЕКСТ
2016/08/03,23:28

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА - ТЕКС

Владар је био неприкосновена личност, као и у другим феудалним државама. српски владари носили су титуле великог жупана, краља и цара.

Српску властелу чинили су властелини (крупна властела) и властеличићи (ситна властела). Феудални поседи у средњовековној Србији називани су баштинама и пронијама, по узору на Византију. Привилеговани друштвени слој било је и свештенство.

Државне саборе чинили су владар, крупна властела и крупно свештенство. Владар их је сазивао да би издавао наређења, саветовао се, проглашавао законе, крунисао се...

Зависни сељаци у Србији називани су себрима. Себри су обрађивали поседе властеле и плаћали бројне дажбине.

Држава је била подељена на области – жупе, којима су управљали жупани које је постављао владар. Жупани су морали да спроводе владарева наређења. Владар је често знао да изненада дође у неку жупу и провери жупана. Пограничне жупе биле су посебно уређене и називале су се крајишта. Управници градова звали су се кефалије.

Највећи део становништва бавио се земљорадњом и сточарством. Рударство је највише допринело развоју средњовековне Србије. Најзначајнији рудници били су Брсково, Ново Брдо и рудник на планини Рудник. Сви приходи од рударства припадали су владару.

 

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК
2016/08/03,23:34
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК - ТЕКСТ
2016/08/03,23:36

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК - ТЕКСТ

Држава у Босни касно настала због неприступачног терена, спорог продора хришћанства и присуства моћних суседа (Угарске и Византије). За стварање државе у Босни заслужни бан Кулин и јеретици Богумили.

Бан Кулин (1180 – 1204.) је пружио уточиште Богумилима које је из Србије протерао Стефан Немања. Богумили у Босни стварају Цркву босанску и помажуи бану Кулину да се учврсти на власти. Бан Кулин се осамосталио на простору између река Босне, Саве и Врбаса.

Успон Босне почиње за време бана Стјепана II Котроманића (1322 – 1353.). Стјепан II користи развој рударства, сукобе у Србији и успева да удвостручи Босну.

Врхунац моћи Босна је имала у време Твртка I Котроманића (1353 – 1391.) Твртко користи расуло у Српском царству након смрти цара Душана и успева да утростручи босанску државу. Са српским кнезом Лазаром поразио је српског великаша Николу Алтомановића и добио јужне делове његове области. Године 1377. у манстиру Милешева Твртко се крунисао за краља Срба и Босне. После Тврткове смрти Босна је почела да слаби.

Дубровник настао у 7. веку. Староседеоци романског порекла из града Епидауруса (Цавтата) су побегли пред најездом Словена и основали град Рагузијум. Временом су се староседеоци стопили са Словенима, а град је добио име Дубровник по шуми дубрави.

Од 7. века до 1204. године Дубровник под влашћу Византије. Од 1204. до 1358. године Дубровник је био под влашћу Млечана. Од 1358. године Дубровник под влашћу Угара.

Дубровчани су били главни трговци у средњовековној Србији и Босни. Српски и босански владари подстицали и штитили дубровачку трговину. Дубровчани су подизали трговачке колоније по Србији и Босни, посебно уз руднике.

По уређењу Дубровник је био република по узору на Млетачку републику. На челу је био кнез који се бирао на сваких месец дана и који није имао велику власт. Главну власт чинила су већа: Мало, Велико и Веће умољених.

Дубровник је био мала држава. Проширио се куповином Пељешца од цара Душана и жупе Конавле од босанског краља.

 

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА
2016/08/03,23:44
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА - ТЕКСТ
2016/08/03,23:46

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА - ТЕКСТ

Срби припадали Источноевропском културном подручју и били под снажним утицајем Византије и православног хришћанства. Срби су у средњем веку говорили старословенским језиком и користили Климентову ћирилицу.

Најзначајнија дела средњовековне српске књижевности била су житија (биографије) српских владара. У најзначајнија житије спадају Житије Светог Симеона од Светог Саве и Стефана Првовенчаног. Житија служила за учвршћивање култа владара династије Немањић.

У најзначајније писане споменике спадају летописи, натписи, Душанов законик.

У најзначајнија грађевинска дела средњовековне Србије спадају манастири који су били задужбине владара. Владари су били ктитори манастира, односно владари су им даривали велике земљишне поседе. Манастири грађени у рашком стилу градње.

Манастири Студеница, Хиландар и Ђурђеви Ступови су задужбине Стефана Немање. Манастир Жича је задужбина краља Стефана Првовенчаног.Манастир Милешева је задужбина краља Владислава.Манастир Сопоћани је задужбина краља Стефана Уроша I. Манастир Грачаница је задужбина краља Милутина.Манастир Високи Дечани су  задужбина краља Стефана Дечанског. Манастир Светих Архангела је задужбина цара Душана.

Унутрашњост манастира осликана је фрескама. Фреске су слике настале наношењем боје на свежем малтеру. На фрескама су приказани владари и сцене из хришћанске вере. Најпознатије српске фреске су фреске Белог анђела и Светог Саве из манастира Милешеве и фреска родослова династије Немањић из Високих Дечана.

 

ПРОДОР ТУРАКА ОСМАНЛИЈА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО
2016/08/04,00:05
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПРОДОР ТУРАКА ОСМАНЛИЈА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО - ТЕКСТ
2016/08/04,00:07

ПРОДОР ТУРАКА ОСМАНЛИЈА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО - ТЕКСТ

Турци Османлије воде порекло од Турака Селџука. Живели су по племенима у Малој Азији. Крајем XIII века селџучка племена ујединио је Осман и постао први владар Османског царства са титулом султана. Осман је селџучким племенима наметнуо власт помоћу ислама, тј. светог рата – џихада. Османлије и османска држава назване су по њему.

Турски султан сматран је врховним господаром, војсковођом, судијом, свештеником и све своје поданике сматрао је робовима. Порта је била турска влада састављена од везира на челу са великим везиром.

Спахије су биле турски феудалци,а у војсци коњаници. Јањичари су били професионални, елитни војници султанове војске. Турци су јањичаре добијали путем данка у крви. Данак у крви представља одвођење здравих и паметних дечака из хришћанских породица. Турци би те дечаке преводили у ислам и васпитавали да постану јањичари. Родитељи су чинили све да задрже своју децу. Одсецали би им прсте на нози, учили их да храмљу, да се праве да су ментално заостали...

Турци су имали посебну тактику освајања. Годинама, па и деценијама узнемиравали би област или државу коју желе да освоје тако што су вршили повремене, па све чешће пљачкашке упаде. Циљ им је био да економски ослабе ту област и застраше народ. Када би проценили да су у томе успели уследио би један снажан удар и та област би падала под њихову власт.

Турци на Балканско полуострво стижу средином XIV века и преносе престоницу у Једрене. Први сукоби Турака и Срба били су средином XIV века у време цара Душана. Турци су нанели поразе Душановој војсци у биткама код Стефанијане и Димотике, али је Душан озбиљно схватио Турке, ојачао границе и Турци до краја његове владавине више нису вршили упаде.

Након Душанове смрти у време расула у Српском царству, Турци обнављају упаде. Прва им се на удару нашла област браће Мрњавчевић – Македонија. Браћа Мрњавчевић кренула су у сусрет Турцима. До битке је дошло код места Черномена, на реци Марици у Бугарској. У ноћи 26/27. септембра 1371. године Турци су изненада напали Мрњавчевиће и нанели им тежак пораз. Оба брата су погинула, као и већина војске.

Последице Маричке битке биле су страшне. Син краља Вукашина Марко Краљевић постао је турски вазал, што је значило да мора султана да прати у војним походима и да му плаћа данак.Народ је гладовао, морајућида плаћа огромне дажбине.

У време када се српски народ већ налазио под влашћу Турака, тј. време тзв. "турског ропства" настала је легенда о Краљевићу Марку. Изражена је у епским народним песмама и причама. Краљевић Марко је представљен као велики јунак, натприродне снаге који штити народ. Он на сваком кораку наноси невоље Турцима. Неумерен је у јелу и пићу. У легенди се појављују Маркова мајка Јевросима, коњ Шарац, Турчин Муса Кесеџија, Вила Равијојла... Легенда је настала јер је народ имао потребу да га неко бар у песмама штити. Не зна се зашто је народ изабрао баш Краљевића Марка.

После Маричке битке Турци настављају са упадима, сада према Косову и Поморављу. Након погибије Мрњавчевића најмоћнији великаш у Србији постао је кнез Лазар Хребељановић – господар Поморавља и западне Србије. Од Лазара се очекивало да организује одбрану од Турака. Године 1388. у бици на Плочнику код Ниша кнез Лазар је нанео пораз султану Мурату. У бици се посебно истакао српски витез и одани пријатељ кнеза Лазара Милош Обилић. Турци после Плочника спремају још већи поход.

Један од најзначајнијих и пресудних догађаја српске историје је Косовска битка. О боју се не зна много. Одиграо се на Косово пољу код Газиместана 28. јуна 1389. на верски празник Видовдан. Србе је предводио кнез Лазар, уз помоћ Вука Бранковића и босанског војводе Влатка Вуковића, а Турке султан Мурат уз помоћ синова Јакуба и Бајазита. Број жртава био је подједнак на обе стране. У бици погинули и кнез Лазар и султан Мурат којег највероватније убио Милош Обилић. Иако је по броју жртава битка била нерешена, обзиром да је Турска била већа држава и да је у бици погинуо већи део српске властеле, битка представља српски пораз после којег се Србија није могла опоравити.

У време ропства Срба под Турцима настала је косовска легенда. И она је изражена у епским народним песмама и причама. Битка је представљена као велики пораз Срба, кнез Лазар је представљен као цар. Као главни кривац за пораз и издајник предтсвљен је Вук Бранковић, највероватније јер је преживео битку. Народу је био потребан кривац за трагедију чије ће се последице осећати вековима. У легенди се појављују многе измишљене личности. Тако Косовка девојка представља све Српкиње које су на Косову остале без мужева и вереника, а таквих је било много. Југ Богдан са 9 синова - 9 Југовића представљају све очеве и синове који су изгинули на Косову. У легенди Косово је постало “Света српска земља” и створен је мит о “Небеској Србији”. Легенда је настала јер је народ видео да је почетак краја слободе почео после Косовске битке. У Србији се о Косовксом боју у школама учило према легенди све до XX века.

Турци нису освојили Србију после Косовског боја, јер је Бајазит који је после Муратове погибије преузео власт убивши брата, повукао војску да би се учврстио на власти. Кнегиња Милица је увидела катастрофалне размере Косовског боја и нуди Бајазиту вазалство. Оно је значило да Србија плаћа данак Турцима, да Лазарев и Миличин син Стефан прати Бајазита у походима и да Миличина кћи Оливера постане део Бајазитовог харема.Вук Бранковић постао је вазал угарског краља Жигмунда да би се борио против Турака што доказује да није био издајник.

Турци се окрећу нападима на Угарску. Године 1395. Турци су доживели пораз у бици на Ровинама од Жигмундовог вазала влашког војводе Мирче. У бици је погинуо Краљевић Марко. Године 1396.Турци однели победу над Угарима у бици код Никопоља. У бици је заробљен, а касније погубљен Вук Бранковић, што је други доказ да није био издајник.

 

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА
2016/08/04,00:32
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СРПСКА ДЕСПОТОВИНА - ТЕКСТ
2016/08/04,00:34

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА - ТЕКСТ

Године 1402. у Османско царство проваљују Монгли, освајачи и пљачкаши са далеког истока. У бици код Ангоре (Анкаре) султан Бајазит је од монголског вође Тамерлана доживео тежак пораз, заробљен је и погубљен. Монголи су жестоко опустошили Турску и напустили је. Турска се није могла опоравити у наредних тридесетак година, што је дало могућност балканским народима да се опораве и обнове своје државе.

У ангорској бици као турски вазали учествовали су и Стефан Лазаревић – син кнеза Лазара и Ђурађ Бранковић – син Вука Бранковића. По повратку у Србију Стефан Лазаревић је у Цариграду од византијског цара добио високу титулу деспота и богате дарове, чиме је постао најмоћнији великаш у Србији.

По доласку у Србију деспот Стефан постаје самосталан владар и од тада се српска држава назива Деспотовином. Да би био сигуран од Турака деспот Стефан постаје вазал угарског краља Жигмунда од којег добија Мачву, Београд и Браничево.  Од 1404. године Београд по први пут у историји постаје престоница Србије.

У време деспота Стефана долази до привредног и културног обнављања српске државе. Разлика у односу на немањићку Србију била је у томе што се народ за време упада Турака померио ка северу. Оживели су рудници, занатство, трговина са Дубровником.

Долази до великог културног успона. Обновљено задужбинарство. Манастири овог периода грађени су у такозваном Моравском стилу градње. Манастир Раваница и црква Лазарица су задужбине кнеза Лазара. Манастир Љубостиња је задужбина кнегиње Милице. Манастири Манасија и Копорин су задужбине деспота Стефана.

У овом перооду радила ке Ресавска преписивачка школа. Монаси ресавских манастира преписивали су верске књиге. Прва српска песникиња монахиња Јефимија, супруга покојног деспота Угљеше Мрњавчевића, написала је дела Жал за младенцем Угљешом и Похвалу кнезу Лазару. Похвала кнезу Лазару извезена је златним нитима и представља покров за његов гроб. Деспот Стефан, велики владар и витез, био је и велики песник. Написао је дело Слово љубве. Константин Филозоф, пратилац деспота Стефана написао је  Житије деспота Стефана. Најзначајнији правни споменик овог времена је деспот Стефанов Закон о рудницима.

Године 1427. умире деспот Стефан. Пошто није имао наследника деспотстску титулу предао је свом сестрићу Ђурађу Бранковићу. Ђурађ Бранковић подиже нову престоницу Смедерево.

Тридесетих година 15. века Турци су поново постали сила и обнављају своје војне походе. Године 1439. дошло је до првог пада Српске деспотовине. Године 1444. деспот Ђурађ успева да обнови Деспотовину, али у нешто мањој територији.

Године 1453. султан Мехмед II Освајач осваја Цариград и Византију.

Године 1455. Турци освајају рудник Ново Брдо.

Године 1456. умире деспот Ђурађ

Године 1459. Турци освајају Смедерево и Српску деспотовину.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu