« НАПОЛЕОНОВО ДОБА | Main | ЕВРОПА 1815 - 1848. ГОДИНЕ »
НАПОЛЕОН БОНАПАРТА
Освајања
Наполеонов успоне почео је у време Револуције у Француској када је Француска била изложена нападима непријатељских држава. Истакао се у ратовању са Аустријом у северној Италији. Француска војска ушла је у Милано и од освојених области прогласила Ломбардијску републику. Аустрија је присиљена на мир у Кампо Формију 1797. године. Од освојених италијанских територија у Ломбардији Наполеон је створио Лигуријску и Цисалпијску републику, анектирао Белгију и Јонска острва, препустивши Аустрији Венецију, Истру и Далмацију.
Ускоро је обновљен рат против Енглеске, Аустрије и Русије. Французи су заузели Рим и прогласили Римску републику (1798.). Потом је Бонапарта освојио Египат из стратешких разлога. Французи су се из Египта повукли 1800. године, после пораза од енглеске флоте адмирала Нелсона код Абукира. Аустријски надвојвода Карло нанео је пораз у долини Рајне француским генералима Журдану и Масену. Тада је руски генерал Суворов, пошто је нанео пораз Французима у Италији, извео чувени прелазак из Италије у Швајцарску, преко превоја Свети Готхард, што је сматрано великим војним подвигом. Одлуком Раштатског конгреса (1799.), Француска је задржала своје границе на Рајни, Пиринејима и Алпима.
Наполеон се тиме није задовољавао, већ је и он преша Свети Готхард, освојио Милано, тукао непријатеља код Маренга и сасвим протерао Аустријанце из Италије. Армија генерала Мороа заузела је Минхен (1800.). Споразумом у Линевилу (1801.) Аустрија је признала одредбе Мира у Кампо Формију и Французима уступила Тоскану. Споразумом у Амијену (1802.) Француске и Енглеске, Египат је враћен Турској и Французи су признали Републику Јонских острва. На почетку 19. века Наполеон је владао Француском, Белгијом, Холандијом, Немачком западно од Рајне, Швајцарском и великим делом Италије.
Успоне Наполеона био је вртоглав. Уставом из 1799. постао је први конзул, 1802. постао је доживотни конзул, а 1804. папа Пије VII га је у катедрали Нотрдам у Паризу прогласио за цара свих Француза. У завршном крунидбеном чину Наполеон је сам себи ставио круну на главу, показујући тиме да је изнад папе. Француска је тако постала грађанска монархија.
Године 1805. Наполеон је прогласио Италијанску краљевину и Милано понео њену круну. Птом је Лигуријску републику и Ђенову присајединио Француској. Ове промене присилиле су Енглеску, Русију, Аустрију и Шведску да створе коалицију против Наполеона, док је Пруска остала по страни.
Наполеонова флота доживела је тежак пораз од Енглеза код рта Трафалгара, чиме је Енглеска стекла трајну предност на мору. Енглеску флоту у овој бици предводио је чувени адмирал Хорације Нелсон.
На копну Наполеон је био доминантан. Савладао је непријатеља код Улма, ушао у Беч и страховито потукао аустријско – руске трупе код Аустерлица. Миром у Пожуну(Братислави) Аустрија је Наполеоновој Краљевини Италији предала Венецију, Истру (без Трста) и Далмацију. Свето римско царство нестало је 6. августа 1806. а многе немачке државице образовале су Рајнску конфедерацију под окриљем Француске.
Пруска се остеила угрожена па је ушла у рат, али је поражена код Јене и Ауерштата. Наполеон је ушао у Берлин и Саксонију прикључио Рајнској конфедерацији. После победе над пруско – руским трупама код Фридланда пала је и источна Пруска и Наполеон се нашао на граници са Русијом. Миром у Тилзиту (1807.) између Француске и поражених Пруске и Русије створено је Варшавско војводство, под окриљем Француске.
Немоћан да је војно порази, Наполеон је Енглеској завео тзв. континенталну блокаду, верујући да ће је тако довести до економског слома, али у томе није успео.
Енглези су успели да 1809. увуку Аустрију у рат против Француза, али је и овога пута он по њу био поразан. Потпуним поразом код Ваграма, Аустрија је потписала Мир у Шенбруну, којим је Салцбург предала Баварској, западну Галицију Варшавском војводству, источну Галицију Русији. Од јужнословенских области Наполеон је створио Илирске провинције.
Поход на Русију
Наполеон је оптужио Русију да непоштује блокаду Енглеске и запретио јој. Русија је стога морала да напушта рат са Турском и склопи Букурешки мир (1812.). У нападу на Русију Наполеон је располагао са 450 000 искусних војника. Пошто је заузео Смоленск, Маполеон је поразио трупе генерала Кутузова код Бородина (7. септембра 1812.), али је и сам имао велике губитке. Затим је ушао у Москву, коју су пред његовим очима спалили прерушени руски војници. Руски цар се са војском и народом повукао, и пошто није желео да попусти Наполеон се са војском морао повући. Преко Њемена је прешло само 50 000 војника, остали су изгинули или промрзли на оштрој руској зими.
И поред овог пораза, Наполеон је наставио рат. Русији су пришле Пруска и Аустија и у бици народа код Лајпцига (октобар 1813.), савезници нанели пораз Наполеону. Енглески командант Артур Велингтон је из Шпаније, преко Пиринеја упао у Француску. Савезници су заузели Париз 31. марта. Наполеон је абдицирао 11. априла и споразумом у Фонтеноблу био присиљен да буде само владар малог острва Елбе.
Наполеон се искрцао на обалу Француске 1815. године. Пришли су му многи одани војници и команданти. Његова нова владавина од 100 дана завршила се неуспехом. Коначно је поражен у бици код Ватерлоа (Белгија). Сигурности ради, под командом Енглеза Наполеон је протеран на далеко острво у Атлантику Света Јелена, где је и умро 1821. године.
Уређење Француске у доба Наполеона
Наполеон је био успешан администратор, вешт дипломата, ненадмашан војсковођа и веома дарежљив према блиским рођацима.
Наполеон је централизовао Француско царство. Два устава, из 1799. и 1802. године, дала су му неограничену власт. Све институције биле су њему подређене – Државни савет, министри, Сенат, Законодавни дом и префекти. Француски правни стручњаци израдили су Грађански законик (1804.), Закон о грађанској процедури (1806.), Трговачки закон (1807.) и Закон о кривичном поступку (1810.). Они су чинили чувени Наполеонов кодекс.
Наполеонов кодекс је омогућио да држава постане моћна, уводећи дисциплину, поредак, брзо суђење, грађанску једнакост и слободу вероисповести. Њиме су нађена решења за измирење институција феудалног и буржоаског, монархистичког и републиканског уређења, посредством различитих правних мера.
Економија је била Наполеонова слабија страна. Војне операције односиле су сав буџет, али су многи намети покореним територијама спасавали француске финансије.
Образовању је поклоњена већа пажња стварањем Централног универзитета (1806.). У друштвеним односима Наполеон је увео хијерархију почасних титула.
Француска револуција и Наполеонови ратови изазвали су многе промене у Европи. Феудална Европа се упознала са тековинама француске револуције, што је био сигнал еврпоским буржоазијама да крену у борбу за укидање феудалних односа. Ипак тај процес ће бити веома дуг, јер је Наполеоновим сломом у Европи дошло до рестаурације феудалних односа.
« | Новембар 2013 | » | ||||
---|---|---|---|---|---|---|
По | Ут | Ср | Че | Пе | Су | Не |
1 | 2 | 3 | ||||
4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |