ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ | Main | СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ »

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:39

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ

 

Положај српске раје у Босанском пашалуку у 19. веку био је по много чему најтежи у Османлијском царству. Као прво Босна је до 19. века често била поприште ратова које Турска водила са Аустријом и Млетачком републиком што је довело да страдања становништва и пустошења њихових имања; као друго неприступачан терен и неплодна земља у Босни нису могли да створе силне дажбине које раја морала платити и као треће и најважније, велика удаљеност Босне од Цариграда пружала је могућност да босанске аге и бегови буду самовољне, да веома злоупотребљавају власт, подижу ионако високе дажбине и да заводе терор над рајом која није била у могућности да испуни све дажбине и захтеве.

Порта и султан су због пограничног положаја Босне овој провинцији поклањали посебну пажњу. Босански пашалук је био подељен на капетаније, под управом капетана, богатих босанских феудалаца. Управо због те важности Босне Порта и султан су желели мир у њој и зато им никако није одговарало да у Босни избијају честе буне раје услед тешког положаја раје. Сви покушаји турских султана да се и у Босни заведу реформе у првој половини 19. века завршали су неуспехом услед отпора босанског беговата, којем би реформе значиле одузимање тог удобног положаја.

Кад код би султан покушао да спроведе реформе у БиХ, беговат је подизао побуне. Најзначајнија побуна босанских муслимана против Порте била је 1831/32. године. Босански капетани изабрали су Хусеин – агу, капетана Градчца, познатог као Змај од Босне за босанског везира. Босанска војска победила је султанову код Бањске на Косову, али је поражена код Сарајева. Порта је затим укинула капетаније, а пре тога је издвојила Херцеговину и створила посебан Херцеговачки пашалук, и за везира поставила Али – пашу Ризванбеговића.

Босански великаши идаље су се бунили против султанових реформи. Коначно 1850. године Порта је против босанских великаша послала Омер – пашу Латаса, човека са великим искуством у гушењу буна великаша чиром Турске, и једном од најбољих војсковођа тога времена у Турској. Омер – паша је био потурчени Србин из Лике (звао се Михаило, Мића), који је за кратко време од исламизовања услед великих способности које је поседовао догурао до високих положаја у турској војсци. Он је крваво угушио устанак великаша у Босни. Око 1000 великаша је или побио или похапсио, а њих око 400 је оковане у ланцима послао пред султана. Али – пашу Ризванбеговића је да би га понизио натерао да јаше магарца уназад, а затим га је погубио.. ипак ни после овога положај раје се није битније поправио.

Устанци и буне раје

Читав период 19. века до 1878. године у Босни је обележен бунама и устанцима раје. Почетком 19. века српска раја у Босни била је понешена Првим српским устанком, те је помислила да је можда дошао тренутак да се ослободи Турака. Карађорђе није успео да пренесе устанак у Босну и сви покушаји босанске раје су пропали.

Први такав покушај била је Јанчићева буна (1809.). Подигао ју је Јово Јанчић у Босанској крајини, али су је Турци крваво угушили. Затим је уследила поп Јовичина буна у Посавини (1834.), коју су Турци такође крваво угушили.

Када гушење побуне босанских великаша од стране Омер – паше није донело велико побољшање раји, најпре је избила Пецијина буна у Босанској крајини и Посавини, а затим је букнуо устанак Луке Вукаловића (1852 – 1862.) у Херцеговини. Ова буна била је вема помагана из Црне Горе, што је био разлог да Омер – паша у два наврата напада на њу. После десет година крвавих битака буна је била коначно сломљена.

Највећи устанак раје у Боснио био је Невесињска пушка (1875 – 1878.). овај устанак означио је почетак Велике источне кризе и почетак решавања Источног питања. Устанак је избио код Невесиња у Херцеговини и брзо се проширио по целој Босни. Устанак је ускоро запалио цео Балкан. Најпре је су Србија и Црна Гора ступиле у рат са Турском, а затим је 1877. и Русија. Вође устанка били су Мића Љубибратић у Херцеговини и Петар Петровић Пеција и Голуб Бабић у Босни. Црна Гора је помагала и контролисала устанак у Херцеговини, а Србија у Босни. Неко време у Босни је четовао и принц Петар Карађорђевић, каснији краљ Србије, под лажним именом Петар Мркоњић. Тежња Срба из БиХ била је да се уједине са Србијом и Црном Гором. Тако је Скупштина устаничких првака у Босни прогласила уједињење Босне са Србијом (1876.), али до њега није дошло. И сидбина Босне је решавана Санстефанским миром и Берлинским конгресом. Санстефанским миром Босна је добила аутономију у оквиру Турске, што је преиначено одлуком Берлинског конгреса да се БиХ да на управу Аустроугарској на неодређено време. Изговор великих сила за овакву одлуку био је да Турска више није била у стању да одржи ред и мир у Босни, те се Аустроугарској она зато поверава. Наравно да Срби из Босне, као и Србија и Црна Гора због овакве одлуке нису били задовољни.

 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu