ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА У ЛЕПЕНСКОМ ВИРУ
2013/11/21,00:13

АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА У ЛЕПЕНСКОМ ВИРУ

 

ЛЕПЕНСКИ ВИР И ВИНЧА - ФИЛМ
2013/11/21,00:16

ЛЕПЕНСКИ ВИР И ВИНЧА - ФИЛМ

 

 

СРБИЈА 1878 - 1889. ГОДИНЕ
2013/11/21,12:42
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИЈА 1878 - 1889. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/21,12:44

СРБИЈА 1878 – 1893.

 

Србија је на Берлинском конгресу 1878. године добила независност са територијалним проширењем постигнутим у рату са Турском. Био је то велики успех, остварен је вишевековни сан, али Србија није могла у потпуности бити задовољна одлукама Конгреса, пре свега због решења за БиХ која је дата на управу Аустроугарској. 

Србију је на Берлинском конгресу представљао Јован Ристић, искусан политичар и у то време председник владе. Био је у веома тешком положају на Конгресу, јер као представник још увек зависне Кнежевине Србије није имао право гласа, нити је могао присуствовати састанцима представника великих сила. Услед противљења Русије у Берлину да Србија добије и Косовски вилајет, Ристић се окренуо Аустроугарској, тј. њеном министру иностраних послова Ђули Андрашију. Аустроугарска је пристала да помогне Србији, сли је Србија морала да испуни следеће уступке: да се не противи окупацији БиХ, да изгради железничку пругу од Београда до Ниша како би се повезале железнице Аустроуграске и Турске, да закључи трговински уговор са Аустроугарском, с тим да Монархији обезбеди све олакшице у трговини. 

У првим годинама независности Србија је била принуђена да се веже за Аустроугарску. То је учинила склапањем Трговинског уговора и Тајне конвенције. Трговинским уговором из 1881. године Србија је постала у потпуности зависна у економском погледу од Аустроугарске. Целокупан извоз Србија је морала да пласира на тржиште Аустроугарске и то под условима које одреди Аустроугарска. Србија скоро да није имала прерађивачку индустију, тако да је извозила углавном сировине и живу стоку. Одмах потом потписана је и Тајна конвеција којом се Србија одрекла претензија на БиХ и новопазарски санџак и обавезала се да без претходног споразума са Аустроугарском неће преговарати нити закључивати било какав политички уговор са неком другом земљом. Са друге стране Аустроугарска је обећала да ће подржавати интересе династије Обреновић и да ће подржати уздизање Србије у ранг краљевине. Потписивањем ова два документа Србија је и у економском и у политичком погледу постала зависна у односу на Аустроугарску. 

Унутрашња политика Србије 1878 – 1893. године 

Кнез Милан је у спољној политици од самог добијања независности Србију окренуо ка Аустреоугарској. Што се тиче унутрашње политике Србија се од првих дана независности сусретала са проблемима опште заосталости, сиромаштва и самовољом кнеза Милана. 

Да би се обезбедило финансирање самосталне државе, народ у Србији, а највећу масу чинили су сељаци, био је оптерећен плаћањем високих пореза. Многи сељаци нису могли да издрже трку са тржиштем, па су се често задуживали код зеленаша и неретко губили своја имања и куће. Живот највећег броја људи у Србији био је веома тежак, док је с друге стране кнез Милан водио веома раскошан живот, аутократски је владао и водио непопуларну аустрофилску политику. 

Да би поправио свој пољуљани углед кнез Милан се уз претходну сагласност Аустроугарске прогласио за краља 1882. године. Тако је Србија постала Краљевина, што је и њој и Милану донело велики углед у Европи. 

У исто ово време у Србији почињу да се формирају и полтичке партије. Најзначајније партије тог периода су Либерална, Напредњачка и Радикална. 

Либералну партију је предводио Јован Ристић. Она је била на власти у време српско – турских ратова и за време стицања независности. Залагала се за увођење већих уставних права и јачања Парламента, за слободну конкуренцију у привредном животу и унутрашње реформе у друштвеном развитку. Када је Милан почео водити изразито аустрофилску политику, Ристић је постао противник такве политике, па је стога Либерална партија постала опозиција. 

Напредњачка партија владала је Србијом од 1880. до 1888. године. Њени лидери су Милутин Гарашанин, син Илије Гарашанина, Милан Пироћанац, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић. Напредњаци су се залагали за уставност западноевропског типа. Штитили су интересе пре свега српске буржоазије, а мање сељака. Били су попора краљу Милану. Напредњачка влада донела је низ демократских закона као што су Закон о слободи штампе, Закон о слободи збора и удруживања (којим сиу несметано могле да се оснивају нове странке), Закон о судијама и друге. Сви ови закони били су демократски и напредни, али се због аутократске владе краља Милана нису дословце поштовали. Свакако, напредњачка влада утрла је пут демократском поретку у Србији с краја 19. века. 

Радикална странка била је највећа партија Србије с краја 19. и почетка 20. века. Основана је 1881. године, а њени лидери били су Адам Богосављевић, Пера Тодоровић и свакако највећи српски политичар свих времена Никола Пашић. Својим програмом радикали су успели да придобију српске сељаке, најмасовнији друштвени слој у Србији, али и буржоазију. Радикали су се залагали за опште право гласа, за изборне судове, општинску самоуправу, непосредне и прогресивне порезе, парламентаризам и ограничену власт владара. Били су одлучни противници Миланове самовоље и његова најжешћа опозиција. Зато је краљ Милан користио сваку прилику да их прогони. 

Тимочка буна 

Милан је временом све више губио ауторитет у земљи у којој се с једне стране тешко живело и у којој је он с друге стране водио раскошан живот испуњен коцкањем, интригама и љубавним аферама. Било је питање дана када ће се народ дићи против такве Миланове владавине. Повод за избијање буне нашао се 1883. године, мада је он био једна разумна Миланова одлука. Наиме, краљ Милан је одлучио да створи стајаћу војску с којом би Србија могла да уђе у озбиљнији рат са Турцима. У то име набављене су савремене пушке и било је потребно разоружати Народну војску. Одлука да народ преда своје традиционално породично оружје изазвала је велико незадовољство народа и то је била кап која прелила чашу. То су искористили радикали и у околини Зајечара организовали тзв. Тимочку буну. Краљ Милан је извео војску на побуњенике и буна је била сурово угушена. Милан је буну искористио да се сурово разрачуна са радикалима. Вође странке су похапшене и осуђене на дугогодишње робије, Никола Пашић је побегао у Бугарску, велики број побуњеника је кажњен смрћу или осуђен на тешке робије. Тимочка буна, поготово суровост у њеном гушењу су још више срозале ауторитет и углед краља Милана. 

Српско – бугарски рат 1885. године 

Истовремено са претхоним догађајима, краљ Милан је почео да има проблеме и у приватном животу са краљицом Наталијом. Она је била руског порекла и није јој било право што Милан води аустрофилску политику, а истовремено његов буран приватни живот је био такође разлог да између краљевског пара избију велике несугласице. Краљ Милан је морао брзо да нађе начин да поврати изгубљени углед у земљи. Покушао је да то учини водећи рат са Бугарском. 

У Бугарској су 1885. године бугарски патриоти извели уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије у тзв. Пловдивском преврату. Краљ Милан је проценио да је овим чином нарушена равнотежа на Балкану и да он представља опасност за националне интересе Србије. Овакво Миланово гледиште није имало потпору у народу. И поред тога Милан је без много размишљања објавио рат Бугарској. Народ се невољно одазивао мобилизацији, а са друге стране Бугари су били веома одлучни да бране своју земљу. У таквој ситуацији, српска војска доживела је катастрофалан пораз код Сливнице на 28 км од Софије. Милан је после пораза одјурио за Београд, чак је помишљао и на абдикацију, али је интервенцијом Аустругарске и Русије између Србије и Бугарске потписан мир којим нису промењене дотадашње границе. 

Устав 1888. године 

После пораза од Бугара, краљ Милан је потпуно изгубио углед. Сукоби са краљицом постали су још жешћи, чак је и протерана из земље, економска ситуација била катастрофална. Због свега тога краљ Милан је био принуђен да брзо преговара са радикалима. Прва његова мера била је пусти на слободу радикалске прваке и дозволи пиовратак Николе Пашића у земљу. Први и основни захтев радикала био је да Србија добије демократски устав којим ће власт владара бити ограничена. 

Устав је донет 1888. године и био је један од најдемоктаскијих у Европи тога времена. Устав је почивао на начелима грађанског парламентаризма, зевео је трајно и непосредно гласање и веома је ограничавао власт владара. Његово доношење, иако је имао и недостатака, биоје велики напредак у демократизацији власти у Србији. 

Незадовољан успоном радикала и ограничењем своје власти, краљ Милан је изненада 1889. године, али уз богато надокнаду одлучио да абдицира и да престо препусти малолетном сину Александру. До његовог пунолетства Србијом је владало Намесништво у саставу Јован Ристић, генерал Јован Белимарковић и Коста Протић. Сва тројица намесника били су верни пријатељи династије Обреновић,и главни задатак био им је да сачувају династију на престолу и да припреме младог Александра за власт. Краљ Милан напустио је Србију, отишао у Париз где је водио раскошан живот по монденским местима. Тада је настала изрека "живи лепо као краљ Милан". Истовремено краљица Наталија налазила се у у монденском месту на азурној обали Бијарицу.

СРБИЈА 1893 - 1903. ГОДИНЕ
2013/11/21,13:08

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

   

 

СРБИЈА 1893 - 1903. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/21,13:13

СРБИЈА 1893 – 1903. ГОДИНЕ

(ВЛАДАВИНА КРАЉА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА)

 

Све до 1893. године Србијом је владало трочлано Намесништво које се старало о поштовању Устава из 1888. и припреми малолетног краља да ступи на престо. Изненада краљ Александар је 1893. док је још увек био малолетан извршио државни удар и преузео краљевску дужност. Касније се испоставило да је иза тога стајао краљ Милан који је у иностранству остао без новца. 

Десетогодишња владавина последњег Обреновића била је обележена честим полтичким кризама, сменама влада, дворским скандалима и државним ударима. Краљ Александар одрастање је провео као сведок честих свађа родитеља, прогонства и повратака мајке, што је на младог краља оставило дубоке последице, те је он, иако је био изузетно интелигентан и образован, постао веома нестабилна и неповерљива личност. У свима је видео непријатеље, није имао довољно самопоуздања, што се одразило и на опадање угледа династије, али и Србије уопште. У спољној политици је лутао. Желео је да се ослобводи аустријског утицаја, покушавао је да Србију веже за Русију, ,али је и у томе остао недоследан. 

Прво веће незадовољство краљ је изазвао одобрењем да се краљ Милан врати у земљу. Чак шта више, Александар је оца поставио за команданта активног састава војске. Екс краљ је ипак по повратку земљу више служио добром него лошем. Као командант активног састава војске покренуо је реформу војске и израду војне доктрине наступању ка југу. У Првом балканском рату српска војска је користила управо његов ратни план. 

Друго незадовољство краљ Александар је приредио суспендовањем Устава из 1888. и доношењем Устава 1901. године. Овај устав краљ је подарио народу, био је много назаднији од претходног, а Србија је по први пут добила дводомни систем, с Народном скупштином и Сенатом. 

У току читавог овог периода Србија је у економском погледу стагнирала, па чак и назадовала. 

Врхунац незадовољства краљ је изазвао са женидбом са женом сумњивог морала за тадашње услове, Драгом Машин. Она је била 12 година старија од њега, сумњало се, а касније се испоставило и као тачним да је нероткиња, што је значило да династија остаје без наследника, често се мешала у државне послове и имала је превелики утицај на краља. Ни краљеви родитељи нису одобравали женидбу, краљ Милан је 1900. напустио земљу, и годину дана касније умро у Бечу. Сахрањен је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори. 

1901. године краљ Александар је изгубио и последњи ослонац у војсци. Група официра окупљена око капетана Драгутина Димитријевића Аписа сковала је заверу против краља. У ноћи између 28/29. маја 1903. године официри су упали у двор, убили краља и краљицу, а затим њихова тела бацили са балкона двора. Истовремено завереници су убили и председника владе и министра војске. Овај догађај је у нашој историји познат под именом Мајски преврат. Њиме је окончана владавина династије Обреновић.

СРБИЈА 1903 - 1912. ГОДИНЕ
2013/11/21,14:06
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИЈА 1893 - 1903. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/21,14:08

СРБИЈА ОД 1903. ДО 1912. ГОДИНЕ

 

Одмах  по убиству краља и краљице завереници су саставили нову владу. Народна скупштина је, потом вратила Устав из 1888. године и за краља изабрала Петра I Карађорђевића, сина кнеза Александра Карађорђевића и унука вожда Карађорђа. 

Краљ Петар се у Србију вратио после 45 година прогонства, као искусан човек. Пве године његове владавине обележиле су равој парламентаризма у Србији. Као човек који је већи део свог живота провео у демократски развијеним земљама (Француској) краљ Петар је намеравао да од Србије учини демократску и политички стабилну земљу у чему је врло брзо и успео. Његовим доласком на власт заживеле су политичке слободе, што је омогућило несметан долазак на власт највеће српске политичке партије Радикалне странке. Најзначајнији политичар тога доба постао је Никола Пашић, који је најчешће у овом периоду био председник владе. 

Један од главних циљева владавине краља Петра био је ослобађање Србије од политичке и економске зависности од Аустроугарске. Србије се у том периоду окренула силама Антанте, Русији, Великој Британији и Француској. Србија је почела да извози своје производе у ове земље, по далеко повољнијим условима него у ранијем периоду према Аустроугарској, што је брзо довело до привредног и економског напретка. Уз унутрашњу политичку стабилност и економки развој, Србија се налазила на добром путу да буде лидер на Балкану. 

Наравно овакво понашање Србије изазвало је Аустроугарску протиб ње, поготово ако се узме у обзир да је у Монархији живео велики број Срба, који је у матици Србији видео ослободиоца од хабзубуршке власти. Због тога је Аустроугарска повела оштру плитику према Србије. Најпре је 1906. године завела економску блокаду Србије, с намером да еономски сломи Србију. Овај догађај познат је под називом Царински рат, мада правог рата није било. Србија је управо тада интезивирала привредну и трговачку сарадњу са силама Антанте, тако да је из Царинског рата и поред почетних губитака иозашла снажнија него што је била. 

Када је видела да неможе еконосмски да је сломи, Аустоугарска је покушала Србију да изпровоцира на рат. То је учинила анексијом БиХ 1908. када је настала тзв. анексиона криза. Одлука о анексији била је супротна одлукама Берлинског конгреса и изазвала је велико незадовољство у Србији. Организоване су масовне демонстрације, од владе се тражио рат са Аустроугарском, али ипак краљ и влада морали су да се повуку. Наиме, велике силе саветовале су Србију да прихвати анексију јер неће бити у стању да јој помогну у евентуалном рату са моћним суседом. Иако нераду, српска влада издала је проглас у којем је стајала да анексијом БиХ нису повређени интереси Србије. 

Завереничко питање: после Мајског преврата, група завереника – официра постала је веома утицајна у Србији. Она је тежила да утиче на краља Петра и да се активно меша у политички живот. Одмах после преврата ова група почела је чишћењем у војски, уклањањем са значајних положаја свих присталица бивше династије. Осима тога, ова група је почела и са уценама према краљу и влади. Велике силе од почетка нису одобравале оно што је учињено у преврату, посебно су замерале организаторима завере, бруталност у ликвидацији последњих Обреновића. Аустроугарска и Велика Британија су чак повукле своје дипломатске представнике из Србије и поновну успоставу истих условаљавале хапшењем завереника и њиховом елиминацијом из јавног живота. Краљ Петар се нашао у доста незгодном положају, јер га је ова група практично и довела на власт у Србији. Проблем је постао још већи када су се завереници организовали у тзв. организацију Црна рука. Завереничко питање делимично је решено тако што је једна група завереника одстрањена из војске тако што је пензионисана или постављена на дужност у провинцији, али је још увек добар део завереника има јак утицај и у војсци и српској јавности, тако да ће још дуго времена представљати сталну опасност за круну. 

Када је видела да по питању БиХ нема шта да тражи, Србија се окренула приопрема за ослобађање Старе Србије (Рашке, новопазарског санџака, Косова и Македоније). Тако се од око 1910. године Србија нашла у припремама за Балканске ратове који ће уследити.

ЦРНА ГОРА 1878 - 1912. ГОДИНЕ
2013/11/21,14:52
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЦРНА ГОРА 1878 - 1912. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/21,18:40

ЦРНА ГОРА 1878 – 1912.

 

  Црна Гора је на Берлинском конгресу добила независност са проширењем и изласком на море. Стицању независности претходио је рат са Турском од 1876 - 1878. године у којем су Црногорци извојевали величанствене победе на Фундини, Вучјем Долу и код манастира Морача. Ослобођени су градови Бар, Улцињ, Беране и Никшић. Овај велики војнички успех потврђен је одлукама Берлинског конгреса. Стцање независности, свакако је био највећи успех мале Црне Горе у 19. веку.

  Црна Гора није баш у потпуности била задовољна одлукама Берлинског конгреса. Прво надала се добитку Херцеговине, јер је са овом облашћу била природно веза и кроз 19. век је често помагала херцеговачке устанике у борбама против Турака. Друго, очекивало се добијање заједничке границе са Србијом, али до тога није дошло. 

   Владар Црне Горе био је књаз Никола I Петровић (1860 – 1918.). Углед који је стекао у ослободилачким ратовима и самим чином стицања независности за своју земљу, књаз је искористио да уклони неистомишљенике. У тим борбама књаз Никола је био бескомпромисан.

  У првим годинама независности Црна Гора је добила своје институције. Формирани су Државни савет, Министарства и велики суд – органи власти. Међутим, може се рећи да су ови органи власти постојали само формално, јер је све зависило од књаза.

   Црна Гора је све до 1905. године уз Русију била једина европска држава која није имала устав. Питање је да ли би га и тада добила, да управо Русија није те године донела устав. Први црногорски устав није донет на уобичајени демократски народ кроз Народну скупштину, већ га је књаз Никола октроисао, односно подарио народу. Устав није донео ништа ново. Може се рећи да је уставом сам легализован апсолутизам књаза Николе.

   Почетком 20. века и Црна Гора добија прве политичке странке. Најпре је формирана опозициона Народна странка (клубаши), да би убрзо била формирана и Права народна странка (Праваши), која је подржавала књаза. Између ове две странке вођена је љута политичка борба.

    Приликом обележавања педесетогодишњице владавине 1910. године, књаз Никола  је прогласио Црну Гору за краљевину, а себе за краља. Овај чин, свакако је допринеу порасту угледа мале Црне Горе.

   У спољној политици Црна Гора се ослањала на Русију. Удајама кћери књаз је настојао да одржава добре односе са великим силама. Односи са Србијом променљиви због ривалитета династија.

 

У друштвеном, привредном и културном погледу Црна Гора заостала земља

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu