ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« ВИСОКИ ДЕЧАНИ ИЗ ВАЗДУХА | Main | МАНАСТИР СВЕТИХ АРХАНГЕЛА »

ВИСОКИ ДЕЧАНИ ТЕКСТ
2018/09/25,12:00

ВИСОКИ ДЕЧАНИ ТЕКСТ

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Mанастир Дечани код Пећи, задужбина краља Стефана Дечанског, сина Милутиновог, започета 1327. и довршена трудом сина његовог - краља Стефана Душана 1335. године. Уздиже се на десној обали Дечанске Бистрице, у клисури, под обронцима Стреочке планине. Стефан Урош Трећи је сазидао манастир недалеко од "првог села званог Детчани" (Дедчани) и назвао га Дечанским по оближњем пределу тако прозваном не само због близине мноштва монашких ћелија у којима су се, из поколења у поколење, подвизавали "добри дедови или старци", што изворно и значи од Грка позајмљена реч "калуђери", него и у знак захвалности према најмилијем од својих предака, прадеду телесном и "деду" духовноме, Светом Сави, чијим му се молитвама то место откри.

Уобичајени епитет "Високи" Дечани су добили како због тога што њихова црква представља највећу и највишу сачувану грађевину средњевековне Србије, тако и због скупоцених грађевинских материјала од којих су сазидани, који су такође чинили да они "преузвишеном благодаћу сјаје свима који их гледају".

У писаним документима и књижевним списима помињу се следећи објекти који су припадали манастиру: тврда ограда, "довољно дугачка и широка, утврђена честим кулама", "пирг (кула) над улазом" или "столп" (стуб или кула) звонаре и часовнице", трпезарија, "мађупница" (кухиња), "виница" (вински подрум), трпеза краљевска, разне "полате" - ћелије, игуменарија, односно архимандрија, а изван манастира болница, воденица, источници (извори) и још даље "гвоздено коло" - топионица, чије локације због историјских неприлика никада нису озбиљније истраживане. Монашке ћелије су се налазиле на јужној страни уз спољне зидове, на боју (спрату) "као птичја гнезда", док су приземља коришћена као економске просторије. Трпезарија и кула су подигнуте у време када и црква, рукама истих мајстора. После цркве од свих здања највећа је трпезарија, која, у новије време обновљена, одговара спољним изгледом оној из 14. века.

Дечански живопис највећа је очувана галерија српског средњевековног сликарства, права ризница православне иконографије. Састоји се од преко хиљаду композиција са више хиљада ликова, које својим садржајем представљају свеукупност знања и веровања средњевековног човека. Дух који је владао у уметности 14. века захтевао је што већи број сцена помоћу којих ће моћи да се исприча све оно што се у то време тражило од живописа, а тражило се, укратко, да црквени живопис буде - илустрована Библија онога времена, што је дечанском живопису дало енциклопедијски карактер.

Дечанско сликарство је настајало постепено, у временском раздобљу 1335-1350. и на њему је радило више група мајстора. За осликавање огромних унутаршњих површина Дечана, краљ и цар Душан је сабрао живописце са разних страна, али ни један од њих није оставио свој потпис, осим Срђа Грешног у капели Светог Димитрија. Рађене у распону од 15 година, фреске доста верно одражавају погледе моћног цара Душана и високообразованих српских архиепископа и првих дечанских игумана на црквену уметност, а истовремено су петнаестогодишња историја српског сликарства.

У припрати, у доњој зони су најважнији портрети цара Душана са женом и сином на северном зиду, затим Душанових властелина Ђођа Пепкала, кога Свети Ђође као задужбинара приводи Христу. На источном зиду је лоза Немањића, која прославља моћ и славу краљевске лозе немањићевске. Лоза истиче значај ктиторових предака, који су већином били канонизовани као Свети. Лоза обухвата 22 фигуре, почев од Стефана Немање до Уроша Нејаког, сина Душана Силног. Више "красних врата" којима се улази у брод храма насликани су краљ Стефан Дечански и цар Душан, задужбинари места овога.

Дечански живописци одлично су владали техником свог заната. Њихова фреска је везана за подлогу, боја је постојана и сачувала је свој интензитет и свежину упркос толиком прохујалим вековима, тако да у поређењу са осталим, па и знатно млађим споменицима оне показују највећи степен очуваности. Отуда можда и проистиче један од разлога што читав ансамбл делује тако импресивно и снажно на посматрача. Мало где се у Европи може срести толики број добро, понекад чак савршено очуваних слика из прве половине 14. века.

 

 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu