ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« РЕФОРМАЦИЈА | Main | АПСОЛУТИСТИЧКЕ МОНАРХИЈЕ »

РЕФОРМАЦИЈА - ТЕКСТ
2013/11/18,00:14

РЕФОРМАЦИЈА

 

Хришћанска црква је после раскола 1054. године била једина међународна институција. Она није могла тако дуго да одржи свој непомућени углед. Томе су највише допринели њени поглавари – папе. Папе су се често понашали као световни владари, занемарујући духовност и препуштајући се раскошном животу и корупцији. Отуда незадовољство Римокатоличком црквом, испољавано према целокупном свештенству, које је кулминирало у 16. веку. 

Реформација је била верски покрет који је настао у првој половини 16. века у Немачкој чији је оснивач био Мартин Лутер. Лутер је био професор теологије на универзитету у Витембергу, дакле веома добар познавалац хришћанске вере. Он је 1517. године устао против продаје опроштајница грехова (индулгенција). У познатих 95 теза изнетих у спису Спор о моћи и корисности индулгенција оспоравао је право папама да за новац продају опроштајнице грехова, тврдећи да се вредност вере огледа у покајању и признавању грехова. Папа је Лутера искључио из цркве, на шта је Лутер одговорио спаљивањем папске буле 1520. године. Лутер је засновао нову евангелистичку веру, потом уједињену са другим реформисаним верема и названу протестантска. 

Лутер је 1520. године објавио 3 списа: Вавилонско ропство цркве, О слободи хришћанског човека и Позив хришћанском племству немачког народа. Он се залагао за реформе које су састојале у следећем: укидање римског папства, свођење 7 светих тајни на 3 (крштење, покајање и причешће), верска служба мора да буде заједничка радња свештенства и верника, уз симболично певање химне и коначно да црква не може да буде чувар тела Христовог уз помоћ хлеба и вина. 

На сабору у Вормсу 1521. године, уз присуство цара Карла V, племства и свештенства Лутер није успео да одбрани своје учење. Осуђен је Вормским едиктом због одбацивања светих тајни и увреде папе и ескомунициран је (избачен) је из Римокатоличке цркве. Потом се повукао у Варцбург где је превео Свето писмо са латинског на немачки језик. 

Ширење реформације 

Идеје Мартина Лутера брзо су почеле да се шире по свим немачким земљама, а потом и по другим европским државама. Прво системску протестантску теологију осмислио је Филип Меланхтон, а међу његовим следбеницима били су Истранин Матија Влачић Илирик и Улрих фон Хутен. Томас Минцер је био радикалнији, одрекао се Светог писма и проповедао вечни споразум изабраних са Богом и њихову посвећеност Светим духом. 

Ситуацију око реформације покушали су да искористе сељаци, ки су очајно живели и који су у току прве половине 16. века почели са дизањем устанака. Највећи је био устанак сељака у Немачкој 1524. године, познат под именом Велики сељачки рат. Сељаци су тражили ослобођење од кметства, смањење дажбина, повратак општинске земље  и право лова и риболова. Лутер је стао у одбрану племства, а сељаци су сломљени 1525. године. 

Анабаптисти су имали најрадикалније реформисточко учење. Они су били поборници крштавања одраслих, а не док су још деца, одбацивали су служење војске, заступали верску толеранцију, залагали се за заједничку имовину. 

Верски ратови у Немачкој су настављени. Цар Карло V је повео рат против немачких протестантских кнежева, али је био поражен. Аугзбуршким верским миром из 1555. године римокатоличка и протестантска вера су изједначене. Слобода вере призната је кнежевима и феудалцима, али не и сељацима – кметовима, који су били дужни да буду у оној вери у којој је њихов господар. То је тзв. правило "Чија је земља, његова је и вера". 

Калвинизам и англиканска црква 

Калвинизам се раширио у Швајцарској као посебан облик протестантске цркве. Његови утемељивачи су Улрих Цвингли и Жан Калвин. После погибије Цвинглија, Калвин је у свом делу Темељи хришћанства 1536. године проповедао да човек припада Богу, да је човекова дужност да му се жртвује и посредством жртве сједини са њим. Основ свог учења црпио је из Светог писма. Сматрао је да се безбожни тирани морају свргавати са власти и да црква мора бити независна од државе. Из цркве је избацио све што је подсећало на раскош. За разлику од Лутеровог протестантизма који је имао феудално обележје, Калвинов се сматра напреднијим јер је подстицао индивидуализам и слободно предузетништво и тиме помогао развој капитализма. Из Швајцарске се калвинизам проширио и у Француску где су се протестанти називали хугеноти. 

Реформацију на Британско острво, тачније у Шкотску пренео је Џон Нокс. Она се потом проширила и на Енглеску у којој је је протестинзам познат као англиканска црква. Томас Крамер написао је Правила Англиканске цркве. Радикални протестанти у Енглеској – пуританци потрудили су се да енглеску цркву очисте од католичке догме и церемонија. Пуританци су се истицали као поборници моралне дисциплине, строго су одвајали свето од световног, позивали Енглезе да раде суботом и залагали се за једноставније погребне церемоније.

Последице реформације

 Најважније тековине реформације су: 1. разбијање јединства западног хришћанства, тј. римокатолика, и 2. превод Библије са латинског на народне језике, као и вршење службе на народним језицима. Реформа цркве је успела, али на штету јединства римокатоличке цркве. 

РИМОКАТОЛИЧКА ОБНОВА

(КОНТРАРЕФОРМАЦИЈА)

 

Римокатоличка црква била је озбиљно уздрмана реформацијом и зато је брзо морала да реагује како би узвратила ударац и како би повратила вернике под своје окриље и вратила некадашњи углед. Од средине 16. века низом мера римокатоличка црква полако, али сигурно успева да се консолидује. Тај процес насзван је римокатоличком обновом или контрареформацијом. Започео је деловањем монашких редова, а наставио се инквизицијом и верским ратовима. 

Монашки редови 

Римокатоличка обнова почела је оснивањем монашких редова, међу којима је најважнији Језуитски ред (Дружба Исусова), чији је оснивач и вођа био Шпанац Игњацио Лојола. Ред је основан 1534. године. Језуити су донели статут и организовали се у виду војне организације, на челу са генералом. После су долазили провинцијали – управници области и ректори – стараоци кућа. Сви чланови реда прво су морали проћи кроз искушеништво (новцијат) од две године. Ред је неговао психичку и духовну дисциплину засновану на шпанској мистичној традицији. Језуити су били прилагодљиву и методични, добро образовани. Они су се у борби са протестантима служили свим средствима, интригама, сплеткама, претњама и убиствима. Њихов мото био је да циљ оправдава средство. Сузбили су протестантизам у Аустрији, Пољској, једном делу Немачке,  Шпанији, Италији и Француској. У архитектури су поставили темеље барокном стилу. 

Инквизиција 

Централни инквизиторски суд је основан у Риму 1554. године. Њиме је била настављена средњовековна инквизиторска пракса. На најбруталнији начин цркве се уз помоћ инквизиције обрачунавала са протестантима. Жртве инквизиције били су Галилео Галилеј, Кампанела, Бруно, Кеплер и остали. 

Протестантизам је сузбијан и забраном књига. 

Верски ратови 

Су потресали Европу у току 16. и у првој половини 17. века. Француску је погодили 10 грађанских ратова (1562 – 1598.), а најсташнији је био онај када су римокатолики фанатици извршили покољ хугенота у тзв, Вартоломејској ноћи 1572. године. Том приликом било је побијено неколико хиљада хугенота, а Нантским едиктом 1598. године хугенотима је дозвољена слобода вере, али не у Паризу и још неким градовима. Верска слобода хугенота потврђена је Алеским едиктом 1629. године. Број хугенота у Француској сведен је на минимум и Римокатоличка црква у Француској поново је била доминантна. 

Тридесетогодишњи рат (1618 – 1648.) је био најкрвавији рат у Европи до Првог светског рата. Напетост између сверноевропских протестантских и јужноевропских католичких држава довели су до усијања језуити својим радом у Баварској и Хабзбуршкој монархији.. хабзбурговци су постали ватрене присталице римокатоличке обнове. Немачки протестантски кнежеви основали су Протестантски савез 1608. године под вођством фалачког кнеза,  док су католици под вођством баварског војводе основали Католичку лигу 1609. године. Када су чешки протестанти – хусити устали против немачког цара почео је рат. Рат је вођен на територији Немачке и Чешке, а у њему су учествовале Данска, Шведска и Француска. Протестанте су помагале Енглеска и Холандија, а католике Шпанија. Рат је имао 4 фазе – Чешку, Данску, Шведску и Француску. 

          Језуити су преплавили Чешку и постали свемоћни, те је Чешка изгубила сваку самосталност и није је обновила до 1918. године до када је била у саставу Аустрије. Швеђани и Французи су спасили протестанте и нанели пораз Аустрији код Лицена 1632. године. Моћна личност у овом рату на челу аустријске војске био је Алберт фон Валенштајн. Потом су се завадили Швеђани и Французи. Рат ке коначно завршен Вестфалским миром којим су се прошириле Шведска и Француска. Немачким кнежевима и осталим феудалним владарима призната је независност, па је Немачка остала распарчана на око 300 држава и више од 1000 ритерских поседа. Слобода вере призната је протестантима и калвинистима. Рат је разорио Немачку и Чешку, а ојачао Француску,л која је добила Алзас, као и Шведску која је добила Померанију и градове на северу Немачке, а тиме потпуну контролу на Балтичком мору. Француска и Шведска постале су две најјаче државе у Европи.

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu