ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК
2015/02/08,11:10
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 


ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК - ТЕКСТ
2015/02/08,11:22
ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Појам Српске револуције

 

Многи историчари су се спорили око питања у ком периоду је трајала Српска национална револуција. Сви су се сложили да је почетак Револуције везан за почетака Првог српског устанка, али многи историчари не могу да се сложе око тога који догађај да одреде за крај револуције. Ово питање је важно јер се на тај начин одређује да ли је Револуција успешна или не. Једни сматрају да је крај револуције 1813. када је Први српски устанак доживео слом, други да је то 1815. када су завршене битке у Другом српском устанка, трећи да је то 1830. када је Србија добила аутономију, четврти да је то 1835. када је у Србији укинут феудализам, пети да је то 1878. када је Србија стекла независност, шести да је то 1912. када су се Срби коначно ослободили од Турака, а седми да је то 1918. када су се сви Срби нашли у једној држави. Највећи број историчара се ипак слаже да је крај Револуције 1835. година када су се стекли услови да грађани Србије постану и национално и социјално постану слободни.

 

Стање у Београдском пашалуку уочи устанка

 

Београдски пашалук је простор који се на северу граничио Савом и Дунавом, на западу Дрином (мада је област Јадра и Поцерине била у саставу Босанског пашалука), на југу Западном Моравом и на истоку Тимоком. Званичан назив ове турске провинције био је Смедеревски санџак. Он је био састављен од 12 нахија, а свака нахија састојала се из неколико кнежина. У пашалуку је живело око 400 000 Срба.

 Након завршетка последњег аустријско – турског рата 1788 – 1791. (Кочине крајине). Стање је брзо постало неподношљиво, а у терору су предњачили јањичари, али и спахије. То је осетио и султан Селим III који је завео реформе које су требале да побољшају положај раје. Реформе су уродиле плодом. Дозвољена је слобода вероисповести и трговине, порез и остале дажбине сакупљане су уз присуство српских старешина, на чело пашалука постављен је Хаџи – Мустафа паша (српска мајка), формирана је заједничка српско – турска војска чији је основни задатак био да спречи повратак протераних зулумћара који су уточиште нашли углавном код паше суседног Видинског пашалука Пазван – Оглуа којег је српски народ назвао Пасманџијом. Реформе су ипак доживела пропаст, јер је султан због одбране од Наполеона морао да окупи све спахије и јањичаре. Београдским пашалуком завладале су 1801. године дахије које су убиле Хаџи Мустафа – пашу и преузеле власт. Пашалуком је завладало четворица озлоглашених дахија који су пашалук поделили на 4 једнака дела. То су Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед – ага Фочић.

  Турци су кренули са страховитим терором над Србима. Турци до тада нису залазили у српска села. Али то су правило прекршиле читлуксахибије у време дахијске управе. У скоро сваком селу они су саградили хан кулуком самих сељана, најчешће поред друма или цркве, на месту са добрим видиком. У сваком хану било је неколико Турака зулумћара са старешином субашом или ханџијом. Српско село изгубило је мир, а српски сељак образ услед насиља над девојака и женама. Сали – ага, руднички бик како је га је народ назвао, био је највећи зулумћар у Шумадији. Он је завео обичај са краљицама, сељанкама које су у сваком селу морале да чине све што би његова пожуда пожелела.

 Турске спајије, Срби, али и Порта и султан сматрали су дахије непријатељима. Пошто спахије и српски кнезови нису успели да их уклоне, започеле су припреме за подизање устанка. Дахије су откриле припреме, тако што су ухватиле једно писмо које је било упућено у Аустрију у којем се тражила помоћ у оружју и џебани (муницији). Да би спречиле избијање устанка дахије су одлучиле да побију све виђеније српске старешине – кнежеве и тако обезглаве народ. У периоду од 4. до 10. фебруара 1804. године погубљене су најпознатије личносзи, као што су Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Петар из Гложана, марко Чарапић, Стеван Палалија, Хаџи Рувим и многи други. Овај догађај познатији је под именом сеча кнезова. Сеча кнезова не да је спречила, већ је убрзала почетак устанка.

 

Збор у Орашцу

 

Одговор Срба на сечу кнезова и зулум дахија био је Збор у Орашцу у Марићевића јарузи, селу надомак Аранђеловца и Тополе у срцу Шумадије. Збор је организовао Карађорђе Петровић, а њему је присуствовало око 300 људи са ужег Шумадисјког подручја. Најистакнутији  прваци били су уз Карађорђа и Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Алекса Дукић, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Марко Савић, Теодосије Марићевић, Матија Јовичић, Марко Катић, хајдук Вељко Петровић и други.

 Збор је изабрао Карађорђа за вожда (вођу) пошто су понуду одбили Станоје Главаш и Теодосије Марићевић. Окупљени су вожду положили заклетву верности. Збор је још одлучио да се уђе у отворени сукоб са дахијама, да се спале сви ханови и протерају Турци из унутрашњости. Пламен устанка убрзо је захватио цео пашалук и у наредних неколико дана горели су сви ханови.

 

Карађорђе Петровић

 

Рођен је у Вишевцу 1762. године, у Шумадији, у сиромашној породици. Отац Петар и мајка Марица Живковић имали су осморо деце. Карађорђе се оженио Јеленом Јовановић са којом је имао седморо деце. Турци, а потом и Срби звали су га кара или Црни Ђорђе. Прочуо се по храбрости док је хајдуковао у четама Лазе Дибрића и Станоја Главаша. Једно време био је и харамбаша. У време Кочине крајине био је и аустријски подофицир. Био је војсковођа без премца. Необично правдољубив и строг, оца је жртвовао да би спасао породицу и збег, а брата правди. Облачио се и хранио једноставно, био је изразито висок, снажна тела, мало повијен, тамне пути, бистрих очију, ћутљивих усана и танка гласа. Познат је био по својој чувеној узречици којекуде.

 

Прве устаничке борбе

 

Карађорђе је извео маневар према Београду. Прва већа битка одиграла се на Дрлупи 24. фебруара 1804. године. Дахије је предводио Аганлија са 400 јањичара. На бојишту је остало на десетине мртвих са обе стране, а рањени су Аганлија и Станоје Главаш. Устаници су затим заузели Рудник. Стојко Кривокућа је дигао Ресаву, Миленко Стојковић и Петар Добрњац пожаревачки, Ђуша Вулићевић смедеревски, а прота Матеја Ненадовић ваљевски крај. Јаков Ненадовић поразио је Турке на Свилеуви, а Лазар Мутап и Милић Дрнчић спалили су Чачак.

 Устанак је први пут објединио хајдучке чете у борби против Турака. У бици на Чокешини на лазареву суботу 28. априла 1804. хајдуци су доживели тежак пораз од знатно јачих турских снага.

 У првој половини 1804. године устаници су ослободили још и Баточину и Јагодину, а после неуспелих преговора са дахијама у Земуну и Пожаревац и Смедерево без тврђаве.

 Због дешавања у Београдском пашалуку Порта је у Београд послала босанског везира Бећир – пашу да реши спор између устаника и дахија. Првом приликом све дахије су побегле Дунавом према Видину и Пазван Оглуу. Сустигао их је Миленко Стојковић који им је на речном острву Ада – Кале у Ђердапској клисури посекао главе.

 И после убиства дахија, устанак је настављен, јер су устаници понешени великим успесима затражили од султана и Порте широку аутономију под гаранцијом неке велике силе (највише су желели Русију), као што је то имала влашка. Султан то није прихватио и борбе су настављене

 

Иванковац, Мишар, Делиград, ослобађање Београда, Ичков мир

 

Устаници су успоставили дипломатске односе са Русијом и Аустријом. Султан је против устаника послао војску Хафис – паше који је постављен за новог београдског везира и који је био дотадашњи заповедник Ниша. Устаници су Хафис – пашину војску дочекали код Иванковца, села надомак Ћуприје 18- августа 1805. године. У овој бици Карађорђе и остале старешине показале су изузетан таленат за командовањем, а борци велику храброст. Иванковачка битка је једна од највећих битака Српске револуције, јер је побда у њој улила устаницима самопоуздање и уверила устанике да имају снаге да се носе са мођном Турском.

 Следеће 1806. године Турци су се спремали за коначан обрачун са побуњеним Србима. Израдили су план да се Срби нападну са Дрине, из Видина и из Ниша. Турска војска имала је око 80 000 бораца, док је устаничка могла имати око 35 000.

 Највећа битка Устанка одиграла се на Мишару недалеко од Шапца. Прихваћен је вождов предлог да се коњица склони у оближњу шуму између села Јеленча и Жабара. Тринаестог августа 1806. године почела је битка. Устаници су однели сјајну победу. На бојном пољу остало ј2 1170 Турчина, међу њима Кулин – капетан (Мехмед – бег Куленовић), сарајевски мула, древентски и зворнички капетан и многи други. Српски губици били знатно мањи.

 У другом крају Србије код Делиграда, близу Ниша одиграла се још једна историјска битка. Устаници су се борили против Турака којима су командовали румелијски везир Ибрахим – паша и лесковачки Шашит паша. Срби су пет недељ пружали отпор, а највише захваљујући Младену Миловановића, Петру Добрњцу и Станоју Главашу, утсници су однели победу пре него што је пристигао Карађорђе са Мишара.

 Турци су затим пристали да воде преговоре о миру. У име устаника преговоре је води стари Карађорђев пријатељ и пословни партнер у трговини, земунски трговац, Македонац Петре Ичко. Он је са Турцима склопио изузетно повољан Ичков мир, који је Србима у Београдском пашалуку гарантовао широку аутономију.

 Једина тачка коју устаници нису успели да ослободе пре склапања Ичковог мира био је Београд. Београдским утврђењем командовао је злогласни Алија Гушанац. Карађорђе је наредио напад на Београд 12. децембра 1806. године. После тешких борби, Алија Гушанац је лађом побегао из Београда, а беградски везир Сулејман – паша је тврђаву предао 8. јануара 1807. године. Тако је почетком 1807. године био ослобођен цео Београдски пашалук.

 

Ток устанка од 1807 – 1813. године

 

Године 1807. у рат против Турске ушла је Русија и позвала српске устанике да јој се придруже. И поред повољног Ичковог мира, великог успеха који су сами постигли, Карађорђр и устаници су прихватили овај позив и борбе против Турака су настављене. Русија је у Србију послала неколико хиљада својих војника који су заједнички са устаничком војском ратовали претежно у источној Србији.

 После битака на Штубику и Малајници (источна Србија), код Варварина, Лознице, Ужица и на Суводолу, устаници су ослободили још шест суседних нахија, што је би још један велики успех. Истовремено Карађорђе је планирао да прошири устанак и на Црну Гору и БиХ, водио преговоре са црногорским владиком Петром I о томе, као и са српским старешина у БиХ, али до тог ипак није дошло.

 У овом периоду српски устаници доживели су и један тежак пораз. Било је то у бици на Чегру код Ниша 1809. године. Поразу на Чегру највише је допринела неслога међу српским старешинама. Све је почело Карађорђевом одлуком да за главног заповедника битке постави Милоја Петровића, не тако способног и цењеног старешине и војсковође као што су били Стеван Синђелић и други. Победа у чегарској бици требала је да доведе до ослобођења Ниша. Највише захваљујући оклевању Милоја Петровића да нареди напад, Турци који су биули са слабијим снагама су успели да се консолидују и крену у напад. Устаници су доживели тежак пораз. Прва ствар која је остала упамћена у вези чегарске битке била је херојска погибија Стевана Синћелића, ресавског војводе, који је видевши да ће пасти у руке Турака пуцао у колибу са муницијом. Друга ствар била је изградња Ћеле – куле, стравичног споменика којег су Турци сазидали од глава српских јунака погинулих на Чегру. У ову језовиту грађевину узидано је око 950 српских глава и то је јединствен споменик у свету.

 

Слом устанка

 

Године 1812. Русија је била принуђена да се повуче из рата са Турском услед Наполеона који јој је претио на западним границама. Зато је бе – боље склопила са Турском Букурешки мир 28. маја 1812. године. Тачка 8 мира се односила на Србију. Она је предвиђала повратак Турака у Београдски пашалук и амнестију за све устанике. Али одрдба овог мира била је на стакленим ногама јер су Руси из Србије повукле све своје војнике, а Турци, ослобођени притиска Руса, могли су без икаквих ограничења да на Србију упуте огромну војске.

 После дужег већања устаника, на скупштини у Крагујевцу прихваћен је Карађорђев план да се Србија брани. Против троструко јаче турске војске која је на на Србију надирала из Босне, Видина и Румелије, устаници нису имали шансе. Најпре је пао Неготин. У одбрани Неготинске крајине истакао се хајдук Вељко Петровић, а познате су његове речи Живот дајем, Крајину не дајем. Уследи је и напад из правца Ниша и убрзо су се спојиле турске војске из Видина и Румелије. Напад из правца Босне такође је био жесток. У одбрани Ложнице истакао се Петар Николајевић Молер, који је писмо у којем је тражио помоћ написао својом крвљу. Последњи отпор устаници су пружили у Засавици. До октобра 1813. Турци су успели да поврате Београдски пашалук. Многе старешине, укључујући и Карађорђа, уз хиљаде српских избеглица прешло је Саву и Дунав и напустило Србију.

 

Уређење устаничке Србије

 

Све до убиства београдског везира 1807. године владало јо двовлашће – постојале су паралелно српска и турска власт. Од тада до краја устанка Срби су организовали своју власт. Главни органи устаничке Србије биле су Народна скупштина и Правитељствујушчи совјет српски.

 Народна скупштина била је најважнија државна институција. На  скупштини су доношене најважније одлуке: избор вожда, купвина оружја и муниције, сакупљање пореза, усвајање ратних планова, преговори са Турцима и слично. Чинили су је истакнуте старешине, војсковође и свештеници.

 Правитељствујушчи совјет српски је основан 1805. године. Од 1811. он је постао извршни орган власти (влада). Чинило га је 5 попечитељстава (министарстава). Председници Совјета били су Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић и Јаков Ненадовић.

Врховну власт у својим рукама држао је божд Карађорђе. Због своје преке нарави и огромне власти коју је чврсто држао у рукама стакао је и прву опзицију. Покушај да се његова власт ограничи завршио је неуспехом 1811. године. Највеће противнике Миленка Стојковића и Петра Добрњца, Карађорђр јр протерао из земље.

 За време устанка у Србије је посвећена и мала пажња образовању, у ту сврху у Србију је позван тада најумнији Србин, славни Доситеј Обрадовиић који је био први попечитељ просвете. Он се позабавио уређењем школа у Србији, а велики корак у том правцу учинио је Иван Југовић који је 1808. године у Београду основао Велику школу, претечу данашњег Београдског универзитета.

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК
2015/02/08,18:36
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК - ТЕКСТ
2015/02/08,18:45

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

 

Након слома Првог српског устанка, одласка Руса, већине старешина и повратка Турака у Београдски пашалук наступио је кратак, али један од најтежих периода у истрији Срба. Турци су из освете завели невиђени терор над народом који је остао у Србији.

За београдског везира постављен је Сулејман паша Скопљак, који је завео страховладу, гору него из доба дахија. Један од примера страшног турског зулума био је да су Турци тек рођену српску децу "крштавали" тако што су их живу спуштали у казан са врилом водом, а затим мртву враћали мајкама. Силовања, набијања на колац и нездрживи кулук постали су свакодневница. Зато је српски народ преплавио јужну Угарску, поново се нашао у збеговима и поново је заживела хајдучија.

Од виђенијих Срба у Србији су остали Станоје Главаш, Хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Главаш се најпре поново обрео у хајдуцима, али су га потом Турци именовали за надзорника Цариградског друма од Београда до Ниша. Убрзо су га на превару погубили, јер им је био сумњив. Да би избегао Станојеву судбину Хаџи Продан Глигоријевић је у Пожешкој нахији код манастира Трнаве спонтано подигао Хаџи Проданову буну. Буна је избила у невреме, јер су Турци у том тренутку били веома јаки. Брзо се проширила и на Крагујевачку нахију, али Милош Обреновић који је био старешина Рудничке, Крагујевачке и Пожешке нахије није узео учешћа у њој, јер је сматрао да је подигнута у невреме. Он се чак приклонио Турцима и војска београдског везира је буну угушила. Хаџи Продан је побегао у Аустрију, а Турци су још више појачали терор. Јеадн од првих који је набијен на колац био је Пајсије, игуман манастира Трнава.

Стање је убрзо постало неподношљиво и било је питање дана када ће се народ поново дићи на оружје. На Цвети 23. априла 1815. године, у Такову одржан је збор првака. Тује донета одлука о подизању Другог српског устанка, а за воћу устанка именован је Милош Обреновић. После краћег премишљања Милош се обукао у војводско одело, извадио стари барјак, стао пред народ и рекао Ево мене,а ето вама рата с Турцима.

 Други српски устана се у многоме разликује од Првог. Видевши да се слобода не може постићи искључиво оружјем, Милош је у борби против Турака користио своје друго моћно оружје – дипломатију. После војних победа над војском београдског везира у биткама на Љубићу код Чачка, на Дубљу у Мачви и код Пожаревца, Милош је плашећи се да Турци не довуку нове снаге са стране, кренуо у преговоре са Турцима. Милош је најпре прговоре водио са босанским везиром Хуршид пашом, чија се војска спремала да преће Дрину и нападне устанике. Затим је наставио преговоре са румелијским везиром Марашли – али пашом. Са њим је склопио усмени договор, којим су Срби добили полуатономан положај у Београдском пашалуку. Према споарзуму Срби су имали право да сакупљају порез, да учествују у суђењу Србима, да спахије убиру приходе по прописима, да се у Београду оснује народна канцеларија састављена од српских кнезова. На тај начин је успостављено српско – турско двовлашће. Турке је представљао везир Марашлија, а Србе Милош. Тиме је завршен Дрги српски устанак, односно ратни период Српске револуције.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu