ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ПРОМЕНЕ У ПРИВРЕДИ И ДРУШТВУ XVI - XVIII ВЕК
2013/11/18,00:02
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ПРОМЕНЕ У ПРИВРЕДИ И ДРУШТВУ XVI - XVIII ВЕК - ТЕКСТ
2013/11/18,00:04

МАНУФАКТУРА

Мануфактура је нови облик производње који се јавља крајем 15. и почетком 16. века. Повећани број становника градова довео је до повећања броја радника, а из колонија је почела да стиже већа количина сировина. Стара занатска производња више није могла да преради толику количну сировина нити је могла да подмири потребе већег броја станвоника. Зато се по градовима отварају мануфактурне радионице чија је главна карактеристика ручни рад (manu facere – руком радити) и строга подела рада. 

Мануфактурне радионице имале су од 10 – 30 радника. Сваки радник или група радника имала је свој део посла тј. по једну радну операцију. Мануфактурна производња највише се развила у преради текстила, коже и метала. 

Последице овог начина производње се обимнија, квалитетнија и јефтинија производња. То је довело до још већег развоја трговине и банкарства, али и до стварања нових капиталистичких односа и два нова друштвена слоја – буржоазије (грађанске класе) и радничке класе. 

Капиталистичка поризводња попримила је обрисе и у пољопривреди, нарочито у сточарству, најпре у Енглеској, а потом и другим европским земљама. Енглез Џентро Тал изумео је сејачкицу на бразде. "Ограђивањем" општинске утрине, куповином или присвајањем сељачке земље енглеско племство, које је прихватило буржоаске навике и начин производње (џентри), поставило је темеље пољопривредној индустрији.

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА
2013/11/18,00:07
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА - ТЕКСТ
2013/11/18,00:09

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

 

Хуманизам је нови културни покрет који је у у центар збивања ставио човека, за разлику од средњег века у које је центар збивања био Бог и вера. Термин Ренесанса значи препород, јер је узор нове културе била препорођена античка култура прилагођена хришћанству. Колевка хуманизма и ренесансе су сверноиталијански градови попут Венеције, Ђенове, Фиренце, Милана и Вероне. 

Овај културни покрет је настао због потребе новог друштвеног слоја – буржоазије да се ослободи црквених догми које су спречавале развој науке и људског друштва уопште. Препород се највише исказао у књижевности, а затим и у архитектури, сликарству и вајарству. 

Књижевност 

-         Данте Алигијери – Божанствена комедија (Пакао, Чистилиште, Рај) – критикује се црква и њен врх.

-         Франческо Петрарка – лирске песме сонети, посвећене жени Лаури.

-         Ђовани Бокачо Декамерон (10 прича) – критикује се црква, исмевају се попови и калуђери и разна народна и црквена празноверја.

-         Николо Макијавели Историја Фиренце, Распарава о првих 10 књига Тита Ливија, Владаоц. У Валдаоцу он износи идеје националне државе, саветује владару такве државе да буде "јак као лав, а лукав као лисица". Он је говорио да право почива на сили и да циљ оправдава средство – макијавелизам.

-         Џон Понет – Енглез, Кратка распарава о политичкој моћи – теорија отпора тиранији и тиранима.

-         Жан Боден Република – свака држава мора имати врховну власт која обједињује целокупну законодавну радњу.

-         Еразмо Дезидерије Ротердамски Похвала лудости (глупости) – сатира, критикује се стање у Немачкој и цркви.

-         Ђовани Ботеро Оправданост државе – везе између цркве и државе.

-         Томас Мор Утопија – залаже се за укидање новчане економије и приватног власништва.

-         Франсоа Рабле Гаргантуа и Пантагруел

-         Марин Држић Дундо Мароје

-         Вилијем Шекспир – Хамлет, Отело, Магбет, Краљ Лир, Ромео и Јулија.

 

Архитектура 

Најмонументалније грађевине хуманизма и ренесансе су Црква Светог Петра у Риму, Лувр у Паризу, Вавел у Кракову, Кремљ у Москви, Палацо Сроци у Фиренци. 

Вајарство и сликарство 

-         Микеланђело Буонаротикипови Мојсије, Давид, Брут.

-         Леонардо да Винчи Мона Лиза и Тајна вечера

-         Рафаело Санти – Сикстнска мадона

-         Тицијан Веничело – Цар Карло V, Човек са плавим очима 

Приватни живот и образовање 

У 15. веку долази до поромене у приватном животу људи. Породица се повлачи из заједничког и окреће личном (приватном) животу, што се најбоље види у начину становања. Просторије у кучи се одвајају, просторије за живот се окрећу ка дворишту, а не ка улици. Отац је имао највише место у породици. Његова улога била је да заштити и збрине породицу. Жене су гајиле децу, надгледале послугу, водиле бригу о кући. Девојке се удају касније него у средњем веку, у просеку са 22 године, а младићи се жене у просеку са 24 године. Породице су имале 5 – 6 – оро деце, смртност на порођајима деце и касније била је велика. 

Образовање доживљава велики успон. Трговци и банкари су увидели значај школовања деце. Нова друштвена елита стицала је образовање учењем латинског језика и проучавањем класичне књижевности, развијајући критичку способност и моралну одговорност. Деца су почетна знања читања и писања стицала код куће, код месног пароха или код приватних учитеља. Велики број сиромашнијих потом је обучаван за посао шегртовањем.

РЕФОРМАЦИЈА
2013/11/18,00:12
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

РЕФОРМАЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,00:14

РЕФОРМАЦИЈА

 

Хришћанска црква је после раскола 1054. године била једина међународна институција. Она није могла тако дуго да одржи свој непомућени углед. Томе су највише допринели њени поглавари – папе. Папе су се често понашали као световни владари, занемарујући духовност и препуштајући се раскошном животу и корупцији. Отуда незадовољство Римокатоличком црквом, испољавано према целокупном свештенству, које је кулминирало у 16. веку. 

Реформација је била верски покрет који је настао у првој половини 16. века у Немачкој чији је оснивач био Мартин Лутер. Лутер је био професор теологије на универзитету у Витембергу, дакле веома добар познавалац хришћанске вере. Он је 1517. године устао против продаје опроштајница грехова (индулгенција). У познатих 95 теза изнетих у спису Спор о моћи и корисности индулгенција оспоравао је право папама да за новац продају опроштајнице грехова, тврдећи да се вредност вере огледа у покајању и признавању грехова. Папа је Лутера искључио из цркве, на шта је Лутер одговорио спаљивањем папске буле 1520. године. Лутер је засновао нову евангелистичку веру, потом уједињену са другим реформисаним верема и названу протестантска. 

Лутер је 1520. године објавио 3 списа: Вавилонско ропство цркве, О слободи хришћанског човека и Позив хришћанском племству немачког народа. Он се залагао за реформе које су састојале у следећем: укидање римског папства, свођење 7 светих тајни на 3 (крштење, покајање и причешће), верска служба мора да буде заједничка радња свештенства и верника, уз симболично певање химне и коначно да црква не може да буде чувар тела Христовог уз помоћ хлеба и вина. 

На сабору у Вормсу 1521. године, уз присуство цара Карла V, племства и свештенства Лутер није успео да одбрани своје учење. Осуђен је Вормским едиктом због одбацивања светих тајни и увреде папе и ескомунициран је (избачен) је из Римокатоличке цркве. Потом се повукао у Варцбург где је превео Свето писмо са латинског на немачки језик. 

Ширење реформације 

Идеје Мартина Лутера брзо су почеле да се шире по свим немачким земљама, а потом и по другим европским државама. Прво системску протестантску теологију осмислио је Филип Меланхтон, а међу његовим следбеницима били су Истранин Матија Влачић Илирик и Улрих фон Хутен. Томас Минцер је био радикалнији, одрекао се Светог писма и проповедао вечни споразум изабраних са Богом и њихову посвећеност Светим духом. 

Ситуацију око реформације покушали су да искористе сељаци, ки су очајно живели и који су у току прве половине 16. века почели са дизањем устанака. Највећи је био устанак сељака у Немачкој 1524. године, познат под именом Велики сељачки рат. Сељаци су тражили ослобођење од кметства, смањење дажбина, повратак општинске земље  и право лова и риболова. Лутер је стао у одбрану племства, а сељаци су сломљени 1525. године. 

Анабаптисти су имали најрадикалније реформисточко учење. Они су били поборници крштавања одраслих, а не док су још деца, одбацивали су служење војске, заступали верску толеранцију, залагали се за заједничку имовину. 

Верски ратови у Немачкој су настављени. Цар Карло V је повео рат против немачких протестантских кнежева, али је био поражен. Аугзбуршким верским миром из 1555. године римокатоличка и протестантска вера су изједначене. Слобода вере призната је кнежевима и феудалцима, али не и сељацима – кметовима, који су били дужни да буду у оној вери у којој је њихов господар. То је тзв. правило "Чија је земља, његова је и вера". 

Калвинизам и англиканска црква 

Калвинизам се раширио у Швајцарској као посебан облик протестантске цркве. Његови утемељивачи су Улрих Цвингли и Жан Калвин. После погибије Цвинглија, Калвин је у свом делу Темељи хришћанства 1536. године проповедао да човек припада Богу, да је човекова дужност да му се жртвује и посредством жртве сједини са њим. Основ свог учења црпио је из Светог писма. Сматрао је да се безбожни тирани морају свргавати са власти и да црква мора бити независна од државе. Из цркве је избацио све што је подсећало на раскош. За разлику од Лутеровог протестантизма који је имао феудално обележје, Калвинов се сматра напреднијим јер је подстицао индивидуализам и слободно предузетништво и тиме помогао развој капитализма. Из Швајцарске се калвинизам проширио и у Француску где су се протестанти називали хугеноти. 

Реформацију на Британско острво, тачније у Шкотску пренео је Џон Нокс. Она се потом проширила и на Енглеску у којој је је протестинзам познат као англиканска црква. Томас Крамер написао је Правила Англиканске цркве. Радикални протестанти у Енглеској – пуританци потрудили су се да енглеску цркву очисте од католичке догме и церемонија. Пуританци су се истицали као поборници моралне дисциплине, строго су одвајали свето од световног, позивали Енглезе да раде суботом и залагали се за једноставније погребне церемоније.

Последице реформације

 Најважније тековине реформације су: 1. разбијање јединства западног хришћанства, тј. римокатолика, и 2. превод Библије са латинског на народне језике, као и вршење службе на народним језицима. Реформа цркве је успела, али на штету јединства римокатоличке цркве. 

РИМОКАТОЛИЧКА ОБНОВА

(КОНТРАРЕФОРМАЦИЈА)

 

Римокатоличка црква била је озбиљно уздрмана реформацијом и зато је брзо морала да реагује како би узвратила ударац и како би повратила вернике под своје окриље и вратила некадашњи углед. Од средине 16. века низом мера римокатоличка црква полако, али сигурно успева да се консолидује. Тај процес насзван је римокатоличком обновом или контрареформацијом. Започео је деловањем монашких редова, а наставио се инквизицијом и верским ратовима. 

Монашки редови 

Римокатоличка обнова почела је оснивањем монашких редова, међу којима је најважнији Језуитски ред (Дружба Исусова), чији је оснивач и вођа био Шпанац Игњацио Лојола. Ред је основан 1534. године. Језуити су донели статут и организовали се у виду војне организације, на челу са генералом. После су долазили провинцијали – управници области и ректори – стараоци кућа. Сви чланови реда прво су морали проћи кроз искушеништво (новцијат) од две године. Ред је неговао психичку и духовну дисциплину засновану на шпанској мистичној традицији. Језуити су били прилагодљиву и методични, добро образовани. Они су се у борби са протестантима служили свим средствима, интригама, сплеткама, претњама и убиствима. Њихов мото био је да циљ оправдава средство. Сузбили су протестантизам у Аустрији, Пољској, једном делу Немачке,  Шпанији, Италији и Француској. У архитектури су поставили темеље барокном стилу. 

Инквизиција 

Централни инквизиторски суд је основан у Риму 1554. године. Њиме је била настављена средњовековна инквизиторска пракса. На најбруталнији начин цркве се уз помоћ инквизиције обрачунавала са протестантима. Жртве инквизиције били су Галилео Галилеј, Кампанела, Бруно, Кеплер и остали. 

Протестантизам је сузбијан и забраном књига. 

Верски ратови 

Су потресали Европу у току 16. и у првој половини 17. века. Француску је погодили 10 грађанских ратова (1562 – 1598.), а најсташнији је био онај када су римокатолики фанатици извршили покољ хугенота у тзв, Вартоломејској ноћи 1572. године. Том приликом било је побијено неколико хиљада хугенота, а Нантским едиктом 1598. године хугенотима је дозвољена слобода вере, али не у Паризу и још неким градовима. Верска слобода хугенота потврђена је Алеским едиктом 1629. године. Број хугенота у Француској сведен је на минимум и Римокатоличка црква у Француској поново је била доминантна. 

Тридесетогодишњи рат (1618 – 1648.) је био најкрвавији рат у Европи до Првог светског рата. Напетост између сверноевропских протестантских и јужноевропских католичких држава довели су до усијања језуити својим радом у Баварској и Хабзбуршкој монархији.. хабзбурговци су постали ватрене присталице римокатоличке обнове. Немачки протестантски кнежеви основали су Протестантски савез 1608. године под вођством фалачког кнеза,  док су католици под вођством баварског војводе основали Католичку лигу 1609. године. Када су чешки протестанти – хусити устали против немачког цара почео је рат. Рат је вођен на територији Немачке и Чешке, а у њему су учествовале Данска, Шведска и Француска. Протестанте су помагале Енглеска и Холандија, а католике Шпанија. Рат је имао 4 фазе – Чешку, Данску, Шведску и Француску. 

          Језуити су преплавили Чешку и постали свемоћни, те је Чешка изгубила сваку самосталност и није је обновила до 1918. године до када је била у саставу Аустрије. Швеђани и Французи су спасили протестанте и нанели пораз Аустрији код Лицена 1632. године. Моћна личност у овом рату на челу аустријске војске био је Алберт фон Валенштајн. Потом су се завадили Швеђани и Французи. Рат ке коначно завршен Вестфалским миром којим су се прошириле Шведска и Француска. Немачким кнежевима и осталим феудалним владарима призната је независност, па је Немачка остала распарчана на око 300 држава и више од 1000 ритерских поседа. Слобода вере призната је протестантима и калвинистима. Рат је разорио Немачку и Чешку, а ојачао Француску,л која је добила Алзас, као и Шведску која је добила Померанију и градове на северу Немачке, а тиме потпуну контролу на Балтичком мору. Француска и Шведска постале су две најјаче државе у Европи.
АПСОЛУТИСТИЧКЕ МОНАРХИЈЕ
2013/11/18,00:18
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

АПСОЛУТИСТИЧКЕ МОНАРХИЈЕ - ТЕКСТ
2013/11/18,00:20

АПСОЛУТИСТИЧКА МОНАРХИЈА

 

      Апсолутистичка монархија је облик државног уређења у којем владари - монарси имају неограничену – апсолутну власт. Сматрано је да је власт монарха божанског порекла.

                 Апсолутистичке монархије су строго централизоване држава у којима све зависи од владара. Владар се ослања на феудалце, државни апарат (службенике) и војску. Уводи се стајаћа војска коју служе сви пунолетни грађани.

     Центар збивања у држави је двор. Најпознатији европски дворови су Версај, Бакимгемска палата, Зимски дворац, Шенбрун.

         Власт је наследна, па се стварају династије. Најпознатије европске династије су Бурбони, Стјуарти, Тјудорови, Хабзбурзи, Хоенцолерни и Романови.  Класични примери апсолутистичих монархија биле су Француска, Енглеска, Аустрија, Пруска, Русија...

     Просвећени апсолутизам је облик апсолутистичке монархије када су владари апсолутисти, али власт користе за извођење реформи од којих напредују држава и народ. Најпознатији просвећени апсолутисти били су Марија Терезија и њен син Јосиф 2 у Аустрији и Петар Велики и Катарина Велика у Русији.

          У време апсолутистичких монархија рађа се и нова култура – барок и класицизам. Барок се одликује са богатим украсима – сликари Рубенс. Класицизам – јасноћа и једноставност, књижевници Молијер (комедије), Расин (трагедије), Лафонтен (басне), сликар Пусен, архитектура – двор Версај. 

ДОБА РЕВОЛУЦИЈА - ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:30
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ДОБА РЕВОЛУЦИЈА - ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:33

ДОБА РЕВОЛУЦИЈА

 

Револуција означава корениту, дубоку промена у области политике, друштва, власти, државног уређења, кулутуре, индустрије. Грађанске, буржоаске револуције извела је буржоазија с циљем доласка на власт, укидања феудализма и обезбеђивања свог капитала.

ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА 

Услед тежње за још већом производњом и напретком људи од друге половине 18. века трагају за техничким решењима која ће заменити људски рад. Године 1765. Џејмс Ват изумео парну машину – најзначајнији проналазак индустријске револуције. Парна машина преопородила је производњу, јер је могла да нађе примену у било ком погону. Најзначајније примене парне машине су Фултонов пароброд и Стивенсонова локомотива.

Текстилну индустрију препородио је проналазак летећег чунка.

Године 1844. Семјуел Морзе патентирао је први телеграф. Бенџамин Френклин изумео је громобран. Луј Брај изумео је писмо за слепе. Луј Дагер изумео је први фотоапарат.

ПОСЛЕДИЦЕ ИНДУСТРИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Већи обим производње, квалитетнија и јефтинија роба, стварање огромног капитала буржоазије, још већи број радника, настанак идеологија либерализма коју прихвата буржоазија и социјализма (творци Карл Маркс и Фридрих Енгелс) коју прихватају радници.

ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:42

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

 

ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:43

ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

 

Почетком 17. века у Енглеској се угасила династија Тјудор, а на власт је дошла династија Стјуарт. Енглеска је почивала на чврстим монархистичким темељима и била је добро уређена централистичка држава. 

Грађански рат и Република 

Сукоб владара и парламента је на томе да ли владар може да убире порезе без дозволе парламента. Када је краљ Чарлс I (1625 – 1649.) хтео да уведе нове порезе, морао је да затражи сагласност парламента. Парламент је дао свој пристанак, али под условом да се претходно потврде његова права. Краљ је издао Петицију о правима (1628.), којом се обавезао: 1. да неће убирати порезе без дозволе парламента и 2. да неће затварати грађане без судске пресуде. Потом је распустио парламент 1629. године који се није састао 11 година и наставио да влада апсолутистички.

 Устанак у Шкотској присилио је краља да сазове тзв. Кратки парламент (1640.), чији је рад трајао само 3 недеље, а одмах затим Дуги парламент, који је радио од 1640 – 1660. године. Парламент се делио на присталице владара – каваљере, и опозицију владару – округлоглавце (по новом начину шишања косе). После погубљења једног краљевог министра и једног бискупа парламент је донео следеће мере: 1. укидају се ванредни судови, 2. парламент се мора састајати најмање једном у три године, 3. порези се не могу убирати без његове дозволе. Таквим одлукама је онемогућена апсолутистичка владавина.

 Краљ није могао да се помири са тим одлукама, те су у земљи створена два непријатељска табора. На страну владара стали су високо племство, англиканска и католичка црква, док су на страни били ново племство, грађанство и пуританска црква. Владарева опозиција није била јединствена: једни су желели само да му ограниче власт, а други поправе свој социјални положај. Тако се енглеска нашла у у првом и другом грађанском рату.

 Личност која је дала обележје овом периоду био је Оливер Кромвел, сеоски племић и пуританац, предводник грађанства. Војнички таленат показао је у биткама против краља код Марстон Мура (1644.) и Незбија (1645.), после којих је краљ побегао у Шкотску. Пошто је одбио да Шкотима потврди ранија права, они су га вратили у Енглеску, али је он успео да опет побегне у Шкотску. Кромвел га је по трећи пут поразио, код Престона (1648.) и притом га заробио.

 Високи суд је осудио краља на смрт 1649. године. Краљ је на суђењу стално понављао да његова власт долази од Бога, а не од народа. Енглеска је проглашена Републиком.

 Кромвел је успешно угушио устанак дигера (копача), и устанке у Шкотској и Ирској. Шкоти су боље прошли од Ираца, који су пружали снажан отпор 4 године и били сурово кажњени спаљивањем села и одузимањем земље. Отуда вековна мржња између Ираца и Енглеза. Кромвел је Шкотској и Ирској силом наметнуо унију са Енглеском. Потом је узео титулу лорда протектора републике.

 У трговинском рату са Холандијом Кромвел је успео да однесе победу и изда Навигациони рат (1651.) по којем само енглески бродови могу увозити инострану робу у Британију. Тако је подстакао убрзани развој енглеске трговине и извојевао превласт на мору. Са успехом је окончао ратове против Низоземске и Шпаније. Умро 1658. године. Наследио га је неспособни син Ричард који није успео да одржи републику.

 Свемоћни парламент је успоставио горњи дом, који је Кромвел укинуо, пчозвао на престо Чарлса II (1660.), сина погубљеног краља и тиме обновио монархију. Краљева власт била је ограниче, задржана су права парламента и грађанске слободе, те је Енглеска постала уставна грађанска монархија.

 Славна револуција

 У енглеском парламенту образовала су се две странке: виговци, представници буржоазије и новог племства, и торијевци, представници старих феудалаца. Оне су зачетнице будућих двеју политичких странака – либералне и конзервативне.

 Краљ Џејмс I је Декларацијом о толеранцији омогућио слободу веросисповести пуританцима и католицима, чиме је изазвао отпор у земљи, те га је парламент збацио 1688. године и на престо поставио Виљема III Оранског. Пошто је бивши краљ побегао у Француску, смена на престолу завршена је без крви, па је цео догађај назван Славна револуција.

 Током 18. века Енглеска је учврстила и проширила права парламента усавршавањем изборног система и одређивањем имовинског цензуса. Енглески парламент састоји се из два дома: горњег, којег чине вирилни (стални) посланици, и доњег, којег чине изабрани посланици. У 18. веку учврстио се парламентарни режим, под којим се подразумевало да краљ краљује, али да не управља. Друга битна одлика тог режима била је да се извршна власт – влада формирала из парламентарне већине.

 Енглеска је имала убрзани привредни развој. Неколико проналазака као што су летећи чунак, парна машина и локомотива омогућила су развој машинске индустрије. Употреба каменог угља и проналазак ткачке машине убрзали су текстилну и машинску индустрију. То и напредак у периоду између 1830. и 1850. године назива се енглеском индустријском револуцијом.

 Енглеска је успела да примири Ирце и да потпуно уједини Шкоте (1707.). Пошто је од Француске одузела колоније у северној Америци, од Шпаније Гибралтар, многа острва у Тихом океану, Аустралију и Нови Зеланд – постала је светска империја, без премца, те је у 19. век ушла као прворазредна светска сила.

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:45
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:48

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

(АМЕРИЧКИ РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ)

 Европске колоније у Америци 

Енглези, Французи и Холанђани основали су више колонија на западној обали северноамеричког континента. Енглеска је у томе предњачила и прва оснвала Џејмстаун у Вирџинији (1607.), Француска Квебек (1608.), а Холандија Њу Амстердам (1614.), док су се Шпанци постепено ширили из Срдње Америке ка северу. Енглези су успели да створ 13 колонија, чији су вечи градови били Њујорк, Бостон и Филаделфија. Енглеска је постепено истикивала Холанђане и Шпанце из Северне Америке, да би у Седмогодишњем рату (1756 – 1763.) одузела Француској све поседе, па је тако стекла контролу над читавом атлантском обалом. 

На челу колонија био је гувернер, чију власт је ограничавала локална скупштина. Северноамеричке колоније брзо су економски и полтички напредовале, те су тешко подносиле централну власт из Лондона.

 Узрок избијања Америчке револуције или Америчког рата за независност била је тежња колонија да се осамостале тј. да се ослободе енглеске власти. Повод је нађен када је краљ Џорџ III (1760 – 1820.) увео нове порезе. Многи производи из колонија су поскупели услед нових пореза и такси. Колоније су поред протеста одговориле бојкотом робе из Енглеске, па је Енглеска многе порезе и таксе укинула, али нека као нпр. за чај је оставила. То је довело до чувене Бостонске чајанке (1773.) када су морнари у море побацали велике количне чаја. 

Ток рата

 Бостонска чајанка и други догађаји довели су до избијања рата између Енглеске и њених колонија у Америци (1775 – 1783.). Енглези су били у предности, јер су имали бројнију, боље опремљенију и дисциплинованију војску, док су амричку чинили добровољци. Енглези су у почетку имали више успеха.

 Американци су 1776. у Филадефији донели Декларацију независности којом је проглашено да су уједињене колоније слободне и независне земље и да прекидају сваку везу са Великом Британијом. Творац декларације био је Томас Џеферсон.

 Американци су затим почели да бележе успехе у рату, пошто је Француска почела да шаље добровољце, оружје и новац. На чело колонијалне војске стао је Џорџ Вашингтон, добар војни командант и организатор. Уследиле су победе у Вирџинији и Северној Каролини (1776.), затим код Принстона и у држави Њујорк (1777.). Француска је 1778. отворено ушла у рат, а придружиле су јој се Шпанија и Холандија. Енглези су поражени ко0д Монмаутз Корт Хауса (1778.) и Винсенса (1779.), а одлучујућу победу Американци су забележили код Јорктауна (1781.). Париским миром 1783. створене су Сједињене Америчке Државе, од Атлантика до Мисисипија, које ће се временом проширити до обала Тихог океана. Енглеска је успела да задржи Канаду. Истакнути Европљани који су учествовали у рату на страни Американаца били су француски генерал Лафајет и пољски борац за слободу Тадеуш Кошћушко. 

Уређење државе 

Уставом из 1787. године завршена је Америчка револуција. Овај Устав је уз мале промене остао на снази до донас. САД су постале заједница конфедералних држава, јер су чланице задржале знатну самосталност. Војска, царина и део финансија били су у надлежности централне власти. Амерички устав је први у свету увео начело поделе власти на извршну, законодавну и судску. Извршну власт имају председник који се бира на 4 године и влада, законодавну има Конгрес који се дели на Представнички дом и Сенат, а судска власт је независна. 

Први председник постао је Џорџ Вашингтон, за председника је биран 2 пута, а трећи пут је одбио да се кандидује. Тада је установљену да се председник може бирати само у 2 мандата. Престоница САД постао је Вашингтон, а главни државни празник – Дан независност установљен је 4. јула, будући да јсу тог дана САД постале независна држава. 

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА
2013/11/18,20:50

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

 

 

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,20:53

ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

 

Просветитељи 

Период у Француској уочи револуције назван је епохом просвећености. Успешне су биле све науке, нарочито филозофија која је развила посебан правац рационализам. Рационалисти су се бавили политиком, залажући се да се у Француској заведе просвећени апсолутизам. Представници просвећеног рационализма били су Шарл Мотескје, Франсоа Волтер, Жан Жак Русо и енциклопедисти – филозоф Дени Дидро и математичар Жан Даламбер. Најзначајније дело Монтескјеа је Дух Закона у којем он предлаже да се Француска уреди као уставна монархија у којој ће власт бити подељена као у САД. Волтер је оштро критиковао политичко уређење Француске и цркву, а нарочито се окомио на богатство цркве и верску нетрпељивост. Русо се прославио делима Расправа о наукама и уметностима, Емил и Друштвени уговор. Овим последњим је инспирисао будуће ауторе Декларације о правима човека и грађанина. 

Просветитељи су у ствари темељно идеолошки припремили фрацуски народ на радикалне промене које је он извршио за време Револуције. 

Ток револуције 1789 – 1794. 

Француска је уочи револуције имала око 25 милиона становника подељених у три сталежа. Први и други сталеж чинили су племство и свештенство и бројали су око 300 000 припадника, док су Трећи сталеж чинили сви остали. Прва два сталежа била су привилегована, имала су власт, била су изузета од плаћања пореза, њихови припадници живели су раскошно. Трећи сталеж био је потпуно обезправљен. На челу државе стајао је краљ Луј XVI са својом супругом Маријом Антоанетом. Краљ је био појам апсолутистичког владара.

 Почетак кризе у Француској почео је за време Луја XV када је Француска почела да губи колоније, а криза је настављена услед раскошног живота краља и његове свите, племства и свештенства, као и вођења скупог рата против Енглеза у Америци. То је француску државну касу потпуно испразнило. Поједини финасијски стручњаци као што је био министар Тиргоа и Некера покушали су да реформама које су подразумевале опорезивање племства и свештенства обезбеде нове приходе за државу, али су све реформе завршавале неуспехом, јер би их краљ стопирао услед противљења племства и свештенства. Пошто решење кризе није пронађено краљ је сазвао Скупштину државних сталежа која није сазивана 175 година и која је требала да му одобри нове порезе и зајмове. Краљ је био убеђен у успех јер се у скупштини гласало по сталежима.

 Скупштина се састала у Версају 5. маја 1789. године. Трећи сталеж је имао исти број посланика као и преостала два, али је увек могао да буде надгласан. Да би избегао надгласавање Трећи сталеж се 17. јуна прогласио народном скупштином, а она је донела одлуку да се не разилази све док Француска не добије усат. Краљев покушај да растера скупштину завршио је неуспехом.

Посланици су затим скупштину прогласили уставотворном. Краљ је окупио војску с циљем да уставотворну скупштину растера. Али ратоборни Парижани су одговорили тако што су заузели и спалили тамницу и тврђаву Бастиљу, симбол краљевог апсолутизма и тираније. Овим догађајем заправо почела је револуција.

 Уставотворна скупштина је потом 5. августа 1789. донела одлука о укидању феудализма. Други значајан акт који је ова скупштина донела била је Декларација о правима човека и грађанина 26. августа 1789. године. Овим актом сви грађани Француске изједначени су пред законом и прописана су њихова права и заштита. Сауверенитет државе почивао је на нацији.

 1791. године уставотворна скупштина донела је Устав. По Уставу Француска је постала уставна монархија. Краљ је добио право суспезивног вета којим је могао да одложи али не и да одбије усвајање закона. Бирачко право било је ограничено на богатије Французе, Француска је подељена на департмане (округе), проглашена је слобода вере, уведене су јединствене мере, новац и судови и централизована је државна управа. Уставотворна скупштина је затим постала Законодавна. 

У овом периоду настале су прве политичке странке у Француској. Најзначајнији су били Јакобинци предвођени Максимилијаном Робеспјером, који су окупљали републиканце. Радикално крило Јакобинаца чинили су жирондинци, а демократско крило монтањари. У Кордиљерски клуб улазила је ситна буржоазија и сиромашни, а предводили су га Жан – Пол Мара Жорж – Жак Дантон. Фејански клуб чинили су монархисти.

 Краљ је максимално користио право суспензивног вета и притом позивао помоћ из иностранства из Аустрије, краљичине домовине. Француска се брзо нашла у рату са Аустријом којој је пришла Пруска. У драматичним тренуцима по Француску и њену револуцију, Јакобинци су предузели одлучан корак. 1792. године ухапсили су краља и укинули монархију. Краљ је са краљицом потом погубљен на гиљотини. Уследили су ратни успеси и победа код Валмија. У овим тешким тренуцима настала је будућа француска химна Марсељеза коју је компоновао Руже де Лил.

 Септембра 1792. састало се законодавно тело – Конвент (скупштину равноправних грађана). Конвент је прогласио републику уз крилатицу Слобода, једнакост, братство.

 Наступио је период Јакобинске диктатуре (1792 – 1794.) у којем су се Јакобинци брутално разрачунали са свим присталицама монархије и противнцима револуције. На хиљаде људи је убијено на гиљотини. Француском су владали истакнути чланови Ковента. Извршна власт је била у рукама Комитета за јавну безбедност и Комитета јавног спаса. Јакобинци су почетком 1794. године успели да протерају непријатеље из Француске. Јакобинци су 1793. донели републикански и демократски Устав . овим уставом који није ступио на снагу предвиђао је опште право гласа, федерално уређење, изгласавање важних закона путем референдума, слободу штампе и личне слободе. Јакобинска диктатура је због свега овога представљала врхунац револуције.

 Због великог терора који су вршили, Јакобинци су постали веома омрзнути.  Због тога су чланови Комтитета јавног спаса организовали заверу 1794. и вође Јакобинаца Роеспјера, Сен Жиста и Кутона ухапсили и послали на гиљотину.

 Ток револуције од 1794 – 1799. године

 Сломом Јакобинацареволуција је ушла у мирнију фазу и сплснуо је револуционарни занос. Власт је преузела крупна буржоазија која је је 1795. године донела нови Устав. Овај Устав задржао је републиканско уређење, али је укинуо опште право гласа. Законодавна власт припала је Савету, а извршна Директоријуму који се састојао од 5 директора. Уставом је власт била сконцентрисана у рукама имућнијег дела Француза.

 Директоријум је имао успеха у војним и дипломатским пословима. Французи су били веома успешни у ратовима са Пруском, Холандијом, Шпанијом и Аустријом. У тим ратовима стасала је једна нова веома способна генерација официра предвођена Наполеоном Бонапартом. Унутрашње  политичке борбе у Директоријуму искористио је Наполеон који је 1799. године извршио државни удар. Власт су прееузела тојица конзула – Наполеон, Сијес и Роже – Дико. Потом је донет нови Устав којим су дата велика овлашћења првом конзулу Наполеону.

 Наполеоновим преузимањем власти Револуција је била завршена, али то не значи да су њене идеје убрзо заборављена. Напротив, Наполеон који се сматрао сином револуције, настојао је да њене тековине учврст, а кроз своја освајања и прошири.

НАПОЛЕОНОВО ДОБА
2013/11/18,22:34
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

НАПОЛЕОНОВО ДОБА - ТЕКСТ
2013/11/18,22:36

НАПОЛЕОН БОНАПАРТА

 

Освајања 

Наполеонов успоне почео је у време Револуције у Француској када је Француска била изложена нападима непријатељских држава. Истакао се у ратовању са Аустријом у северној Италији. Француска војска ушла је у Милано и од освојених области прогласила Ломбардијску републику. Аустрија је присиљена на мир у Кампо Формију 1797. године. Од освојених италијанских територија у Ломбардији Наполеон је створио Лигуријску и Цисалпијску републику, анектирао Белгију и Јонска острва, препустивши Аустрији Венецију, Истру и Далмацију. 

Ускоро је обновљен рат против Енглеске, Аустрије и Русије. Французи су заузели Рим и прогласили Римску републику (1798.). Потом је Бонапарта освојио Египат из стратешких разлога. Французи су се из Египта повукли 1800. године, после пораза од енглеске флоте адмирала Нелсона код Абукира. Аустријски надвојвода Карло нанео је пораз у долини Рајне француским генералима Журдану и Масену. Тада је руски генерал Суворов, пошто је нанео пораз Французима  у Италији, извео чувени прелазак из Италије у Швајцарску, преко превоја Свети Готхард, што је сматрано великим војним подвигом. Одлуком Раштатског конгреса (1799.), Француска је задржала своје границе на Рајни, Пиринејима и Алпима. 

Наполеон се тиме није задовољавао, већ је и он преша Свети Готхард, освојио Милано, тукао непријатеља код Маренга и сасвим протерао Аустријанце из Италије. Армија генерала Мороа заузела је Минхен (1800.). Споразумом у Линевилу (1801.) Аустрија је признала одредбе Мира у Кампо Формију и Французима уступила Тоскану. Споразумом у Амијену (1802.) Француске и Енглеске, Египат је враћен Турској и Французи су признали Републику Јонских острва. На почетку 19. века Наполеон је владао Француском, Белгијом, Холандијом, Немачком западно од Рајне, Швајцарском и великим делом Италије. 

Успоне Наполеона био је вртоглав. Уставом из 1799. постао је први конзул, 1802. постао је доживотни конзул, а 1804. папа Пије VII га је у катедрали Нотрдам у Паризу прогласио за цара свих Француза. У завршном крунидбеном чину Наполеон је сам себи ставио круну на главу, показујући тиме да је изнад папе. Француска је тако постала грађанска монархија. 

Године 1805. Наполеон је прогласио Италијанску краљевину и Милано понео њену круну. Птом је Лигуријску републику и Ђенову присајединио Француској. Ове промене присилиле су Енглеску, Русију, Аустрију и Шведску да створе коалицију против Наполеона, док је Пруска остала по страни. 

Наполеонова флота доживела је тежак пораз од Енглеза код рта Трафалгара, чиме је Енглеска стекла трајну предност на мору. Енглеску флоту у овој бици предводио је чувени адмирал Хорације Нелсон. 

На копну Наполеон је био доминантан. Савладао је непријатеља код Улма, ушао у Беч и страховито потукао аустријско – руске трупе код Аустерлица. Миром у Пожуну(Братислави) Аустрија је Наполеоновој Краљевини Италији предала Венецију, Истру (без Трста) и Далмацију. Свето римско царство нестало је 6. августа 1806. а многе немачке државице образовале су Рајнску конфедерацију под окриљем Француске. 

Пруска се остеила угрожена па је ушла у рат, али је поражена код Јене и Ауерштата. Наполеон је ушао у Берлин и Саксонију прикључио Рајнској конфедерацији. После победе над пруско – руским трупама код Фридланда пала је и источна Пруска и Наполеон се нашао на граници са Русијом. Миром у Тилзиту (1807.) између Француске и поражених Пруске и Русије створено је Варшавско војводство, под окриљем Француске. 

Немоћан да је војно порази, Наполеон је Енглеској завео тзв. континенталну блокаду, верујући да ће је тако довести до економског слома, али у томе није успео. 

Енглези су успели да 1809. увуку Аустрију у рат против Француза, али је и овога пута он по њу био поразан. Потпуним поразом код Ваграма, Аустрија је потписала Мир у Шенбруну, којим је Салцбург предала Баварској, западну Галицију Варшавском војводству, источну Галицију Русији. Од јужнословенских области Наполеон је створио Илирске провинције. 

Поход на Русију 

Наполеон је оптужио Русију да непоштује блокаду Енглеске и запретио јој. Русија је стога морала да напушта рат са Турском и склопи Букурешки мир (1812.). У нападу на Русију Наполеон је располагао са 450 000 искусних војника. Пошто је заузео Смоленск, Маполеон је поразио трупе генерала Кутузова код Бородина (7. септембра 1812.), али је и сам имао велике губитке. Затим је ушао у Москву, коју су пред његовим очима спалили прерушени руски војници. Руски цар се са војском и народом повукао, и пошто није желео да попусти Наполеон се са војском морао повући. Преко Њемена је прешло само 50 000 војника, остали су изгинули или промрзли на оштрој руској зими. 

И поред овог пораза, Наполеон је наставио рат. Русији су пришле Пруска и Аустија и у бици народа код Лајпцига (октобар 1813.), савезници нанели пораз Наполеону. Енглески командант Артур Велингтон је из Шпаније, преко Пиринеја упао у Француску. Савезници су заузели Париз 31. марта. Наполеон је абдицирао 11. априла и споразумом у Фонтеноблу био присиљен да буде само владар малог острва Елбе. 

Наполеон се искрцао на обалу Француске 1815. године. Пришли су му многи одани војници и команданти. Његова нова владавина од 100 дана завршила се неуспехом. Коначно је поражен у бици код Ватерлоа (Белгија). Сигурности ради, под командом Енглеза Наполеон је протеран на далеко острво у Атлантику Света Јелена, где је и умро 1821. године. 

Уређење Француске у доба Наполеона 

Наполеон је био успешан администратор, вешт дипломата, ненадмашан војсковођа и веома дарежљив према блиским рођацима. 

Наполеон је централизовао Француско царство. Два устава, из 1799. и 1802. године, дала су му неограничену власт. Све институције биле су њему подређене – Државни савет, министри, Сенат, Законодавни дом и префекти. Француски правни стручњаци израдили су Грађански законик (1804.), Закон о грађанској процедури (1806.), Трговачки закон (1807.) и Закон о кривичном поступку (1810.). Они су чинили чувени Наполеонов кодекс. 

Наполеонов кодекс је омогућио да држава постане моћна, уводећи дисциплину, поредак, брзо суђење, грађанску једнакост и слободу вероисповести. Њиме су нађена решења за измирење институција феудалног и буржоаског, монархистичког и републиканског уређења, посредством различитих правних мера. 

Економија је била Наполеонова слабија страна. Војне операције односиле су сав буџет, али су многи намети покореним територијама спасавали француске финансије. 

Образовању је поклоњена већа пажња стварањем Централног универзитета (1806.). У друштвеним односима Наполеон је увео хијерархију почасних титула. 

Француска револуција и Наполеонови ратови изазвали су многе промене у Европи. Феудална Европа се упознала са тековинама француске револуције, што је био сигнал еврпоским буржоазијама да крену у борбу за укидање феудалних односа. Ипак тај процес ће бити веома дуг, јер је Наполеоновим сломом у Европи дошло до рестаурације феудалних односа.

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu