ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА
2015/02/16,22:17
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА - ТЕКСТ
2015/02/16,22:20
 
 
СРБИЈА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XII И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIII ВЕКА
 

Стефан Немања

Стефан Немања или Стеван Немања владао је од 1166 – 1196. Био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. За време његове друге владавине рашка држава се окреће Византији. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199.године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.

Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама са српским династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Зетом (са Војислављевићима по женској линији). О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој склонио у краљевину Зету.

Осим Немање, Завида је имао још три сина:Тихомира, владао као велики жупан Рашке,Страцимира, владао областима око Западне Мораве,Мирослава, владао Захумљем.

Немања је био ожењен са Аном (у монаштву Анастасија)са којом је имао петоро деце:Вукана, краља Зете (1199-1208) и великог жупана Рашке (1202-1204).Стефана, великог жупана Рашке (1196-1217) и краља Рашке (1217-1228).Растка, првог српског архиепископа (1219-1233), живео (1169.-1236.).Јефимију, удату за Манојла Анђела Дуку, солунског цара и ћерку непознатог имена, удату за Тича, управника Скопља.

Данас се сматра да је Немања рођен 1113. године у Рибници (данашња Подгорица), али о томе нема потврда у изворима из тог времена, тако да има и других тумачења. Будући да су у Рибници у то време постајале само католичке цркве, он је крштен по латинском обреду, да би се касније, по повратку његове породице у Рашку, крстио по други пут у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (столном месту, односно престоници Рашке), по грчком обреду. Неки историчари претпостављају да је извршено само Миропомазање због непоновљивости Свете Тајне Крштења. У Зети се Немања оженио са племкињом Аном, између 1130. и 1135.године.

По доласку у Рашку Немања је као удеони кнез добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реку односно области око река Топлице, Ибра и Расине и Суву Реку. Приликом припреме похода на Мађаре 1162. године, византијски цар Манојло I Комнин (1143-1180) позвао је Немању у свој логор у Нишу. Сусрет двојице владара био је веома срдачан ако се узме у обзир да је Манојло био цар пространог Византијског царства, док је Немања био удеони кнез који није ни близу тога да постане велики жупан Рашке.Том приликом Манојло је Немањи доделио дворску титулу царског сна и на управу жупу Дубочицу око данашњег Лесковца чиме је Немања постао директни царев вазал.

Манојлови разлози за све ово нису познати, али је његов највероватнији циљ био да јачањем Немање додатно закомпликује стање у Рашкој у евентуалним борбама око титуле великог жупана. Манојло се вероватно надао да ће унутрашњим борбама смањити способност Рашке за нападе на Византију и што је можда још битније, за сарадњу са Мађарима који су током прве половине XII века водили борбе са Византијом на граници Панонске низије и Балканског полуострва. Немања је вероватно изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбу око положаја великог жупана, али и због тога што је владао областима које су се наслањале на Via Militaris, древни путни правац који је ишао Моравском долином, па је Немања тако био у положају да у одсудном тренутку одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима. Дакле, Манојло је уздизањем Немање покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа.

Током похода против краљевине Мађарске исте године, Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162-1163), обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу. Наредне године Манојло је у Нишу поново кренуо да прикупља војску за напад на краљевину Мађарску, а у тој војсци су, везани вазалним обавезама, морали бити и велики жупан Рашке Деса и кнез Немања. Пошто се Деса није појавио у Нишу са предвиђеним трупама, нити је цару вратио Дендру, а постојали су и извештаји о преговорима великог жупана са Мађарима и Млечанима, Манојло је напао Десу и без већих борби га заробио и свргнуо са власти, а за новог великог жупана је поставио Тихомира, најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског мора, а у редовима византијских снага, на челу својих одреда, највероватније се налазио и сам Немања. Нови византијски поход уследио је 1166.године и у саставу трупа којима је командовао Андроник Контостефан били су и одреди српске коњице које је послао Тихомир. Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремска Митровица) која је одлучила исход рата, иако није дошло до територијалних промена.

Немања је покушао да се уз подршку једног дела племства у Рашкој домогне места великог жупана оптужујући Тихомира да са Страцимиром и Мирославом спроводи византофилску политику која се коси са традиционалном политиком коју је до тада водила Рашка. На великом скупу рашке властеле који је сазван тим поводом, Немања је са делом својих присталица заробљен, а сам Немања је затворен у једној пећини крај Раса. Међутим, убрзо га ослобађају његове присталице и Немања, овог пута са великом подршком остале властеле, успева да потисне браћу и да постане велики жупан Рашке.

Постоје две верзије хронологије ових догађаја:Која Немањину побуну на сабору смешта у 1165. годину, а његово ослобођење и долазак на власт у 1166. годину и која Немањину побуну на сабору смешта у 1167. годину(после Тихомировог слања помоћних одреда Византији), а његово ослобођење и долазак на власт у 1168. годину.

Немањина браћа су се после потискивања повукла у Византију и од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањине хагиографије наводе да је против њега послана велика најамничка војска у којој је поред Грка било Франака (Фруга) и Турака. До борбе је дошло 1169. код Пантина, недалеко од Звечана и у њој су Немањине снаге успеле да потисну противника у Ситницу у којој се већи део и подавио док су се остали повукли у нереду. Током битке, односно одступања, у Ситници се удавио и Тихомир, док су се Страцимир и Мирослав предали Немањи који им је поштедео животе, опростио нападе и вратио им њихове старе поседе на управу, чиме је постао неоспорни владар Рашке. Непосредно после битке код Пантина Немања је 1070. године ударио на кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи већи део данашње Црне Горе и Неретвљанску област.

Манојло Комнин долази 1171. године у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива заплењена сва млетачка имовина на простору Византије. Као одговор на ово, покренула се из Венеције млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима, у борбу против Византије се укључила и краљевина Мађарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство са Фридрихом Барбаросом (1152-1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања и отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину. Међутим, исте године умире краљ Мађарске Иштван III (1162-1172), после чега отпочињу сукоби око власти у самој Мађарској, а из њих као победник 1173.године излази Манојлов фаворит Бела III (1173-1196). Непосредно после тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом, тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку, а сам Немања се пред њим повукао у планине. Овај сукоб се окончао Немањиним поклоњењем цару Манојлу

По повратку у Рашку, Немања се окренуо стабилизацији унутрашњих прилика с чим су у вези и чињенице да је цар Манојло лично потврдио удеоне области: Страцимиру око Западне Мораве, Мирославу Захумље, а сам Немања је Тихомировог сина Првослава приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.

У складу са својим вазалним обавезама према Манојлу, Немања је редовно слао помоћне одреде цару на његовим походима. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војске коју су трупе Иконионског султаната до ногу потукле у бици код Мириокефалона 17. 09. 1176. године у кланцима Мале Азије.

Немањиној политици су се супротстављали богумили, који су одбијали војну обавезу и одлазак у Византијске ратне походе. Хришћанско учење богумила је прихватио велики део народа, војске и властеле. Немања након учвршћења власти креће да се обрачунава са богумилима у Рашкој.

Следећи Немањин потез, после постизања државног јединства, био је завођење духовног јединства у држави, односно сузбијање богумилства у Рашкој. Тим поводом сазвао је 1186. године велики црквено-државни сабор на коме је богумилско учење требало да буде проглашено за јерес. Међутим, део властеле је отворено стао на страну богумила и успротивио се било каквој акцији против њих. Но, Немања је, уз помоћ тадашњег црквеног поглавара Јефтимија, преокренуо ток сабора у своју корист, након чега организује велики војни поход којим започиње прогон богумила у Рашкој.

Дана 4. 09. 1180. године умире Манојло I Комнин, остављајући пространу државу свом дванаестогодишњем сину Алексију II (1180-1183) у чије име је као регенткиња владала његова мајка Марија, пореклом из породице Франака крсташа који су владали Антиохијском грофовијом. Византију су после тога захватили сукоби и антизападно (антилатинско) расположење који су за последицу имали долазак на власт Андроника I Комнина (1183-1185)[8]. Међутим, он и поред свих покушаја није успео да стабилизује државу која се цепала по шавовима и већ 12. 09. 1185. године он бива буквално растргнут на Цариградским улицама од стране разјарене масе[8]. За новог цара бива изабран Исак II Анђел (1185-1195, 1203-1204), чиме отпочиње владавина Анђела који су својим непромишљеним потезима довели до коначног слома већ увелико пољуљаног Византијског царства.

 Немањина проширења

Смрт Манојла I и криза која је захватила Византију донеле су велике промене на Балканском полуострву. Краљевина Мађарска, Рашка и бановина Босна су непосредно после Манојлове смрти прекинуле вазалне односе са Царством и отпочеле са самосталним акцијама против њега, а већ 1185. године на простору данашње Бугарске избила је побуна у којој је обновљена бугарска држава и створено тзв. друго бугарско царство. Након Манојлове смрти 1180. године, Рашка и Бугарска се од слабе Византије окрећу папи Иноћентију III.

Бела III током 1180. и 1181. године осваја Далмацију, наредне године покушава да освоји Београд и Браничево, да би већ 1183. године у савезу са Немањом ударио на византијске поседе у моравској долинии источно од ње. Током овог похода заузети су Београд, Браничево, Равно (данашња Ћуприја) и Ниш, а здружене снаге су продрле чак до Средеца (данашња Софија). Мађари су се после тога повукли из борби, али је Немања наставио са офанзивом проширивши своју власт на Косово пробивши се до Врања и Липљана. После проширења на исток и југ, Немања је са својим снагама кренуо на кнежевину Зету која је била византијски вазал и већ око 1186. године, када се помиње као владар у Котору, завршио њено освајање. У том походу заузео је градове Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Дриваст, Рисан и друге. Ових борби и разарања је био поштеђен само Котор, који је Немања додатно утврдио и у њему подигао свој дворац.

Непосредно са почетком Немањине офанзиве против Византије, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на просторе Дубровачке републике. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена, а он сам се једва спасао. Исте године, Мирослав је напао сам Дубровник са 13 бродова, али 18.08. бива потучен недалеко од Пољица код острвцета Колочепа. Наредне године Мирослав је опсео град са копнене стране, али се после седам дана бомбардовања града помоћу опсадних справа повукао. Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27.09. 1186. године .

Пад Јерусалима 02.10. 1187. године покренуо је трећи крсташки поход на Свету земљу. Његови предводници били су цар Светог римског царства Фридрих I (Барбароса) који се кретао копненим путем,принц Енглеске Ричард (I Лавље Срце) који се кретао морским путем икраљ Француске Филип II (Август) који се кретао морским путем.

Фридрихов пролаз кроз Немањине земље велики жупан је покушао да искористи уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Изасланици великог жупана су на Божић 1188.године у Нирнбергу предложили су светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку.

До сусрета двојице владара дошло је 27.07.1189. године у Нишу. Немања је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху 20.000 војника спремних на рат са Византијом ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством, а Немања је заузврат тражио да му се признају сва дотадашња освајања и будућа освајања.

Сличну понуду су том приликом изнели и устаници са простора данашње Бугарске нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло.

Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступио Немања са својим трупама настављајући освајања Византијских области. Стални пљачкашки напади на крсташе довели су до отворених непријатељстава и Фридрихове снаге новембра исте године после опсаде заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Цариград. Због тога долази до обнове преговора о савезу са Немањом и устаницима са простора данашње Бугарске, а Фридрих покреће своју флоту (на челу са његовим сином Хенриком) ка Цариграду са циљем извођења поморске блокаде византијске престонице.

Међутим, ове акције бивају прекинуте 14.02.1190. године када долази до закључења мировног уговора по коме су крсташи брже боље пребачени у Малу Азију да наставе свој поход ка Јерусалиму. Ослобођен опасности од Фридриховог напада, Исак II покреће своје трупе прво ка простору данашње Бугарске, а потом и ка Немањи који је у међувремену освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље.

Византијска војска је надирала са југа и Немања се пред њом повлачио, да би негде на Јужној Морави(у јесен 1190. или почетком 1191. године) дошло до битке у којој је византијска војска однела одлучну победу. Немања се повукао, Византинци су опустошили тај део Рашке, а страдао је и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије.

Изгубљена битка није значила да је и рат готов, али је мир у овом тренутку одговарао обема странама, тако да су отпочели преговори. Закључен је мир према коме:

је Немања морао да врати (Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље)

контролу над Via Militaris и градове Ниш и Равно.Немањи су призната ранија освајања(Косово са Липљаном, Метохија до Призрена)

Немањин средњи син Стефан добија титулу севастократора и Исакову братаницу Јевдокију. Немању наслеђује његов средњи син Стефан (који је византијски зет), а не најстарији Вукан

Последњи рат Немања је морао да води 1192. или 1193. године када су Мађари напали Рашку. Детаљи овог сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци са неколико одреда потпомогли српску одбрану и да се цео сукоб окончао без неких територијалних промена, након притиска који је, на инсистирање Исака II, на краља Мађарске Белу III извршио римски патријарх Селестин III(1191 - 1198).

Велики жупан Стефан Немања повукао са са власти на великом државном сабору 25.03. 1196.године.

Власт је предао средњем сину Стефану, чији је таст би византијски цар Алексије III Анђел. Том приликом Немања је најстаријем сину Вукану оставио на управу Зету,Травунију, Хвосно и Топлицу са тим да је подређен Стефану, великом жупану Рашке.

Немања се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу. Том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота монах Симеон је провео у Студеници да би се у јесен 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој Гори. Тамо је, уз дозволу византијског цара, 1198. године отпочео са градњом манастира Хиландара. У њему је 03.02. 1199. године или 1200. године и преминуо у дубокој старости, а његове мошти су 1208. године пренесене у његову задужбину Студеницу у којој се и данас налазе.

 

Стефан Немањић Првовенчани

Стефан Првовенчани или Стефан Немањић је био велики српски жупан 1196. до 1217. и српски краљ од 1217. до 1228, владар српске државе Рашке који је успео

Стефан Првовенчани је био други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, а старији брат светог Саве (световно име Растко), оснивача аутономне Српске православне цркве.

После српског пораза у бици на Морави 1190. и немоћи Византије да Србији наметне неповољан мир и одрицање од територија, утврђен је брак између Стефана и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела. На Државном сабору у Дежеву 1196. Стефан Немања се одрекао престола, остављајући га средњем сину Стефану, а сам се замонашио. Старији син Вукан је постао удеони кнез Дукље, док се млађи, Растко, још раније замонашио и узео име Сава. Вукан је себе прогласио за краља Дукље (титула коју су носили стари дукљански владари почевши од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије).

Уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио Стефана са власти и владао Србијом између 1202. и 1204. године. Када су крсташи Четвртог крсташког рата освојили Цариград, слаби византијска моћ, али расте бугарска. Када су Бугари почели да освајају српске територије око Ниша, Вукану је ослабила власт. Године 1205. Стефан и Вукан, уз посредовање млађег брата Саве, потписали су споразум по ком Стефан постаје велики жупан, а Вукан удеони кнез "југозападне Србије".

Стефан је протерао Евдокију после пада Цариграда, наводно због шуге, али историчари су забележили да је обома пребацивано неверство у браку. Оженио се други пут Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату). За време сукоба Бугара са крсташима, Стефан је освојио Ниш, Врање и Полог. Бугарска и Латинско царство ушли су у савез против Србије, али су претрпели пораз. Са југа је напао епирски владар Михајло I Анђео, кога је тадашњи српски архиепископ Сава покушао да одговори од напада, али га је слуга убио у кревету (ово се тумачило као чудо светог Саве). Како му Бугари и Латинско царство више нису представљали опасност, а са Угарском је имао пријатељске односе, једина опасност је претила са југа од Епира. Стефан је зато своју сестру удао за Манојла, брата епирског деспота Теодора Анђела, и на тај начин осигурао јужне границе.

Стефан је тражио од папе папе Хонорија III венац (то јест, круну) како би Србија постала краљевина. Прврви пут је изложио свој захтев још 1204. године, али се томе успротивио Вукан Немањић који је у Зети носио стару дукљанску круну зетских краљева и ћелео је да он буде једини српски краљ. Због тога је и дошло до сукоба између браће који се завршио коначним Вукановим поразом. Приликом другог тражења круне 1217. године, папа је одговорио позитивно и послао круну. Сава је овенчао (крунисао) Стефана за краља 4. јануара 1217. године у манастиру Жича због чега је познат и као Стефан Првовенчани. Папска круна је представљала међународно правно признање Србије као независне државе. Две године касније, Сава Немањић је успео да од патријарха у Никеји издејствује аутокефалност Српске православне цркве, па је Рашка стекла још једно велико признање.

Стефан је умро 24. септембра 1228. Непосредно пре смрти замонашио се и узео име Симон. Прво је био сахрањен у манастиру Студеници, а после тога у својој задужбини манастиру Жичи. Његове мошти су преношене петнаестак пута, од тога три преноса су била у време Карађорђа: Први је био у време Кочине крајине, други пренос био је у пролеће 1806. кад је Студеница попаљена и била привремено напуштена, када су мошти смештене у манастир Враћевшницу. Трећи пренос био је пред сам крај устанка 1813. када су мошти склоњене у манастир Фенек.


ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ САВЕ
2015/02/16,23:51
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ САВЕ - ТЕКСТ
2015/02/16,23:56

Свети Сава (1174. или 1175—14. јануар 1236) је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.

Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu