ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА У I СВЕТСКОМ РАТУ
2013/12/22,00:15
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА У I СВЕТСКОМ РАТУ - ТЕКСТ
2013/12/22,00:18

СРБИЈА И ЦРНА ГОРА ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

 

Први светски рат је почео нападом Аустроугарске на Србију. Повод за дуго прижељкивани рат са Србијом Аустроугарска је нашла у Сарајевском атентату. Атентат је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, који се налазио на маневрима аустријске војске надомак Сарајева и његову жену Софију, извршио је Гаврило Принцип, припадник револуционарне организације Млада Босна која се залагала за рушење аустријске власти у БиХ, али и за стварање југословенске државе. Истрага је показала да је Принцип надвојводу убио револвером и муницијом донешеним из Србије и да је такође и обуку имао у Србији. Стога је српској влади 23. јула био упућен Ултиматум у којем се тражило да српска влада између осталог дозволи аустријским органима власти да истрагу о атентату води на територији Краљевине Србије и да евнтуалне организаторе атентата приведе својим органима реда и закона. Ултиматум је тако био срочен да га ниједна држава не би могла прихватити. Српска влада је позитивно одговорила на све одредбе Ултиматума, осим ове у којој се тражило да аустроугарски органи реда и закона врше истрагу у Србији, проценивши да би то било директно мешање у унутрашње ствари једне суверене земље. Пет дана касније 28. јула Аустриугарска је у виду обичног телеграма објавила рат Србији.

Претпоставка српске Врховне команде на чијем челу се налазио војвода Радомир Путник била је да ће због повољног терена Аустроугарска главнину напада извести са севера из правца Војводине, чиме би и престоница Београд био први на удару. Стога је српска војска која је бројала 3 армије и тзв, Одбрану Београда распоредила уз Саву и Дунав, док је граница према Дрини тј. Босни била брањена слабијим снагама. Команду над трима српским армијама имали су генерал Степа Степановић, пуковник Петар Бојовић и генерал Павле Јуришић Штурм. Команду над 2. армијом је након рањавања пуковника Бојовића преузео генерал Живојин Мишић, а врховни командант војске је као и у Балканским ратовима био престолонаследник и регент Александар Карађорђевић.

Са друге стране командант аустроугарске Балканске армије генерал Оскар Поћорек је располагао са 3 добро наоружане армије, а седиште команде била је Тузла. Пре свега због фактора изненађена Поћорек је главнину напада извршио из Босне, преко Дрине. Напад је био силовит, врло брзо је заузет Шабац, а затим је аустроугарска војска почиле да надире уз реку Јадар према Ваљеву. Том приликом агресор је вршио страховите злочине на српским цивилима у Мачви и Јадру, не штедећи ни жене ни децу. У доста тешкој ситуацији, српска Врховна команда је наредила 2. армији генерала Степановића да се прегрупише и да у што краћем року пребаци своју армију из околине Аранђеловца где се налазила у Западну Србију и пружи отпор непријатељу. Друга армија је извршила чувени марш на Дрину и на планини Церу 15/16. августа сукобила са надмоћнијим непријатељом. Сјајно вођена, борбом до фанатизма, боље се сналазећи на неприступачном терену српска војска је извојевала величанствену победу, натеравши непријатеља на панчно бекство. Победа на Церу, била је уједно и прва победа савезника у рату, веома је подигла углед Србије и српске војске међу савезницима. Овај догађај инспирисао је и српског композитора Станислава Биничког да компнује познату мелодију Марш на Дрину.

После победе на Церу, српска војска је по наговору савезника покушала са офанзивом у Срему и Босни, али је доживела неуспех.

Почетком септембра 1914. Аустроугарска је отпочела нову, још јачу офанзиву и то опет преко Дрине у још неприступачнијем терену. То је била тзв. Битка на Дрини која је трајала око месец дана, а највеће борбе су се одиграле на Мачковом камену и Црном врху. Ни овога пута Поћорек није успео у напорима да покори Србију, али је постигнуто да српска војска буде потпуно исцрпена и да јој залихе ратног материјала, пре свега артиљеријске муниције буду сведене на минимум.

Колубарска битка: Услед такве ситуације у српској војсци Аустроугарска је током новембра отпочела још једну офанзиву, овога пута преко Саве и Дунава. Видевши да је војска у тешком положају, да су војници преморени и да је недостатак муниције сада већ огроман проблем, Врховна команда је наредила да се све три армије повуку и да се свесно непријатељу преда Београд. Три српске армије утврдиле су се на десној обали Колубаре. Генерал Поћорек се двоумио како да зада одлучујући ударац српској војсци, што је српској војсци дало времена да предахне и прегрупише се а убрзо је стигла и муниција за топове. Команду над Првом армијом тада је преузео Живојин Мишић, који је најпре скратио фронт, направио тзв. стратегијски џеп, а потом у зору 3. децембра наредио свеопшту офанзиву. Офанзива српске војске изазвала је велико изненађење код аустроугарске војске која се поново нашла у повлачењу. Српска војска је већ средином децембра успела да протера непријатеља из земље.

Последице ових битака биле су следеће: аустроугарска војска имала је око 270 000 погинулих, иза себе је оставила огромне количине ратног материјала, док је српска војска имала око 160 000 погинулих бораца. Последица ратних дејстава био је и тифус пегавац који су у Србију донели заробљени аустроугарски војници. Тифус је у периоду децембар 1914. – март 1915. одне преко 100 000 живота. Међу познатијим личностима од последица тифуса умрла је сликарка Надежда Петровић.

Макензенова офанзива: после Поћорекових неуспеха команду над непријатељским снагама преузео је немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Он је израдио план офанзове тако да преко Саве и Дунава напад изврши немачка војска, да из правца Босне као и до тада напад врши аустроугарска војска, а да с лећа Србију нападне Бугарска која је 1915. године приступила Централним силама. Напад је почео почетком октобра и српска војска била је брзо принуђена да се повлачи. У одбрани Београда су се посебно истакли његови браниоци, а остао је упамћен говор поручника Драгутина Гавриловића: Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за ваше животе, они више не постоје. Зато напред у славу за краља и отаџбину. И поред херојског отпора Београд је брзо пао у руке непријатеља који је надирао ка југу. Српска војска се хиљадама цивила повлачила како би избегла уништење. План је био да се моравско – вардарском долином стигне до Солуна где су се налазиле британско – француске снаге (после Дарданелске операције) и да се затим крене у противофанзиву. Али, тада Бугарска улази у рат и напада Србију с бока, заузима Ниш, Врање и Скопље и пресеца пут српској војсци.

Повлачење преко Албаније: не желевши ни по коју цену да капитулира, српска влада и Врховна команда јављале су савезницима да Србија и њена војска још увек постоје. Крајем новембра донета је одлука да се остаци војске са цивилима домогну Јадранске обале, тако што ће се подељени у три групе повлачити преко Албаније и Црне Горе. У изузетно тешким условима, по јакој зими, без довољно хране и адекватене одеће и обуће, по јакој зими и у беспућима албанских и црногорских планина српска војска се повлачила око месец дана. У албанским планинама је од последица зиме и глади животе оставило око 60 000 људи. Док је повлачење српске војске и цивила трајало, црногорска војска је настојала да држи одступници и спречи да Аустроугари нападну с бока. Под командом сердар (генерала) Јанка Вукотића Црногорци су пружили снажан отпор надмоћнијој аустроугарској војсци на Божић 1916. код Мојковца. Црногорци су однели победу, али напад из правца Бока Которске нису успели да издрже. Стога је краљ Никола одлучио да прихвати капитулацију коју је Црна Гора потписала 16. јануара 1916. Краљ Никола и државни врх су напустили Црну Гору и отишли за Италију. Остаци српске војске су албанске обале француским и италијанским бродовима пребачени на острво Крф. Преживели су били у веома тешком стању. Велики број њих је смрт нашао на Крфу и острву Виду по доласку на та острва. После Ниша, Крф је постао нова ратна престоница Србије, где су редовно одржаване седнице владе и Народне скупштине. Пошто на копну није било довољно место да се покојни сахране, лешеви су бацани у море. Тада је настале чувене песме Плава гробница, Тамо далеко и Креће се лађа француска.

Формирање Солунског фронта: већ с пролећа 1916. године српска војска је на Крфу рехабилитована. Добивши помоћ од савезника она је одмах пребачена на данашњу границу Грчке и Македоније где је формиран Солунски фронт. Став савезника према овом фронту био је да је он споредан, те због тога на њему нису одмах вођене озвбиљније борбе. На инсистирање српске Врховне команде у јесен 1916. предузета је офанзива, српска војска је заузела врх Кајмакчалан и ослободила Битољ. Међутим како је команду на овом фронту имала Француска, тј. генерал Сарај нове офанзиве неће бити све до јесени 1918. године.

Терор окупатора: по повлачењу српске војске Србија је окупирана од стране Аустроугарске и Бугарске. Аустроугарска окупациона зона обухватала је северни, западни и централни део земље, док је источна Србија са Македонијом и Косовом припао Бугарима. Окупација се првенствено сводила на привредно експлоатисање Србије и радне снаге. Али окупатор је спроводио страховити терор над цивилним становништвом. У томе су нарочито предњачили Бугари. Хапшења, одвођење у заробљеништво, пљачкање, силовања, најбруталније физичко малтретирање били су свакодневна појава у окупираној Србији. Терор се није могао издржати и зато су се брзо стекли услови за подизање устанка. Под вођством Косте Војновића и Косте Миловановића Пећанца, почетком 1917. у Топлици је избио Топлички устанак. Током пролећа окупатор је сурово угушио усатанак. Према подацвима у знак одмазде окупатор је побио око 20 000 цивила.

Солунски процес: ратно стање српска влада и династија Карађорђевић јеискористила да се обрачуна са својим највећим унутрашњим противницима, бившим завереницима из Мајског преврата које је предводио Драгутин Димитријевић Апис. Најпре су ухапшени Апис и деветорица његових најближих сарадника, а потом и неколико добровољаца из Босне од којих је један био учесника Сарајевског атентата. Група је оптужена да је припремала атентат на престолонаследника Александра. На двомесечном суђењу у Солуну суд је по веома неразјашњеним околностима, без конкретних доказа успео да докажени да оптужени криви. Апис и његова два најближа сарадника осуђени су на смрт стрељањем, док су остали осуђени на дугогодишње робије.

Пробој Солунског фронта: крајем лета 1918. команду над Солунским фронтом је преузео француски генерал Фрнше д' Епере. Он је са војводом Живојином Мишићем разрадио план пробоја фронта по којем су средишњи делови фронта припали српској војсци. Средином септембра после вишедневне страховите сртиљеријске паљбе српска војска је прешла у офанзиву. За само 7 дана је ослобођено Скопље, а затим су српске трупе кренуле ка бугарској границе и приморале Бугарску да капитулира 29. септембра. Почетком октобра савладана је немачка војска код Ниша, а до краја октобра ослобођена је цела Србија.

Последице рата: Србија је у рату изгубила око милион и петсто хиљада људи, углавном мушког радно способног становништва, што је представљало ¼ њеног становништва, па се може рећи да је доживела демографску катастрофу. Може се рећи да су поједини предели након рата били потпуно пусти, нарочито када је у питању мушки живаљ. Окупатор је иза себе оставио пустош. Земља је била опљачкана иу порушена, тако да је материјална штета била непроцењива.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА - ФИЛМ
2013/12/22,00:31
ЈУГОСЛАВИЈА ПО ВОЉИ НАРОДА - ФИЛМ
2013/12/22,01:02
СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ - ФИЛМ
2013/12/22,01:06
БАЛКАНСКИ РАТОВИ - ФИЛМ
2013/12/22,01:08
ГДЕ ЦВЕТА ЛИМУН ЖУТ - ФИЛМ
2013/12/22,01:13
КОЛУБАРСКА БИТКА - ФИЛМ
2013/12/22,01:16
ЦЕРСКА БИТКА - ФИЛМ
2013/12/22,01:18
КУМАНОВСКА БИТКА - ФИЛМ
2013/12/22,01:19
ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ - ФИЛМ
2013/12/22,01:21
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu