ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ | Main | КАРАКТЕР РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ »

РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:52

РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

У јесен 1941. године Немци су са неколико дивизија покренули тзв. прву непријатељску офанзиву на партизанску слободну територију у западној Србији. У тим данима почео је и крвави грађански рат између партизана и четника, због непремостивих идеолошких разлика које су постојале између ова два покрета. Против надмоћнијијх снага Немаца и четника партизани су били принуђени на повлачење. Преко Златибора и Санџака партизанске јединице заједно са врховним штабом повукле су се у источну Босну. Нешто касније Немци су повели офанзиву и против четника, који су такође били принуђени да се повуку у Босну. Тако се тежиште устанка из Србије пребацило у Босну, где ће се све до 1944. године и водити главнина борби између партизана и Немаца, партизана и четника, партизана и усташа, четника и Немаца и четника и усташа.

 По повлачењу у Босну партизани су створили нову слободну територију. По самом доласку у Босну Врховни птаб је донео одлуку да се формирају јединице које ће бити састављене само од комуниста и чланова СКОЈ-а (савеза комуниста омладине Југославије). Разлози за то били су следећи: као прво Врховном штабу била је потребна поуздана јединица којој ће бити поверено извршавање најтежих задатака, као друго у постојеће одреде четници су успевали да инфилтрирају своје агенте  и као треће дотадашњи одреди били су формирани са једног мањег подручја и њихови борци су губили интерес да се боре када би ту област напустили. Тако је 22. децембра у босанском градићу Рудом формирана Прва пролетерска бригада, састављена од комуниста из целе Југославије. До краја рата биће формирано на десетине оваквих јединица.

 Прво искушење за Прву пролетерску бригаду догодило се крајем јануара 1942. године. Немачко – усташке снаге су против партизана повеле тзв. другу непријатељску територију у источној Босни. Једини излаз из обруча за партизанске јединице био је да се преко планине Игман домогну нове слободне територије са центром у Фочи. По изузетно хладном времену (-30оС) и великом снегу,  борци Прве пролетерске бригаде извршили су прелаз преко Игмана у ноћи између 27/28. јануара 1942. године (Игмански марш). Иако су 172 борца била избачена из строја услед смрзавања, Прва пролетерска бригада је извршила задатак.

 У пролеће 1942. године услед страховитог терора усташа над Србима  Босанској крајини, српско становништво масовно је прилазило четницима или партизанима. Партизани су и овде у реону планине Козара успели да створе слободну територију. Ослобођен је Приједор, формирана је бригада, а ту је деловала и прва партизанска ескадрила са легендарним пилотима Фрањом Клузом и Рудијем Чајевцем. Немци и усташе су у јуну 1942. повели тзв, трећу непријатељску офанзиву на слободну територију на планини Козара. Са партизанским јединицама налазило се на хиљаде цивила, махом Срба који су бежали пред усташким ножем. Око 80 000 срба, заједно са партизанима билоје заробљено на Козари и одведен у логоре, махом у Јасеновац који се налазио у близини. Ипак, опет је главнина партизанских снага успела да избегне заробљавање и да настави деловање и стварање слободних територија.

 Партиазани су током свих ових дешавања водили рачуна о свом главном циљу – спровођењу социјалистичке револуције. На лицу места на слободним територијама, комунисти су показивали како раде револуционарни органи власти – народноослободилачки одбори и како замишљају ослобођену земљу. На тај начин партизани су показивали да су озбиљна војска, што је допринело да се народ у великој мери опредељује да њима приђе. Са друге стране, заслепљени мржњом према комунистима, рационалном али непопуларном стратегијом чекања, као и анархијом у својим редовима, четници су одавали утисак разбијене војске, што им је значајно смањивало углед. Осим тога, поједини четнички кломанде, сасмозване војводе, водиле су акције на своју руку у којима су често страдали, осим комуниста и обични грађани.

 У јесен 1942. створена је слободна територија са центром у Бихаћу. Ова територија је по површини била већа од Белгије, јер је обухватала подручја Лике, баније, Кордуна, Босне, Далмације, Горског котара и Словеније. У руководству Партије појавила се идеја да, услед све већих војних успеха и све већег броја припадника, буде створено једно централно политичко представништво ослободилачког покрета у Југославији и за конституисање нове власти. Тако је 26. и 27. новембра у Бихаћу одржана скупштина народних представника у којој је требало да се образује Национални комитет ослобођења Југославије, као извршни орган власти, али до тога није дошло, јер по оцени Коминтерне (комунистичке интернационале, тела у којем су налазиле све комунистичке и радничке партије) нису се створили повољни међународни услови за тго. Створен је само АВНОЈ – Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, који је био највише представничко тело. АВНОЈ је преузео функцију привремене владе народноослободилачког покрета, са главним задатком да координира између револуционарних и војних органа власти.

ЈУГОСЛАВИЈА 1943 – 1945.

Почетком 1943. године лично је Хитлер издао нарђење да се у Југославији униште партизани, али четници. Немачка врховна команда израдила је план да до тога и дође. За Хитлера је Балкан постао изузетно важан, после пораза код Ел Аламејна у северној Африци, јер се могло очекивати искрцавање савезника на југословенску обалу. Зато је било потребно уништити оне снаге које би пружале подршку савезницима.

 Битка на Неретви (операција Вајс): фебруара – марта 1943. партизани су били суочени са далеко бројнијом и опремљенијом војском коју су чинили Немци, Италијани и усташе, али и четнике.  Главна оперативна група партизанске војске успела је де вештим маневрима избегне уништење, али је њено кретање било знатно успорено услед великог броја рањеника. Втито је донео одлуку да се рањеници несмеју оставити и стога је битка на Неретви једна од најхуманијих битака, названа још и битком за рањенике. Партизани су се нашли у тешкој ситуацији у реону Јабланице. У таквим тренуцима Тито је издао наређење да се сруши мост на Неретви, јер се с преке стране налазило 12 000 утврђених четника. Са друге стране надирали су Немци и Италијани са Усташама, па су партизани у току ноћи изградили импровизовани мост поред срушеног, прешли Неретву са све рањеницима и потом разбили четнике. И у овој бици партизани су показали крајњи фанатизам и издржљивост, захваљујући чему су пробили обручу и нашли се у реону реке Сутјеске. Битку на Неретви касније је комунистичка историографија назвала четвртом непријатељском офанзивом.

Битка на Сутјесци (операција Шварц): суочени са неуспехом на Неретви, Немци су морали да поведу нову, пету офанзиву против партизана. Непријатељске снаге су располагале са око 127 000 војника, док су партизани бројали око 19 000 бораца и око 4000 рањеника. У току ове битке у партизански Врховни штаб стигла је британска војна мисија, која је требала да увиди ко се у Југославији заправо бори против фашиста и да поднесе извештај Черчиловој влади. Суочени са бројнијим непријатељем, партизани су се нашли у обручу. Борбе су трајале у мају и јуну. Надчовечанским напорима партизани су успели да пробију обруч код места Тјентишта и да избегне уништење. У борбама је погинуло око 7000 партизана, међу којима и легендарни командант Сава Ковачевић. Битка на Сутјесци је била, испоставило се то касније преломна из више разлога: као прво партизани су показали да су неуништиви, као друго у њој је страда велики број четника, као треће британска војна мисија закључила је да су партизани већи противници фашистима од четника и такав ће извештај послати Черчилу, што је у многоме определило Черчила да југословенској влади у Лондону сугерише да откажу сваку помоћ Дражи Михаиловићу, али то исто ће сугерисати и савезницима.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Друго заседање АВНОЈА: је одржано у босанском градићу Јајцу и 29/30. новембра 1943. године и на њему су донете историјске одлуке везане за послератну Југославију. Заседању је присуствовало 142 делегата, усвојене је Декларација и донете су одлуке. Декларацијом је констатовано чињенично стање у земљи и на основу ње донете су следеће одлуке: 1. АВНОЈ се претвара из општеполитичког представничког тела у највише законодавно тело народа Југославије и формира се влада – Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) са Титом на челу; 2. југословенској влади у Лондону одузимају се права законите владе Југославије и забрањује се повратак у земљу краљу Петру II Kaрађорђевићу, док народ сам о томе не одлучи о томе на послератним изборима; 3. Југославија се изграђује на демократском, феративном приципу, с правом нација на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење и уједињење са другим народима и 4. Јосип Броз Тито је проглашен за маршала Југославије. Одлука о федеративном уређењу послератне Југославије подразумевала је постојање 6 федералних јединица са статусом република – Србијом, Црном Гором, Македонијом, БиХ, Хрватском и Словенијом. Те федералне јединице ће деведестих година 20. века постати самосталне државе.

 

 

ЈУГОСЛАВИЈА 1944 – 1945.

Светосавски конгрес: одговор четника на одлуке донешене на II заседању АВНОЈ-а био је Светосавски конгрес који је 27. јануара 1944. одржан у селу Ба код Љига у Србији. Најоштрије су осуђене одлуке АВНОЈ-а. Захтевано је да се у целини обнови југословенска држава и да она буде уређна као федерална држава у облику уставне и парламентарне монархије на челу са династијом Карађорђевић. Изнесен је став да послератна Југославија треба да има 3 федералне јединице за Србе, Хрвате и Словенце. Обзиром да на II заседању АВНОЈ – а није било легитимнох представника Србије, Светосавски конгрес није признавао разграничења међу федералним јединицама која су тамо исцртана.

На даљи ток догађаја у Југославији битно су утицале одлуке Техеранске конференције која одржана за време II заседања АВНОЈ-а. Велика тројица су на основу извештаја са терена донела одлуку да се убудуће ускрати свака помоћ и подршка четницима Драже Михаиловића, а да се почне упућивати свака помоћ партизанима.

Десант на Дрвар: Почетком 1944. Хитлер је због безбедности повлачења својих трупа из Грчке још једном издао наређење да се уништи партизанска војска, а да се Тито ухвати жив или мртав. Немачка команда је израдила још један план офанзиве, шесте по реду. Акција је носила назив Коњићев скок, била је замишљена као падобрански десант и планирана је на војном ареодрому у Краљеву. Почетак акције био је предвиђен за 25. мај, када је по информацијама Немаца био Титов роћендан, па су Немци рачунали на смањену будност партизана. Врховни штаб се тада налазио у Дрвару, у једној пећини надомак града. напад је почео у зору, а град и Врховни штаб су бранили полазници прве партизанске официрске школе. До краја дана и партизанима и Немцима пристигло је појачање, а Врховни штаб је успео да се извуче и да са Купрешког поља одлети најпре у Италију, а потом на острво Вис које постало ново седиште Врховног штаба.

 Споразум Тито – Шубашић: западни савезници тражили су од Тита да поштује избегличку владу и да покуша да се заједничким снагама боре против Немаца и њихових сарадника. Истовремено савезници, пре свих Черчил утицали су на краљевску владу у Лондону да откаже подршку Дражи Михаиловићи. На Вису је јула 1944. одржан састанак Тита и др Ивана Шубашића, председника југословенске владе на којем постигнут споразум. Споразуме је представљао компромис, јер је Тито проценио да је боље учинити неке ситне уступке краљевској влади, него довести у питање легализацију његовог покрета, а са друге стране Шубашић је осудио четнике Драже Михаиловића и позвао све народе Југославије да се ставе под команду маршала Тита. Овим споразумом судбина Драже Михаиловића била је запечаћена, јер је он остао без подршке своје владе и без подршке савезника.

 Борбе у Србији 1944.: у мају 1944. Врховни штаб је донео одлуку да се тежиште борби пребаци у Србију,јер је постало јасно да ће јединице Црвене армије убрзо стићи и до граница Југославије. Партизани су у току лета ослободили један део Србије и спремно су дочекали долазак Црвене армије. Пре него што је дошло до сусрета партизана са Совјетима, Тито је одлетео у Москву где се договорио о садејству партизана и Црвбене армије. Том приликом је постигнут договор да је Црвена армија када обави посао у Југославији напусти њену територију, што није био случај са осталим државама источне Европе. Сусрет партизана и јединица Црвене армије догодио се средином септембра 1944. код Кладова, кад почињу борбе за коначно ослобођење Југославије. Црвена армија је у Југославију ушла из правца Бугарске и правца Румуније. Веома брзо, заједно са партизанима ослобођена је цела Србија са Вијводином. Београд је ослобођен после вишедневних уличних борби 20. октобра, а Нови Сад 23. октобра. Створена је велика слободна територија, а у Београду је смештено војно и политичко руководство нове Југославије.

 Други споразум Тито – Шубашић: у тек ослобођеном Београду, новембра 1944. по други поут су се састали Тито и Шубашић. Том приликом је постигнут споразум по којем је требала да се формира привремена влада Демократске Федеративне Југославије, састављена и од комуниста и од монархиста. Краљу Петру II идаље је био забрањен повратак у земљу, а одлучено је да њега заступа Намесништво, које неће имати велике ингеренције.

 Реорганизација партизанске војске: крајем 1944. веће део Југославије био је ослобођен и настао је предах који је добро дошао за реорганизацију Народно ослободилачке војске Југославије и стварање услова за офанзиву ради коначног ослобођења земње. Све партизанске бригаде, дивизије и корпуси сврстани су 4 велике армијем са две ваздухопловне дивизиије са 400 авиона добијених од СССР-а, две тенковске бригаде и морнарицом. Ова војска ималоа је више од 800 000 бораца.

Сремски фронт: почетком 1945. Немци и усташе су да би спречили надирање 1. и 3. партизанске армије ка Славонији формирали у реону између Дунава, Саве и Босута тзв. Сремски фронз. Фронт је био изграђен од низа ровова, минских поља и бункера. Борбе су трајале од јануара до априла 1945. и биле су веома жестоке. Партизани нису били навикнути на фронтални облик борбе, а осим тога добар део партизанске војске чинили су тек регрутовани, млади и неискусни борци. Фронт је пробијен 12. априла 1945. и на њему је страдало око 13 000 бораца.

Коначно ослобођење Југославије: после пробоја Сремског фронта јединице југословенске војске су незадрживо кренуле у ослобођење остатка земље. До средине маја 1945. југословенска војска је заузела Трст и Истру. Последње немачкке јединице предале су се 15. маја 1945. чиме је рат у Југославији завршен.

Судбина четника: остављени од своје владе и западних савезника, четници су се почетком 1945. нашли у веома тешком положају. Један део четничких команданата одлучио је да се повлачи до Словеније и да се домогне Италије одакле би наставио борбу против нове Југославије, док је Дража Михаиловић одлучио да са својим највернијим сарадницима остане у источној Босни и одатле идаље пружа отпор. И један и други део четника доживео је тежак пораз. Само мали број четника домогао се Италије, док су они који су остали у Босни доживели катастрофу маја 1945. на Зеленгори. Дража се крио у планинама источне Босне све до јануара 1946. када је ухапшен и касније стрељан.

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu