ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
2015/02/17,00:35
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ
2015/02/17,00:38

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

Идеја о стварању југословенске државе, тј. ствараља државе свих Јужних Словена постојала је још од средине 19. века, како у Србији, тако и у другим југословенским крајевима. Када је Аустоугарска доживела прве поразе у Србији та идеја је поново оживела. Првенствоно циљ Србије је био да се у новој државној творевини нађу сви Срби.

Нишка декларација: први корак у стварању југословенске државе било је доношење Нишке декларације децембра 1914. године. На предлог српске владе овај документ је усвојила Народна скупштина на заседњу у ратној престоници Србије Нишу, као ратни циљ Краљевине Србије. У декларацији је стајало да је ратни циљ Србије ослобођење земље и све неослобођене јужнословенске браће. Нишком декларацијом није решавано питање назива будуће државе, њеног уређења и територије.

Југословенски одбор: поједини хрватски, словеначки и српски политичари, интелектуалци и уметници из Аустроугарск, који су желели сарадњу са Србијом по питању стварања југословенске државе, су на почетку рата побегли у тада још неутралну Италију. Мећу њима су се посебно истицали Анте Трумбић, Франо Супило и вајар Иван Мештровић. Они су брзо успоставили везе са српском владом, по чијим инструкцијама с пролећа 1915. основали Југословенски одбор са Анте Трумбићем на челу. Задатак Одбора био је да у савезничким државама траже подршку за остваривање ратног циља Србије. Ситуација се искомпликовала када је Италија склопила Лондонски уговор којим јој је обећан део југословенских територија.

Крфска декларација: иако су се залагали за исти циљ, српска влада и Југословенски одбор размимоилазили су се по питању будућег уређења државе. Наиме српска влада желела је да будућа држава буде исто уређена као и Краљевина Србија, док су представници Југословенског одбора нагињали ка републиканском уређењу. До договора је дошло на Крфу јула 1917. године када је потписана тзв. Крфска декларација, којом су се представници Југословемнског одбора сагласили да будућа држава буде уређена као и Србија, да се заснива на равоправности Срба, Хрвата и Словенаца који су представљени као један народ са три имена. Декларацијом је установљена равноправност ћирилицфе и латинице и све три вероисповести православне, католичке и муслиманске. Договорено је и да назив будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Стварање државе Словенаца, Хрвата и Срба: док је трајала офданзива на Солунском фронту у Загребу је основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Аустроугарској. Програм Народног вијећа предвићао је уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срва у Аустроугарској у једној држави и њено касније уједињење са Краљевином Србијом. Крајем октобра, када су се аустроугарска војска и држава налазиле у расулуу Загребу је проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба која је обухватала подручја Аустроугарске у којима су живели Јужни Словени. Обзиром да је овој држави претила опасност да Италија заузме Истру и Далмацију и да је имала велих проблема са унутрашњом анархијом, а није имала могућности да се томе супротстави, Народно вијеће је позвало српску војску да уђе на територију нове државе и заштити интересе Југословена. До половине новембра јединице српске војске ушле су у Сарајево, Загреб, Ријеку и запоселе јужне покрајине Аустроугарске.

Женевска декларација: почетком новембра представници Народног вијећа, Југословенског одбора и српске владе су у Женеви усвојили документ – Женевску декларацију, који је садржао одлуку о уједињењу и стварању заједничке државе. Декларација је спорно питање уређења државе оставила за после уједињења, тј. да се оно реши референдумом. Због овога је регент Александар ушао у сукоб са предсеником владе Николе Пашића, јер је постојала опасност да на референдумо буде изгласано републиканско уређење, чиме би династија Карађорђевић изгубила власт. Регент је због тога изазвао кризу владе, сменио Пашића и за председника владе поставио Стојана Протића.

Проглашење уједињења: крајем новембра 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду је донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната, Срема и Барање Краљевини Србији и каснији југословенској држави. У исто време Скупштина у Подгорици је донела одлуку да се краљ Никола збаци са престола и да се Црна Гора такође присаједини Србији и касније југословенској држави. Када је у Држави Словенаца, Хрвата и Срба била присутба српска војска, Народно вијеће је донело одлуку да уједини Државу Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом, под условима о уређењу државе које жели Краљевина Србија. Тако је 1. децембра 1918. регент Александар у Београду прогласио уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под круном династије Карађорђевић.

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921.
2015/02/17,12:17
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921. - ТЕКСТ
2015/02/17,12:21

Проглашењем уједињења и стварањем Краљевине СХС новостворена држава није одмах стекла међународно признање. Наиме савезници још увек нису знали шта ће урадити са Аустроугарском, а и жеље Италије за Истром и Далмацијом компликовале су ситуацију. Међународно признање Краљевина је стекла у току Версајске мировне конференције, потписивањем билатералних уговора о разграничењу са суседним државама.

Шеф делегације Краљевине СХС (КСХС)био је Никола Пашић, али су сваезници њега признавали само као представника Србије. Са свим суседним државама, осим са Грчком наша делегација имала је спорна питања око разграничења. Између Грчке и КСХС успостављена је граница која данас дели Македонију и Грчку. Са бугарском је мировни уговор потписан у Неију, покојем је успостављена граница која је отприлике данас граница између Бугарске и Србије и Бугарске и Македоније. По питању разграничења са Румунијомпојавили су се проблеми око поделе Баната. На крају је постигнут компромис којим је установњена граница која и данас дели Сбију и Румунију. Са Мађарском је птписан уговор у Тријанону. Наша делегација је добила Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје, а желела је да добије и Мохач, сегедин и Бају. Оваквом поделом у КСХС је остало око 250 000 Мађара и логично да Мађари тиме нису били задовољни. Уговор са Аустријом потписан је у Сен Жермену којим је формирана данашња граница између Словеније и Аустрије. Највиђе проблема било је са Италијом. Птписивањем уговора у рапалу Италији је припала Истра, већи број далматинских острва и неколико градова као што је Задар. На овај начин КСХС је после скоро две године стекла међународно признање.

На територији КСХС живело је нешто више од 12 милиона становника, највише Срба, па Хрвата и Словенаца, док су мањине чиниле 1/6 свеукупног становништва. КСХС је имала идеалан географски положај. Била је уједно балканска, панонска, подунавска и медитеранска држава, богата скоро свим природним ресурсима, али са неравномерно развијеним областима. Западни делови земље (Словенија и Хрватска) били су далеко развијенији и у културном и у привредном погледу, од источних делова који су се дуго налазили под турском влашћу и који су за време рата имали страховита разарања и страдања становништва. Престоница државе био је Београд, иако у почетку није био и највећи град (то је био Загреб).

У време док је трајало међународно признање КСХС нису се могли спровести први избори, јер се није знало на којој територији се они требају спровести. За то време постојали су привремени органи власти као што су Привремена влада и Привремено народно представништво (ПНП). Оба тела била су састављена од политичара из Србије, Југословенског одбора и Народног вијећа. ПНП је имало задатак да донесе Изборни закон по којем ће бити одржани избори за Уставотворну скупштину.

На изборима за Уставотворну скупштину одржаним 20. новембра 1920. године највише мадата освојила је Демократска странка (92), па Радикална странка (91), Комунистичка партија Југославије (59), Хрватска Републиканска Сељачка Странка (50) итд. Задатак Уставотворне скупштине био је да донесе први устав Краљевине.

 

Политичке странке Краљевине СХС

 

Демократска странка: је била нова странка која је обухватала углавном српско бирачко тело са простора целе државе. Лидер јој је био Љубомир Љуба Давидовић, политичар од великог угледа, којег су због његовог поштења и умерености поштовали и политички истомишљеници и противници. Странка се залагала за монархистичко уређење државе под династијом Карађорђевић и била је за преговоре са републиканцима.

Радикална странка: је била највећа српска политичка партија, чији је лидер био Ниола Пашић. Може се рећи да је ову странку у овом периоду како се то каже прегазило време, да је она била странка 19. века, која није разумела нове политичке односе. Странка је била веома конзервативна и чврсто се залагала да новостворена држава по уређењу буде идентична Краљевини Србији, што значи да буде строго централизована, унитаристилка, уставна и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић. Странка је имала упориште међу српским сељаштвом, а постизала је добре узборне резултае и захваљујући ауторитету Николе Пашића. Кад је Пашић 1926. умро и Радикална странка се убрзо поцепала на неколико мањих.

Хрватска Републиканска Сељачка Странка (ХРСС): је била највећа хрватска странка. Лидери су јој били браћа Стјепан  и Павле Радић. Странка се залагала за републиканско уређење, чиме је одмах против себе изазвала две највеће српске странке. Највећи део политичког живота ова странка је провела или у опозицији или у бојкоту политичке борбе.

Комунистичка партија Југославије (КПЈ): је настала под утицајем Октобарске револуције у Русији. Залагала се за интересе радника и сиротиње и зато је на првим изборима изборила неочекивано високо треће место. Али, ова странка је због опште аверзије према коминизму и ономе што се дешава у Русији имала противнике у свим странкама. Осим тога, КПЈ се залагала за револуционарно преузимање власти, што је подразумевало и насиље. После неуспешних атентата на министра полиције Милорада Драшковића и регента Александра, власти су забраниле рад КПЈ и она ће наставити деловање у илегали све до почетка Друог светског рата у Југославији.

Словеначка Људска Странка (СЉС): је била највећа странка Словенаца. Лидер странке је био бивши католички свештеник Антон Корошец. Ова странка је често била превага која је утицала на формирање или пад појединих влада и таква позиција јој је омогућавала успешно деловање.

Југословенск Муслиманска Организација (ЈМО): је окупљала муслимане, пре свега из БиХ. Лидер јој је био Мехмед Спахо, залагала се за интересе муслиманског живља и била је велики заговорник југословенске државе.

Након првих избора све странке су у Уставотворној скупштини поднеле своје нацрте Устава. Парламент је био подељен на монархисте и републиканце и видело се да ниједна опција не може да обезбеди потребну већину. На крају је већину уз помоћ СЉС и ЈМО обезбедио монархистички блок предвођен радикалима и демократама.

Видовдански устав

Монархистички блок је обезбеђивањем већине створио услове за доношење Устава. Устав је узгласан 28. јуна 1921. године по чему је добио натив Видовдански. По том Уставу КСХС је постала уставна, парламентарн и наследна монархија на челу са династијом Карађорђевић, централистичко – унитаристичког типа. Уставом је загарантована равноправност свих народа у Краљевини, вероисповести, писма. Застава је била плаво, бело, црвена тробојка, док су се у грбу налазили симболи Срба, Хрвата, Словена и муслимана. И химна је била комбинација три националне песме Срба, Хрвата и Словенаца. Највећа овлашћења Уставом је добио краљ,који је представљао земљу у иностранство, имао извршну и судску власт, био врховни команадат војске и једини имао овлашћења да нареди мобилизацију, да објављује рат и склапа  мир.

КРАЉЕВИНА СХС 1921 - 1934.
2015/02/17,13:19
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

МАРСЕЈСКИ АТЕНТАТ - ВИДЕО

 

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1934. - ТЕКСТ
2015/02/17,13:24

Видовданским уставом ХРСС никако није била задовољна и одмах се одлучила на бојкот политичког живота. Тада је почео да се назире сукоб Срба и Хрвата, који ће се појачавати из године у године, који ће се претворити у тзв. Хрватско питање и који ће обележити читав међуратни период.

1925. влада Николе Пашиђа успела је да постигне договор са Стјепаном Радићем. Том приликом Радић је из имена странке избрисао Републиканска, прихватио Видовдански устав, уз обећано учешће у власти. Али, сарадња није дуго трајала. Период до 1928. био је испуњен честим политичким борбама, великим плитичким кризама, падовима влада итд. Сукоб Срба и Хрвара кулнирао је јуна 1928. године када је радикалски посланик Пуниша Рачић хицима из револвера са говорнице Скупштине убио Стјепана Радића, смртно ранио његовог брата уи убио још двојицу посланика. Рачић је после био ухваћен, али убиство у Скупштини допринело је да ХСС поново напусти политички живот и да почне отворено да заговара отцепљење Хрватске из КСХС.

Краљевина Југославија 1929 – 1934.

У месецима након убиства у Скупштини, краљ Александар је покушао некако да стабилизује политичке прилике и да спречи распад земље. Када је увидео да то не може да постигне одлучио се за увођење личног режима.

6. јануара 1929. године краљ Александар је објавио Проглас којим је завео лични режим или тзв. Шестојануарску диктатуру. Тим прогласом краљ је распустио Скупштину, суспендовао Видовдански устав, забранио рад свим политичким странкама и формирао владу на челу са генералом Петром Живковићем.

У периоду Шестојануарске диктратуре која је трајала све до 1934. године, краљ Александар је спроводио тзв. политику интегралног југословенства. Она је подразумевала брисање свих националних симбола (српских, хрватских, словеначких...) у замену за југословенске. У том смислу назив државе је октобра 1929. промењен у Краљевина Југославија. Држава је била подељена на 9 бановина, али не на националном, већ на другим приципима. Називи бановина били су по рекама: Дунавска, савсја, Дравска, Врбаска, Зетска, дринска, Моравска, Приморска и Македонска + Управа града Београда. По овој подели Срби су били подељени у 5, а Хрвати у 3 бановине.

Истовремено велики број политичара и јавних личности, противника краљеве политике био је приморан да напусти земљу. Међу емиграцијом нашли су се најектрмнији хрватски и македонски националисти и сепаратисти, усташе Анте Павелића и македонски ВМРО.

И док је народ различито реаговао на лични режим краља Александра (велики број људи је одобравао његову политику), из иностранства су почеле да стижу прве критике, нарочито из развијених демократских земаља као што су Француска и Велика Британија. Да би пред светом показао да није диктатор, краљ Александар је 1931. свом народу подарио Устав. Обзиром да Устав није донет у Скупштини он се назива Октроисаним. Овим уставом ништа битније није промењено, лични режим је само ушао у уставне оквире. Краљ је добио још већа овлашћења.

Спољна политика краља Александра: краљ Александар је био велики поборник Версајског поретка и зато је у спољној политици одржавао добре односе са Француском и Великом Британијом и са државама насталим на Версјској конференцији.

Сепаратистички покрети у емиграцији су се добро организовали, а уточиште су нашли у највећим противницима Краљевине Југославије – фашистичким земљама Италији и Немачкој. Усташки покрет и македонска емиграција (ВМРО) су 1934. организовале атентат на краља Александра. Атентат је извршен 9. октобра у Марсеју приликом краљеве званичне посете Француској. У атентату је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Смрћу краља Александар, престао је да постоји главни стуб Југославије
КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941.
2015/02/17,18:07
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941. - ТЕКСТ
2015/02/17,18:10

Краљевина Југославија 1934 – 1941.

 

Након погибије краља Александра у Марсеју,  требао је да га наследи малолетни син Петар II Карађорђевић. До његовог пунолетства краљевску дужност је према последњој вољи покојног краља обављало трочлано Намесништвбо на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем, братом од стрица покојног краља.

Кнез Павле био је аполитична особа, човек посвећен уметности. Студирао је уметност у Енглеској и био је власник богате колекције уметничких дела. Посао првог намесника нерадо је прихватио, али је то морао учинити да би сачувао династију и земљу. Његов првенствени циљ био је да измири Србе и Хрвате и тако спасе Југославију од распада.

Влада Милана Стојадиновића (1935 – 1939.): након краљеве погибије оживео је плитички живот и рад странака. После првих избора након диктатуре, владу је формирао искусни финасијски експерт Милан Стојадиновић. Период његове владе је период великог економског успона Краљевине. Стојадиновцић је у томе успео захваљујући што је у земљу пустио страни капитал, пвенствео немачки и италијански. То је доба када су на власти у Немачкој и Италији Хитлер и Мусолини и када ове две државе доживљавају велики економски развој. Политика Милана Стојадиновића донела је далеко већи стандард становника, али није била посебно популарана, нарочито код Срба. Обзиром да је био финансијски стручњак, Милан Стојадиновић није пуно посветио пажње решавању хрватског питања, што је натерало Хрвате да поново крену у оштру борбу. Стојадиновић је мислио да ће потписивањем Конкордата са папском столицом, чиме би католички верници у Краљевини добили већа права задовољити Хрвате. Али Конкордат никадда није био потписан због протеста Српске православне цркве, чиме је влада Милана Стојадиновића потпуно изгубила углед међу Хрватима. На изборима 1938. владина листа однела је тесну победу над удруженом опозицијом коју је предводио нови лидер ХСС Влатко Мачек и то уз обиље манипулације и крађе на изборима. То је дало повода кнезу Павлу да Стојадиновића разреши функције премијера и да мандат за састав владе повери Драгиши Цветковићу.

Споразум Цвековић – Мачек: као главни задатак своје владе Цветковић је издвојио споразум са Хрватима и коначно решење хрватског питања. Преговори су вођени између њега и Влатка Мачека. Споразум је постигнут крајем августа 1939. по којем је успостављена Бановина Хрватска која је обухватала данашњу Хрватску и БиХ. Бановина Хрватска имала је доста широка овлашћења у унутрашњој политици, тј. имала је широку аутономију. Споразимом нису били задовољни ни Срби ни Хрвати. Срби су сматрали да су Хрвати добили много, а Хрвати да су добили мало. Успостављањем бановине Хрватске почело се са федерализацијом земље и тиме је дефинитивно напуштен централистички тип уређења.

Године 1939. је почео II светски рат. Септембра 1940. Немачка, Италија и Јапан су формирале Тројни пакт, а до пролећа 1941. пришле су му Мађарска, Румунија и Бугарска. На Југославију је од јесени 1940. вршен константан притисак да и она приступи Тројсном пакту. Хитлер је желео да обезбеди позадину за будући напад на СССР. Кнез Павле је настојао да сачува Југославији неутралност или да у крајњем случају буде уз своје велике пријатеље Британце. Али Британија ни на који начин није могла у неком будућем сукобу Југославије и Немачке помоћи Југославији, јер је и сама имала великих проблема са Немачком и у севеној Африци. Без обзира на то, из Британије су стално стизали притисци, да се Југославија и по цену рата са Немачком одупре уласку у Тројни пакт. Знајући каква је ситуација у држави и војсци, кнез Павле је после дугог колебања наложио влади Цветковић – Мачек да Југославија приступи Тројном пакту. То је учињљено 25. марта 1941. у Бечу. У име југословенске владе уговор је постписао Драгиша Цветковић, а у име Немачке Јоаким фон Рибентроп. Југославији је гаранован територијални интегритет и суверените, није тражена никаква евентуална војна помоћ, једино је тражено да Југославија уступи свој ваздужни и копнени простор за прелазак немачких трупа у нападу на Грчку.

ДРУШТВО КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
2015/02/17,22:04
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
2016/08/04,12:00
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА - ТЕКСТ
2016/08/04,12:05

СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА - ТЕКСТ

По завршеткуПрвог светског рата силе победнице организовале су 1919. године мировну конференцију у Версају. Поред њих, на конференцији су учествовале и мале државе победнице. Главну реч водили су представници великих сила:  Жорж Клемансо – представник Француске, Лојд Џорџ – представник В. Британије, Вудро Вилсон – представник САД-а и Виторио Орландо – представник Италије.

За главног кривца за избијање рата проглашена је Немачка и она је највише кажњена. Немачкој су одузети Алзас и Лорен и враћени Француској, Рајнска област стављена је под војну управу, наметнуто јој је плаћање огромне ратне одштете и могла је да има само 100 000 лако наоружаних војника.

Аустругарска разбијена на основу Вилсонових 14 тачака и од њене територије створене су националне државе Чехословачка, Краљевина СХС, Пољска, Аустрија и Мађарска, а Румунија је стекла проширење.

На предлог америчког председника Вудро Вилсона створено је Друштво (Лига) народа. Друштво народа замишљено је као организација која треба у будућности да обезбеди мир у свету. Она представља претечу данашње ОУН. Седиште Друштва народа налазило се у у Женеви.

Последице рата погодиле скоро све земље у Европи. Људски губици били огромни, саобраћајнице и фабрике уништене или оштећене. У појединим земљама јавила и глад и дошло је до неконтролисане инфлације. Инфлација највише погодила Немачку. Рат је посебно погодио балканске земље. Године 1929. дошло је до слома њујоршке берзе („Црни четвртак”). Последица је била затварање фабрика, отпуштања радника, банкротство великих компанија, велике економске кризе у читавом свету.
 
Државе су изашле изт економске кризе на различите начине. Амерички председник Френклин Делано Рузвелт САД је извукао из кризе увођењем државне контрола у привреди и контроли цена („Нови договор”) и извођењем јавних радова.
 
Повећање производње и излазак из кризе повољно утицали на развој науке, уметности и спорта. Напредак технологије омогућио је употребу вештачких материјала у индустрији.
 
Развија се аутомобилска индустрија, израђује се телефонска мрежа. Појављују се радио–апарати, телевизијски пренос, филм за снимање фотографија у боји. Британска  медијска кућа ВВС почиње емитовање телевизијског програма.
 
Најзначајнији књижевници овог периода су Ерих Марија Ремарк, Ернест Хемингвеј, Џејмс Џојс, Томас Ман, Михаил Шолохов. У уметности посебно месту заузимају сликари Пабло Пикасо, Василиј Кандински и Салвадор Дали, музичар Луис Армстронг, глумац Чарли Чаплин. Ово време обележио је и чувени амерички атлетичар Џеси Овенс који је на Олимпијским играма у Берлину 1936. године освојио четири златне медаље.

 

СВЕТ ИЗМЕЂУ ТОТАЛИТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ
2016/08/04,12:35

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СВЕТ ИЗМЕЂУ ТОТАЛИТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,12:37

СВЕТ ИЗМЕЂУ ТОТАЛИТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ - ТЕКСТ

Услед економске кризе и других последица рата двадесетих година 20. века појављују се веома агресивне, тоталитарне идеологије. Све их карактерише агресивност, владавина једне личности и нетолератност према политичким противницима или другим народима. Те идеологије су фашизам, нацизма и комунизам.

Фашизам је идеологија заснована на владавини једне личности и беспоговорној оданости држави. Фашизам се појавио у Италији после I светског рата услед економске кризе и незадовољства Версајским миром. Вођа фашиста у Италији био је Бенито Мусолини. Године 1922. фашист су извели тзв. “Марш на Рим” , након чега су дошли на власт. Наредни период у Италији обележило је успостављање апсолутне власти, прогони и убијања противника и неистомишљеника, као и агресивна спољна политика.

Нацизам  се пјавио у Немачкој. Године 1919. у Немачкој је настала Националсоцијалистичке радничке странке чији је био оснивач Адолф Хитлер. Ватреним говорима Адолфа Хитлера уперених против Јевреја, комуниста, демократије и азснованих на враћању поноса Немцима, нацисти стичу велики број присталица. Свој програм Хитлер је изнео у делу “Main kampf” (“Моја борба”).

Године 1933. Адолф Хитлер и нацисти освојили су већину на парламентарним изборима и дошли на власт. Однах је почело са затварањем политичких противника у концентрационе логоре и свакојаким другим прогонима. Хитлер је убрзо објединио функције канцелара и председника и поста Фирер – вођа немачке државе и народа.

Немачка је брзо успела да изађе из тешке економске кризе и да се убрзано припрема за рат. године 1935. донети су тзв. Нирнбершки закони којима Јевреји постају грађани другог реда. У тзв. "Кристалоја ноћи" 1938. године десио се страшан прогон Јевреја, уз уништавање њихове имовинбе.

Једна од последица Првог светског рата била је и нестанак Руског царства и настанак једине комунистичко - социјалистичке државе на свету Совјетског Савеза. Након дефинитивне победе бољшевика и заузимања власти, бољшевички вођа Лењин увео је тзв. Нову економску политику (НЕП).

Године 1924. после Лењинове смрти на власт долази Стаљин. Он уводи политикау колективизације земљишних поседа и плански развој индустрије. Истовремено Стаљин уводи и тоталитарну вчаст праћену увођењем Стаљиновог култ личности величаног у политици, науци и уметности. Стаљин је остао упамћен по невероватном терору и погонима противника и неистомишљеника и по отварању политичких затвора ГУЛАГ-а у Сибиру.

 

СВЕТ НА ПУТУ КА НОВОМ РАТУ
2016/08/04,13:29
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СВЕТ НА ПУТУ КА НОВОМ РАТУ - ТЕКСТ
2016/08/04,13:31

СВЕТ НА ПУТУ КА НОВОМ РАТУ - ТЕКСТ

Шпански грађански рат: У шпанији су на изборима 1935. године победу однели шпански  републиканци. Али, генерал Франциско Франко оспорио је победу републиканаца и дошло је до грађанског рат између фашиста и републиканаца- Рат је био веома крвав. Фашисти су били помогнути војним снагама Немачке и Италије. Нарочито је била значајна помоћ немачке авијације- Победу су на крају однели фашисти и генерал Франко је  завео диктатуру.

Кина је после дужег времена у овом периоду уједињена под снагама Коуминтанга Чанг Кај Шека. Међутим дошло је до грађанског рата између Коуминтанга и комуниста (1930–1934) и заоштравање односа између Кине и Јапана. Јапан је успео да заузме Манџурију 1937. године и створи марионетску државу Манџуко.

Адолф Хитлер је у Немачкој тражио исправљање тзв. версајске неправде и ужурбано наоружаво војску. Немачка је 1936. године вратила Сарску и Рајнску област, а 1938. године извршила аншлус (припајање) Аустрије. Убрзо Хитлер је од Чехословачке затражио да Немачкој уступи Судетску област у којој су већину чинили Немци. Пошто је Чехословачка то одбијала, немачка војска је 1938. године ушла у Судете и припојила их Немачкој. Минхенским споразумом велике силе су подржале немачко припајање Судета. Убрзо је Словачка под вођством фашиста прогласила независност, па је тако једна од држава насталих на Версајској конференцији Чехословачка престала да постоји.

Италија је 1939. године заузела Албанију и Абисинију (Етиопију).

Совјетски Савез је у ово време нудио склапање споразума Британији и Француској против Немачке, али су оне то због идеолошких разлика са СССР-ом одбиле. Стога се СССР окреће склапању савеза са Немачком. Августа 1939. године постигнут је споразум Немачке и СССР-а, тзв "Споразум Рибентроп–Молотов", по ком су се обе државе обавезале да у наредних 10 година неће нападати једна друго и да неће помагати неку трећу државу.

Немачка се већ тада припремала да нападне Пољску.

 

ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1939 - 1940. ГОДИНЕ
2016/08/04,13:56
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1939 - 1940. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,13:59

ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1939 - 1940. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
 

Узрок рата: после Првог светског рата наступио је тзв. Версајски период у Европи. Врло брзо се показало да Версајски мир није могао дуго трајати, јер су победнице постале веома јаке, а поражена Немачка не само да је била кажњена, већ и понижена. Осим тога услед плаћања огремне ратне одштете и одузимања најразвијенијих индустријских области (Алзас и Лорен одузети, Сар и Рур окупирани), Немачка се суочила са тешком економском ситуацијом која је кулминирала у време светске економске кризе која је почела 1929. и која је трајала неколико година. У таквим условима, већ почетком 20 – тих година у Немачкој се појавио реваншизам оличен у веома агресивним идеологијама. Најагресивнији су били немачки националсоцијалисти које је предводио Адолф Хитлер. Хитлер је био немачки војник на Западном фронту и није могао да се помири са капитулацијом Немачке и понижењем које су Немци доживљавали након рата. Основао је националсоцијалистичку странку која се залагала за рушење версајске неправде и стварање моћне немачке државе у којо ће немачка нација бити изнад свега. Такође Хитлер је творац расистичке идеологије по којој је немачка нација изнад свих осталих по свим карактеристикама, те да јој је због тога потребан већи животни простор. Тај простор Немци ће створити тако што ће елиминистаи мање вредне расе као што су Јевреји, Роми, словенски народи. У условима немаштине Хитлерова идеологија брзо је стекла велики број поклоника, али су немачке власти дуго успевале да репресијом спрече Хитлера да дође на власт. Пресудан моменат била је незапамћена економска криза праћена хиперинфлацијом, која је захватила Немачку 1929. године. Хитлерова странка је однела победу на парламентарним изборима 1933. и тако је Хитлер постао канцелар, а потом и фирер (вођа). Немачка је проглашена Трећим рајхом (царством). Слично се дешавало и у Италији, где су 1922. године власт преузели фашисти предвођени Бенитом Мусолинијем, са сличним програмом као и нацисти, само што су они изнад свега постављали државу, а не нацију.

Хитлер је одмах по ступању на власт почео да спроводи своју политику. Најпре се разрачаунао са свим својим противницима, а потом економски препородио земљу, чиме је гледан као бог. Успостављен је крајњи тоталитарни систем у којем је све завиосило од фирера. Немачка је најпре напустила Друштво народа, потом реокупирала Сарску и Рурску област (1936), па извршила окупацију Аустрије и Судетске области у Чехословачкој (1938.). Велике силе су мирно посматрале шта Хитлер ради. Минхенским споразумом из 1938. којим је дозвољена окупација Судета, Француска и Велика Британија  су сматрале да ће овим уступком према Немачкој задовољити Хитлерове територијалне захтеве.

Почетак рата: као почетак Другог светског рата узима се 1. септембар 1939. када је Немачка напала Пољску. Немачком нападу на Пољску претходило је потписивање Пакта о ненападању између Немачке и СССР –а по којем су се две силе обавезале да се неће нападати у наредних 10 година, а такође су се договориле и о подели интересних сфера у источној Европи. Разлог да Немачка нападне Пољску био је град Гдањск (Данциг), који је према одредбама Версајског мира имао статус слободног града на Балтику и коридор кроз пољску територију који је спајао источну Пруску са остатком Немачке. Хитлер је дипломатским путем покушао да од Пољске изнуди Гдањск, али како су Пољаци имали подршку Француске и Енглеске, они су то упорно одбијали. Када је Немачка напала Пољску, Велика Британија је Немачлкој објавила рат, као и Француска, али ништа више по том питању није учинила. Пољска је била прегажена за мање од месец дана, јер је против себе имала далеко боље наоружану немачку војску. Око две недеље након почетка немачког напада, у складу са тајним одредбама пакта Рибентроп – Молотов и СССР је напао Пољску. Почетком октобра пољска је подељена између Немачке и СССр –а , тако што је Немцима припао већи западни део са Варшавом, а Совјетима источни део.

Совјети су у октобру, опет у складу са потписаним споразумом ставили Литванију, Естонију и Летонију под своју заштиту, а новембра су напали Финску која је заузета марта 1940. године.

После заузимања Пољске Хитлер је одмах започео припреме за рат против Норвешке, Данске и осталих земаља Западне Европе. Марта 1940. Немци су окупирали Данску, а априла 1940. напали Норвешку и за непун месец дана је освојили. Норвешки краљ је уз помоћ британских снага напустио земљу, а за премијера је постављен Видкун Квислинг, који је отворени сарађивао са Немцима и по којем је натао термин квислинг који означава издајнике.

После муњевитог заузимања Норвешке и Данске, Хитлер је 10. маја напао земље БЕНЕЛУКС- а и Француску. Тада су западне земље увиделе да им је нацифашизам већи и опаснији непријатељ од совјетског комунизма, те су почеле организованије да делују. Међутим, добро увежбане немачке моторизоване јединице уз подршку сјајне авијације (луфтвафе) имале су преимућство. Већ 15. маја Немци су заузели Холандију, а 28. маја и Холандију. Уследио је напад на Француску.

Француска врховна команда је претпостављала да ће Немци напасти из правца севера и североистока, а не из правца Белгије и Холандије које су прогласиле неутралност. Зато су Французи организовали јаку линију одбране (Мажино линију) према свероистоку, која је сматрана несавладивом. Немци су снажним нападима из правца Белгије и Холандије брзо упали у француску територију, док су оклопне јединице под командом гебжнерала Ромела пробиле у Арденима Мажино линију 12. маја. Француска одбрана постала је све слабија, а да би сачували војску Французи су почели са евакуацијом своје вопјске из луке Денкерк у Британију 27. маја 1940. године. Из Денкерка је у Британију евакуисано 558 000 људи. По завршетку денкерске операције, Немци отпочели серију напада на југ и према Алзасу и убрзо потпуно разбили француску армију. Француска је капитулирала 22. јуна 1940. на истом месту где је Немачка потписала капитулацију 1918. године. Немачка је под директну окупацију ставили северни и централни део Француске, док су јужни део препустили марионетској влади маршала Петена.

У јулу 1940. године Немачка је отпочела ваздушне нападе на Британију. Немачка авијација располагала је сјајним авионима – Месершмитима (штуке), а њен командант био је Херман Геринг. Непосредно пре немачког напада на Британију, британски премијер постао је Винстон Черчил. Немачка авијација страховито је бомбардовала британске градове, није био поштеђен ни Лондон. Преокрет у тзв. Бици за Британију донело је ангажовање британских пилота РАФ – а (Royal Air Force), фанатичног отпора целокупног британског народа и употреби радара који су по први пут употребљени. Битка за Британију била је први немачки неуспех, мада Немци нису прекидали са спорадичним бомбардовањем британских градова.

27. септембра 1940. Немачка, Италија и Јапан склопиле су Тројни пакт или Савез сила Осовина (осовина Берлин – Рим - Токио). Овом пакту ће до пролећа 1941. приступити Мађарска, Румунија, Бугарска, марионетска Словачка и Југославија.

 

 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ 1941 - 1945. ГОДИНЕ
2016/08/04,14:02
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ 1941 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:05

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ 1941 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

Напад на СССР: када је покорио Француску и када је видео да не може покорити Британију, Хитлер се окренуо нападу на Совјетски Савез. План напада на СССР носио је шифовани назив План Барбароса и предвиђао је ангажовање свих расположивих снага, што Немачке, што њених савезника. Напад је отпочео 22. јуна 1940 и он представља највећу војну операцију у историји ратовања, јер се фронт простирао по дужини више од 3000 км. Већ првог дана Немци су пробили фронт на неколико места. У наредних неколико недеља и месеци Немци су овладали огромним пространствима Белорусије и Украјине. До октобра 1941. Немци суна северу стигли до Лењинграда (Санкт Петерсбурга) којег ће 950 дана држати под опсадом, на југу су заузели скоро целу Украјину и део Крима. Крајем новембра Немци стижу на 30 – тљк километара од Москве. Стаљин је тада за команданта одбране Москве поставио генерала Георгија Константиновича Жукова, који је за одбрану Москве са далеког истока довукао значајне снаге. Москва је до краја децембра била одбрањена захваљујући френетичној борби Црвене армије и цивила, али захваљујући оштрој руској зими која је потпуно паралиасла немачке војнике и немачке оклопно – механизоване јединице.

Улазак САД – а у рат: САД су од почетка рата заузеле неутралан став, мада се видело да ипак више нагињу немачким противницима. САД су на Пацифику имале бројне поморске базе, а Јапан је желео да оствари превласт на том простору. После низа неуспешних преговора, Јапан је изненада и без претходне објаве рата напао највећу америчку војну базу на Пацифику – Перл Харбур на Хавајима 7. децембра 1941. године. Напад је био веома јак и јапанска авијација је уништила највећи део амњеричке флоте на Пацифику. Дан касније САД су објавиле рат Јапану, а 11. децембра Немачка је објавила рат САД – у.

Борбе у сверној Африци 1941.: борбе у северној Африци уско су повезане са развојем догађаја на Медитерану и италијанским аспирација на Балкану и у северној Африци. Мусолини је после окупације Албаније, октобра 1940. напао Грчку. Али, Грци су пружали жесток отпор и тек уз помоћ Немаца Грчка је окупирана априла 1941. годиен. Почетком септембра 1940. Италијани су почели са операцијама у Либији. Иако је Битка за Британију била у пуном јеку, Британци су одвојили око 30 000 војника и и напали италијанске положаје у Либији. Током децембра 1940. Британци су напредовали до Тобрука и Бенгазија. Италијани тада траже помоћ од Немаца који 12. марта у Африку шаљу генерала Ервина Ромела (пустињска лисица). Борбе су се распламсале. Иако су Италијани уз помоћ своје флоте и немачке авијације покушале  да угрозе британску пловидбу Медитераном, у томе нису успели, јер су Британци још једном показали своју супериорност на мору. Током 1941. Британци су успели да ослободе Етиопију, али је укључењем јачих немачких снага северноафрички фронт стабилизован.

Борбе на Источном фронту у 1942.: после пораза код Москве и неуспешних напора да освоје Лењинград, Хитлер је одлучио да појача Јужни Фронт и што пре избије на Волгу и Кавказ, како би се докопао богатих извора нафте и како би се његове јединице даљим продором на исток сусреле са савезником Јапаном. Немци су марта 1942, заузели Харков. Совјети су покушали са противофанзивом али нису успели. Немци су јула 1942. стигли пред Стаљинград, чиме је отпочела пресудна битка у II светском рату – Битка за Стаљинград. Немци су уз велике губитке успели да 17. августа 1942. овладју десном обалом Дона и да избију на 70 км пред Стаљинград. Септембра су отпочеле уличне битке у Стаљинграду. Град се нашао у полуокружењу. Али 19. новембра 1942. Црвена армија прешла је контраофанзиву, а заузимањем Калача на левој обали Дона, немачке јединице у Стаљинграду нашле су се у окружењу. Фебруара 1942. немачке јединице под командом Фридриха фон Паулуса биле су разбијене. Немци су имали огромне губитке од којих се више неће опоравити. У биткама на Волги и у Стаљинграду Немци су изгубили око 1 500 000 војника.. стаљинградска битка показала је да немачке јединице нису непобедиве, да је Црвена армија пребродила кризу и да је постала најјача армија на свету.

Сверноафричко ратиште 1942.: Ромел је планирао да уништи британску 8. армију, затим продужи према истоку, заузме Александрију и Каиро и заузме суецки канал. Ромел јње крајем августа напао британске снаге код Алем ел Халфе у Египту, под командом генерала Бернарда Монтгомерија, али је наишао на снажан отпор. Британци 7. септембра успели да однесу победу. Већ 23. октобра Британци су отпочели напад на немачко – италијанске снаге код Ел Аламејна, а 4. новембра прешли су офанзиву. Том победом Британци су преузели иницијативу на Афричком фронту, стално напредујући према западу и стварајући услове за инвазију Савезника с афричког континента на Италију. Скоро у исто време отпочео је поморски десант на француску северну Африку у Алжиру и Мароку. Ове трупе под командом америчког генерала Двајта Ајзенхауера су имале више од 100 000 војника. Ове трупе укључујући и Британце су у току пролећа 1943., успеле да потисну немачко – италијанске снаге из северне Афруике.

Борбе на Пацифику крајем 1941. и у току 1942.: после напада на Перл Харбур, Јапан је успео да окупирају Тајланд, Бурму и Филипине. Катастрофа у Перл Харбуру је за једно време паралисала амричку флоту, али је већ почетком лета 1942. она била спремна за нова дејства. Прву значајнију победу Американци су на Пацифику однели над Јапаном маја 1942. у Коралном мору када су напали јапанске бродове на сидришту острава Талуге и нанели им велике губитке. Другу значајну победу, испоставило се касније и преломну Американци су однели почетком јуна 1942. код острва Мидвеј.

Рат на Источном фронту 1943.: после победе код Стаљинграда Црвена армија је прешла у офанзиву према западу, ослобађајући велика пространства. Најзначајнија победа Црвене армије у 1943., а уједно и највећа тенковска битка у току рата, била је Курска битка (јул – август 1943.). Немци су у овој бици изгубили 30 својих елитних дивизија с око 500 000 војника и велику ратну технику. Совјетима је у Курској бици победу донело 20 000 артиљеријских оруђа, 3600 тенкова, 920 вишецевних бацача – каћуши и више од 2600 авиона. После овог пораза Немци више нису имали снаге за било какву офанзиву и од тада су се налазили у сталном повлачењу.

Победе савезника у Африци и капитулација Италије: после овлађивања северном Африком, британско – америчке снаге монгомерија и Ајзенхауера припремале су се за инвазију на Италију. Договор о инвазији на Италију постигнут је између Черчила и Рузвелза на конференцији у Казабланци јануара 1943. године. Инвазија на Сицилију отпочела је 10. јула 1943. Операције на Сицилији трајале су до 17. јула, а затим су савезници кренули са инвазијом на Италију. Услед великих пораза у Италији је дошло до великог нерасположења, чак и фашистичкој странци, па је Велико фашистичко веће 25. јула донело одлуку да се Бенито Мусолини разреши свих функција и да се власт преда краљу. Краљ је мандат за састав владе поверио маршалу Пјетру Бадољу. Чија је влада 8. септембра 1943. потписала безусловну капитулацију Италије.

Борбе на Пацифику 1943.: у току ове године Јапанци су били присиљени на повлачење и губљење територија. Од августа 1942. до фебруара 1943., Американци су после успешних битака код Гвадалканала и Талуге (Соломонска острва), потпуно разбили јапанске снаге и овладали овим значајним стратегијским положајима. Крајем 1943. и почетком 1944. године Американци су заузели делове Нове Гвинеје.

Почетком 1944. године Совјети су коначно успели да после 950 дана пробију опсаду Лењинграда и тако се нађу у офанзиви на целом фронту. До лета 1944. Совјетски Савез био је ослобођен.

Јуна 1944. отворен је нови фронт у Европи на западу у Француској. Фронт је отворен после дуготрјних припрема савезника и сталних Стаљинових молби за отварањем другог фронта у Европи. Инвазија америчко – британских снага којима је командовао Двајт Ајзенхауер у Нормандију почела је 6. јуна 1944. године под називом операција Оверлорд. На плажама Нормандије Немци су пружали жестокотпор, али су надмоћније англо – амричке снаге успеле да пробију немачку одбрану и незадрживо крену ка Парфизу. Париз је ослобођен 17. августа 1944. године. Од краја августа савезници су спорије напредовали, кер су Немци пружали жесток отпор по тзв Зигфридовој линији. Ипак генерал Монтгомери је 31. августа заузео Амијен, а за мање од недељу дана и Брисел и Антверпен. Децембра 1944. Немци су покушали са последњом офанзивом на западу у Арденима. И поред збуњености савезника, ова офанзива завршена је неуспешно.

Истовремено са успесима савезника у западној Европи, јединице Црвене армије имале су успеха у источној Европи. У незадрживом походу Црвена армија је до краја 1944. успела да ослободи Пољску, Чехословачку, Румунију, део Југославије, Мађарску и пређе на територију Немачке.

Немачка се тако почетком 1945. нашла нападнута и са запада и са истока, било је само питање времена када ће савезници заузети целу Немачку. Истовремено са освајањем Немачке, савезници су наилазили на коцентрационе логоре у којима је страдало неколико милиона људи, понајвише Јевреја. Највећи логори налазили су се у Аушвицу, Маутхаузену, Бухенвалду. Треблинци, Дахау, Мајданеку. Ови логори били су праве фабрике смрти. Немци су на бруталан начин ликвидирали милионе људи, а најчешћи начин ликвидације био је у гасним коморама.

Јединице Црвене армије су априла 1945. избиле пред Берлин. 2. маја Црвена армија је заузела Берлин, а два дана пре је Хитлер извршио самоубиство. Акт капитуалције Немачке потписао је фелдмаршал Кајтел 9. маја 1945. чиме је рат у Европи био завршен.

Рат је настављен на Далеком истоку, где и поред великих губитака Јапан није желео да капитулира. Јапански пилоти самоубице – камиказе су улетале у америчке бродове и тиме одуговлачиле крај рата. Да би коначно завршиле рат на Далеком истоку, САД су употребиле најмоћније оружје – атомску бомбу. На јапанске градове Хирошиму и Нагасаки бачене су две овакве бомбе које су изазвале незабележена разарања и жртве. Услед тога јапански цар Хирохито је наредио јапанској војсци да однах прихвате услове капитулације. Јапан је потписао капитулацију 2. септембра 1945. године чиме је Други светски рат био завршен.

Рат је однео преко 50 милиона живота. Од тога око 30 милиона цивила. Разлог за овакво страдње цивлиног становништва био је у томе штио су расистичком политиком Немци и њихови савезници по концентационим логорима убијали Јевреје, Роме, али и ратне заробљенике. Осим тога, услед покрета отпора у мнхогим земљама, окупатори су спроводили страховите одмазде над цивилним становништво.

Савезничке конференције

У току рата одржано је више савезничких конференција на највишем нивоу, с циљем успешног вођења рата.

Први састанак савезника одржан је 14. августа 1941. између Черчила и Рузвелта на једном броду у Атласком океану када је потписана Атланска повеља, којом се САД обавезала за помоћ Британији.

Јануара 1943. Черчил и стаљин су се поново састали, овога пута у Казабланци. На тој конференцији савезници су се договорили о инвазији на Сицилији, а на конференцији у Квцебеку августа 1943. савезници су се договорили о отварању фронта у Нормандији.

На конференцији у Техерану, новембра 1943. састали су се по први пут велика тројица Стаљин, Черчил и Русзвелт. На овој конференцији велика тријица су се договарала о значајним питањима међународних односа после рата, као и о припремама за инвазију у Нормандији.

На коференцији у Јалти, фебруара 1945. велика тројица су се договорила о подели интересних сфера после рата. Непосреднио након ове конференције умро је амерички председник Френклин Рузвелт. Заменио га је Хари Труман.

 

КАРАКТЕРИСТИКЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
2016/08/04,14:29
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
2016/08/04,14:32
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:34

АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ

Априлски рат и окупација Југославије

 

27. март: после приступања Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године велики део југословенске (пре свега српске) јавности био је веома разочаран, сматрајући чин кнеза Павла и владе Цветковић – Мачек раван издаји. Овакво расположење народа искористила је група официра повезана са британском и совјетском контраобавештајном службом, да у ноћу 26/27. марта 1941. изврши војни удар – пуч. Та група официра предвођена генералима Боривојем Нирковићем и Душаном Симовићем збацила је, ухапсила и Енглезима предала кнеза Павла Карађорђевића, малолетног краља Петра II прогласила пунолетним и формирала владу на челу са генералом Симовићем. У току преподнева 27. марта 1941. српски народ одушевљен оним што се десило претходне ноћи поздравио је чин пуча уличним демонстрацијама у Београду и свкоро свим већим српским градовима. На демонстрацијама народ је узвикивао чувене пароле Боље рат, него пакт и Боље гроб него роб. Вести о пучу прошле су готово незапажено у Хрвасткој.

Вести о војном пучу и демонстрацијама брзо су се прошириле по Европи. Британци и народ окупираних земаља с дивљењем је поздравио храброст српског народа да стане пред Хитлера. Черчил је изјавио да је српски народ коначно нашао своју душу. На вести из Београда 27. марта Хитлер је љутито реаговао и истог дана донео одлуку да се што пре Југославија уништи као држава.

 

Априлски рат: према хитлеровој замисли, немачке трупе, у садејству са италијанским и мађарским снагама истовревремено ће напасти Југославију и Грчку, док ће Румунија и бгугарска, на чијим територијама је била концентриасана немачка војска, преузети улогу заштитнице у случају евентуалне интервенције СССР – а. Нова југословенска влада са Симовићем на челу је покушала све да учини како би избегла сукоб. Напад је почео 6. априла, рано у зору бомбардовањем Београда и других градова. Југославију је напала моћна, технички опремљена и одлично увежбана армија са скоро 900 000 војника. Југословенска Врховна команда, која је тек 3. априла наредила мобилизацију, није могла да руководи трупама. Већ први непријатељски удари разорили су маневарску способност њених трупа, а непријатељски агенти из редова домаћих Немаца и осталих издајника веома успешно су радили на дезорганизацији и растројству одбране. Брзом слому краљевске војске посебно су допринели хрвати који су масовно напуштали јединице, док су на територији Хрватске бановине Мачекове страже учествовале у разоружању и хапшењу југословенских војника. Услед тога, немачке трупе су већ 10. априла ушле у Загреб, где их је са цвећем дочекало неколико хиљада људи, 12. априла заузет је Београд. Колико је дезертерство било присутно говори и податак да је Врховна команда слала наређења јединицама које више уопште нису постојале. У исто време ивлада, краљ и Врховна команда су се повлачили ка унутрашњости земље. Коначно одредиште био је Никшић, где је донета одлука да представници војске одмах затраже ореговоре о примирју са Немцима, а да влада и краљ напусте земљу. 16. априла краљ Петар II и влада су са никшићког аеродрома отишли на Блиски исток, а потом у Лондон, док је 17. априла по налогу владе, генерал данило Калафатовић у згради чехословачке амбасаде у Београду потписао акт о примирју, који је уствари представљао безусловну капитулацију југословенске војске. Овим актом свим југословенским војницима било је наређено да се предају. Око 330 000 војника, подофицира и официра било је заробљено и одмах послато у заробљеништво.

 

Окупациона подела Југославије: први задатак који је пред себе поставио окупатор био је да се Југославија распарча и да се при томе води рачуна да се казне сви они који су на било који начин показивали непријатељство према Трећем рајху. Југославија је подељена на следећи начин: централна Србија, Банат и северна Словенија припале су Немачкој; јужни део Словеније и Далмације припале су Италији која је од тих области образовала покрајину Далмацију са седиштем у Задру, Црна Гора је окупирана с циљем да се од ње створи марионетска држава; Бачка, Барања, Међумурје и прекомурје припали су Мађарској; источна Македонија и југоисточна Србија припали су Бугарској; већи део Косова и западна Македонија припали су Великој Албанији која је била под окупацијом Италија; од остатка Хрватске, БиХ и Срема формирана је Независн Држава Хрватска, усташка сателтска творевина. Без обзира на ову поделу, све важније тачке у земљи, попут саобраћајних комуникација, важних привредних ресурса или војних објеката контролисали су Немци.

 

Терор окупатора

 

Од самог почетка окупације, окупатор и његови сарадници завели су страховладу, с циљем да онемогуће сваки покушај избијања отпора. Прогони, пљачке и физичко малтретиарање постали су свакодневна појава. Нарочито су прогањани Срби, који су означени као главни кривци за догађаје од 27. марта, а потом Јевреји и Роми, који су у складу са Хитлеровом расистичком политиком сматрани најнижим расама. Највећи део мушког радно способног становништва био је одведен у заробљеништво, тако да су тешки послови и обрада земље остали на женама, деци и старијим људима

 

Немци су у окупираном делу Словеније становништво поделили у три групе: оно становништво које је показоло лојалност окупатору или је било у крвној вези са Немцима остављено је на миру, с циљем да се потпуно германизује; онај део становништва који је према оцени Немаца нио непријатељски расположен према Рајху, одмах је хапшен, одвођен у логоре, или на рад у Немачку, а родољубиво становништво Немци су интернирали у Србију или Хрватску.

 

Мађарски окупатор је у Бачкој на сличан начин поступао према Србима, колонистима после Првог светског рата. Бугарски окупатор јеж, такође из Македоније протерао неколико хиљада Срба. На Косову су Италијани, Немци и делимично Бугари подржавали шиптарске сепаратисте и распиривали њихову мржњу према Србима и Црногорцима. У прогонима Срба и Црногораца посебно су се истицали балисти, потпогнути својом милицијом – вулнетари.

 

У Србији су директну војну управу имали Немци. Када су јуна 1941. Немци напали СССР, у позадини су оставили углавном резервни војни састав, а пошто им је био потребан мир у тим крајевима су управу поверавали својим сарадницима из редова домаћег становништва. Тако су већ 30. априла формирали комесарску владу Милана Аћимовића, која није имала никаквог угледа у народу. Због тога су у време развијања устанка у Србији формирали Владу народног спаса чији је председник био генерал Милан Недић. Милан Недић је био човек од угледа у Србији, у једном периоду пре рата био је и министар војске, истакнути учесник Првог светског рата. Његова влада поикушавала је на сваки начин да олакша положај становништва у Србији. Борила се и против партизана и против четника, јер је сматрала да акције ових покрета само изазивају Немце на страховите мере одмазде над цивилним становништвом. Захваљујући ангажовању генерала Недића у србију је враћено неколико хиљада заробљених официра. Недић је формирао јединице државне и граничне страже. Недићева влада сместила је неколико десетина хиљада избеглица из Словеније и доста се трудила да се бар кроз образовање сачува морал станобништва. Због тешког полоижаја у коејм се налазио, између Немаца, четника и комуниста, генерала Недића данас неки сматрају истакнутим патриотом и родољубом, а неки издајником

 

ПОКРЕТИ ОТПОРА, ГРАЂАНСКИ РАТ И КВИСЛИНЗИ У ЈУГОСЛАВИЈИ
2016/08/04,14:42
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПОКРЕТИ ОТПОРА, ГРАЂАНСКИ РАТ И КВИСЛИНЗИ У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:45

 

 

ПОКРЕТИ ОТПОРА, ГРАЂАНСКИ РАТ И КВИСЛИНЗИ У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ

 

Услед страховитог терора који су завели Немци и њихови сарадници у првим данима окупације, врло брзо су се стекли услови за подизање устанка. Проблем је био у томе што се велики број људи нашао у заробљеништву, што је системом окупације земља била испресецана, да би се прешло из једне у другу било јке потребно низ дозвола. И поред свих тешкоћа у Србији су се у току лета формирала два покрета отпора – партизански и четнички.

Партизански покрет отпора

Настао је из редова комуниста. Лидер покрета постао је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Комунисти су још за време априлског рата позивали народ да што одлучније ступи у борби против агресора. Прво ратни проглас био је осуда стварања НДХ.

После почетка немачког напада на СССР, најпре је по одлуци Партије основан Главни штаб народноослободилачког покрета (НОП-а) на челу са Титом, а потом је  главни орган КПЈ Централни комитет донео је одлуку о подизању устанка у Југославији на састанку 4. јула. Том приликом дата су и упутства за вођење борби: начин борбе да партизански (герилски) у мањим одредима, да се непријатељу наносе губици у људству, техници и објектима, да се врше диверзије и саботаже. Циљ партизана био је ослобођење земље од окупатора, али и спровођење социјалистичке револуције, тј. преузимање власти и стварање државе по узору на СССР.

Партизани су најпре подигли устанак у Србији 7. јула, потом у Црној Гори 13. јула, па у Словенији 22. јула, па у БиХ 27. јула.устанак је најкасније букнуо у Македонији, тек 11. октобра, због пасивнбости македонских комуниста, тј. њиховог пробугарски опредељеног вођатва.

Бројним акцијама и показаним херојством, партизани су брзо стицали све већи број присталица. Партизани су у јесен 1941. ствирли велику слободну територију у западној Србији са седиштем у Ужицу. То је била прва слободна територија у окупираној Европи. На саветовању у Столицама партизански покрет постао је права војска. На овом саветовању Главни штаб је преименован у Врховни штаб, одлучено је да се посвети пуна пажња на изградњи чвршћих војних формација (одреда, батаљона и чета) с јединственом структуром команди (командант, политички комесар и заменик команданта), да се оформе национални и покрајински штабови, да се створе народноослободилачки одбори као органи револуционарне власти, да се црвена звезда петокрака усвоји као званични симбол партизана и да се усвоји поздрав Смрт фашизму – слобода народу.

У свим деловима Југославије партизански одреди успевали су да створе мале слободне територије. Али, услед надмоћности наепријатеља и у људству и у наоружању, ниједна од тих територија се није могла дуже задржати.

Својим акцијама партизани су изазвали страховите мере одмазде Немаца. Немачка команда у Београду добнела је застрашујуће наређење да за једног убијеног немачког војника буде стрељано 100 цивила српске националности и да за једног рањеног Немца буде стрељано 50 Срба. Услед тога дошло је до масовних стрељања у Крагујевцу и Краљеву, казнене експедиције у Мачви и других страшних злочина.

Четнички покрет

Настао је од остатака југословенске војске. Лидер покрета постао је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Он је некако избегао заробљеништво, те је маја 1941. на планини Равној Гори надомак Ваљева са неколико својих сарадника оформио четничке јединице, које су се заснивале на славној традицији четништва у Србији.

Циљ четника био је такође да земљу ослободи од окупатора, али су четници у политичком погледу били тврди монархисти, тј. антикомунисти, односно залагали су се да ослобођена земља не мења државно уређење од пре рата. Управо је то била главна разлика између четника и партизана, због које ће касније доћи до њиховог међусобног сукоба.

Михаиловић је почетком августа 1941. успео да обавести југословенску владу у Лондону о постојању свог покрета и његовим намерама, тражећи помоћ и подршку. Почетком октобра 1941. у Србију је стигла југословенско – британска војна мисија која је успоставила сталну вежзу између Михаиловића и југословенске владе у лондону. Влад је Михаиловића стално унапрећивала, најпре га је произвела у чин армијског ђенерала, а потом га поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини (ЈВУО) и министра војног.

Дража Михаиловић је настојао да се држи стратегије чекања. Сматрао је да се исход рата не решава у Србији, већ на великим фронтовима. Зато је, да би поштедео Србе масовног страдања сматрао да против Немаца не треба водити сулуду борбу, као што то чине комунисти, већ да треба чекати, док Немци не почлну губити на великим фронтовима, а тада ударити свом снагом. До тада треба чекати, организовати се и јачати.

Активност четничких јединица посебно је била значајна у НДХ, где су се Срби налазили под терором Павелићевих усташа. Четници су бранили српска села и народ и понекад наносили озбиљне ударце усташким војним снагама.

Британци су настојали да свим окупираним земљама обједине покрете отпора за борбу против фашиста. Тако су инсистирали да и поред великих идеолошких разлика дође до сарадње између четника и партизана. У том смислу Тито и Дража су се неколико пута састајали да би договорили сарадњу (у Брајићима и Струганика), али до договора није дошло. 

 

НДХ и њена политика геноцида

Највећи терор над Србима у току рата спровођен је у Независној Држави Хрватској од стране усташа. Ова сателитрска творевина проглашена је 10. априла 1941., на дан када су немачке јединице ушле у Загреб. Поглавник НДХ постао је Анте Павелић.

Под директним туторством Немачке НДХ се трудила да у свему следи политику својих ментора, а у злочинима их је и превазилазила. По угледу на Немце Хрвати су почели да решавају српско питање, али и питање Јевреја, Рома и свих потенцијалних субверзивних елемента, међу којима су комунисти сматрани за најопасније. Усташе су тежиле да ствопре етнички чисту државу Хрвату и зато је требало истребити Србе. План је био да се један део Срба побије, други протера, а трећи покатоличи. Католичка црква је прећутно подржавала злочине усташа, а њен главни експонент у НДХ био је загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Да би придобиле муслимане у БиХ, усташе су их прогласиле цвећем хрватског народа.

Своју политику истребљења Срба, Јевреја, Рома и других, усташе су остваривале по логорима смрти, сличним оним у Немачкој. Најозлоглашенији логор налазио се у Јасеновцу, малом селу на левој обали Саве. Логор је формиран почетком лета 1941. и сматра се да је у њему страдало преко 700 000 људи, махом Срба. Усташе су се иживљавале над својим жртвама, не заостајући много за Немцима. Непосредни организатор свих логора у НДХ био је је Вјекослав Лубурић – Макс, а управници јасеновца су се мењали (Јозо Матијевић, Мирослав Филиповић – Мајсторовић, Љубо Милош и други). Поред убијања Срба, усташе су уништавале све што је српско. Скрнављени су православни храмови, православна гробља, паљене су српске куће, ћирилица је била забрањена итд. У време овог периода била је присутна патолошка мржња према Србима, која је тешко могла бити објашњива.

КВИСЛИНЗИ

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Међу највећим издајницима у Србији сврстава се Димитрије Љотић. Љотић је још у предратном периоду био лидер профашистичке организације Збор, а од првих дана окупације ставио се на располагање Немцима. Половином септембра Љотић је формирао добровољачке одреде који су се борили против партизана и четника. Посебно су били брутални у сукобима са комунистима.

Међу домаће издајнике спадају и домаћи Немци – фолксдојчери, који су живели махом у Банату. Они су још за време априлског рата одавали немачкој војсци положаје југословенске војске, а кад је почела окуупација они су били ти који су фактички управљали Банатом. За Немце је Банат био од посебног значаја, због плодне земље и великих количина хране

Издајника и сарадника окупатора било је у свим крајевима земље. Трагедија ових простора је у томе што су се све ове струје и покрети међусобно сукобљављли до истребљења. 

 

 

РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ
2016/08/04,14:50
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:52

РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

У јесен 1941. године Немци су са неколико дивизија покренули тзв. прву непријатељску офанзиву на партизанску слободну територију у западној Србији. У тим данима почео је и крвави грађански рат између партизана и четника, због непремостивих идеолошких разлика које су постојале између ова два покрета. Против надмоћнијијх снага Немаца и четника партизани су били принуђени на повлачење. Преко Златибора и Санџака партизанске јединице заједно са врховним штабом повукле су се у источну Босну. Нешто касније Немци су повели офанзиву и против четника, који су такође били принуђени да се повуку у Босну. Тако се тежиште устанка из Србије пребацило у Босну, где ће се све до 1944. године и водити главнина борби између партизана и Немаца, партизана и четника, партизана и усташа, четника и Немаца и четника и усташа.

 По повлачењу у Босну партизани су створили нову слободну територију. По самом доласку у Босну Врховни птаб је донео одлуку да се формирају јединице које ће бити састављене само од комуниста и чланова СКОЈ-а (савеза комуниста омладине Југославије). Разлози за то били су следећи: као прво Врховном штабу била је потребна поуздана јединица којој ће бити поверено извршавање најтежих задатака, као друго у постојеће одреде четници су успевали да инфилтрирају своје агенте  и као треће дотадашњи одреди били су формирани са једног мањег подручја и њихови борци су губили интерес да се боре када би ту област напустили. Тако је 22. децембра у босанском градићу Рудом формирана Прва пролетерска бригада, састављена од комуниста из целе Југославије. До краја рата биће формирано на десетине оваквих јединица.

 Прво искушење за Прву пролетерску бригаду догодило се крајем јануара 1942. године. Немачко – усташке снаге су против партизана повеле тзв. другу непријатељску територију у источној Босни. Једини излаз из обруча за партизанске јединице био је да се преко планине Игман домогну нове слободне територије са центром у Фочи. По изузетно хладном времену (-30оС) и великом снегу,  борци Прве пролетерске бригаде извршили су прелаз преко Игмана у ноћи између 27/28. јануара 1942. године (Игмански марш). Иако су 172 борца била избачена из строја услед смрзавања, Прва пролетерска бригада је извршила задатак.

 У пролеће 1942. године услед страховитог терора усташа над Србима  Босанској крајини, српско становништво масовно је прилазило четницима или партизанима. Партизани су и овде у реону планине Козара успели да створе слободну територију. Ослобођен је Приједор, формирана је бригада, а ту је деловала и прва партизанска ескадрила са легендарним пилотима Фрањом Клузом и Рудијем Чајевцем. Немци и усташе су у јуну 1942. повели тзв, трећу непријатељску офанзиву на слободну територију на планини Козара. Са партизанским јединицама налазило се на хиљаде цивила, махом Срба који су бежали пред усташким ножем. Око 80 000 срба, заједно са партизанима билоје заробљено на Козари и одведен у логоре, махом у Јасеновац који се налазио у близини. Ипак, опет је главнина партизанских снага успела да избегне заробљавање и да настави деловање и стварање слободних територија.

 Партиазани су током свих ових дешавања водили рачуна о свом главном циљу – спровођењу социјалистичке револуције. На лицу места на слободним територијама, комунисти су показивали како раде револуционарни органи власти – народноослободилачки одбори и како замишљају ослобођену земљу. На тај начин партизани су показивали да су озбиљна војска, што је допринело да се народ у великој мери опредељује да њима приђе. Са друге стране, заслепљени мржњом према комунистима, рационалном али непопуларном стратегијом чекања, као и анархијом у својим редовима, четници су одавали утисак разбијене војске, што им је значајно смањивало углед. Осим тога, поједини четнички кломанде, сасмозване војводе, водиле су акције на своју руку у којима су често страдали, осим комуниста и обични грађани.

 У јесен 1942. створена је слободна територија са центром у Бихаћу. Ова територија је по површини била већа од Белгије, јер је обухватала подручја Лике, баније, Кордуна, Босне, Далмације, Горског котара и Словеније. У руководству Партије појавила се идеја да, услед све већих војних успеха и све већег броја припадника, буде створено једно централно политичко представништво ослободилачког покрета у Југославији и за конституисање нове власти. Тако је 26. и 27. новембра у Бихаћу одржана скупштина народних представника у којој је требало да се образује Национални комитет ослобођења Југославије, као извршни орган власти, али до тога није дошло, јер по оцени Коминтерне (комунистичке интернационале, тела у којем су налазиле све комунистичке и радничке партије) нису се створили повољни међународни услови за тго. Створен је само АВНОЈ – Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, који је био највише представничко тело. АВНОЈ је преузео функцију привремене владе народноослободилачког покрета, са главним задатком да координира између револуционарних и војних органа власти.

ЈУГОСЛАВИЈА 1943 – 1945.

Почетком 1943. године лично је Хитлер издао нарђење да се у Југославији униште партизани, али четници. Немачка врховна команда израдила је план да до тога и дође. За Хитлера је Балкан постао изузетно важан, после пораза код Ел Аламејна у северној Африци, јер се могло очекивати искрцавање савезника на југословенску обалу. Зато је било потребно уништити оне снаге које би пружале подршку савезницима.

 Битка на Неретви (операција Вајс): фебруара – марта 1943. партизани су били суочени са далеко бројнијом и опремљенијом војском коју су чинили Немци, Италијани и усташе, али и четнике.  Главна оперативна група партизанске војске успела је де вештим маневрима избегне уништење, али је њено кретање било знатно успорено услед великог броја рањеника. Втито је донео одлуку да се рањеници несмеју оставити и стога је битка на Неретви једна од најхуманијих битака, названа још и битком за рањенике. Партизани су се нашли у тешкој ситуацији у реону Јабланице. У таквим тренуцима Тито је издао наређење да се сруши мост на Неретви, јер се с преке стране налазило 12 000 утврђених четника. Са друге стране надирали су Немци и Италијани са Усташама, па су партизани у току ноћи изградили импровизовани мост поред срушеног, прешли Неретву са све рањеницима и потом разбили четнике. И у овој бици партизани су показали крајњи фанатизам и издржљивост, захваљујући чему су пробили обручу и нашли се у реону реке Сутјеске. Битку на Неретви касније је комунистичка историографија назвала четвртом непријатељском офанзивом.

Битка на Сутјесци (операција Шварц): суочени са неуспехом на Неретви, Немци су морали да поведу нову, пету офанзиву против партизана. Непријатељске снаге су располагале са око 127 000 војника, док су партизани бројали око 19 000 бораца и око 4000 рањеника. У току ове битке у партизански Врховни штаб стигла је британска војна мисија, која је требала да увиди ко се у Југославији заправо бори против фашиста и да поднесе извештај Черчиловој влади. Суочени са бројнијим непријатељем, партизани су се нашли у обручу. Борбе су трајале у мају и јуну. Надчовечанским напорима партизани су успели да пробију обруч код места Тјентишта и да избегне уништење. У борбама је погинуло око 7000 партизана, међу којима и легендарни командант Сава Ковачевић. Битка на Сутјесци је била, испоставило се то касније преломна из више разлога: као прво партизани су показали да су неуништиви, као друго у њој је страда велики број четника, као треће британска војна мисија закључила је да су партизани већи противници фашистима од четника и такав ће извештај послати Черчилу, што је у многоме определило Черчила да југословенској влади у Лондону сугерише да откажу сваку помоћ Дражи Михаиловићу, али то исто ће сугерисати и савезницима.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Друго заседање АВНОЈА: је одржано у босанском градићу Јајцу и 29/30. новембра 1943. године и на њему су донете историјске одлуке везане за послератну Југославију. Заседању је присуствовало 142 делегата, усвојене је Декларација и донете су одлуке. Декларацијом је констатовано чињенично стање у земљи и на основу ње донете су следеће одлуке: 1. АВНОЈ се претвара из општеполитичког представничког тела у највише законодавно тело народа Југославије и формира се влада – Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) са Титом на челу; 2. југословенској влади у Лондону одузимају се права законите владе Југославије и забрањује се повратак у земљу краљу Петру II Kaрађорђевићу, док народ сам о томе не одлучи о томе на послератним изборима; 3. Југославија се изграђује на демократском, феративном приципу, с правом нација на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење и уједињење са другим народима и 4. Јосип Броз Тито је проглашен за маршала Југославије. Одлука о федеративном уређењу послератне Југославије подразумевала је постојање 6 федералних јединица са статусом република – Србијом, Црном Гором, Македонијом, БиХ, Хрватском и Словенијом. Те федералне јединице ће деведестих година 20. века постати самосталне државе.

 

 

ЈУГОСЛАВИЈА 1944 – 1945.

Светосавски конгрес: одговор четника на одлуке донешене на II заседању АВНОЈ-а био је Светосавски конгрес који је 27. јануара 1944. одржан у селу Ба код Љига у Србији. Најоштрије су осуђене одлуке АВНОЈ-а. Захтевано је да се у целини обнови југословенска држава и да она буде уређна као федерална држава у облику уставне и парламентарне монархије на челу са династијом Карађорђевић. Изнесен је став да послератна Југославија треба да има 3 федералне јединице за Србе, Хрвате и Словенце. Обзиром да на II заседању АВНОЈ – а није било легитимнох представника Србије, Светосавски конгрес није признавао разграничења међу федералним јединицама која су тамо исцртана.

На даљи ток догађаја у Југославији битно су утицале одлуке Техеранске конференције која одржана за време II заседања АВНОЈ-а. Велика тројица су на основу извештаја са терена донела одлуку да се убудуће ускрати свака помоћ и подршка четницима Драже Михаиловића, а да се почне упућивати свака помоћ партизанима.

Десант на Дрвар: Почетком 1944. Хитлер је због безбедности повлачења својих трупа из Грчке још једном издао наређење да се уништи партизанска војска, а да се Тито ухвати жив или мртав. Немачка команда је израдила још један план офанзиве, шесте по реду. Акција је носила назив Коњићев скок, била је замишљена као падобрански десант и планирана је на војном ареодрому у Краљеву. Почетак акције био је предвиђен за 25. мај, када је по информацијама Немаца био Титов роћендан, па су Немци рачунали на смањену будност партизана. Врховни штаб се тада налазио у Дрвару, у једној пећини надомак града. напад је почео у зору, а град и Врховни штаб су бранили полазници прве партизанске официрске школе. До краја дана и партизанима и Немцима пристигло је појачање, а Врховни штаб је успео да се извуче и да са Купрешког поља одлети најпре у Италију, а потом на острво Вис које постало ново седиште Врховног штаба.

 Споразум Тито – Шубашић: западни савезници тражили су од Тита да поштује избегличку владу и да покуша да се заједничким снагама боре против Немаца и њихових сарадника. Истовремено савезници, пре свих Черчил утицали су на краљевску владу у Лондону да откаже подршку Дражи Михаиловићи. На Вису је јула 1944. одржан састанак Тита и др Ивана Шубашића, председника југословенске владе на којем постигнут споразум. Споразуме је представљао компромис, јер је Тито проценио да је боље учинити неке ситне уступке краљевској влади, него довести у питање легализацију његовог покрета, а са друге стране Шубашић је осудио четнике Драже Михаиловића и позвао све народе Југославије да се ставе под команду маршала Тита. Овим споразумом судбина Драже Михаиловића била је запечаћена, јер је он остао без подршке своје владе и без подршке савезника.

 Борбе у Србији 1944.: у мају 1944. Врховни штаб је донео одлуку да се тежиште борби пребаци у Србију,јер је постало јасно да ће јединице Црвене армије убрзо стићи и до граница Југославије. Партизани су у току лета ослободили један део Србије и спремно су дочекали долазак Црвене армије. Пре него што је дошло до сусрета партизана са Совјетима, Тито је одлетео у Москву где се договорио о садејству партизана и Црвбене армије. Том приликом је постигнут договор да је Црвена армија када обави посао у Југославији напусти њену територију, што није био случај са осталим државама источне Европе. Сусрет партизана и јединица Црвене армије догодио се средином септембра 1944. код Кладова, кад почињу борбе за коначно ослобођење Југославије. Црвена армија је у Југославију ушла из правца Бугарске и правца Румуније. Веома брзо, заједно са партизанима ослобођена је цела Србија са Вијводином. Београд је ослобођен после вишедневних уличних борби 20. октобра, а Нови Сад 23. октобра. Створена је велика слободна територија, а у Београду је смештено војно и политичко руководство нове Југославије.

 Други споразум Тито – Шубашић: у тек ослобођеном Београду, новембра 1944. по други поут су се састали Тито и Шубашић. Том приликом је постигнут споразум по којем је требала да се формира привремена влада Демократске Федеративне Југославије, састављена и од комуниста и од монархиста. Краљу Петру II идаље је био забрањен повратак у земљу, а одлучено је да њега заступа Намесништво, које неће имати велике ингеренције.

 Реорганизација партизанске војске: крајем 1944. веће део Југославије био је ослобођен и настао је предах који је добро дошао за реорганизацију Народно ослободилачке војске Југославије и стварање услова за офанзиву ради коначног ослобођења земње. Све партизанске бригаде, дивизије и корпуси сврстани су 4 велике армијем са две ваздухопловне дивизиије са 400 авиона добијених од СССР-а, две тенковске бригаде и морнарицом. Ова војска ималоа је више од 800 000 бораца.

Сремски фронт: почетком 1945. Немци и усташе су да би спречили надирање 1. и 3. партизанске армије ка Славонији формирали у реону између Дунава, Саве и Босута тзв. Сремски фронз. Фронт је био изграђен од низа ровова, минских поља и бункера. Борбе су трајале од јануара до априла 1945. и биле су веома жестоке. Партизани нису били навикнути на фронтални облик борбе, а осим тога добар део партизанске војске чинили су тек регрутовани, млади и неискусни борци. Фронт је пробијен 12. априла 1945. и на њему је страдало око 13 000 бораца.

Коначно ослобођење Југославије: после пробоја Сремског фронта јединице југословенске војске су незадрживо кренуле у ослобођење остатка земље. До средине маја 1945. југословенска војска је заузела Трст и Истру. Последње немачкке јединице предале су се 15. маја 1945. чиме је рат у Југославији завршен.

Судбина четника: остављени од своје владе и западних савезника, четници су се почетком 1945. нашли у веома тешком положају. Један део четничких команданата одлучио је да се повлачи до Словеније и да се домогне Италије одакле би наставио борбу против нове Југославије, док је Дража Михаиловић одлучио да са својим највернијим сарадницима остане у источној Босни и одатле идаље пружа отпор. И један и други део четника доживео је тежак пораз. Само мали број четника домогао се Италије, док су они који су остали у Босни доживели катастрофу маја 1945. на Зеленгори. Дража се крио у планинама источне Босне све до јануара 1946. када је ухапшен и касније стрељан.
КАРАКТЕР РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ
2016/08/04,14:57
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
КАРАКТЕР РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:59

КАРАКТЕР РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ

Ниједна окупирана земља у Европи није била подељена на већи број територија од Југославије. Хитлер се приликом окупационе поделе Југославије да све кључне стратешке и привредне тачке буду под непосредном контролом Немаца и да окупација буде тако спроведене да Срби буду највише кажњени, пошто је Хитлер Србе означио као главне кривце за дешавања од 27. марта.

Југославија је имала велики број цивилних жртава које су биле последица формуле да се за једног убијеног Немца стреља 100, а за рањеног 50 цивила. Цивилно становништво је страдало и због грађанског рата, који је вођен између партизана и четника. Политика НДХ према Србима је довела до геноцида, који је оставио трајне последице по српски народ у Хрватској. Највећи концентрациони логори у НДХ, по угледу на нацистичке били су Госпић–Јадовно и Јасеновац.

Јевреји у Југославији имали су исту судбину као и Јевреји у осталом делу Европе.Највећи концентрациони логори на подручју Србије били су Сајмиште и Бањица. Осим Јевреја у логорима у Србији страдали су и Роми, али и присталице партизанског и четничког покрета.

Свакодневицу цивилног становништва обележили су општи страх, несигурност, страдање, недостатак хране и одеће. По градовима је цветала црна берза. Велики број људи прешао је да живи из града у село. Закође, велики број људи крај рата дочекао је у избеглиштву.

ПОСЛЕРАТНИ СВЕТ И ЊЕГОВЕ СУПРОТНОСТИ
2016/08/04,15:07
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПОСЛЕРАТНИ СВЕТ И ЊЕГОВЕ СУПРОТНОСТИ - ТЕКСТ
2016/08/04,15:10

 ПОСЛЕРАТНИ СВЕТ И ЊЕГОВЕ СУПРОТНОСТИ - ТЕКСТ

Одмах по завршетку рата на Конференцији у Сан Франциску 24. октобра 1945. године основана је Организација Уједињених нација (ОУН). Повељу Уједињених нација и Статут Међународног суда правде у Хагу потписало је 50 држава. За седиште ОУН одређен је Њујорк.Циљеви ОУН су одржавање међународног мира и безбедности, развијање пријатељских односа међу народима на темељима равноправности, решавање проблема економског, социјалног, културног или хуманитарног карактера путем сарадње, јачање поштовања права и слобода човека, надзор над атомском енергијом и други.

Децембра 1948. године ОУН усвојила Декларацију о људским правима. Органи ОУН су Скупштина (све чланице ОУН) и Савет безбедности (15 држава, 5 сталних), Секретаијат на челу са генералним секретаром ОУН. У оквиру ОУН постоје УНХЦР (брига о избеглицама), УНИЦЕФ (брига о деци), УНЕСКО (култура), Међународни монетарни фонд, Међународни суд правде ...
 
На мировној конференцији у Паризу пораженим државама одузете су територије, Немачка подељена на 4 окупационе зоне, подељен је и Берлин, а највећа проширења добио је СССР.
 
ХЛАДНИ РАТ И БЛОКОВСКА ПОДЕЛА:Основа хладног рата лежи у супротности између САД-а и СССР-а, као две суперсиле друге половине 20. века. Хладни рат представља период сталне напетости и криза имеђу западног и источног блока. Маја 1949. створена је Савезна Република Немачка (од окупационих зона под контролом САД, Велике Британије и Француске), а априла 1949. године створена је Немачка Демократска Република (под контролом СССР).
 
Оваква ситуација довела је окупљање држава око САД-а (западни блок) и СССР-а (источни блок). Даљи корак било је стварање војно – политичких савеза. Априла 1949.  године створен је Северноатлански савез (НАТО), савез западноевропских држава и САД, а маја 1955. године створен је Варшавски пакт, савез социјалистичких држава окупљених око СССР-а. Цео овај период пратила је невероватна трка у наоружању, поготово атомском, тако да је свет могао да дође до потпуног уништења.
 
Другу половину 20. века обележила је и деоколонизација – процес ослобађања од колонијалне власти и стварање независних држава. У послератном периоду колонијалних власти се ослободиле многе државе (Индија, Индонезија, Шри Ланка, Бурма, Вијетнам, државе у Африци...). Нове државе се суочавале са сиромаштвом, глади, великом неписменошћу, честим сменама власти... Овај период обележило је и стварање Покрета несврстаних земаља на иницијативу Југославије (Тито), Египта (Насер) и Индије (Нехру).
 
У САД-у црнци постају равноправни са белцима. Највећи борац за права црнаца у САД-у  био је Мартин Лутер Кинг. Убијен је 1968. године.
 
РАТ У ВИЈЕТНАМУ: Узрок рата били су затегнути односи између Јужног Вијетнама који је демократски и Северног Вијетнама који је био комунистички. Рат је вођен од 1964 – 1975. године између САД-а и Северног Вијетнама. Рат су обележиле велике жртве, сурове одмазде америчких војника над цивилима. Рат је завршен припајањем Јужног Вијетнама Северном, повлачењем америчких војника, али је вијетнамски народ платио огромну цену.
 
ПОСЛЕРАТНЕ КРИЗЕ: Другу половину 20. века обележиле су честе кризе праћене оружаним сукобима. Једна од највећих криза био је рат у Кореји 1950 – 1953. године. Узрок је био сличан као и у Вијетнаму. Рат је завршен тако што је Кореја подељена на подела на Северну (комунистичку) и Јужну Кореју. Кубанска криза у периоду 1961 – 1962. године је довела свет на ивцу атомског рата између САД-а и СССР-а. Сукоб је у последњем моменту избегнут, а кључне улоге имали су амерички председник Кенеди, совјетски лидер Хрушчов и кубански председник Кастро.

 

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ - ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ
2016/08/04,15:30
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ - ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,15:33

 

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ - ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ - ТЕКСТ

КРАЈ ХЛАДНОГ РАТА И СЛОМ КОМУНИЗМА У ЕВРОПИ:

Половином 50-тих година XX века Никита Хрушчов прекида са стаљинизмом. Године 1954. спроводе се либералне реформе у Мађарској. Вођа мађарских реформатора био је Имре Нађ. Реформе су суштински значиле ослобађање од утицаја СССР-а. Из тог разлога уследила је 1956. године брутална совјетска војна интервенција у Мађарској. Нађ ухапшен и стрељан. Слична дешавања збила су се и 1968. године у Чехословачкој у тзв. "Прашком пролећу". Опет је уследила совјетска војна интервенција, мада не тако брутала као у Мађарској и Чехословачка је остала под контролом СССР-а.

После поделе Немачке, СССР је инсистирала од Запада да призна Источну Немачку.  Године 1961. подигнут је Берлински зид, који је поделио Берлин на Западни Источни. Берлински зид био је најнегативнији симбол поделе света на комунистички и капиталистички.

Истовремено све комунистичке земље источне Европе имале су диктаторе на челу, чија се власт темељила на деловању тајних полиција, оружаним снагама и терору. Такође, све комунистичке земље имале су велике економске проблеме, о којима се није смело говорити. Честа појава било је илегално бежање из ових земаља.

Године 1980. дешавају се велики штрајкови и немири у Пољској. Вођа демонстраната био је Лех Валенса. Године 1989. на изборима у Пољској победу је однела опозиција, а Лех Валенса постаје председник Пољске. То је заправо био пад комунизма у Пољској.

Године 1989/90. долази до пада комунизма у Мађарској,а истовремено и у Чехословачкој. Вацлав Хавел је изабран за првог демократског председника Чехословачке. Године 1993. Чехословачка подељена на Чешку и Словачку.

Октобра 1989. почело рушење Берлинског зида. Октобра 1990. године дошло је до  уједињења Немачке.

Године 1989. долази до пада комунизма у Румунији. Дугогодишњи румунски диктатор Николае Чаушеску и његова супруга Елена ухапшени и стрељани.

Године 1990. долази до пада комунизма и у Бугарској, а 1992. године срушен је и последњи комунистички режим у Европи у Албанији.

Године 1985. лидер СССР-а постаје Михаил Горбачов. Он спроводи обнову друштва, тзв. "перестројку". СССР се налазио у великој економској кризи. Децембра 1990. године чланице СССР-а Русија, Белорусија и Украјина прогласиле су независност што је практично довело до распада СССР-а. Године 1991. самосталност прогласиле Литванија, Летонија и Естонија.

Сломом комунизма окончана је епоха хладног рата. 

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ: Године 1951. основана је Европска организација за угаљ и челик (Француска, Немачка, Италија, БЕНЕЛУКС). Године 1957. основано  је Заједничко европско тржиште, касније Европска економска унија (ЕЕУ). Године 1967. основана Европска заједница (ЕЗ).а процес евроинтеграција окончан је Споразумом из Мастрихта 1992. године којим је створена је Европска унија (ЕУ).

ЈУГОСЛАВИЈА 1945 - 1948. ГОДИНЕ
2016/08/04,16:06
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ЈУГОСЛАВИЈА 1945 - 1948. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,16:08

ЈУГОСЛАВИЈА 1945 - 1948. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

Југославија је претрпела велике људске губитке током Другог светског рата. Становништво је после рата оскудевало у обући, одећи и намирницама, а велики број деце налазио се у сиротиштима. До 1948. године УНРА је помагала становништву набављајући му разне потрепштине.

Део становништва остао је у емиграцији, јер се није слагао са новом комунистичком власти у Југославији. Нове власти су хапшењима и убиствима „чистиле” административни апарат од тзв. народних непријатеља или "реакције". Народним непријатељима сматране су присталице четника, усташа, предратни богаташи, свештенство, уметници. Страдали су и многи невини људи.

Комунистаичка власт је одмах по ослобођењу почела са национализацијом приватне својине по узору на СССР, обавезним откупом пољопривредних производа и са стварањем сељачких радних задруга. Приликом национализације и обавезног откупа комунисти су се бахато понашали према предратним велепоседницима, власницима фабрика и предузећа. Држава је постала власник највећег дела покретне и непокретне имовине.

Марта 1945. године, на основу Другог споразума Тита и Шубашића из новембра 1944. године, формирана је Привремена влада Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), са Титом на челу у којој су комунисти имали превласт. Од делагата АВНОЈ-а и некомпромитованих посланика последњег сазива Народне скупштине предратне Југославије формирана је Привремена народна скупштина. Демократе Милана Грола представљале су једину опозицију у земљи.

Августа 1945. године Привремена скупштина донела је законе о изборима и колонизацији. До краја 1945. и током 1946. године на простор Војводине у напуштена немачка села колонизовано је српско становништво из Босне и Херцеговине. Највише је колонизован Банат.

Први избори одржани су у новембру 1945. године. Листа Народног фронта на челу са Титом однела је убедљиву победу. 29. новембра 1945. године укинута је монархија и проглашена република. Династији Карађорђевић трајно је забрањен повратак у земљу, одузета су јој грађанска права и сва имовина. Јануара 1946. године донешен је први устав по којем је земља добила име Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ) и по којем су остварене одлуке II заседања АВНОЈ- а.

У спољној политици Југославија успоставила блиске односе са Совјетским савезом и са социјалистичким суседима. Године 1948. долази до сукоба са СССР-ом који је оптужио југословенско руководство да не следи пут социјализма и комунизма. Оптужбе су уследиле, јер је Југославија одбила да кроз учешће у Информбироу буде под утицајем СССР-а.

Југославија и СССР биле су на ивици ратног сукоба. Југославији су у одбрани притекле западне силе. Током сукоба са ИБ-ом велики број југословенских комуниста оданих Стаљину и СССР-у је био изложен прогонима и ликвидацији. • Најозлоглашенији логор за тзв. “ибеовце” био је логор Голи оток.

Одговор југословенских комуниста на совјетске оптужбе било је увођење социјалистичког самоуправљања у којем су радници кроз учешће у радничким саветима добили право руковођењем фабрикама, предузећима, а касније и свим другим установама.

 

СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА
2016/08/04,16:16
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА - ТЕКСТ
2016/08/04,16:17

СОЦИЈАЛИСТИЧКА ЈУГОСЛАВИЈА - ТЕКСТ

Педестих година почиње процес индустријализације Југославије кроз тзв "петогодишње планове" (петолетке), који је као последицу имао велики прилив становника из села у градове. Захваљујући великојм економском помоћи са запада, првенствено од САД-а долази до повећања стандарда становништва. Послератне власти су уложиле огромне напоре у циљу описмењавање становништва.  Школском реформом укинуте су гимназија и успоставили средњошколски центри са око 500 занимања, од првог до четвртог степена. До 1948. године масовна култура је била под совјетским утицајем, а после тога развија под утицајем Запада.

Уставом из 1963. године назив државе је преименован у Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФРЈ. Овај устав се још назива и "повеља самоуправљања".

Шездестих година осетили су се недостаци социјалистичког система, пре свега у еконосмком погледу. Велики број радника одлази на привремени рад у иностранство, највише у Немачку. 1968. године избијају студентске демонстрације у Београду. Студенти су тражили реформе. После сукоба са полицијом председник Тито обећао је промене.  Шездесетих година дешавају се и демонстрације Албанаца на Косову, који су захтевали да Косово постане република.

Почетком седамдесетих година под утицајем усташке емиграције јавља се тзв. Масовни покрет МАСПОК у Хрватској. МАСПОК се залагао за рушење СФРЈ и обнову хрватске државе. Интервенцијом власти МАСПОК је угушен. • Почетком сеадамдесетих година појавили су се и тзв. “либерали” у Србији који су се залагали за јачање Србије унутар СФРЈ. По Титовом наређењу комплетнло “либерално” руководство Србије је смењено.

По уставу из 1974. године Јосип Броз Тито постао је доживотни предедник СФРЈ, републике су добиле много већа прва, као и покрајине. Највеће право република било је да вољом народа могу да се одцепе из СФРЈ. Уставом из 1974. године у неравноправан положај у односу на остале републике дошла је Србија, јер је она једина у свом саставу имала две аутономне покрајине – Косово и Војводину. Иако тада у то нико нијеверовао, устав из 1974. године довео је до распада Југославије.

До 1980. године Тито је био неприкосновена личност. Стваран је његов култ вође, као и другим комунистичко – социјалистичким државама. Тито и Југославија уживали су велики међународни углед.

Јосип Броз Тито умро је 4. маја 1980. године. Његовој сахрани присуствовао је велики број високих представника скоро свих светских држава. Јосип Броз Тито сахрањен је у “Кући цвећа” у Београду.

РАСПАД СФРЈ
2016/08/04,16:25
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
РАСПАД СФРЈ - ТЕКСТ
2016/08/04,16:27

РАСПАД СФРЈ - ТЕКСТ

Осамдесетих година Југославију је захватила велика економска криза. Испоставило се да је економски напредак земље у претходном периоду био последица задуживања на западу. Програм економске стабилизације (1982.) није дао жељене резултате. Након Титове смрти није изабран нови председник, већ је улогу председника обављало осмочлано Предедништво које су чинили представници свих република и покрајина. Председни Председништва се мењао на сваких годину дана и долазио је из друге републике или покрајине.

Осамдесетих година у политичком животу СФРЈ почела су да доминирају национална питања. Најсложенија ситуација била је на Косову, где су 1981. године организоване сепаратистичке демонстрације. Срби на Косову били су у тешком положају услед све јачег терора од стране Албанаца. То је доводило до исељавања Срба са Косова.

До краја осамдесетих година у скоро свим републикама разбуктао се национализам и све се више говорило о распаду земље. Политичку кризу пратила је све тежа економска криза.

Године 1990. у свим југословенским републикама одржани први вишестраначки избори од завршетка рата. У свим републикама победу су однеле странке са јаким националистичким програмима. Формални распад Југославије започео је 25. јуна 1991. године, када је словеначки парламент, на основу резултата референдума, прогласио независност, а наредног дана је то учинио и хрватски сабор. Отцепљење Словеније и Хрватске пратио је и пораст међунационалне мржње који изазвао грађанске ратове на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине.

Грађански ратови у бившој СФРЈ били су веома крвави и трајали су од 1991 – 1995. године. Априла 1992. године самосталност је прогласила и Босна и Херцеговина.

1992. године настала је Савезна Република Југославија (СРЈ) коју су чиниле Србија и Црна Гора.

За политичку кризу и избијање грађанских ратова међународна заједница је окривила Србију и зато јој увела економске санкције. Санкције су деловале погубно за привреду Србије, а најјтежа последица била је хиперинфлација, незапамћена у свету.

У операцијама хрватске војске “Блесак” и “Олуја” 1995. године завршен је рат у Хрватској, а последица је била егзодус око 600 000 Срба из Хрватске и страдање оних Срба који су остали у Хрватској. Рат у БиХ, који је био још крвавији него у Хрватској,  завршен је потписивањем Дејтонског споразума новембра 1995. године по којем је БиХ подељена на Републику Српску и БХ федерацију.

1998. године на Косову и Метохији тзв. Ослободилачка војска Косова почела је са терористичким акцијама с циљем стварања етнички чистог Косова. Република Србија је ред и мир на Косову, као и заштиту Срба покушала да очува путем снага војске и полиције. Међународна заједница и овога пута је окривила Србију за стање на Косову и под изговором да штити Албанце од српске репресије НАТО пакт је извео тромесечно бомбардовање СРЈ током пролећа 1999. године. Бомбардовање је окончано јуна 1999. године, а по Кумановском споразуму оружане снаге СРЈ и полицијске снаге Србије морале су да се повуку са Косова.

Режим председника Србије Слободана Милошевића током дведесетих година био је суров према политичким неистомишљеницима. Незадовољство у народу је расло. На изборима за предедника СРЈ септембра 2000. године победу је однео кандидат Демократске Опозиције Србије Војислав Коштуница. Због непризнавања изборне победе присталице опозиције су одржале 5. октобра 2000. године велике демонстрације које су довеле рушења режима Слободана Милошевића.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu