ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА | Main | КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА »

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:28

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА - ТЕКСТ

 

Иaко су Турци завладали Зетом 1496. године они никада на простору Црне Горе нису успели да успоставе свој класични војно – феудални систем. Разлози за то били су неприступачан терен и велики отпор Црногораца. У периоду од 16. до 18. века кад год су Аустрија и Русија ратовали Црна Гора је макар на симболичан начин пружала отпор и ратовала против Турака.

Основне карактеристике живота у Црној Гори у другој половини 18. и почетком 19. века су владичанство, гувернадурство, живот по племенима и везаност за Русију.

Цетињска митрополија је највише допринела стварању државе у Црној Гори. Настала је на темељима Зетске епископије, коју је 1219. основао Свети Сава и која је у ранг митрополије подигнута 1346. године. Током 18. века цетињски митрополити боравили су у манастиру Стањевићи, а у Цетињу су се коначно настанили почетком 19. века. Митрополија је обухватала простор Старе Црне Горе (простор изнад Боке Которске, око Цетиња, до Ријеке Црнојевића и Вирпазара), Боке Которске, Приморја са Скадром и једног дела херцеговачких брда. Цетињска митрополија нарочито је добила на значају када је укинута Пећка патријаршија и када је Српска Православна Црква дошла под управу Васељенске (грчке) патријаршије, јер је њоме управљао српски, а не грчки митрополит. Цетињске митрополите хиротонисали су пећки патријарси и карловачки митрополити, а у 19. веку руски Синод.посебно месту у улози Цетињске митроплије има породица Петровић – Његош, која је митроплите давала од 1697. до 1852. године. Иако је црквена организација била у рангу митрополије, њени митрополити су се често титулисали као владике, те се због тога овај период црногорске историје назива владичанством. 

Племе је трећа битна институција у Црној Гори. Оно се делило на братства, а оно на породице. Племе је територијално – управна јединица, тј. заједница у којој живи више братстава. На челу племена налазили су се главари. Племе је у Црној Гори исто што и кнежина у Србији. Племена су у Црној Гори била међусобно завађена, највише због борбе за пашњаке којих је у црногорским брдима било мало. Упади на територију дргог племена или на територију пд турском влашћу називали су се четовање. Суштина четовања била је у убирању плена. Једна од најгорих ствари која је раздирала црногорска племена била је крвна освета (када припадник једног племена убије другог, морала је следити освета). Кад је средином 19. века цетињским владикама коначно пошло за руком да сузбију племенску анархију створена је држава у Црној Гори.

Везаност Црногораца за Русију је била изузетно изражајна. Мит о великој, православној Русији био је изузетно снажан код Црногораца, те су се зато цетињске владике ослањале на њу. Русија је сматрана као велика мајка, а свака помоћ Русије у храни или новцу за Црногорце је значила много. Ипак удаљеност Русије од Црне Горе и често супротни интереси ове велике православне земље допринели су да се држава у Црној Гори дуго не формира. Тек када се књаз Данило средином 19. века почео окретати и западноевропским силама помак у стварању државе се осетио. Колико је везаност за Русију код Црногораца била јака говори и помало невероватна, али истинита прича о Шћепану Малом. Шћепан Мали се у Црној Гори појавио 1776. како се то каже ниоткуда и издавао се за свргнутог руског цара Петра III, којег је свргла Катарина Велика. Црногорци су поверовали у његову причу и он је вештим потезима преузео световну власт. Сузбијао је крвну освету и завео ред и мир међу племенима. Остао је познат и по томе што је стрељо човека због убиства. Своје намере остваривао је уз помоћ једног оружаног одреда. Шћепан није био ратник и смрт му није била славна. Убио га је слуга којег је унајмио скадарски везир 1783. године. Иако није спровео корените реформе, показао је својом строгом владавином како се ствара држава, касније му је славни Његош посветио спев Лажни цар Шћепан Мали.

Теократија

Је владавина духовног лица и она је била присутна у Црној Гори од краја 18. века. Први владика који је практично објединио духовну и световну власт у Црној Гори био је Петар I Петровић Његош (1784 – 1830.).Хиротонисан је у Сремским Карловцима. Цео свој владичански период провео је носећи се са Црногорцима и борећи се против Турака. Скадарског пашу победио је у биткама на Мартинићима и Крусима 1796. Сарађивао је са Карађорђем током Првог српског устанка и ратовао је заједно са Русима са  Французима на Приморју. После пада Наполеона и Бечког конгреса Црној Гори је сусед постала Аустрија. Против анархије племена се борио клетвом, умиром и судом.

Да би се успешно одбранила од учесталих напада скадарског паше, катунска нахија и владика су донели Заклетву и Стегу (1896.), акта о заједничком отпору црногорских племена Турцима. Године 1798. Петар I је донео Законик обшчи и брдски, познатији као Законик Петра I. Допуњен је 1803. године. Њиме су регулисани горући проблеми у Цетињској митрополији: суд, порез, кривична дела и приватно – правно односи. Врховни судски орган Правитељство суда црногорског и брдскг, тзв. Кулук, основан је 1798. Овим правним радњама ударени су темељи будуће црногорске државе.

Владика Петар II Петровић Његош (1830 – 1851.) ушао је у историју као један од најбољих писаца са ових простора, а тек потом као духовни предводник. Најпре је 1831. године укинуо гувернадирство, прогласивши себе за владику и господара Црне Горе. Хиротонисан је за владику у Русији. Није био пуно изложен нападима Турака и у том погледу остао је упамћен по борби са Смаил – агом Ченгићем 1840. на Мљетичку и по губицима манастира Маина и Стањевића, које је купила Аустрија, као и по губицима острва Врањине и Лесандра у Скадарском језеру које је освојио скадарски паша. Успео је да тероторију Црне Горе разграничи са Аустријом и турском провинцијом Херцеговином потписивањем уговора у Дубровнику (1841.). створио је полицијски орган гвардију, са посебним одрдом његове телесне гарде – перјаницима. У  спољној политици ослањао се на Русију, а са Србијом је одржавао пријатељке односе. Био је велики пријатељ Вука Стефановића Караџића. Најпознатија књижевна дела владике Петра II су Горски вијенац, Луча Микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.

 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu