ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ | Main | ПОКРЕТИ ОТПОРА, ГРАЂАНСКИ РАТ И КВИСЛИНЗИ У ЈУГОСЛАВИЈИ »

АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:34

АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ

Априлски рат и окупација Југославије

 

27. март: после приступања Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године велики део југословенске (пре свега српске) јавности био је веома разочаран, сматрајући чин кнеза Павла и владе Цветковић – Мачек раван издаји. Овакво расположење народа искористила је група официра повезана са британском и совјетском контраобавештајном службом, да у ноћу 26/27. марта 1941. изврши војни удар – пуч. Та група официра предвођена генералима Боривојем Нирковићем и Душаном Симовићем збацила је, ухапсила и Енглезима предала кнеза Павла Карађорђевића, малолетног краља Петра II прогласила пунолетним и формирала владу на челу са генералом Симовићем. У току преподнева 27. марта 1941. српски народ одушевљен оним што се десило претходне ноћи поздравио је чин пуча уличним демонстрацијама у Београду и свкоро свим већим српским градовима. На демонстрацијама народ је узвикивао чувене пароле Боље рат, него пакт и Боље гроб него роб. Вести о пучу прошле су готово незапажено у Хрвасткој.

Вести о војном пучу и демонстрацијама брзо су се прошириле по Европи. Британци и народ окупираних земаља с дивљењем је поздравио храброст српског народа да стане пред Хитлера. Черчил је изјавио да је српски народ коначно нашао своју душу. На вести из Београда 27. марта Хитлер је љутито реаговао и истог дана донео одлуку да се што пре Југославија уништи као држава.

 

Априлски рат: према хитлеровој замисли, немачке трупе, у садејству са италијанским и мађарским снагама истовревремено ће напасти Југославију и Грчку, док ће Румунија и бгугарска, на чијим територијама је била концентриасана немачка војска, преузети улогу заштитнице у случају евентуалне интервенције СССР – а. Нова југословенска влада са Симовићем на челу је покушала све да учини како би избегла сукоб. Напад је почео 6. априла, рано у зору бомбардовањем Београда и других градова. Југославију је напала моћна, технички опремљена и одлично увежбана армија са скоро 900 000 војника. Југословенска Врховна команда, која је тек 3. априла наредила мобилизацију, није могла да руководи трупама. Већ први непријатељски удари разорили су маневарску способност њених трупа, а непријатељски агенти из редова домаћих Немаца и осталих издајника веома успешно су радили на дезорганизацији и растројству одбране. Брзом слому краљевске војске посебно су допринели хрвати који су масовно напуштали јединице, док су на територији Хрватске бановине Мачекове страже учествовале у разоружању и хапшењу југословенских војника. Услед тога, немачке трупе су већ 10. априла ушле у Загреб, где их је са цвећем дочекало неколико хиљада људи, 12. априла заузет је Београд. Колико је дезертерство било присутно говори и податак да је Врховна команда слала наређења јединицама које више уопште нису постојале. У исто време ивлада, краљ и Врховна команда су се повлачили ка унутрашњости земље. Коначно одредиште био је Никшић, где је донета одлука да представници војске одмах затраже ореговоре о примирју са Немцима, а да влада и краљ напусте земљу. 16. априла краљ Петар II и влада су са никшићког аеродрома отишли на Блиски исток, а потом у Лондон, док је 17. априла по налогу владе, генерал данило Калафатовић у згради чехословачке амбасаде у Београду потписао акт о примирју, који је уствари представљао безусловну капитулацију југословенске војске. Овим актом свим југословенским војницима било је наређено да се предају. Око 330 000 војника, подофицира и официра било је заробљено и одмах послато у заробљеништво.

 

Окупациона подела Југославије: први задатак који је пред себе поставио окупатор био је да се Југославија распарча и да се при томе води рачуна да се казне сви они који су на било који начин показивали непријатељство према Трећем рајху. Југославија је подељена на следећи начин: централна Србија, Банат и северна Словенија припале су Немачкој; јужни део Словеније и Далмације припале су Италији која је од тих области образовала покрајину Далмацију са седиштем у Задру, Црна Гора је окупирана с циљем да се од ње створи марионетска држава; Бачка, Барања, Међумурје и прекомурје припали су Мађарској; источна Македонија и југоисточна Србија припали су Бугарској; већи део Косова и западна Македонија припали су Великој Албанији која је била под окупацијом Италија; од остатка Хрватске, БиХ и Срема формирана је Независн Држава Хрватска, усташка сателтска творевина. Без обзира на ову поделу, све важније тачке у земљи, попут саобраћајних комуникација, важних привредних ресурса или војних објеката контролисали су Немци.

 

Терор окупатора

 

Од самог почетка окупације, окупатор и његови сарадници завели су страховладу, с циљем да онемогуће сваки покушај избијања отпора. Прогони, пљачке и физичко малтретиарање постали су свакодневна појава. Нарочито су прогањани Срби, који су означени као главни кривци за догађаје од 27. марта, а потом Јевреји и Роми, који су у складу са Хитлеровом расистичком политиком сматрани најнижим расама. Највећи део мушког радно способног становништва био је одведен у заробљеништво, тако да су тешки послови и обрада земље остали на женама, деци и старијим људима

 

Немци су у окупираном делу Словеније становништво поделили у три групе: оно становништво које је показоло лојалност окупатору или је било у крвној вези са Немцима остављено је на миру, с циљем да се потпуно германизује; онај део становништва који је према оцени Немаца нио непријатељски расположен према Рајху, одмах је хапшен, одвођен у логоре, или на рад у Немачку, а родољубиво становништво Немци су интернирали у Србију или Хрватску.

 

Мађарски окупатор је у Бачкој на сличан начин поступао према Србима, колонистима после Првог светског рата. Бугарски окупатор јеж, такође из Македоније протерао неколико хиљада Срба. На Косову су Италијани, Немци и делимично Бугари подржавали шиптарске сепаратисте и распиривали њихову мржњу према Србима и Црногорцима. У прогонима Срба и Црногораца посебно су се истицали балисти, потпогнути својом милицијом – вулнетари.

 

У Србији су директну војну управу имали Немци. Када су јуна 1941. Немци напали СССР, у позадини су оставили углавном резервни војни састав, а пошто им је био потребан мир у тим крајевима су управу поверавали својим сарадницима из редова домаћег становништва. Тако су већ 30. априла формирали комесарску владу Милана Аћимовића, која није имала никаквог угледа у народу. Због тога су у време развијања устанка у Србији формирали Владу народног спаса чији је председник био генерал Милан Недић. Милан Недић је био човек од угледа у Србији, у једном периоду пре рата био је и министар војске, истакнути учесник Првог светског рата. Његова влада поикушавала је на сваки начин да олакша положај становништва у Србији. Борила се и против партизана и против четника, јер је сматрала да акције ових покрета само изазивају Немце на страховите мере одмазде над цивилним становништвом. Захваљујући ангажовању генерала Недића у србију је враћено неколико хиљада заробљених официра. Недић је формирао јединице државне и граничне страже. Недићева влада сместила је неколико десетина хиљада избеглица из Словеније и доста се трудила да се бар кроз образовање сачува морал станобништва. Због тешког полоижаја у коејм се налазио, између Немаца, четника и комуниста, генерала Недића данас неки сматрају истакнутим патриотом и родољубом, а неки издајником

 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu