ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ | Main | СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА »

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:43

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ

 

Србима из Јужне Угарске су у току друге половине 18. века полако укидане привилегије које су у ранијем периоду стицали, пре свега што је опасност од Турака била све мања, па је и  потреба за Србима као одбрамбеним бедемом према Турској била све мања. Циљ бечког двора био је да постепено највећи део Срба преведе у кметове.

Почетком 19. века и код Срба из Јужне Угарске се осетило национално буђење као последица Првог и Другог српског устанка. Срби су максимално помагали своју браћу јужно од Саве и Дунава, како у новцу, муницији, наоружању и добровољцима, тако и одласку у Србију где су образовани угарски Срби пружали сваку помоћ у уређењу државе. У самој Јужној Угарској било је стидљивих покушаја побуна против хабзбуршких власти у виду Тицанове буне у Срему (1807.) и Крушчичке буне у јужном Банату (1809.). Обе ове буне остале су на локалном нивоу и биле су лако угушене. Најзначајнија личност с краја 18. и почезка 19. века међу србима из Јужне Угарске био је митрополит Стеван Стратимировић.

У време Метерниховог апсолутизма (1815 – 1848.) дошло је до обнове феудалних односа у Монархији што је значило још веће сужавање права мањинских народа укључујући и Србе. Зато је било питање времена када ће букнути српски национални покрет у Јужној Угарској. То се десило за време Револуције 1848/49. године.

Револуција 1848/49. године код Срба из Јужне Угарске (Српску покрет у Јужној Угарској)

Револуционарна збивања у Бечу и Пешти с пролећа 1848. брзо су се пренела међу Србе, Хрвате и Чехе. Срби су током пролећа 1848. године одржали више скупова у Пешти, Новом Саду, Земуну и Сремским Карловцима. На овима скуповима Срби су састављали захтеве у којима су тражили право на употребу народног језика, заштиту православне вере, редовно сазивање свог Сабора и градску самоуправу. Временом су захтеви проширени, па је су Срби тражили и свог војводу, употребу ћирилице, српски грб и заставу. Тако се од социјалних и локалних захтева прешло на тражење националне аутономије.

Срби су своје захтеве искристалисали на Мајској скупштини која је одржана маја 1848. године у Сремским Карловцима. Скупштину је сазвао митрополит Јосиф Рајачић и на њој су присуствовали сви виђенији Срби из данашње Војводине, Славоније и Хрватске. Мајска скупштина је тражила следеће:

1.      Српску војводину, коју би чинили Срем са Границом, Барања, БАчка и Банат,

2.      Постављење митрополита Рајачића за патријарха,

3.      Именовање Стевана Шупљикца за војводу Српске војводине,

4.      Ступање Српске војводине у политички савез са Краљевином Хрватском

5.      Оснивање Народног одбора као извршног органа Сабора

Захтеви са Мајске скупштине су одмах упућени бечком двору и угарској револуционарној влади са Кошутом на челу. Мађари су одмах одбили захтеве уз Кошутову изјаву да ће ако треба и мачем решити српско питање. Тада је бечки двор искористио своју традиционалну полтику завади, па владај, искористивши супротности између Мађара и других мањинских народа, те се Револуција претворила у крвави грађански рат између Мађара и мањинских народа, првенствено Срба.

Мађари су у овом рату имали бољу коњицу, док су Срби имали бољу пешадију. Србима је стигла и помоћ из Кнежевине Србије у виду добровољаца које је предводио Стеван Книћанин. Одлучујуће битке одиграле су се код Томашевца и Сентомаша (Србобрана) у којима су Срби однели победе. Мађарска револуција била је сломљена јер су Руси, Немци и Хрвати предвођени баном Јелачићем потукли Мађаре код Вилагоша.

Цар Фрањо Јосиф II се одужио Србима тако што им је даровао Војводство Србије и Тамишког Баната, које је било независно од Угарске, али потпуно потчињено Аустрији. Срби су се осећали изневерним јер то није било оно што су они на Мајској скупштини тражили, поготову јер су дарваном Војводству чинили мањину, а војвода је постао лично цар. Седиште Војводства је било у Темишвару. Чак и такво Војводство је под притиском Мађара после аустријских пораза у Италији 1860. било укинуто, а да би како – тако задовољио Србе, цар им је дозволио да одрже Сабор.

На Благовештанском сабору 1861. се окупио сав интелектуални свет војвођанских Срба. На овом Сабору већина се изјашњавала са сарадњу са Бечом, а мањина са Мађарима. Превагу је однела већина која је упутила захтев да се створи нова аутономна област у којој би Срби чинили већину, која би захватала Срем, доњу Бачку и део Баната, без Војне Крајине и која би се звала Војводовина србска. На њеном челу био би војвода. Захтеви овог сабора никада нису одобрени.

Светозар Милетић и Слободоумна странка

У другој половини 19. века центар збивања војвођанских Срба постаје Нови Сад – Српска Атина, која преузима примат над Сремским Карловцима. Томе је допринело пресељавање Матице Српске из Пеште у Нови Сад (1864.) и покретањ листа Застава који је имао велики полиотички утицај. У културном погледу у овом периоду најзначајније место зазимају прваник Јован Хаџић и архимадрит Лукијан Мушицки.

У другој половини 19. веку улогу лидера војвођанских Срба преузео је Светозар Милетић. Био је градоначелник Новог Сада, српски посланик у бечком и пештанском сабору. Политичку платформу своје будуће политичке странке изнео је у тзв. Туцинданском чланку, када је на опште изненађење Срба изнео виђење да се Срби за своја права морају борити заједно са Мађарима. Његово највеће дело је оснивање прве политичке странке војвођанских Срба Српске Народне Слободоумне Странке. Странка је основана 1869. године у Великом Бечкереку – Зрењанину и залагала се за интересе српског народа у Аустроугарској тј, за његову равноправност. Као велики борац за српска права и велики противник аустроугарских власти био је често на њиховој мети. Тако је и на монтираном судском процесу осуђен на кратку, али тешку робију у затвору у Араду. После робије показивао је знаке физичке изнемоглости и душевног растројства, те се повукао из политичког живота. Аустроугарске власти су постигле оно што су хтеле, Срби су постали обезглављени и убрзо се Милетићева странка поцепала. То је дало могоћност угарским властима да у склопу мађаризације постепено елиминишу Србе из културног и политичког живота Монархије. 

 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu