ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ | Main | УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ И НЕМАЧКЕ »

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2013/11/19,00:18

РЕВОЛУЦИЈА 1848/1849. ГОДИНЕ

 

Револуција 1848/49. која је захватила више европских земаља имала је два битна узрока – социјални и национални. Привреда је напредовала, а друштво је стагнирало. Многи народи били су под страном влашћу, без своје државе. Негде су били обједињена оба узрока. 

Револуција 1848/49. у Француској 

Јулска монархија у Француској била је у привредној и политичкој кризи. Немири су избили у Паризу фебруара 1848. године, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Незадовољни Парижани кренули су на двор, а краљ Луј Филип се одмах одрекао престола и побегао у Енглеску. Јулска монархија је срушена, а побуњеници су прогласили Другу републику. За председника републике изабран је Луј Наполеон Бонапарта. 

Радници, предвођени Лујом Бланом, изборили су се за оснивање тзв. државних радионица, али је обај експеримент убрзо пропао. У тродневном сукобу радника и буржоазије генерал Кавењак је растерао раднике, а Луј Блан је морао да се склони у Енглеску. 

Француска је добила и један од најдемократскијих устава, којим је потврђено опште право гласа. 

Ни Друга република није дуго трајала. Укинута је 1852. године, када се после изведеног државног удара Луј Наполеон Бонапарта прогласио за цара Наполеона III (1852 – 1871.). 

Револуција 1848/49. у Немачкој 

Идеје из Француске брзо су се шириле ка истоку. Већина малих немачких држава се од 1834. налазио у царинском савезу. Ово лабаво јединство није задовољавало Немце, али они још нису били спремни за одлучујући корак ка уједињењу. Немири су захватили престоне градове свих немачких држава, а највише у Келну, Берлину и Франкфурту на Мајни. У Берлину су демонстранти натерали пруског краља да образује либералну владу и укине цензуру. Тражена је слобода штампе, окупљања и дозвола за рад странака. 

Пруски краљ Фридрих Вилхелм IV исказао је спремност да стане на чело немачког уједињења у време када се састала Свенемачка скупштина у Франкфурту. Пораз револуције у Бечу охрабрио га је да либералну владу замени ултраконзервативном. Када му је скупштина, пошто је донела устав, понудила круну Немачке, која би била демократско федерално царство, он ју је одбио. Тако је покушај Немаца да се уједине пропао.

Револуција 1848/49. у Италији 

Италија је још више била разједињена од Немачке, пошто није имала ни конфедерацију, ни царински савез. Уз то њене најбогатије провинције Ломбардија и Венеција припадале су Аустрији. 

Револуција је почела на југу, у најсиромашнијој области, Сицилији, почетком 1848., са захтевом да се одвоји од Напуљске краљевине. Револуција се потом проширила и на аустријске области, а најжешћа је била у Милану и Венецији. У Венецији је обновљена Република Светог Марка а за председника је изабран Данијеле Манини. Пијемонт је потом објавио рат Аустрији, али је изостала подржка папе. Аустријски генерал Радецки поразио је Пијемнот код Кустоце 1848. и код Новаре 1849. године. Пијемонт је морао да плати велику ратну штету, а краљ Карло Алберто да препусти власт сину Витору Еманулеу II. То је изазвало побуну у Риму, из којег је папа побегао, а уставотворна скупштина је прогласила Римску републику (1849.), која је трајала 6 месеци. 

Аустрија је угушила Венецијанску, а остале католичке земље Римску републику, у чијој се одбрани посебно истакао Ђузепе Гарибалди. 

Револуција 1848/49. у Аустрији 

Монархију је захватила стагнација, а затим и опадање моћи. 

Немире је започело пољско племство у Галицији, а затим су избили у Кракову (1846.). У марту 1848. избили су немири у Бечу и Прагу, да би се пренели у Будим и Пешту. У Бечу су побуњеници тражили устав. Метерних је био присиљен да поднесе оставку и оде у Енглеску. Потом је цар издао манифест, којим је укинуо цензуру штампе и обећао устав. 

Хабзбурзима су највећи непријатељи били Мађари, чију је побуну угушила војска до октобра 1848. године. Потом је, под притиском министра Феликса Шварценберга, уследила смена на престолу. 

Мађарски и словенски национализми, пре свих српски, дали су револуцији посебно обележје. Мађари су се борили против Немаца за стварање националне државе, Срби против Мађара за стицање аутономије, коју су од Пеште тражили и Хрвати. Револуцију у Угарској предводило је племство окупљено у сабору (дијети). Законима донетим у сабору, у марту 1848. Угарска је добила нову владу и аутономију. Угарске је 1849. године проглашена независном републиком са Лајошем  Кошутом на челу, али је опстала само 4 месеца.  Мађари су против себе имали Аустрију, Србе, Хрвате и Чехе. У сукоб се умешала и Русија, позвана у помоћ од аустријског цара Франца Јозефа. Руска војска је поразила Мађаре у бици код Вилагоша. 

Последица револуције у Угарској било је ослобађање сељака феудалних обавеза и продаја земље под повољним условима

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu