ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ РИМА
2016/08/03,11:41

 

ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ РИМА

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ РИМА - ТЕКСТ
2016/08/03,12:46

 

ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ РИМА - ТЕКСТ

РИМ

 

На простору Апенинског полуострва у најстарија времена живели су следећи народи: на северу у долини реке По живели ус келти, тј. Гали, мало јужније између река Арно и Тибар живели су Етрурци, у централнмом делу живела су италска племена Латини и Самнити, а на крајњем југу колонизовани Грци.

Историја Рима дели се на период краљева (од 753. – 509. гпне), период Републике (од 509. – 30 гпне.) и период Царства (од 30. гпне. до 476. гне.).

Оснивање града:

Легенда о Ромулу и Рему: према легенди град су основала два брата близанца Ромул и Рем. Они су били потомци славног тројанског јунака Енеје. Према предању Енеја је бежећи после пропасти Троје стигао у средижњи део Апенинског полуострва Лацијум, где је његов син основао град Алба Лонгу. У 8. впне. Алба Лонгом су владали Енејини потомци браћа Нумитор и Амулије. Амулије је са власти збацио Нумитора, а његову кћер Рау Силвију затворио у храм и натерао да постане весталка. Као весталка она се није смела удавати и имати деце.

Али, Реа Силвија се тајно удала за бога Марса и са њим родила два сина, близанце Ромула и рема. Амулије, у страху, да му ова деца кад одрасту не преотму власт, наредио је да се баце у реку Тибар. Слуге су се сажалиле и децу ставиле у колевку и оставиле у плићаку. Дечји плач чула је једна вучица, која се такође сажалила и подојила их својим млеком. Затим их је узео један пастир и одгајао. Кад су порасли, Ромул и Рем су сазнали за неправду, збацили су и убили су Амулија, а на власт су вратили свог деду Нумитора. У знак захвалности Нумитор је својим унуцима дао земљиште да оснују град на оном месту где их је нашао пастир. Приликом подизања града браћа су се завадила око тога ко ће владати градом. Ромул је убио брата и постао први владар, а град је добио име по њему Рома тј. Рим. Према веровању ово се догодило 753. гпне. од када Римљани рачунају врему

 Историјска стварност: према истраживањима археолога дошло се до закључка да је град настао постепеним уједињавањем 7 насеља на брежуљцима око Тибра. Први становници града били су Латини и Сабињани.

РИМ У ДОБА КРАЉЕВА

У периоду од 753. до 509. гпне Римом је владало 7 краљева. Први је био Ромул, а последњи Тарквиније Охоли. Први становници Рима имали су родовско уређење. Касније су се родови распали на велике патријархалне породице на чијем је челу стаја старешина – pater (отац). Отуда су се римски аристократи називали патрицијама. Новодосељено становништво и становништво које је Рим покорио није примано у ред патриција, већ су они чинили ред плебејаца (plebs - народ).

 Основна јединица римског друштва у овом периоду била је породица на челу са оцем. Више породица чинили је братство или курију, а више курија чинило је племе или трибу.

Сва власт била је у рукама краља, који је био изборни владар. Он је био врховни војсковођа, водио је спољну политику, доносио је законе и судио је у нижим случајевима. Краљу је помагао Сенат, који је имао 100 а затим 300 чланова из редова патриција.

Шести римски краљ Сервије Тулије извршио је реформу, тако што је слично Солону поделио римско становништво на 5 класа према имовном стању. Најсиромашнији звани пролетарији нису увршћени ни у једну класу. Свака класа давала је држави одрђени број војника (богатије класе већи број), па су богати у војсци били у већини. Стара патрицијск скупштина изгубила је значај, а у нову скупштину ушли су сви они који служе војску, без обзира да ли су патриције или плебејци. Те скуппштине називане су центуријском скупштином.

Последњи римски краљ Тарквиније Охоли стално је долатио у сукоб са патрицијама и сенатом. Патриције су га 509. гпне збациле и протерале. Монархија је укинута, а рим је претворен у аристократску патрицијску републику.

 

РИМ - НАЈВЕЋА СИЛА СТАРОГ ВЕКА
2016/08/03,12:49

 

PОWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУhttp:

РИМ - НАЈВЕЋА СИЛА СТАРОГ ВЕКА - ТЕКСТ
2016/08/03,12:54

 РИМ - НАЈВЕЋА СИЛА СТАРОГ ВЕКА - ТЕКСТ

РИМСКА ОСВАЈАЊА

Освајање Италије

На самом почетку највећи противник Рима био је етрурски град Веји. После вишедеценијске борбе град Веји и Етрурци били су покорени 396. гпне. тако је средња Италија била покорена.

Упоредо са освајањем средње Италије  текле су борбе са Галима у северној Италији. Али Гали су 390. гпне. угрозили и сам Рим и чак га заузели (сем капитола). Гали су се задовољили пљачкањем, а кда су им Римљани платили откуп у злату повукли су се. Рим ће потом поново бити изграђен и добро утврђен. По веровању Римљана капитол су спасиле "свете гуске" у капитолском храму које су изненада загакале и тако пробудиле римску стражу.

Ради освајања плодне Кампаније Римљани су од 327 – 290. гпне. водили ратове са Самнићанима. У почетку су трпели поразе, јер су против Римљана устали Етрурци и поново су упали Гали. Поштзо су били боље наоружани Римљани су успели да на крају однесу победу.

Почетком 3. впне. Римљани су почели да продиру у јужну Италију, где су се од 8. впне. налазили колонизовани Грци (из Спарте). Највећи противник био је град Тарент. Главни узрок рата био је тај што су таренћанима Римљани постали велики конкуренти у трговини. Када су Таренћани запленили пет римских трговачки бродова Римљани су им објавили рат. Таренћани су у помоћ позвали епрског краља Пира који је био потомак Александра Македонског и маштао је о освајању запада. Пир је победио Римљане у биткама код Хераклеје 280. гпне. и код Аускулума 279. гпне, али је претрпео велике губитке (Пирова победа). Одлучујућа битка одиграла се код Беневента 275. гпне. у којој су Римљани потукли Пира.

Неколико деценија касније Римљани су покорили ратоборне Гале и тиме завладали целом Италијом.

Римска управа у Италији:  према покореном становништву Римљани су се различито односили. Поједини грађани имали су скоро сва права као и Римљани. То су били градови – муниципије. Неки градови добили су положај савезника – федерата, који су задржали самоуправу али су морали да дају помоћну војску. У натежем положају су били градови без самоуправе – префектуре. Овим градовима одузимана је земља која је проглашава за државну и која је дељена римским колонистима. У овим градовима Римљани су се користили тактиком ²завади па владај (divide et impera)².

 Војска: ратна служба трајала је од 17 до 45 година. Главнину војске чинила је тешко наоружана пешадија. Пешаци су имали кратке мачеве са два сечива и копља. Носили су оклопе, шлемове и велике штитове. Основна јединица била је легија која ће имати и до 4200 војника. Поред пешака свака легија је имала и одређен број лако наоружаниј коњаника. У току битке легија се развијала у три правца. У првом су били млади војници, другом старији, а трећем најискуснији. Владала је строга дисциплина. За војнике су пост6ојала бројна одликовања, а за војсковође би после победа биле приређиоване свечане поворке – тријумфе. У биткама су кориштене бројне ратне справе: катапулти, овнови, куле и корњаче.

Пунски ратови

Су ратови Рима и Картагине. Названи су пунски јер су Римљани Картагињане називали Пунима. Картагина је била феничанска колонија на простору даншњег Туниса и она је контролисала трговину Средоземљем. Да би овладали Средоземљем Римљани су морали да поразе Картагине. Између Рима и Картагине вођена су три пунска рата.

 Први пунски рат 264 – 241. гпне: борбе су вођене на Сицилији. Римљани су саградили 200 тријера. Римљани су успели да картагину потисну са Сицилије и да освоје Сардинију и Корзику.

 Други пунски рат 218 – 201. гпне: губитак Сицилије, Сардиније и Корзике Картагина је надокнадила освајањем Пиринејског полуострва што је био узрок II пунског рата. Овај рат је за Римљане био најтежи, пре свега због сјајног картагинског војсковође Ханибала. Он је са огромном војском опремљеном ратним слоновима на Апенине стигао тако што је прешао Пиринеје и Алпе и том приликом покупио традиционалне римске непријатеље Гале. Ханибал је изненађене Римљане предвођене диктатором Фабијем Максимом потукао у бици код Транзименског језера 217 гпне. и примакао се Риму. Због добре утврђености ханибал није одмах напао град, већ је до нове битке дошло код града Кане 216. гпне. Ханибал је смислио генијалан план тако што је своју војску поређао у облику потковице ћији је центар био слаб, а крила јака. Када су Римљани продрли у ослабљени центар, Ханибал их је опколио и нане тежак пораз. Римљани од тада прелазе на нову тактику, избегавајући отворен сукоб. Ханибалова војска била је исцрпљена сталним ситним чаркама, а сељацима је наређивано да уништавају летину како би Ханибал остао без хране. Римљани су истовремено потукли картагинску војску у Шпанији којојм је командовао Ханибалов брат Хаздрубал. Тада се Римљани предвођени војсковођом Корнелијем Сципионом Африканцем пребацују у Африку, због чега је Ханибал био принуђен да напушта Италију. До одлучујуће битке дошло је код града Заме 202. гпне. у којој је Ханибал поражен. Картагина ипак није била сасвим уништена.

 Трећи пунски рат 149 – 146. гпне: да би дефинитивно уништили Картагину Римљани су повели трећи рат. После трогодишње опсаде заузета је Картагина. Градска територија била је узорана, а римски свештеници бацили су клетву на град како се Картагина никада неби опоравила. Овом победом Римљани су постали господари западног Средоземља.

Освајања на Истоку

Римљани најпре почињу са освајањем Балканског полустрва, где им жесток отпор пружају Илири и њихова краљица Теута. После дуготтрајних борби 221. гпне. Илири су били покорени.

148. гпне Римљани су покорили македонију. Исте године кад и Картагину 146. пне Римљани освајају Грчку и претварају је у провинцију Ахају. Цело Балканско полуострво Римљани су освојили почетком нове ере, а земљу Дачана (данашња Румунија) почетком 2. вне.

После II пунског рата Римљани су започели продор и у Азију. Римљани најпре заузимају државу Селеукида (Сирија и један део мале Азије). Краља ове државе Антиоха III Римљани су поразили 190. гпне. у бици код Магнезије.

133. гпне. Римљани су освојили малу Азију и то тако што су наговорили последњег пергамског краља Атала III да им своју краљевину остави у наслеђе. Последња у низу од бивших Александрових држава коју су Римљани освојили био је Египат 30. гпне..

 Власт у провинцијама

Римљани су освојене области ван Италије називали провинцијама. У њима су били смештени војни гарнизони чији је задатак био да становништво држе у покорности. Становништво се често бунило, али су Римљани лако гушили побуне. У западним провинцијама лако се ширила романизација староседелаца,  док се у покореним земљама на истоку задржао грчки језик и култура. Највећи део земље староседелаца Римљани су одузели и доделили својим аристократама. Тако су настали огромни поседи латифундије на којима су радили робови.
РИМ У ДОБА ЦАРСТВА
2016/08/03,13:00

 

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

РИМ У ДОБА ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:03

РИМ У ДОБА ЦАРСТВА - ТЕКСТ

 

КРИЗА РИМСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Током II впне. Римску републику погодила је тешка аграрна криза. Незадовољство својим економским и политичким положајем испољавали су разни слојеви слободног друштва: становници провинција, римски савезници, осиромашени сељаци и други сиромашни грађани. Једна од последица честих освајачких ратова био је пораст броја робова. Супротности између робова и робовласника биле су велике. Све су ово били проблеми који су потресали Римску републику у II впне.

 

 

Устанци робова

Положај робова у Риму био је најтежи од свеих земаља старог века. Господар је робове немилосрдно гонио на рад, робови су строго кажњавани за најмању непослушност, роб се могао продати и убити, а посебно је био тежак положај робова – гладијатора, који су се због своје изузетне снаге борили са дивљим зверима у циркуским арнама и тако забављали Римљане.. због тога је у II впне. дошло до устанка робова.

Први устанци робова избили су на Сицилији, најпре у граду Хени (од 138 – 132. гпне.), а затим у Трикали (од 104 – 102. гпне.). Оба устанка су сурово угушена.

Највећи устанак робова био је Спартаков устанак од 74 – 71. гпне. Спартак је био пореклом Трачанин. Он је са својим друговима гладијаторима из града Капуе у јужној Италији сковао заверу. Поред робова у Спартаковој војсци било је доста сиромашних сељака, укупно око 70 000 бораца. Спартак је као војсковођа показао изванредне способности и нанео је римској војсци неколико пораза. Желео је да побуњене робове изведе из Италије и врати у њихове завичаје. У погледу циљева устанка робови нису били јединствени и због тога су доживели пораз. Одлучујућа битка одиграла у Апулији 71. гпне.где су робови доживели пораз а Спартак је погинуо. Казна за робове била је што је њих 6 000 разапето на путу од Капуе до Рима.

Појава диктатуре

Због свих проблема који су постојали у Републици појавила се мисао о стварању робовласничке државе са влашћу једног човека који ће се ослањати на војску. Први који је успео да заведе војну диктатуру био је Корнелије Сула.

Сукоб између Марија и Суле почео је пре рата са против Митридата VI понтског (Мала Азија) краља. Сула је потукао Митридата и стекао велику популарност у војсци. Вративши се у Рим, отпочео је борбу против Марија, што се претвара у грађански рат 82. гпне.сула је побио велики број Маријевих присталица и одузео им имовину. Ограничио је права народне скупштине на коју се Марије ослањао, као и народних трибуна. Сенат га је прогласио за доживотног диктатора са овлашћењима да доноси законе и уређује државу како жели. Сула се ипак већ 79. гпне. повукао са власти.

 Први тријумвират

После Сулине смрти у Риму је укинута диктатура. Први покушај да се она обнови била је тзв. Катилинина завера. Катилина је био млади аристократа који је планирао да приграби сву власт у држави, тако што ће са истомишљеницима побити све сенаторе и подметнути пожар у сенату. Заверу је открио Цицерон и она је пропала.

 Република се ипак није могла одржати јер су робовласници у огромној већини желели увођење диктатуре. Највише изгледа да пшостану нови диктатори имали су Гај Јулије Цезар, Гнеј Помпеј и Марко Крас. Цезар је био способан политичар и врстан говорник, Помпеј прослављени војсковођа, а Крас је располагао огромним богатсвом. Како нико од тројице није могао сам да преузме власт они су 60. гпне. склопили савез познат под називом Први тријумвират (Савез тројице). Тријумвири су поделили врховне функције државне власти и тако се у Риму појавила тројна диктатура. Најважнија личност међу тријумвирима био је Цезар чији је успон везан за освајање Галије.

Освајање Галије

Галију је чинила данашња Француска, Белгија, део Холандије и већи део Швајцарске. У њој су живела келтска племена које су Римљани називали Галима са својим родвским уређењем у којем су важну улогу играли свештеници – друиди.

Цезар је започео освајање Галије 58. гпне. и после двогодишње тешке борбе успео да је заузме. Потом је 55. и 54. гпне почео са походима на Британију, али тамо се није дуже задржавао.

Римска власт је за Гале била тежка и неподношљива. Зато су они под вођством младог и способногг Верцингеторикса 52. гпне подигли устанак. Заузимањем Алезије Галија је коначно била покорена. Галија је била једна од најбогатијих земаља у римској држави.

Распад тријумвирата и Цезарова смрт

Цезар је успешним ратом против Гала стекао велики углед и богатсво. Како је Крас погинуо у међувремену на истоку, између Цезара и Пмпеја је дошло до сукоба око диктаторског положаја.

Цезар је 49. гпне припремајући се за сукоб са Помпејем стигао у северну Италију, али мује сенат под утицајем Пампеја наредио да распусти војску. Цезар се једно време колебао пред реком Рубиконом и на крају ипак одлучио да не распушта војску. Коцка је бачена (Alea iacta est) рекао је Цезар и кренуо на Рим. Помпеј је пружао отпор, али је потучен у бици код Фарсале у Тесалији. Помпеј је убијен у Александрији, а Цезар је 44. гпне. проглашен за доживотног диктаора, а истовремено је држао положаје конзула, цензора, императора – заповедника војске и првосвештеника. Цезар је одбио да се прогласи монархом, али је републиканске установе претворио у формалност.

То се није свиђало присталицама старог републиканског система, међу којима је било и Цезарових пријатеља. Они су организовали заверу, на чијем челу су били Брут и Касије и убили Цезара у самом Сенату 44 гпне.

Други тријумвират

У општем хаосу после цезаровог убиства појавили суз се нови кандидати за диктаторску власт. То су били најближи Цезарово сарадници Марко Антоније, Лепид и Цезаров посинак Октавијан. Они су 43. гпне склопили Други тријумвират који је за разлику од првог потврдила народна скупштина.

Октавијан се лако ослободио Лепида који је управљао Африком и тамо умро. Марко Антоније је добио на управу хеленистички исток и тамо се спријатељио са египатском краљицом Клеопатром. Мислио је да од источних провинција створи моћну монархију која ће касније покорити запад. То није одговарало моћним робовласницима, што је омогућило Октавијану да му преко сената одузме управу, али је то ипак довело до грађанског рата. Одлучујаућа је била поморска битка код рта Акцијума у Грчкој 31. гпне у којој је Октавијан победио после чега заузео Египат и прогласио га римском провинцијом.Тако је Октавијан постао самостални господар римске државе и утро пут царству.

РИМСКО ЦАРСТВО

ПРИНЦИПАТ

Августов принципат (30.гпне – 14. не)

Ослањајући се на војску и морнарицу, октавијан је постао неограничен господар. Богати Римљани били су задовољни новим стањем, а захвални Сенат је подарио Октавијану нову титулу Август (Augustus - узвишени) коју су до тада носили само богови. Назив титуле постало је Октавијаново друго име.

Октавијан је од Сената добио и титулу принцепса (princeps senatus – први на списку сенатора, први човек сената), што значи да је он имао и доминантан утицај у Сенату. По овоме овај облик монархије назван је Принципат.

Иако је имао неограничену власт, Октавијан, поучен Цезаровом судбином, никада није укидао институције републике, чак је 27. гпне објавио да обнавља републику. Али најважнија републиканска звања је, као и Цезар задржао за себе. Био је конзул, народни трибун, император и првосвештеник. Тако је сва војна и грађанска влат била у његовим рукама.

Октавијан је Сенату допустио да управља мање важним провинцијама и да располаже једним делом државне благајне. Зато је под своју непосредну управу ставио граничен, најбогатије провинције као што су Хиспанија (Шпанија), Галија, Сирија и Египат.

И народна скупштина била је потчињена Октавијану. Он је био најбогатији човек у држави, а располагао је и целом државном благајном.

Август уз себе придобио и сиротињу. Из државне благајне је сиротињи делио жито и приређивао им циркуске и гладијаторске представе. Оваква његова политика је називана политиком хлеба и игара.

Август се трудио да иза себе остави што више монументалних грађевина. За време Октавијана Рим је блистао, јер је он и богатим Римљанима саветовао да граде велелепна здања. Пред крај своје владавине он је изјавио ²затекао сам Рим у цигли, а остављам га у мермеру². За његово време и култура је доживела процват. То је време стварања великих римских књижевника попут Хорација, Вергилија и Овидија.

Главни ослонац Октавијана била је војска. Број сталних војника веома се увећао, а створена је и посебна војска као Октавијанова телесна гарда – преторијанци од 10 000 војника, који су имали задатак да чувају императора и његову власт. Преторијанци су имали веће плате и краћу службу.

Августови освајачки ратови

Да би задовољи богате робовласнике Август је водио многе ратове. За време његове владавине Царству су припојени алпски предели у северној Италији и северни делови Балканског полуострва. Створене су нове провинције Реција (Тирол и делови Баварске) са седиштем у Аугсбургу, Норикум (Словенија и део Аустрије) са седиштем у Емони (Љубљана) и Панонија (између Саве, Драве и Дунава) са седиштем у Петовији (Птују). Од средишњих делова Балканског полуострва формиране су провинције Далмација (од Јадранског мора до Колубаре) и Мезија (источна Србија и северна Бугарска).

Август је покушао да освоји и Германију и једно време је завладао простором између Рајне и Лабе. Али услед сурове римске власти и грамзивости Августовог намесника Вара, Германи су подигли устанак 9. гпне. Германи су предвођени Арминијем намамили Вара у Тевтобуршку шуму и уништили његове легионаре. Вар је због тога извршио самоубиство, а Римљани су морали да се повуку из Германије.

АВГУСТОВИ НАСЛЕДНИЦИ (I ВПНЕ)

После Августа државом су владали императори уз Августове породице Тиберије, калигула, Клаудије и Нерон. У ово време Римљани су покорили већи део Британије и 44. гне. Је претворили у своју провинцију.

Тиберије (14 – 37. гне.) је био Августов посинак. Он је још више појачао диктатуру и био је непопуларан у народу и војсци, па се највише ослањао на Сенат. Сенат је затражио старе привилегије, што је Тиберије одбијао, па су у сенату почеле да се кују завере против њега. Због тога је Тиберије донео ²закон о увреди величанства² по којем су људи осуђивани на смрт и конфискацију имовине ако би било којим начином увредили императора. За време Тиберија било је неколико завера у провинцијама и устанак робова које је он сурово гушио.

Нерон (54 – 68. гне.) је цар за чије време је тиранска владавина доживела врхунац. Био је неуравнотжена па и луда особа. Сматрао је себе за великог уметника, лично се појављивао за позорницом и у циркусу као глумац, певач, свирач и тркач у двоколицама. Сви су морали усхићено да га поздрављају и да му се диве.. римска аристократија га је због тога презирала. Колико је Нерон био неуравнотежен човек говори и чињеница да је убио мајку, жену, брата и свог учитеља филозофа Сенеку. Сумња се да је намерно подметнуо пожар у Риму 64. гне. под изговором да жели да сагради лепши и већи град. Да би отклонио све оптужбе око овог пожара Нерон је оптужио хриошћане и отпоче њихов суров прогон. Нероновом владавином нико није био задовољан, а против њега су се побинили и сами преторијанци. Бежећи из Рима извршио је самоубиство.

Рим на врхунцу моћи

Римска империја налазила се на врхунцу моћи за време владавине царева Трајана и Хадријана.

Трајан (98 – 117.): је освојио Дакију (данашњу Румунију). Трајан је против дачког краља децебала водио два рата. После жестоког отпора Дачани су били побећени, а Децебал је извршио самоубиство. Да би Дакију чвршће повезаи са империјом Трајан је саградио пут који је ишао од београда, десном обалом Дунава до Кладова. Подигао је и мост преко Дунава, а недалеко од Кладова сачувана је Трајанова табла кој говори о освајању Дакије. По повратку у Рим, после освајања дакије Трајан је подигао стуб у рељефу који проказује борбу са Дачанима.

Трајан је водио и делимично успешан рат са Парћанима на Иранској висоравни, како би се приближио богатој Индији.. освојена је Јерменија, али у даља освајања Трајан није могао да крене због устанака у Египту и Месопотамији.

Трајан је био последњи римски цар који водио освајачку политику. Границе римске државе биле су Атлантски океан на западу, Рајна и Дунав на северу, Кавказ, Каспијско Језеро, Тигар и Еуфрат на истоку и пустиња Сахара на југу.

Хадријан (117 – 138.) је улагао велике напоре да сачува и одбрани границе државе.. у његово време подигнут је општи устанак Јевреја у Палестини, али га је римска војска угушила расељавајући Јевреје по целом Царству. Хадријан је морао да Царство брани од све јачих упада варвара. Од његовог времена ослонац царске власти постајувојнички и чиновнички апарат. У Тракији је подигао град који је добио име по њему Хадрианопољ, данашње Једрене.

ДОМИНАТ

Крајме III века цареви су покушали да успостављањем неограничене власти оснаже државу.

Диоклецијан (284 – 305. гне.) је ради боље одбране државе од упада варвара завео крајњи апсолутизам. У њему је цар постао dominus, тј. господар свих поданика. Поданици су пред царевима морали падати ничице, цареви су носили скупоцена одела, а били су окружени бројним дворанима. Тако је Римско царство почело да личи на источњачке деспотије, а овакво уређење је названо доминат.

 Диоклецијан је извршио многе реформе у Царству. Да би лакше водио борбу против спољних и унутрашњих непријатеља цар је узео савладара и поверио му западни део Царства са седиштем у Милану. Он је задржао источну половину Царства са седиштем у Никомедији у Малој Азији. Тако је Рим изгубио ранији значај. Оба цара имала су по једног помоћника и таква подела Царства и царске власти назива се тетрархија (четворовлашће). Држава је била подељена на 12 дијецеза, а оне су се делиле на провинције. Таквом организацијом постигнут је жељени циљ. Устанци су били угушени, а варвари одбијени.

Након Диоклецијанове смрти дошле је до сукоба између његових савладара. Као победник изашао је Константин.

Константин је настојао да на своју страну придобије све бројније хришћане. Он је 313. године издао Милански едикт којим је хришћанство признато за равноправну религију са другим религијама. На месту старе грчке престоницње Византа подигао је нову престоницу Константинопољ. Источни део царства био је економски и културно развијенији од западног.

 Теодосије I је 395. године поделио Царство на Источно и Западно ради лакшег управљања и одбране од варвара. Престоница Западног царства био је Рим, а Источног Константинопољ.. граница између два царства ишла је од Сингидунума (Београда), реком Дрином, Дримом и Бојаном до Скадра.

У време теодосија хришћанство је проглашено државном вером. И поред свих напора нових царева, царство је опадало у сваком погледу, нарочито западни део. Уипади варвара били су све чешћи, положај сељака и робова све тежеи, економска криза била је присутна, што је све водило ка пропасти .

 

 

 

 

РИМСКА КУЛТУРА
2016/08/03,13:11

 

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

РИМСКА КУЛТУРА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:14

 РИМСКА КУЛТУРА - ТЕКСТ

 

РИМСКА КУЛТУРА

РЕЛИГИЈА

Се развијала под утицајем грчке религије.

Јупитер – врховни бог, господар муња и громова

Јунона – Јупитерова жена, заштитница брака, удатих жена, породице и читавог римског народа

Минерва – богиња мудрости, бдела је над ђацима и занатлијама

Нептун – владар мора и покровитељ прекоморске трговине

Марс – бог рата, код сељака бог земљорадње и сточарства

Венера – богиња лепоте и љубави

Дијана – богиња месеца и заштитница дивљих животиња

Вулкан – бог ватре и покровитељ ковача

Церера – богиња плодности, бдела је над житом и другим плодовима

Аполон – бог светлости и заштитник уметности

Када су Римљани дошли у додир са источним културама, прихватили су и неке њихове култове, као што је култ велике мајке богова – Кибеле.

Римљани су чували и породичну религију. Свака породица имала је Ларе и Пенате. Ларе су штитиле породично огњиште, а Пенате су људе штитиле и ван куће и старали се о благостању целе породице. Постојао је и култ предака. Римљани су по овом култу веровали у загробни живот и фебруара месеца су одлазили на гробове својих предака и носили им храну на дар. Веровали су да се тада мртви враћају на кратко у свет живих. Римљани су веровале у у мане – добре духове о којима су се потомци старали и лемуре – зле духове које су преци заборавили.

Римски свештеници названи су аугурима и они су тумачили вољу богова на основу лета птица. Харуспици су одговоре тражили у утробама, пре свега јетрама жртвованиг животиња.

 У сфери религије поред старе створене у доба републике јављају се и неки нови култови под утицајем источњачких култова. То су култови Митре, Изиде и Непобедивог сунца. Митра је био персијски бог светлости и истине. У Риму је био представљен као спаситељ праведних, борац против свега што је зло и грешно. Египатску богињу Изиду посебно су поштовали морепловци. Култ Непобедивог сунца донет је из Сирије. Нарочито га је поштовао цар Константин.

КЊИЖЕВНОСТ

Комедиограф Тит Манције Плаут писао је по узору на грче комедије.

Песништво је било оригинално. У римским песмама преплићу се историја, поезија и митови. Издвајају се Еп о Првом пунском рату Гнеј Невија, затим Летописи Квинт Енија који садрже податке од Енејиног бекства из Троје до пишчевог времена у II впне. Од писаца најзначајнији су Вергилије, Хорације и Овидије.

Вергилије (70 – 19. гпне.) је био велики Августов и Меценин пријатељ. Мецена је био члан Императорског савета који је песницима пружао обилну новчану помоћ. Најважније Вергилијево дело је Енеида у којем се описује тројански јунак Енеја (чији су потомци основали Рим) и његови подвизи.

Хорације (65 – 8.гпне.) је био лирски песник. Оставио је више збирки песама од којих су му најзначајније Песме и Оде.

Овидије (43. гпне. – 18.гне. ) је био на Августовом удару не зна се из којих разлога. Живео је у прогонству у граду Томи (Констанца) на Црном мору где је и умро. Писац је сетних и тужних песама – елегија. Најзначајније му је дело Метаморфозе (преображаји).

Беседништво је било веома цењено. Највећи римски беседник био је Цицерон (106 – 43. гпне.). беседништво је учио у Риму, Атини и на Родосу у школи Посејдонији. Стекао је славу као адвокат, а бавио се и поплитиком. Најечувенија беседа Цицерона је Флипике уперена против Марка Антонија.

АРХИТЕКТУРА

Градови су грађени по грчком узору уз примену сва три стила, највишће коринтског. Људи су живели у инсулама – данашњим стамбеним зградама са три или четири спрата. У центру града се налазио трг – форум. Издавајају се амфитеатри за борбе гладијатора и позоришне представе, терме – јавна купатила, аквадукти – водоводи, тријумфалне капије тј. славолуци.

У ликовној уметнсти развио се портрет.

ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

У Риму су се посебно развиле друштвене науке (историја и филозофија).

 Историја: Анали – су први историјски списи у Риму. Врховни свештеници су у календар уносили имена конзула и наводили све што се важно деслио за ту годину. Крајем III впне по угледу на њих историчари су описивали године – аналисти. Најпознатији аналисти овог доба су Фабије Пиктор – писао на грчком језику од оснивања Рима до Ханибаловог похода на Италију, Марко Порције Катон Старији – дело Почеци на латинском језику.

Најпознатији римски историчари били су Цезар, Тит Ливије, Тацит, Амијан Марцелин и Плиније Старији. Цезар је написао два изузетна дела Коментари о галском рату и Коментари о грађанском рату. Тит Ливије (59 гпне – 17.гне) је написао велико историјско дело Од оснивања града у 142 књиге. Корнелије Тацит (54 – 117.гне) је написао дела Германија, Историја и Анали, док је Амијан Марцелин (Грк који је величао Рим) писао дело које је обухватало период од 96 – 378. године. Плиније Старији је написао дело Историја природе која представља енциклопедију природних и друштвених наука.

Филозофија: назначајнији римски филозофи били су Лукреције Кар и Сенека. Лукреције Кар је живео I впне. своје филозофске мисли је изнео у стиху у делу О природи ствари. Лукреције ту развија мисли  грчких филозофа материјалиста. Сенека је био Неронов учитељ, филозоф и писац трагедија.

ПРАВО

Највећи и најоригиналнији допринос светској култури Римљани су дали у области права. Проучавање пеава је било важно да би се у великој држави лакше решио сваки спор око наслеђа, поседа, преузетих обавеза и слично. Римско право је постало темељ свих каснијих правних система. Темељ римске правне науке чинила је теорија да нико није крив док се не докаже супротно, те да је стога неопходно вођење правног поступка. Најпознатији римски правници били су Папијан, Паул, Улпијан, Модестин и Гај.

 

ПАД РИМА
2016/08/03,13:17

 

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ПАД РИМА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:19

ПАД РИМА - ТЕКСТ

ПАД РИМА

 

Већ у II веку Царство је почело да слаби. Опадали су његова привредна, политичка и војна моћ. Цареви су владали раскошно, порези су били огромни, положај сиромашних сељака и робова изузетно тежак. Уз све то са северних граница Царства почели су да упадају варвари уи пљачкају Царство.

Колонат: да би подстакли робове и сиротињу да боље обрађују земљу велепоседници су почели да им дају у закуп мале парцеле обрадиве земље. Закупац је називан колон. Колони су се трудили да што боље обраде земљу, како би приноси били већи, јер су били дужни да плаћају закупнину. Међутим колонат није решио кризу робовласничке привреде.

Током III и IV векапровале, пљачке и пустошења варвара била су све чешћа. Најратоборнија су била германска племена. Године 375. у Европу су провалили Хуни. Они су прошли кроз тзв. Врата народа између Урала и Каспијског језера и напали германска племена. Хуни су предвођени Атилом нека германска племена покорили док су се друга повлачила пред њима. Тако су Хуни изазвали оно што се у историји назива Велика сеоба народа.

Многобројна племена Западних Гота (Визигота) прелазе Дунав и предвођена Аларихом пљачкају многе римске градове, чак и Рим 410. године, а затим се повлаче  у јужну Галију и северну Шпанију. Вандали су потиснути од Гота стигли у северну Африку и одатле 455. године стигли до Рима и опљачкали га. Током V века германска племена Англи и Саси су прешла у Британију.

Последњег римског цара Ромула Аугустула који је био безначајна личност збацио је са престола 476. године вођа германских најамника Одоакар. То је значило пад Западног римског царства и крај једне велике епохе – старог века и робовласничких односа.

 

ХРИШЋАНСТВО
2016/08/03,13:23
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ХРИШЋАНСТВО - ТЕКСТ
2016/08/03,13:24

ХРИШЋАНСТВО - ТЕКСТ

 

ХРИШЋАНСТВО

Кризу Римског царства пратила је појава нове – хришћанства. На хеленистичком истоку, у Палестини, нарочито мећу Јеврјима постојало је веровање да ће се једног дана појавити божији изасланик – месија – који ће људе ослободити свих невоља и страдања. Такво веровање лако су прихватили робови, као и други најсиромашнији слојеви римског друштва.

Тај месија, појавио се, по предању у лику Исуса Христа из Витлејема. У његовом рођењу у 31. години Августове владавине нема моного поузданих историјских података. Све што је о његовом рођењу и животу познато потиче из каснијих времена, на основу записа апостола – Христових ученика.

Ти записи зову се еванђеља (грчки, евагелион – радосна, добра вест). Има их четири, названих по именима 4 еванђелиста: Марку, Матеју, Луци и Јовану. Еванћеља сачињавају други део Библије – Нови завет, док први део Библије чини Стари завет у којем се начазе учења старе јеврејске религије и којем се предвића долазак месије.

Према тврдњама еванђелиста Исус Христ је син божији, који је дошао на земљу да спасе људе греха и зла. Спасао их је тако што се за њих жртвовао: био је мучен и разапет на крсту, а трећег дана је ускрснуо из мртвих и преселио се на небо. Христа је на смрт осудио римски намесник у Палестини Понтије Пилат, а по веровању издао га је Јуда. Христ је разапет на брду Голготи, а да би га понизио, Пилат је наредио да се уз њега разапну још два лопова.

По хришћанском учењу, сви који следе Христа, чине добра дела и стрпљиво подносе зло на овоме свету, отићи ће после смрти у рај, а они који не чине тако биће кажњени вечним мукама у паклу.

Хришћани се нису борили против римске власти, али је њихова тврдња да су сви људи пред Богом једнаки, била веома опасна за римску државу. Зато су Римљани од самог почетка прогонили чришћане. Први цар који је то чинио био је Нерон, а последњи Диоклецијан.

Хришћани су се тајно окупљали на заједничким обредим у подземним ходницима – катакомбама. Ту су сахрањивали и своје мртве. Заједнице хришћана звале су се хришћанске општине (комуне), на чијем челу су били епископи – презвитери. Било их је у свим деловима Царства, нарочито у великим градовима, а имовина им је била заједничка.

Обзиром да је хрићанство настало као покрет сиромашних, робова и угњетених оно се брзо ширило. У доба пропадања државе, чак су и богатији Римљани почели да се прикључују хришћанима. Тако су се општине прошириле и обогатиле. Тад хришћани мењају своје учење, захтевајући покорност робовласницима и државној власти. У таквим околностима богаташи преузимају управу у многим општинама. Временом нестаје имовинска једнакост. Крајем II века све хришћанске општине уједињују се у једно заједницу чији је поглавар постао римски епископ, касније назван папа. Тако је настала верска организација – хришћанска црква.

313. гне. цар Константин је Миланским едиктом признао хришћанство за равноправну религију, а 395. гне. цар Теодосије I је хришћанство прогласио за државну веру.Када је постало очигледно да је хришћанство изневерило очекивања сиромашних појавили су се и први покрети против хришћанства. Црква је то одлучно одбијала и такве покрете нативала кривоверјем – јересима. Најјачи такав покрет био је у северној Африци – покрет агностика (бораца за веру) у IV иV веку. 

 

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА
2016/08/03,13:43

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:45

УСПОН СРБИЈЕ У XIII И ПОЧЕТКОМ XIV ВЕКА - ТЕКСТ

 

Стефан Радослав

 Стефан Радослав – Радослав Немањић (1192—1234). Српски краљ 1228-1234. Најстарији син Стефана Првовенчаног, наследио оца 1228. Био је ожењен Аном, кћерком Теодора I Анђела, деспота Епира.

 Због мајке Гркиње, византијске принцезе Евдокије, више се осећао као Грк, него Србин, те се потписивао византијским царским надимком Дука. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230).

 Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. После пада боравио у Дубровнику и Драчу. Замонашио се и као монах Јован умро у манастиру Студеница после 1235, где је и сахрањен. Није имао деце са Аном, а на престолу га је наследио млађи брат Владислав.

 Стефан Владислав

Је као српски краљ владао од 1234 – 1243. године. Водио је пробугарску политику и због  тога није био омиљен међу српском властелом. Због његове политике, Србију је напустио архиепископ Сава и по повретку 1236. године умро у бугарској престоници Великом Трнову. Краљ Владислав је годину дана касније пренео Савине мошти у своју задужбину манстир Милешева, где су почивале до 1594. године када су их Турци пренели на Врачар и ту спалили.

Стефан Владислав је збачен 1243. године.

 Стефан Урош I

 Стефан Урош I – Урош I Немањић. Српски краљ 1243-1276. Најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, кћерке млетачког дужда Енрика Дандола. Са Епиром је нападао Никеју. После смрти никејског цара Теодора II Ласкариса на власт је дошао Михајло VIII Палеолог, с ким је Урош успоставио пријатељске односе, а на тај начин уједно и са Угарском. Српска војска је напала Мачванску бановину у Угарској, након чега је Урош заробљен. Склопио је брак између свог старијег сина Драгутина и Кателине, кћерке угарског краља Стефана V. После неуспелог брака између млађег сина Милутина и Ане, кћерке Михајла VIII Палеолога, Урош се окреће византијским противницима, краљу Сицилије, Карлу Анжујском. Урош је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт. Томе се успротивио Драгутин који је напао оца и поразио га 1276. Урош се замонашио у Хуму и убрзо умро.

 Сва три потомка Стефанова сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Урош је на власти остао више од тридесет година (1243-1276).

 Оно што је посебно занимљиво за ово раздобље српске историје јесте појава немачких рудара, познатих под именом Саси. Они су стигли у Србију негде почетком четврте деценије тринаестог столећа бежећи од Монгола, највероватније из Влашке која је била опустошена Татарским походом. Са собом су донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, пре свега сребра, бакра и олова. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата медитеранског тржишта српској привреди. Саси су развили руднике у Брскову, Трепчи, Руднику, Рогозни, Новом Брду и у другим рударским местима. Развој рударства у Србији покренуо је читаво коло привредних и трговачких веза са приморјем и јужном Италијом.

 Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба бескрвне равнотеже.

 Урош је имао ту срећу да су му спољашње околности ишле на руку. Везе са угарским краљем и зближавање са сицилијанским краљем Карлом Анжујским упутиле су га против Византије. Урошева жена Јелена, била је из рода Анжујског, рођака Карлова. Од тих великих планова коалиције и акције уперене против Цариграда није се много остварило, мада је Урош добар део свога времена и пажње управио ка том циљу. Читаву деценију Урош је припремао напад на Византију, али се до краја своје владавине није усудио да направи одлучујући корак.

 Стефан Драгутин

 Стефан Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316)

 Стефан Драгутин – Стефан Драгутин Немањић. Краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316). Син Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао два сина Владислава и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и још једну кћерку (удату за Павла Шубића). Побунио се против очеве централизације државе. Збацио га са власти уз помоћ Угарске и завладао Србијом 1276.

 Драгутин је поделио државу на три дела. Краљица Јелена Анжујска је владала областима: Зета, Требиње, Плав и Поибарје. Милутин, Драгутинов млађи брат, је владао јужним делом државе, а Драгутин већим северним делом. Ступио је у антивизантијску коалицију са Карлом I Анжујским, краљем Сицилије. Сломио је ногу, док је јахао поред града Јелаче. Након тог догађаја дошло је до Дежевског споразума: престо је предао брату Милутину који се обавезао да ће га после његове смрти наследити Драгутинови потомци.

Сремска краљевина

 Драгутин је после одрицања од српског престола на сабору у Дежеву задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је свог сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, Драгутин је као наследни посед добио Мачву са Београдом, Усору, Соли, и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевина, због чега је Драгутин остао познат у историји као «сремски краљ». Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Београд је први пут ушао у састав српске државе за време краља Драгутина, а Драгутин је био први српски владар који је владао из овог града.

У то време, именом Срем су називане две територије: Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва). Драгутинова Сремска краљевина је у ствари обухватала Доњи Срем. Неки историјски извори говоре да је Стефан Драгутин такође владао и Горњим Сремом и Славонијом, али други извори помињу другог локалног владара, који је владао Горњим Сремом. Име овог владара је било Угрин Чак.

 Заједно са братом Милутином, Драгутин је за време своје владавине ратовао против Византије, Бугара и Татара. Потоња сарадња Милутина са Византијом је повредила Драгутинове интересе, те долази до грађанског сукоба између два брата 1301-1312/3. Пошто је био у рату и са братом и са угарским краљем, Карлом Робертом, одлучио је да се измири са Милутином 1312. Успоставиле су се старе границе. Убрзо се тешко разболео и замонашио примивши име Теоктист. Своју државу је дао на управу сину Владиславу II. Умро је 1316.

 Стефан Милутин

Владао је од 1282 – 1321. године. Заједно са братом осваја Полог, Скопље, Овче поље и Пијанец. Године 1283. цар Михајло VIII је покушао да нападне Милутина али без успеха и српски краљ осваја Пореч, Кичево и Дебар, продро је до егејске обале. Мир је потписан 1299. године када је склопљен политички брак са принцезом Симонидом која је имала свега 6 година.

 Сукоб између браће Милутина и Драгутина трајао је од 1300 – 1312. године. 1316. године Милутин је освојио Драгутинову област што га је довело до рата са Угарском која је успела да поврати Мачву и Београд.

У време краља Милутина Србија је постала најмоћнија балканска држава. То време је било време процвати рударства које је Милутину доносило огромне приходе. Милутин је ковао новац по млетачком узору због чега је споменут код Дантеа Алигијерија у Божанственој комедији. О сјају српске краљевине сведоче бројне Милутинове задужбине од којих најмонументалније манастир Грачаница и манастир Бањска.

 Стефан Дечански

Је владао од 1321 – 1331. године. У току борбе за престо Србија је трајно изгубила Хума од Босне (Стјепан II Котроманић)   и Пељешац (од Дубровника). Назив Дечански је добио по својој задужбини манастиру Високи Дечани, чијој се изградњи посветио цео свој живот.

Дечански се умешао у унутрашње сукобе у Византији између Андроника II и Андроника III, подржавајући Андроника II. Када је Андроник III победио склопио је савез са бугарским владарем Михаилом Шишманом. До битке је дошло код Велбужда (Ћустендила) 1330. године у којој је војска Стефана Дечанског до ногу потукла Бугаре, због чега се византијски цар није ни појавио на бојишту.

Стефан Дечански није искористио ову велику победу, што је разгневило властелу. Властела је  организовала његово збацивање уз помоћ његовог сина Душана који је био управник Зете и који се истакао у бици код Велбужда. Године 1331. Стефан Дечански заробљен и затворен у Звечану.

 

 

СРПСКО ЦАРСТВО
2016/08/03,13:50
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СРПСКО ЦАРСТВО - ТЕКСТ
2016/08/03,13:52

СРПСКО ЦАРСТВО - ТЕКСТ

 

Стефан Душан

Главни циљ Душанове владавине био је освајање Цариграда и Византије, тј. замена једног слабог Византијског царства моћним Српским царством.

1332. од Византије осваја Струмицу.

1333. године Душан је продао Стон и Пељешац Дубровнику, јер се помирио са губитком Захумља.

1334. уз помоћ византијског одметника Сиргијана успешно ратује са Византијом, склапа мир и задржава Прилеп и Охрид (Костур).

1342. у савезу са Јованом Кантакузином осваја Кроју, Берат и Канину у Албанији, а у Македонији Костур, Хлерин и Воден. 1343. уследио је разлаз са Кантакузином.

1345. године Душан осваја добро утврђен град Сер и Свету Гору.

1346. године Душан се на Ускрс 16. априла прглашава за Цара Срба и Грка. Претходне је српска архиепископија уздигнута у ранг патријаршије. Истовремено Душанов 1'огодишњи син урош је проглашен за краља и савладара.

Целокупна државна територија подељена је на земљу цареву – новоосвојене територије којима је управљао цар и земљу краљеву – старе територије којима је управљао краљ Урош.

1347. Јован Кантакузин постаје византијски цар.

1348. Душан осваја Епир и Тесалију. За ово освајање најзаслужнији су били Душанов полубрат Симеон за Епир и кесар Прељуб за Тесалију.

1350. године Душан је повео поход на Босну, па је Јован Кантакузин освојио Бер и Воден.

 1352. у бици код Дидимотике Душанова војска трпи пораз од Турака Османлија. Душан се обратио папи са намером да покрене крсташки поход, ,али се овај његов план није испунио јер га је спречио угарски краљ Лудовик.

1349. на државном сабору у Скопљу донешен је Душанов законик, који је допуњен на државном сабору у Среу 1354. године. Законик је имао 201 члан кроз које се обрађује кривично право, јавни ред  и имовински послови. Законик је био веома строга, са бројним физичким и новчаним казнама.

1355. у јеку припрема за нова освајања Душан је изненада умро, а иза себе је остави огромну државу која се протезала од Саве и Дунава на северу до Коринтског залива тј. Пелопонеза на југу.

 

ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА
2016/08/03,13:54
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2016/08/03,13:55

ПАД СРПСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ

Након смрти цара Душана нови цар Србије постао је његов син Стефан Урош V (1355 – 1371.). За време Душанове владавине у Србији су веома ојачале великашке породице које су управљале својим областима. 

НАЈМОЋНИЈЕ ВЕЛИКАШКЕ ПОРОДИЦЕ: Мрњавчевићи – Македонија, Хребељановићи – Поморавље, Алтомановићи – западна Србија, Бранковићи – Косово, Балшићи – Зета.

Великаши почињу да отказују послушност младом цару. Први се цару супротставио Душанов полубрат Симеон (Синиша) – господар Епира. Властела је тада стала на страну цара. Временом великаши све више отказују послушност цару. Не плаћају му дажбине, иступају самостално, међусобно се сукобљавају. Цар Урош нема снаге да им се супротстави, па су га због тога, за разлику од оца којег су звали Силни, прозвали Нејаки. Најмоћнији великаши били су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Вукашин Мрњавчевић.Вукашин Мрњавчевић се прогласио за краља чиме је истако жељу да наследи цара Уроша, пошто Урош није имао наследнике. Истовремено Угљеша Мрњавчевић се прогласио за деспота. Браћа Мрњавчећи погинули су у бици са Турцима на реци Марици септембра 1371. године.

Пар месеци касније умро је цар Урош. Царски престо устао је упражњен, јер нико од великаша није желео да се прогласи царем. Смрћу цара Уроша после 205 година владавине угасила се династија Немањић, а Српско царство престало је да постоји.


 

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА
2016/08/03,23:25

 POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА - ТЕКСТ
2016/08/03,23:28

ДРУШТВО У ДРЖАВИ НЕМАЊИЋА - ТЕКС

Владар је био неприкосновена личност, као и у другим феудалним државама. српски владари носили су титуле великог жупана, краља и цара.

Српску властелу чинили су властелини (крупна властела) и властеличићи (ситна властела). Феудални поседи у средњовековној Србији називани су баштинама и пронијама, по узору на Византију. Привилеговани друштвени слој било је и свештенство.

Државне саборе чинили су владар, крупна властела и крупно свештенство. Владар их је сазивао да би издавао наређења, саветовао се, проглашавао законе, крунисао се...

Зависни сељаци у Србији називани су себрима. Себри су обрађивали поседе властеле и плаћали бројне дажбине.

Држава је била подељена на области – жупе, којима су управљали жупани које је постављао владар. Жупани су морали да спроводе владарева наређења. Владар је често знао да изненада дође у неку жупу и провери жупана. Пограничне жупе биле су посебно уређене и називале су се крајишта. Управници градова звали су се кефалије.

Највећи део становништва бавио се земљорадњом и сточарством. Рударство је највише допринело развоју средњовековне Србије. Најзначајнији рудници били су Брсково, Ново Брдо и рудник на планини Рудник. Сви приходи од рударства припадали су владару.

 

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК
2016/08/03,23:34
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК - ТЕКСТ
2016/08/03,23:36

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА И ДУБРОВНИК - ТЕКСТ

Држава у Босни касно настала због неприступачног терена, спорог продора хришћанства и присуства моћних суседа (Угарске и Византије). За стварање државе у Босни заслужни бан Кулин и јеретици Богумили.

Бан Кулин (1180 – 1204.) је пружио уточиште Богумилима које је из Србије протерао Стефан Немања. Богумили у Босни стварају Цркву босанску и помажуи бану Кулину да се учврсти на власти. Бан Кулин се осамосталио на простору између река Босне, Саве и Врбаса.

Успон Босне почиње за време бана Стјепана II Котроманића (1322 – 1353.). Стјепан II користи развој рударства, сукобе у Србији и успева да удвостручи Босну.

Врхунац моћи Босна је имала у време Твртка I Котроманића (1353 – 1391.) Твртко користи расуло у Српском царству након смрти цара Душана и успева да утростручи босанску државу. Са српским кнезом Лазаром поразио је српског великаша Николу Алтомановића и добио јужне делове његове области. Године 1377. у манстиру Милешева Твртко се крунисао за краља Срба и Босне. После Тврткове смрти Босна је почела да слаби.

Дубровник настао у 7. веку. Староседеоци романског порекла из града Епидауруса (Цавтата) су побегли пред најездом Словена и основали град Рагузијум. Временом су се староседеоци стопили са Словенима, а град је добио име Дубровник по шуми дубрави.

Од 7. века до 1204. године Дубровник под влашћу Византије. Од 1204. до 1358. године Дубровник је био под влашћу Млечана. Од 1358. године Дубровник под влашћу Угара.

Дубровчани су били главни трговци у средњовековној Србији и Босни. Српски и босански владари подстицали и штитили дубровачку трговину. Дубровчани су подизали трговачке колоније по Србији и Босни, посебно уз руднике.

По уређењу Дубровник је био република по узору на Млетачку републику. На челу је био кнез који се бирао на сваких месец дана и који није имао велику власт. Главну власт чинила су већа: Мало, Велико и Веће умољених.

Дубровник је био мала држава. Проширио се куповином Пељешца од цара Душана и жупе Конавле од босанског краља.

 

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА
2016/08/03,23:44
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА - ТЕКСТ
2016/08/03,23:46

СРЕДЊОВЕКОВНА КУЛТУРА СРБА - ТЕКСТ

Срби припадали Источноевропском културном подручју и били под снажним утицајем Византије и православног хришћанства. Срби су у средњем веку говорили старословенским језиком и користили Климентову ћирилицу.

Најзначајнија дела средњовековне српске књижевности била су житија (биографије) српских владара. У најзначајнија житије спадају Житије Светог Симеона од Светог Саве и Стефана Првовенчаног. Житија служила за учвршћивање култа владара династије Немањић.

У најзначајније писане споменике спадају летописи, натписи, Душанов законик.

У најзначајнија грађевинска дела средњовековне Србије спадају манастири који су били задужбине владара. Владари су били ктитори манастира, односно владари су им даривали велике земљишне поседе. Манастири грађени у рашком стилу градње.

Манастири Студеница, Хиландар и Ђурђеви Ступови су задужбине Стефана Немање. Манастир Жича је задужбина краља Стефана Првовенчаног.Манастир Милешева је задужбина краља Владислава.Манастир Сопоћани је задужбина краља Стефана Уроша I. Манастир Грачаница је задужбина краља Милутина.Манастир Високи Дечани су  задужбина краља Стефана Дечанског. Манастир Светих Архангела је задужбина цара Душана.

Унутрашњост манастира осликана је фрескама. Фреске су слике настале наношењем боје на свежем малтеру. На фрескама су приказани владари и сцене из хришћанске вере. Најпознатије српске фреске су фреске Белог анђела и Светог Саве из манастира Милешеве и фреска родослова династије Немањић из Високих Дечана.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu