ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« ХРИШЋАНСТВО | Main | УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА »

ХРИШЋАНСТВО - ТЕКСТ
2016/08/03,13:24

ХРИШЋАНСТВО - ТЕКСТ

 

ХРИШЋАНСТВО

Кризу Римског царства пратила је појава нове – хришћанства. На хеленистичком истоку, у Палестини, нарочито мећу Јеврјима постојало је веровање да ће се једног дана појавити божији изасланик – месија – који ће људе ослободити свих невоља и страдања. Такво веровање лако су прихватили робови, као и други најсиромашнији слојеви римског друштва.

Тај месија, појавио се, по предању у лику Исуса Христа из Витлејема. У његовом рођењу у 31. години Августове владавине нема моного поузданих историјских података. Све што је о његовом рођењу и животу познато потиче из каснијих времена, на основу записа апостола – Христових ученика.

Ти записи зову се еванђеља (грчки, евагелион – радосна, добра вест). Има их четири, названих по именима 4 еванђелиста: Марку, Матеју, Луци и Јовану. Еванћеља сачињавају други део Библије – Нови завет, док први део Библије чини Стари завет у којем се начазе учења старе јеврејске религије и којем се предвића долазак месије.

Према тврдњама еванђелиста Исус Христ је син божији, који је дошао на земљу да спасе људе греха и зла. Спасао их је тако што се за њих жртвовао: био је мучен и разапет на крсту, а трећег дана је ускрснуо из мртвих и преселио се на небо. Христа је на смрт осудио римски намесник у Палестини Понтије Пилат, а по веровању издао га је Јуда. Христ је разапет на брду Голготи, а да би га понизио, Пилат је наредио да се уз њега разапну још два лопова.

По хришћанском учењу, сви који следе Христа, чине добра дела и стрпљиво подносе зло на овоме свету, отићи ће после смрти у рај, а они који не чине тако биће кажњени вечним мукама у паклу.

Хришћани се нису борили против римске власти, али је њихова тврдња да су сви људи пред Богом једнаки, била веома опасна за римску државу. Зато су Римљани од самог почетка прогонили чришћане. Први цар који је то чинио био је Нерон, а последњи Диоклецијан.

Хришћани су се тајно окупљали на заједничким обредим у подземним ходницима – катакомбама. Ту су сахрањивали и своје мртве. Заједнице хришћана звале су се хришћанске општине (комуне), на чијем челу су били епископи – презвитери. Било их је у свим деловима Царства, нарочито у великим градовима, а имовина им је била заједничка.

Обзиром да је хрићанство настало као покрет сиромашних, робова и угњетених оно се брзо ширило. У доба пропадања државе, чак су и богатији Римљани почели да се прикључују хришћанима. Тако су се општине прошириле и обогатиле. Тад хришћани мењају своје учење, захтевајући покорност робовласницима и државној власти. У таквим околностима богаташи преузимају управу у многим општинама. Временом нестаје имовинска једнакост. Крајем II века све хришћанске општине уједињују се у једно заједницу чији је поглавар постао римски епископ, касније назван папа. Тако је настала верска организација – хришћанска црква.

313. гне. цар Константин је Миланским едиктом признао хришћанство за равноправну религију, а 395. гне. цар Теодосије I је хришћанство прогласио за државну веру.Када је постало очигледно да је хришћанство изневерило очекивања сиромашних појавили су се и први покрети против хришћанства. Црква је то одлучно одбијала и такве покрете нативала кривоверјем – јересима. Најјачи такав покрет био је у северној Африци – покрет агностика (бораца за веру) у IV иV веку. 

 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu