ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ЕВРОПА 1815 - 1848. ГОДИНЕ
2013/11/19,00:11
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЕВРОПА 1815 - 1848. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/19,00:13

БЕЧКИ КОНГРЕС

 

Бечки конгрес је сазван из разлога да се обнове феудални односи и да се донесу мере које ће допринети да се идеје француске револуције и појаве владара као што је Наполеон више никада не десе. Циљ конгреса био је успостављање легитимних права владара и одржање ранотеже европских држава. 

Конгрес је радио 8 месеци током 1814. и 1815. године. Њиме је установљен појам велике силе, који значи да неке државе располажу војном силом која надмашује силу осталих земаља. Статус велике силе добиле су Енглеска, Француска, Аустрија, Русија и Пруска. 

Бечки конгрес је највећи мировни конгрес у 19. веку, пошто је окупио више од 200 представника разних европских држава. Одржан је у дворцу Хофбург. 

Француска је сведена на границе из 1792. године. Краљевина Пољска је ствљена под управу руског цара. Пруски владар је за предате територије у Пољској за узврат добио део северне Саксоније, Померанију, Вестфалију и област до Рајне. Русији су припале Бесарабија, Финска и део Варшавског војводства. Енглеској су додељене Малта, Цејлон, Тринидад и право заштите Јонских острва. Аустрији су враћене све територије (Ломбардија, Венеција, Илирске провинције, баварски Тирол, кнежевина Салцбург) и добила је део Галиције. 

Бечки конгрес није решавао питања уједињења Италије и Немачке. Од Бечког конгреса почиње период рестаурације, огледан у повратку племства и свештенства и монархија. 

Света алијанса 

Руски цар Александар I, аустријски цар Франц I и пруски краљ Фридрих Вилхелм III склопили су септембра 1815. савез – Свету алијансу. Три европска владара договорила су се да брину о својим народима у складу са Христовим учењем. При склапању савеза исказивали су намеру да се боре против револуционарних покрета, што су касније и чинили. Клеменс Метерних, аустријски министар спољних послова, касније канцелар, уз руског цара, творац је овог полтичког система. Циљ Свете алијансе био је да се сачува поредак у Европи, успостављен одлукама Бечког конгреса. Таква политика позната је као принцип легитимизма. 

Од конгреса у Тропау 1820. и Лајбаху/Љубљани 1821. Света алијанса доноси одлуке да интервенише где год су законити режими били у опасности. То је урађено у Шпанији, Напуљу и Пијемонту. 

РЕВОЛУЦИЈЕ ОД 1830 – 1848. ГОДИНЕ 

Јулска револуција 

Падом Наполеона Француска се вратила класичној монархији. грађанство и сиромашни слојеви били су потпуно потиснути. Када је краљ Шарл X распустио скупштину и донео указе који су били штетни по буржоазију, јула 1830. избила је револуција у Паризу. Краљ је био принуђен да се одрекне престола и напусти земљу. Буржоазија је спречила проглашење републике, задржала је монархију и за краља довела Луја Филипа Орлеанског. Јулском револуцијом коначно је укинут феудално – апсолутистички поредак, а буржоазија је преузела вођење државе. 

Грчка револуција 

Срби су на Балкану први подигли револуцију (1804.), али су Грци први створили независну и међународно признату државу. 

Грци нису имали своју државу од пада Византије 1453. године. Подстакнути Србима, Грци су у Одеси (1814.) основали друштво Филики хетерија (Дрштво пријатеља), које је имало за циљ ослобођење Грка од Турака. 

Хетерија је организовала побуну у Влашкој и Молдавији, која се пренела и у Грчку (1821.). Рат против Туракја трајао је 8 година, понајвише на Пелопонезу. Грци су се храбро бориле, али су имали и честе поразе од надмоћније турске војске. Европа заинтересована за античку прошлост, помагала је Грке. Енглески песник лорд Бајрон учествовао је у рату за грчко ослобођење. Рат је окнчан 1829. године, а следеће 1830. Грчка је добила независност. Најистакнутије личности грчке револуције били су Теодорис Колокотронис и Јоанис Каподистријас. 

Кнез Милош је помагао Грке тако што је у Београду откупљивао од Турака грчко робље и враћао их кућама. Новчано је помогао отварање Универзитета у Атини. Због тога му је први грчки краљ Отон I  доделио орден Светог Спаситеља. 

Белгијска револуција 

Јулска револуција имала је великог одјека у Уједињеним провинцијама Низоземске. Белгијанци су били незадовољни холандском управом, па је после једног сукоба омладине и власти у Бриселу дошло до устанка (1830.), који је брзо захватио и остале белгијске градове. У Бриселу се састала Скупштина која је донела либералан устав (према њему је у Србији написан Сретењски устав) и прогласила Белгију независном државом. Белгија је постала уставна монархија. Године 1839. белгија и Холандија поделиле су Луксембург.

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ
2013/11/19,00:16
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/19,00:18

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ

 

Револуција 1848/49. која је захватила више европских земаља имала је два битна узрока – социјални и национални. Привреда је напредовала, а друштво је стагнирало. Многи народи били су под страном влашћу, без своје државе. Негде су били обједињена оба узрока. 

Револуција 1848/49. у Француској 

Јулска монархија у Француској била је у привредној и политичкој кризи. Немири су избили у Паризу фебруара 1848. године, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Незадовољни Парижани кренули су на двор, а краљ Луј Филип се одмах одрекао престола и побегао у Енглеску. Јулска монархија је срушена, а побуњеници су прогласили Другу републику. За председника републике изабран је Луј Наполеон Бонапарта. 

Радници, предвођени Лујом Бланом, изборили су се за оснивање тзв. државних радионица, али је обај експеримент убрзо пропао. У тродневном сукобу радника и буржоазије генерал Кавењак је растерао раднике, а Луј Блан је морао да се склони у Енглеску. 

Француска је добила и један од најдемократскијих устава, којим је потврђено опште право гласа. 

Ни Друга република није дуго трајала. Укинута је 1852. године, када се после изведеног државног удара Луј Наполеон Бонапарта прогласио за цара Наполеона III (1852 – 1871.). 

Револуција 1848/49. у Немачкој 

Идеје из Француске брзо су се шириле ка истоку. Већина малих немачких држава се од 1834. налазио у царинском савезу. Ово лабаво јединство није задовољавало Немце, али они још нису били спремни за одлучујући корак ка уједињењу. Немири су захватили престоне градове свих немачких држава, а највише у Келну, Берлину и Франкфурту на Мајни. У Берлину су демонстранти натерали пруског краља да образује либералну владу и укине цензуру. Тражена је слобода штампе, окупљања и дозвола за рад странака. 

Пруски краљ Фридрих Вилхелм IV исказао је спремност да стане на чело немачког уједињења у време када се састала Свенемачка скупштина у Франкфурту. Пораз револуције у Бечу охрабрио га је да либералну владу замени ултраконзервативном. Када му је скупштина, пошто је донела устав, понудила круну Немачке, која би била демократско федерално царство, он ју је одбио. Тако је покушај Немаца да се уједине пропао.

Револуција 1848/49. у Италији 

Италија је још више била разједињена од Немачке, пошто није имала ни конфедерацију, ни царински савез. Уз то њене најбогатије провинције Ломбардија и Венеција припадале су Аустрији. 

Револуција је почела на југу, у најсиромашнијој области, Сицилији, почетком 1848., са захтевом да се одвоји од Напуљске краљевине. Револуција се потом проширила и на аустријске области, а најжешћа је била у Милану и Венецији. У Венецији је обновљена Република Светог Марка а за председника је изабран Данијеле Манини. Пијемонт је потом објавио рат Аустрији, али је изостала подржка папе. Аустријски генерал Радецки поразио је Пијемнот код Кустоце 1848. и код Новаре 1849. године. Пијемонт је морао да плати велику ратну штету, а краљ Карло Алберто да препусти власт сину Витору Еманулеу II. То је изазвало побуну у Риму, из којег је папа побегао, а уставотворна скупштина је прогласила Римску републику (1849.), која је трајала 6 месеци. 

Аустрија је угушила Венецијанску, а остале католичке земље Римску републику, у чијој се одбрани посебно истакао Ђузепе Гарибалди. 

Револуција 1848/49. у Аустрији 

Монархију је захватила стагнација, а затим и опадање моћи. 

Немире је започело пољско племство у Галицији, а затим су избили у Кракову (1846.). У марту 1848. избили су немири у Бечу и Прагу, да би се пренели у Будим и Пешту. У Бечу су побуњеници тражили устав. Метерних је био присиљен да поднесе оставку и оде у Енглеску. Потом је цар издао манифест, којим је укинуо цензуру штампе и обећао устав. 

Хабзбурзима су највећи непријатељи били Мађари, чију је побуну угушила војска до октобра 1848. године. Потом је, под притиском министра Феликса Шварценберга, уследила смена на престолу. 

Мађарски и словенски национализми, пре свих српски, дали су револуцији посебно обележје. Мађари су се борили против Немаца за стварање националне државе, Срби против Мађара за стицање аутономије, коју су од Пеште тражили и Хрвати. Револуцију у Угарској предводило је племство окупљено у сабору (дијети). Законима донетим у сабору, у марту 1848. Угарска је добила нову владу и аутономију. Угарске је 1849. године проглашена независном републиком са Лајошем  Кошутом на челу, али је опстала само 4 месеца.  Мађари су против себе имали Аустрију, Србе, Хрвате и Чехе. У сукоб се умешала и Русија, позвана у помоћ од аустријског цара Франца Јозефа. Руска војска је поразила Мађаре у бици код Вилагоша. 

Последица револуције у Угарској било је ослобађање сељака феудалних обавеза и продаја земље под повољним условима

УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ И НЕМАЧКЕ
2013/11/19,00:19
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ И НЕМАЧКЕ - ТЕКСТ
2013/11/19,00:21

УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ

 

Италија је средином 19. века била подељена на 9 држава. Покушај уједињења у револуцији 1848/49. није успео. Борбу за уједињење Италије повео је Пијемонт или Краљевина Сардинија, на чијем челу је била италијанска династија Савоја. 

Најважнија личност италијанског уједињења био је Камило Бенцо ди Кавур. Био је уредник часописа Il Risorgimento (Ил Ризорђименто - Препород), чије име је преузео ујединитељски покрет. Председник владе постао је 1852. године и брзо поставио привреду земље на здраве основе, изменио устав и приближио политички живот парламентаризму. 

Придобијање француског цара Наполеона III и вешто вођење политике током уједињења, донели су му углед једног од најуспешнијих дипломата 19. века. Уступање Савоје и Нице Француској била је надокнада за подршку Француске. 

Када је Аустрија затражила разоружање војске Пијемонта, отпочео је краткотрајан али крвав рат. Пијемонтске и француске трупе поразиле су аустријску војску у биткама код Мађенте и Солферина (1859.). Потом су се Наполеон III и аустријски цар Франц Јозеф II састали у Вилафранки и склопили примирје, које потписано миром потписаним у Цириху. Ломбардија је припала Француској, али ју је Наполеон III препустио Пијемонту, док је Венецију задржала Аустрија. 

Крваве битке код Мађенте и Солферина, подстакле су Швајцарца Анри Динана, сведока тих битака, да 1863. у Женеви оснује Црвени крст. Следеће године потписана је Женевска конвенција, којом се зараћене стране да штите рањенике и да им обезбеде лекарску помоћ. 

У исто време трајале су револуције у војводствима Парми, Модени и Тоскани, где су на миран начин уклоњени владари. Потом су 3 војводства 1860. године прогласила уједињење са Пијемонтом.

У Торину се састао први национални парламент, које је марта 1861. године прогласио оснивање Краљевине Италије. Кавур је постао први председник владе, али је ускоро умро. Устав Пијемонта прихваћен је као устав Краљевине Италије. Гарибалдијев покушај да освоји Папску државу (1862.) завршио се неуспехом. 

Други део италијанског уједињења остварен је у савезу са Пруском. У новом рату са Аустријом, Краљевина Италија доживела је тежак пораз код Кустоце и на мору код Виса, 1866. године. Не успевши ратом, Италија је извршила уједињење дипломатијом. Захваљујући пруској победи над Аустријом код Садове, Италија је успела да присаједини Венецију (1866.). Када је 1870. повучена француска војска из Рима и у њега уђла италијанска, Италија је добила нову престоницу – Рим. Папи је остао само Ватикан, изгубио је световну, а задржао само духовну власт. Тиме је процес италијанског уједињења завршен. 

УЈЕДИЊЕЊЕ НЕМАЧКЕ 

Немачка је средином 19. века била подељена на 34 државе и 3 слободна града – Хамбург, бремен и Либек. И покушај Немаца да се уједине током револусије 1848/49. је пропао, пре свега због неодлучности Пруске, најмоћније немачке државе да се стави на чело уједињења. Ривалство немачких држава, пре свих Пруске и Аустрије, било је највећа сметња уједињењу. 

Доласком Вилхелма I на престо Пруске (1861.) и Ота фон Бизмарка за председника владе и минстра спољних послова (1862.) започете су припреме за немчко уједињење. Бизмарк је уз помоћ шефа генералштаба Хелмута фон Молткеа створио модерну и јаку војску. Војска је постала добро наоружана, сјајно вођена, комникацијски опремљена тада најсавременијим средствима, тако да се Бизмарк уз велику подржку јавног нњења могао упустити у ратове. Уз то Бизмарк је Пруску и добро дипломатски припремио. 

Најпре су Пруска и Аустрија заједно водиле рат са Данском и одузеле јој провинцију Шлезвиг – Холштајн (1864.). Може се рећи да је овај рат са слабашном Данском Бизмарку послужио да испроба моћ пруског оружја.

Затим се Пруска разрачунала са главном сметњом – Аустријом. У једној од највећих битака 19. века код Кениграца (Садове), 3. јула 1866. године Пруска је Аустрији нанела тежак пораз и преузела водећу улогу у немачком уједињењу. Миром у Прагу Пруској су припојени Шлезвиг – Холштајн, Хановер, Хесен – Касел, Насау и Франкфурт. Створен је Севернонемачки савез под вошством Пруске. 

Бизмарк је дипломатском вештином најпре изоловао Француску, а затим је изазвао за рат. Молтке је брзо мобилисао војску. Две моћне војске судариле су се код Седана (септембра 1870.). Пруска војска до ногу је потукла Французе, цар Наполеон био је у бици заробљен, а потом су Пруси ушли у Версај. Ту је 18.1. 1871. године проглашено уједињење Немачке, тј. створено је Друго немачко царство (Други Рајх, Први је постојао у средњем веку, Трећи за време Хитлера) на челу са Вилхлмом I као немачким царем. Мировним уговором у Франкфурту, Немчкој су припојене провинције Алзас и Лорен (индустријски најразвијеније области Француске), а Француској је наметнута и огромна ратна одштета. 

Немачка је постала најмоћнија држава у Европи. Она је била ауторитарна држава, јер је владу није именовао парламент већ цар и она је њему била одговорна. Бизмарк није био само најмоћнија личност у Немачкој (по уједињењу је постао премијер – канцелар Немачке), већ и најуваженији државник друге половине 19. века. Развој немачке индустрије, посебно тешке био је изузетан и она је у томе дуго предњачила.

ГРАЂАНСКИ РАТ У САД
2013/11/19,00:23
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ГРАЂАНСКИ РАТ У САД - ТЕКСТ
2013/11/19,00:26

ГРАЂАНСКИ РАТ У САД 

 

Узроци рата су многобројни и сложени, али се углавном могу свести на економске супротности између северних држава, којима је доминирала индустрија, и јужних држава, које су биле оријентисане на пољопривреду. У јужним државама главну реч водили су велики земљопоседници с радном снагом коју су сачињавали црни робови. Њима је главни извор прихода било пласирање памука и других пољопривредних производа на страна тржишта, те су се залагали за слободну трговину и ниске царине. На Северу су индустријалци углавном задовољавали домаћу потражњу, па им је у интересу била протекционистичка економска политика с великим заштитним царинама.

Те супротности су почеле све више да излазе на видело када су се САД прошириле на запад северноамеричкогконтинента, односно с демографским променама захваљујући којима је Север стекао предност у односу на Југ. Политичари с Југа су настојали да очувају свој положај инсистирањем да се на новим територијима уведе ропство, што је довело до реакције у облику аболиционистичког покрета који се залагао за укидање ропства на целој територији САД. Иако је испочетка већина северњачких политичара аболиционизам сматрала шачицом екстремиста, поступно су почели да користе његове аргументе у расправама о будућности САД, што је многе политичаре на Југу натерало да почну да користите аргументе екстремиста који су заговарали отцепљење од САД и стварање нове конфедерације у којој ће ропство бити очувано.

Супротности, којима је битан подстицај дала победа САД у америчко-мексичком рату, су крајем 50-тих година 19. века ескалирале у оружане сукобе између аболициониста и присталица ропства на новим западним територијима. Због тога је у САД створена Републиканска странка, коју су испочетка сачињавали екстремни аболиционисти и леви радикали, да би се око ње поступно окупили сви северни политичари незадовољни статусом кво. Један од њих је био и Абрахам Линколн, који ће године 1860. као њен кандидат бити изабран за председника САД.

Линколнов избор за председника је био повод држави Јужна Каролина, којом су доминирали екстремни сецесионисти, да прогласи отцепљење од САД крајем 1860. Њој се придружило неколико других држава које су прогласиле Конфедерацију на челу с бившим федералним министром рата Џеферсоном Дејвисом. У то време је истицао мандат председнику Бјукенану, који као припадник углавном проробовласничке и пројужњачке Демократске странке није учинио ништа како би спречио распад Уније, односно преузимање војних и других федералних објеката од стране сецесионистичких држава.

Међу малобројним објектима који су остали под федералном контролом био је Форт Самтер, тврђава која је бранила приступ луци Чарлстон у држави Јужна Каролина. Недуго након што је Линколн преузео мандат, екстремни сецесионисти су извршили напад на Форт Самтер и присилили посаду на предају. Та ескалација политичке кризе у оружани сукоб била је повод Линколну да сецесионисте прогласи побуњеницима и упути позив за мобилизацију у циљу њеног смиривања, што је де факто било проглашење рата.

Све до тог тренутка веровало се да ће се сукоб решити мирним путем, било тако што ће Север дозволити Југу да се отцепи и настави свој начин живота, било тако што ће уступцима натерати сецесионисте да промене одлуку, поготово зато што је одређен број робовласничких држава или остао веран Унији или одлучио да причека с одлуком. Но, објава рата је довела до тога се све државе сврстају на једну или другу страну. Део тзв. граничних држава је након Линколнове објаве стао на страну Југа, укључујући Вирџинију која је граничила с главним градом Вашингтоном. 

Спочетка су обе стране, поготово Југ, веровале да ће се рат завршити брзо, након једне одлучне битке. Но, убрзо се испоставило да сукобљене стране то једноставно нису биле у стању. САД је пре рата имала малобројну професионалну војску, чији је већи део остао веран Унији, док је мањи део - поготово најбољи и најспособнији официри - прешао Југу. Те снаге су врло брзо утопљене у неискусним добровољачким милицијама којима су, поготово на Северу, командовали официри именовани из политичких разлога уместо стручних. Исто тако, чак су и професионални официри користили тактику научену из Жоминијевог уџбеника наполеонске ере, не узимајући у обзир нагли развој ватреног оружја, односно повећану брзину, домет и прецизност која је битке учинила далеко крвавијима у односу на претходне сукобе.

Све то је изашло на видело већ у првој великој бици код Бул Рана, која је завршила победом Југа, али након које победничка војска није могла марширати на Вашингтон и натерати Север на предају. У међувремену је Север започео поморску блокаду и кампању заузимања јужњачких лука која ће с временом довести до економског исцрпљивања Конфедерације. На западним бојиштима су северњаци имали више успеха, поготово када је генерал Грант започео поступно запоседање стратешки кључне долине Мисисипија, односно Југу нанео први значајнији пораз у крвавој бици код Шајлоа у пролеће 1862. године

На источном бојишту је команду над снагама Уније преузео генерал Џорџ Маклелан, врло ефикасан администратор и популаран међу својим војницима, али потпуно неспособан на бојном пољу. То се показало за време похода на Ричмонд у пролеће 1862. године када је наредио повлачење са самих прилаза јужњачког главног града. Генерал Ли, који је у то доба постао командант снага Југа, сматрао је да Југ не може победити у рату који се водио на његовој територији, те да је нужно извршити офанзиву на Север и тако Унију присилити на мир. Први такав покушај је у септембру 1862. године довео до крваве битке код Антитама. Иако је њен резултат био тактички неодлучен, Линколн ју је прогласио победом и искористио као прилику да донесе Прокламацију о еманципацији, којем је де факто укинуто ропство над свим јужњачким територијама под северњачком окупацијом.

Тај је проглас из темеља променио виђење рата у светској јавности. Испочетка се на њега гледало као на чисто уставни спор, у којем су многи симпатизирали слабији Југ и признавали му право на независност. Но, када је укидање ропства наведено као један од северњачких ратних циљева, подршка за Југ је нагло спласнула, поготово у Уједињеном Краљевству и Француској, чије су владе дотада размишљале о посредовању, па чак и војној интервенцији у корист Југа.

Након две неуспеле северњачке офанзиве у Вирџинији, Ли је средином 1863. године још једном покушао инвазију на Север. Он је довео до битке код Гетисбурга у којој је Југ тешко поражен. Готово истог дана Грант је заузео Виксбург чиме је цели ток Мисисипија стављен под северњачку контролу и Конфедерација пресечена напола.

Након тога је свима било јасно да се, објективно гледано, рат не може завршити друкчије него јужњачким поразом, али је влада у Ричмонду наставила борбу, сматрајући како ће незамисливо велики губици у људству рат учинити непопуларним међу гласачима у северним државама те их натерати да на председничким изборима године 1864. окрену леђа Линколну и подрже демократе, чији је кандидат Маклелан био заговорник мировних преговора, укључујући опцију да Југ споразумно напусти Унију.

Те су наде кратко време биле основане, након што је Грантова спектакуларна офанзива у Вирџинији у пролеће 1864. године довела до тешких губитака у северњачким редовима и дегенерисала у позициони рат пред вратима Ричмонда. Али на западном бојишту је у то време северњачки генерал Шерман успешно пробио јужњачке линије, продро у Џорџију, освојио Атланту и започео злогласни Шерманов марш приликом кога су опустошене државе Џорџија и Јужна Каролина, а Конфедерација лишена својих кључних пољопривредних и других ресурса.

Након што је Линколн поново изабран за председника, а јужњачке редове почела да мучи глад и несташица свих могућих намирница, крај рата је био само питање времена. У пролеће 1865. пробијене су јужњачке линије пред Ричмондом, који је убрзо пао у северњачке руке, чиме је влада Конфедерације де факто престала постојати. Главнина јужњачких снага се убрзо након тога предала генералу Гранту код Апоматокса, што се узима као формални завршетак грађанског рата. 

Крај рата није сам по себи значио крај политичке нестабилности у САД. Недуго након проглашења победе Линколн је пао као жртва атентата, а наследио га је потпредседник Ендру Џонсон, јужњачки демократа веран Унији, чија је помирљива политика према окупираним јужним државама била трн у оку радикалним републиканцима који су доминирали Конгресом. Јужне државе су постепено вратиле пуноправно чланство у Унији у процесу Реконструкције, завршеним споразумом северних и јужних политичара на рачун ослобођених црних робова који су потпали под систем расне сегрегације.

Амерички грађански рат представља најкрвавији рат у америчкој историји, ако се у обзир узме искључиво број америчких жртава. Иза себе је оставио дуготрајне економске и демографске последице, поготово на опустошеном Југу који се није опоравио све до последње четвртине 20. века.

С друге стране, рат је коначно установио САД као праву националну државу - не само што је једном заувек установљен уставни примат федералне над државним властима, него су и у културном смислу САД постале јединствени простор чији су се становници сматрали грађанима властите националне државе. Рат је такође послужио и за установљавање целог низа реформи управе и јачање улоге федералне државе у свакодневном животу, чиме су САД дошле на исти ниво, односно премашиле друге модерне државе у тадашњем свету. Због тога се амерички грађански рат често назива Другом америчком револуцијом

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu