ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
2015/02/17,00:35
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ
2015/02/17,00:38

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

Идеја о стварању југословенске државе, тј. ствараља државе свих Јужних Словена постојала је још од средине 19. века, како у Србији, тако и у другим југословенским крајевима. Када је Аустоугарска доживела прве поразе у Србији та идеја је поново оживела. Првенствоно циљ Србије је био да се у новој државној творевини нађу сви Срби.

Нишка декларација: први корак у стварању југословенске државе било је доношење Нишке декларације децембра 1914. године. На предлог српске владе овај документ је усвојила Народна скупштина на заседњу у ратној престоници Србије Нишу, као ратни циљ Краљевине Србије. У декларацији је стајало да је ратни циљ Србије ослобођење земље и све неослобођене јужнословенске браће. Нишком декларацијом није решавано питање назива будуће државе, њеног уређења и територије.

Југословенски одбор: поједини хрватски, словеначки и српски политичари, интелектуалци и уметници из Аустроугарск, који су желели сарадњу са Србијом по питању стварања југословенске државе, су на почетку рата побегли у тада још неутралну Италију. Мећу њима су се посебно истицали Анте Трумбић, Франо Супило и вајар Иван Мештровић. Они су брзо успоставили везе са српском владом, по чијим инструкцијама с пролећа 1915. основали Југословенски одбор са Анте Трумбићем на челу. Задатак Одбора био је да у савезничким државама траже подршку за остваривање ратног циља Србије. Ситуација се искомпликовала када је Италија склопила Лондонски уговор којим јој је обећан део југословенских територија.

Крфска декларација: иако су се залагали за исти циљ, српска влада и Југословенски одбор размимоилазили су се по питању будућег уређења државе. Наиме српска влада желела је да будућа држава буде исто уређена као и Краљевина Србија, док су представници Југословенског одбора нагињали ка републиканском уређењу. До договора је дошло на Крфу јула 1917. године када је потписана тзв. Крфска декларација, којом су се представници Југословемнског одбора сагласили да будућа држава буде уређена као и Србија, да се заснива на равоправности Срба, Хрвата и Словенаца који су представљени као један народ са три имена. Декларацијом је установљена равноправност ћирилицфе и латинице и све три вероисповести православне, католичке и муслиманске. Договорено је и да назив будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Стварање државе Словенаца, Хрвата и Срба: док је трајала офданзива на Солунском фронту у Загребу је основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Аустроугарској. Програм Народног вијећа предвићао је уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срва у Аустроугарској у једној држави и њено касније уједињење са Краљевином Србијом. Крајем октобра, када су се аустроугарска војска и држава налазиле у расулуу Загребу је проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба која је обухватала подручја Аустроугарске у којима су живели Јужни Словени. Обзиром да је овој држави претила опасност да Италија заузме Истру и Далмацију и да је имала велих проблема са унутрашњом анархијом, а није имала могућности да се томе супротстави, Народно вијеће је позвало српску војску да уђе на територију нове државе и заштити интересе Југословена. До половине новембра јединице српске војске ушле су у Сарајево, Загреб, Ријеку и запоселе јужне покрајине Аустроугарске.

Женевска декларација: почетком новембра представници Народног вијећа, Југословенског одбора и српске владе су у Женеви усвојили документ – Женевску декларацију, који је садржао одлуку о уједињењу и стварању заједничке државе. Декларација је спорно питање уређења државе оставила за после уједињења, тј. да се оно реши референдумом. Због овога је регент Александар ушао у сукоб са предсеником владе Николе Пашића, јер је постојала опасност да на референдумо буде изгласано републиканско уређење, чиме би династија Карађорђевић изгубила власт. Регент је због тога изазвао кризу владе, сменио Пашића и за председника владе поставио Стојана Протића.

Проглашење уједињења: крајем новембра 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду је донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната, Срема и Барање Краљевини Србији и каснији југословенској држави. У исто време Скупштина у Подгорици је донела одлуку да се краљ Никола збаци са престола и да се Црна Гора такође присаједини Србији и касније југословенској држави. Када је у Држави Словенаца, Хрвата и Срба била присутба српска војска, Народно вијеће је донело одлуку да уједини Државу Словенаца, Хрвата и Срба са Краљевином Србијом, под условима о уређењу државе које жели Краљевина Србија. Тако је 1. децембра 1918. регент Александар у Београду прогласио уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под круном династије Карађорђевић.

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921.
2015/02/17,12:17
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1921. - ТЕКСТ
2015/02/17,12:21

Проглашењем уједињења и стварањем Краљевине СХС новостворена држава није одмах стекла међународно признање. Наиме савезници још увек нису знали шта ће урадити са Аустроугарском, а и жеље Италије за Истром и Далмацијом компликовале су ситуацију. Међународно признање Краљевина је стекла у току Версајске мировне конференције, потписивањем билатералних уговора о разграничењу са суседним државама.

Шеф делегације Краљевине СХС (КСХС)био је Никола Пашић, али су сваезници њега признавали само као представника Србије. Са свим суседним државама, осим са Грчком наша делегација имала је спорна питања око разграничења. Између Грчке и КСХС успостављена је граница која данас дели Македонију и Грчку. Са бугарском је мировни уговор потписан у Неију, покојем је успостављена граница која је отприлике данас граница између Бугарске и Србије и Бугарске и Македоније. По питању разграничења са Румунијомпојавили су се проблеми око поделе Баната. На крају је постигнут компромис којим је установњена граница која и данас дели Сбију и Румунију. Са Мађарском је птписан уговор у Тријанону. Наша делегација је добила Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје, а желела је да добије и Мохач, сегедин и Бају. Оваквом поделом у КСХС је остало око 250 000 Мађара и логично да Мађари тиме нису били задовољни. Уговор са Аустријом потписан је у Сен Жермену којим је формирана данашња граница између Словеније и Аустрије. Највиђе проблема било је са Италијом. Птписивањем уговора у рапалу Италији је припала Истра, већи број далматинских острва и неколико градова као што је Задар. На овај начин КСХС је после скоро две године стекла међународно признање.

На територији КСХС живело је нешто више од 12 милиона становника, највише Срба, па Хрвата и Словенаца, док су мањине чиниле 1/6 свеукупног становништва. КСХС је имала идеалан географски положај. Била је уједно балканска, панонска, подунавска и медитеранска држава, богата скоро свим природним ресурсима, али са неравномерно развијеним областима. Западни делови земље (Словенија и Хрватска) били су далеко развијенији и у културном и у привредном погледу, од источних делова који су се дуго налазили под турском влашћу и који су за време рата имали страховита разарања и страдања становништва. Престоница државе био је Београд, иако у почетку није био и највећи град (то је био Загреб).

У време док је трајало међународно признање КСХС нису се могли спровести први избори, јер се није знало на којој територији се они требају спровести. За то време постојали су привремени органи власти као што су Привремена влада и Привремено народно представништво (ПНП). Оба тела била су састављена од политичара из Србије, Југословенског одбора и Народног вијећа. ПНП је имало задатак да донесе Изборни закон по којем ће бити одржани избори за Уставотворну скупштину.

На изборима за Уставотворну скупштину одржаним 20. новембра 1920. године највише мадата освојила је Демократска странка (92), па Радикална странка (91), Комунистичка партија Југославије (59), Хрватска Републиканска Сељачка Странка (50) итд. Задатак Уставотворне скупштине био је да донесе први устав Краљевине.

 

Политичке странке Краљевине СХС

 

Демократска странка: је била нова странка која је обухватала углавном српско бирачко тело са простора целе државе. Лидер јој је био Љубомир Љуба Давидовић, политичар од великог угледа, којег су због његовог поштења и умерености поштовали и политички истомишљеници и противници. Странка се залагала за монархистичко уређење државе под династијом Карађорђевић и била је за преговоре са републиканцима.

Радикална странка: је била највећа српска политичка партија, чији је лидер био Ниола Пашић. Може се рећи да је ову странку у овом периоду како се то каже прегазило време, да је она била странка 19. века, која није разумела нове политичке односе. Странка је била веома конзервативна и чврсто се залагала да новостворена држава по уређењу буде идентична Краљевини Србији, што значи да буде строго централизована, унитаристилка, уставна и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевић. Странка је имала упориште међу српским сељаштвом, а постизала је добре узборне резултае и захваљујући ауторитету Николе Пашића. Кад је Пашић 1926. умро и Радикална странка се убрзо поцепала на неколико мањих.

Хрватска Републиканска Сељачка Странка (ХРСС): је била највећа хрватска странка. Лидери су јој били браћа Стјепан  и Павле Радић. Странка се залагала за републиканско уређење, чиме је одмах против себе изазвала две највеће српске странке. Највећи део политичког живота ова странка је провела или у опозицији или у бојкоту политичке борбе.

Комунистичка партија Југославије (КПЈ): је настала под утицајем Октобарске револуције у Русији. Залагала се за интересе радника и сиротиње и зато је на првим изборима изборила неочекивано високо треће место. Али, ова странка је због опште аверзије према коминизму и ономе што се дешава у Русији имала противнике у свим странкама. Осим тога, КПЈ се залагала за револуционарно преузимање власти, што је подразумевало и насиље. После неуспешних атентата на министра полиције Милорада Драшковића и регента Александра, власти су забраниле рад КПЈ и она ће наставити деловање у илегали све до почетка Друог светског рата у Југославији.

Словеначка Људска Странка (СЉС): је била највећа странка Словенаца. Лидер странке је био бивши католички свештеник Антон Корошец. Ова странка је често била превага која је утицала на формирање или пад појединих влада и таква позиција јој је омогућавала успешно деловање.

Југословенск Муслиманска Организација (ЈМО): је окупљала муслимане, пре свега из БиХ. Лидер јој је био Мехмед Спахо, залагала се за интересе муслиманског живља и била је велики заговорник југословенске државе.

Након првих избора све странке су у Уставотворној скупштини поднеле своје нацрте Устава. Парламент је био подељен на монархисте и републиканце и видело се да ниједна опција не може да обезбеди потребну већину. На крају је већину уз помоћ СЉС и ЈМО обезбедио монархистички блок предвођен радикалима и демократама.

Видовдански устав

Монархистички блок је обезбеђивањем већине створио услове за доношење Устава. Устав је узгласан 28. јуна 1921. године по чему је добио натив Видовдански. По том Уставу КСХС је постала уставна, парламентарн и наследна монархија на челу са династијом Карађорђевић, централистичко – унитаристичког типа. Уставом је загарантована равноправност свих народа у Краљевини, вероисповести, писма. Застава је била плаво, бело, црвена тробојка, док су се у грбу налазили симболи Срба, Хрвата, Словена и муслимана. И химна је била комбинација три националне песме Срба, Хрвата и Словенаца. Највећа овлашћења Уставом је добио краљ,који је представљао земљу у иностранство, имао извршну и судску власт, био врховни команадат војске и једини имао овлашћења да нареди мобилизацију, да објављује рат и склапа  мир.

КРАЉЕВИНА СХС 1921 - 1934.
2015/02/17,13:19
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

МАРСЕЈСКИ АТЕНТАТ - ВИДЕО

 

КРАЉЕВИНА СХС 1918 - 1934. - ТЕКСТ
2015/02/17,13:24

Видовданским уставом ХРСС никако није била задовољна и одмах се одлучила на бојкот политичког живота. Тада је почео да се назире сукоб Срба и Хрвата, који ће се појачавати из године у године, који ће се претворити у тзв. Хрватско питање и који ће обележити читав међуратни период.

1925. влада Николе Пашиђа успела је да постигне договор са Стјепаном Радићем. Том приликом Радић је из имена странке избрисао Републиканска, прихватио Видовдански устав, уз обећано учешће у власти. Али, сарадња није дуго трајала. Период до 1928. био је испуњен честим политичким борбама, великим плитичким кризама, падовима влада итд. Сукоб Срба и Хрвара кулнирао је јуна 1928. године када је радикалски посланик Пуниша Рачић хицима из револвера са говорнице Скупштине убио Стјепана Радића, смртно ранио његовог брата уи убио још двојицу посланика. Рачић је после био ухваћен, али убиство у Скупштини допринело је да ХСС поново напусти политички живот и да почне отворено да заговара отцепљење Хрватске из КСХС.

Краљевина Југославија 1929 – 1934.

У месецима након убиства у Скупштини, краљ Александар је покушао некако да стабилизује политичке прилике и да спречи распад земље. Када је увидео да то не може да постигне одлучио се за увођење личног режима.

6. јануара 1929. године краљ Александар је објавио Проглас којим је завео лични режим или тзв. Шестојануарску диктатуру. Тим прогласом краљ је распустио Скупштину, суспендовао Видовдански устав, забранио рад свим политичким странкама и формирао владу на челу са генералом Петром Живковићем.

У периоду Шестојануарске диктратуре која је трајала све до 1934. године, краљ Александар је спроводио тзв. политику интегралног југословенства. Она је подразумевала брисање свих националних симбола (српских, хрватских, словеначких...) у замену за југословенске. У том смислу назив државе је октобра 1929. промењен у Краљевина Југославија. Држава је била подељена на 9 бановина, али не на националном, већ на другим приципима. Називи бановина били су по рекама: Дунавска, савсја, Дравска, Врбаска, Зетска, дринска, Моравска, Приморска и Македонска + Управа града Београда. По овој подели Срби су били подељени у 5, а Хрвати у 3 бановине.

Истовремено велики број политичара и јавних личности, противника краљеве политике био је приморан да напусти земљу. Међу емиграцијом нашли су се најектрмнији хрватски и македонски националисти и сепаратисти, усташе Анте Павелића и македонски ВМРО.

И док је народ различито реаговао на лични режим краља Александра (велики број људи је одобравао његову политику), из иностранства су почеле да стижу прве критике, нарочито из развијених демократских земаља као што су Француска и Велика Британија. Да би пред светом показао да није диктатор, краљ Александар је 1931. свом народу подарио Устав. Обзиром да Устав није донет у Скупштини он се назива Октроисаним. Овим уставом ништа битније није промењено, лични режим је само ушао у уставне оквире. Краљ је добио још већа овлашћења.

Спољна политика краља Александра: краљ Александар је био велики поборник Версајског поретка и зато је у спољној политици одржавао добре односе са Француском и Великом Британијом и са државама насталим на Версјској конференцији.

Сепаратистички покрети у емиграцији су се добро организовали, а уточиште су нашли у највећим противницима Краљевине Југославије – фашистичким земљама Италији и Немачкој. Усташки покрет и македонска емиграција (ВМРО) су 1934. организовале атентат на краља Александра. Атентат је извршен 9. октобра у Марсеју приликом краљеве званичне посете Француској. У атентату је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Смрћу краља Александар, престао је да постоји главни стуб Југославије
КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941.
2015/02/17,18:07
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА 1934 - 1941. - ТЕКСТ
2015/02/17,18:10

Краљевина Југославија 1934 – 1941.

 

Након погибије краља Александра у Марсеју,  требао је да га наследи малолетни син Петар II Карађорђевић. До његовог пунолетства краљевску дужност је према последњој вољи покојног краља обављало трочлано Намесништвбо на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем, братом од стрица покојног краља.

Кнез Павле био је аполитична особа, човек посвећен уметности. Студирао је уметност у Енглеској и био је власник богате колекције уметничких дела. Посао првог намесника нерадо је прихватио, али је то морао учинити да би сачувао династију и земљу. Његов првенствени циљ био је да измири Србе и Хрвате и тако спасе Југославију од распада.

Влада Милана Стојадиновића (1935 – 1939.): након краљеве погибије оживео је плитички живот и рад странака. После првих избора након диктатуре, владу је формирао искусни финасијски експерт Милан Стојадиновић. Период његове владе је период великог економског успона Краљевине. Стојадиновцић је у томе успео захваљујући што је у земљу пустио страни капитал, пвенствео немачки и италијански. То је доба када су на власти у Немачкој и Италији Хитлер и Мусолини и када ове две државе доживљавају велики економски развој. Политика Милана Стојадиновића донела је далеко већи стандард становника, али није била посебно популарана, нарочито код Срба. Обзиром да је био финансијски стручњак, Милан Стојадиновић није пуно посветио пажње решавању хрватског питања, што је натерало Хрвате да поново крену у оштру борбу. Стојадиновић је мислио да ће потписивањем Конкордата са папском столицом, чиме би католички верници у Краљевини добили већа права задовољити Хрвате. Али Конкордат никадда није био потписан због протеста Српске православне цркве, чиме је влада Милана Стојадиновића потпуно изгубила углед међу Хрватима. На изборима 1938. владина листа однела је тесну победу над удруженом опозицијом коју је предводио нови лидер ХСС Влатко Мачек и то уз обиље манипулације и крађе на изборима. То је дало повода кнезу Павлу да Стојадиновића разреши функције премијера и да мандат за састав владе повери Драгиши Цветковићу.

Споразум Цвековић – Мачек: као главни задатак своје владе Цветковић је издвојио споразум са Хрватима и коначно решење хрватског питања. Преговори су вођени између њега и Влатка Мачека. Споразум је постигнут крајем августа 1939. по којем је успостављена Бановина Хрватска која је обухватала данашњу Хрватску и БиХ. Бановина Хрватска имала је доста широка овлашћења у унутрашњој политици, тј. имала је широку аутономију. Споразимом нису били задовољни ни Срби ни Хрвати. Срби су сматрали да су Хрвати добили много, а Хрвати да су добили мало. Успостављањем бановине Хрватске почело се са федерализацијом земље и тиме је дефинитивно напуштен централистички тип уређења.

Године 1939. је почео II светски рат. Септембра 1940. Немачка, Италија и Јапан су формирале Тројни пакт, а до пролећа 1941. пришле су му Мађарска, Румунија и Бугарска. На Југославију је од јесени 1940. вршен константан притисак да и она приступи Тројсном пакту. Хитлер је желео да обезбеди позадину за будући напад на СССР. Кнез Павле је настојао да сачува Југославији неутралност или да у крајњем случају буде уз своје велике пријатеље Британце. Али Британија ни на који начин није могла у неком будућем сукобу Југославије и Немачке помоћи Југославији, јер је и сама имала великих проблема са Немачком и у севеној Африци. Без обзира на то, из Британије су стално стизали притисци, да се Југославија и по цену рата са Немачком одупре уласку у Тројни пакт. Знајући каква је ситуација у држави и војсци, кнез Павле је после дугог колебања наложио влади Цветковић – Мачек да Југославија приступи Тројном пакту. То је учињљено 25. марта 1941. у Бечу. У име југословенске владе уговор је постписао Драгиша Цветковић, а у име Немачке Јоаким фон Рибентроп. Југославији је гаранован територијални интегритет и суверените, није тражена никаква евентуална војна помоћ, једино је тражено да Југославија уступи свој ваздужни и копнени простор за прелазак немачких трупа у нападу на Грчку.

ДРУШТВО КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
2015/02/17,22:04
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu