ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА
2013/12/04,20:09
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2013/12/04,21:09

ОСМАНСКО ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Највећи освајачки успеси

 

Турска је постигла у 16. веку за време султана Селима I (1512 – 1520.) и Сулејмана II Величанственог (1520 – 1566.). 

Сулејман II Величанствени (1520 – 1566.) се сматра највећим европским владарем 16. века. Турци су 1521. године освојили Београд, 1522. године Родос, 1534. Багдад, 1541. Будим, 1551. Триполи, 1552. Банат, а при заузимању Сигета 1566. године султан је умро. Претходно 1517. године Турци су заузели и Каиро. Турска је тако освојила скоро цео Балкан, Ирак, Египат и каснијие 1574. Тунис и учврстила се на три континента контролишући Црно, Црвено и источни део Средоземног мора. Турска је постала велика сила, мада је право да добије овај статус изборила тек на Париском конгресу 1856. године.

 Турска је била значајна поморска сила све до битке код Лепанта 1571. у којој је шпанско – млетачо – папска флота нанела турској флоти велики пораз и разбила легенду о османској непобедивости на мору. Уследио је још један пораз од Аустрије у Дугом рату 1593 – 1606. у којем су Турци после пораза код Сиска изгубили део територија у Подунављу,а миром на реци Житви Аустрија се ослободила плаћања трибута – данка који се плаћа победнику од 1547. године.

УРЕЂЕЊЕ ОСМНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА

 Административна подела

 Османско царство било је централизована држава. Престонице Царства биле су Бруса, Једрене и Цариград. Турска је била подељена на три управне установе: беглербеглуке (касније ејалете), санџаке и нахије. Ширењем Царства број беглербеглука је растао, почетком 17. века их је било највише 32. Беглербеглуком је управљао беглербег (касније везир), а делио се на санџаке којима су управљали санџакбези. Нахија је била најмања административна јединица и у време успона, турска управа није сезала испод овог нивоа, препуштајући локалном становништву самоуправу од нахије до села. Управници нахија носили су различите титуле. Звања беглербега или везира, покаткад и санџакбега носили су пре свих принчеви али и остали турски великодостојници. Санџаци су се делили још и на кадилуке – судске територијалне јединице, у којима је судску власт вршио кадија. 

Насеља у Турској била су село, трг, варошица (касаба), град (шехер). Шехери и касабе делили су се на џемате – општине и махале – градске четврти. 

Династија, двор и Порта

 Највиша власт била је у рукама султана (божијој сенци на земљи). Султан и династија Османлија били су стожер моћи, угледа и значаја турске државе. У Турској није постојао закон о наслеђивању престола до Устава из 1876. године, те је на престо долазио најстарији члан владајуче лозе. Овај начин наслеђивања познат је под називом сениоратски. Да би се избегли сукоби око престола султан Мехмед II наредио је убиство дванаесторо своје браће, укинуо право да царевићи буду намесници провинција и установио систем кафеза, у којима је било ограничено право кретања и то само у деловима дворског харема. Касније је сениоратски систем замењен .

 Султани (било их је укупно 36) су живели у раскошним дворовима у све три престонице, посебно у Царграду. Царска палата била је средиште свих важнијих збивања, а најпознатија је Топкапи сарај од средине 15. до средине 19. века.

 Извршна власт (влада) припадала је Дивану (Царско веће) познатијем као Порта. Диван су сачињавалинеколико везира, а на челу је био велики везир, најзначакнија личност у Царству после султана.

 Војска

 Окосницу турске моћи чинила је војска. Војска се делила на морнарицу и копнене трупе, а ове на централне јединице и провинцијску војску. Дунавом се кретала дунавска флотила. Елитни војнички род били су јањичари, пешадија и корпус коњице, стално уз султана, најчешће регрутован данком у крви. Најважнији војнички род у провинцијама били су сапхије – коњаници, власници тимара. Турска војска имала је више родова – акинџије, азапи, џебеџије, кумбараџије, лагумџије итд. У војску су позивани и хришћани. Најпознатији хришћански родови у турској војсци били су војнуци, дербенџије, мартолоси, стрелари, соколари и други.

 Данак у крви (турски, девширма - одбир)

 Је најтежа обавеза коју су имали хришћани у Царству. Султан је вршио одбир најбољих дечака од 7 – 20 година међу хришанима на Балкану и Анадолији, сваке треће или седме године. Да би спречили одвођење своје деце родитељи су децу намерно обогаљивали секући им прсте или су их женили младе, чак и са 8 година. Ови дечаци (најздравији, најјачи и наинтелигентнији) су смештани у Истамбул или Брусу, где су радили као робови, насилно примали ислам, пролазили кроз војну обуку, а одабранији завршавали посебне школе. Део њих је одлазио у јањичаре, а мањи и бољи део – пажеви служили су код султана. Неки од њих стизали су и до звања беглербега и великог везира. Најпознатији је био Мехмед – паша Соколовић – велики везир пореклом из Босне.

 Ислам и исламизација

 Ислам је био државна вера, а све остале верске заједнице су толерисане и уживале су известан степен самосталности. Само су муслимани могли да врше државне и остале важне послове.

 Муслимани су подељени на суните и шиите, а њихова учења разликују се по питању – да ли после Мухамеда ико има право да тумачи Куран. Турци и остали муслимани су сунити, а Иранци су шиити. Муслиманска вера познаје више дервишких, мистичних редова, од којих су најпознатији мевлевије и бекташије. Верски фанатизам прожет мистиком био је и њихова одлика.

 Исламизација је преверавање хришћана, тј. прелазак у ислам. Исламизација се остваривала насилно, најбољи пример је данак у крви, и добровољно. Да би сачували привилегије или стекли оне које им је ислам нудио, хришћани – појединци, породице и веће скупине напуштали су своју веру. Уз то, Турци су понекад насељавали читава племена или мање групе муслимана међу хришћане. Исламизација је највише захватила Албанце и Србе. Срби су највише исламизовани на простору од Лике до Метохије, у Рашкој области и БиХ. Исламизација је највише дошла до изражаја у 16. веку, али је била присутна све до 20. вела. На просторима Старе Србије прелазак у ислам добио је још једну пропратну особеност. Албанци, фаворизовани у погледу насељавања и привилеговани као муслимани, наметали су Србима име, језик и обичаје. Тај процес познат је као арбанашење.

 Турски феудализам

 У Турској су постојала два законодавства – султаново које се испољавало издавањем закона – кануна и верско – шеријат. Све султанове наредбе, фермани, постајали су закон. Верски исламски закони били су непроменљиви, а на челверске организације налазио се шеих – ул – ислам. Нижи верски чиновници били су мула, кадија и наиб. У верско – судском погледу Турска је била подељена на кадилуке.

 Турско друштво делило се на две класе: аскер, којем су припадали сви војници и они који су их опслуживали, и – рају, поданике који су били дужни да производе и плаћањем дажбина издржавају државу.

 Османско друштво није било друштво феудалног типа, јер се турски феудализам битно разликовао од феудализма западног типа. Номинални (прави) власник земље била је држава, односно султан, а феудалци су били само уживаоци прихода са феудалних добара, док су на западу феудалци били власници свог поседа. Покушај да се у Турској уведе западни систем, у виду читлучења, није имао успеха.

 У европском делу Турске сва земља припадала је држави, односно султану, и звала се миријска земља. Постојале су 4 врсте добара – земљишних поседа: хас, зеамет, тимар и вакуф. Хас је био највећи и његове приходе уживали су навиши великодостојници, од султана до санџакбега, док су зеамете и тимаре добијале спахије. Тимара је било највише, јер су били најмањи, па је цео овја друштвено – економски поредак добио назв тимарски систем.

 Спахије су са тимарима добијале и сељаке који су живели на њима. Један феудални посед састављен је од баштина и читлука. Обавезе раје према држави биле су: харач (џизија или главарина), чибук и главнина. Сељаци који су обрађивали имања, сваке године давали су спахијама натуралне дажбине од којих је најважнија била десетина (ушур). Читлуксахибијама (турским власницима поседа) давала се деветина. Радна обавеза раје према спахији и држави звао се кулук. Народ је посебно био оптерећиван кулуком тамо где су, и када су пролазиле војске.

 Тимарски систем почео је да се разара читлучењем, процесом који је турски феудализма приближавао западном. Читлуксахибије су куповином или отимањем баштина од раје стварали читлуке – приватне поседе у оквиру тимара. Оне су се наметала као посредници између раје и спахије, насилно отимајући права и од једних и од других. Раја је остајала без свог поседа, на којем је задржана само као радна снага, од које су и спахије и читлуксахибије узимали ренту (приходе). 

ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ - ЕЛЕКТРОНСКА КЊИГА
2013/12/04,22:29

 

 

ЕЛЕКТРОНСКУ КЊИГУ О ХАЈДУЦИМА И УСКОЦИМА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ НА ОВОМ МЕСТУ

 

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ XVI - XVIII ВЕК, ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА - ТЕКСТ
2013/12/04,22:32

 

 

 

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Срби, као и остали хришћани, осим ретких изузетака припадали су двема великим друштвеним групама – раји и становништву са повлашћеним положајем. Срби су углавном били припадници раје, односно земљорадника који су уживали своје баштине на спахијским поседима. Они су били обавезни да плаћају порезе држави од којих је најважнији био харач, и спахијама, од којих је најзначајнији био десетак, да иду у рат, на позив, и у пратњи феудалаца. 

Мали део хришћана стекао је положај спахија и углавном су то били ситни феудалци. Уживали су тимаре са малим приходима, а за узврат су испуњавали војне обавезе као и муслимани. Ни они нису могли да опстану на својим поседима, јер су потом присиљавани да приме ислам или да се селе у Угарску. Крупни сроски феудалци или су бивали одмах погубљени, или су успевали да се повуку у Угарску (Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Бакићи). 

Највећа и најзначајнија категорија повлашћеног становништва били су власи, Срби који су се бавили сточарством. Сточарска села била су расута по брдима и стога изузета из тимарског система. Турци су покретљивим власима – сточарима насељавали опустеле крајеве. Они су живели у катунима које је чинило више породица или скупина породица, на планинским пашњацима и плаћали посебан порез – филурију. Она се састојала од једног дуката на кућу, две овце са по једним јагњетом и једног овна, што је представљало значајну повластицу. 

Део повлашћеног хришћанског становништва Турци су користили за војне сврхе и за узврат их ослобађали рајинских обавеза. То су били мартолоси (пограничне чете за упаде на непријатељску територију, посаде у тврђавама, шајкаши на Дунаву), војнуци (коњушари и коморџије), џебелије (оклопни коњаници), дербенџије (чувари планинских прелаза и кланаца), соколари, стрелари и други.

 ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ 

Један од облика отпора турској власти била је и хајдучија. Хајдуци су били одметници од турске власти, који су не могавши да трпе исту напуштали своје породице и одметали се у хајдуке. 

Хајдуци су били окупљени у четама од 10 – 30 људи, на челу са харамбашама. Заменици харамбаша били су барјактари. Тек у појединим случајевима број хајдука у четама био је већи. Хајдуци су пресретали Турке харачлије, отимали им плен и убијали их. Отети плен хајдуци су задржавали за себе и враћали народу. 

Хајдуци су се окупљали за Ђурђевдан (6. мај, Ђурђевданак – хајдучки састанак), а растајали на Митровдан (8. новембар, Митровданак – хајдучки растанак). Крили су се по брдима и шумама код јатака. 

Народ је обожавао хајдуке и зато им посветио бројне песме из тзв. хајдучко – ускочког циклуса. Хајдуци из тих пеама Стари Вујадин, Старина Новак, Хајдук Станко (из романа) и други, а прави хајдуци су били хајдук Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лаза Добрић (Лаза Харамбаша), Карађорђе Петровић, Ђорђе Ћурчија и други. 

Ускоци су на тло Турске упадали из суседних земаља и радили исто што и хајдуци. Најпознатији су били Сењски ускоци из Млетачке републике (Сењ је у Далмацији).

 Акције хајдука и ускока нису могле ни изблиза да доведу до ослобођења народа, јер су се оне сводиле углавном на пљачку Турака, а и чете нису имале довољан број људи, нити редовно снабдевање и логистику. Ипак, њихове акције олакшавале су колико – толико положај српске раје и уливале поуздање народу.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

 

Српска православна црква била је једина установа која је окупљала целопкупно српство и бринула се о њему. Њена брига није била само верска, већ је она имала културну и политичку улогу. 

Турци су одмах по освајању Србије признали Српску патријаршију и патријарху Арсенију II наметнули плаћањем данка. Патријаршија је задржала своју црквену власт на просторима северне Србије, БиХ и Црне Горе. Турци су је укинули средином прве половине 16. века и присајединили Охридској архиепископији, која је била у саставу грчке Васељенске патријаршије. 

До обнове Пећке патријаршије дошло је 1557. године. Два су разлога била за то: учешће Срба у освајању Баната (1551/52.) и жеља утицајног великог везира Мехмед – паше Соколовића да се и на тај начин одужи свом народу. Првих пет патријарха били су из породице Соколовић. Јурисдикција Пећке патријаршије простирала се на свим територијама на којима су живеле Срби и где су успоставили црквену организацију: Македонија, источни део Бугарске, Србија, Црна Гора, БиХ, Војводина и српска насеља у Мађарској, Славонији, Хрватској и Далмацији. У време највећег опсега она је обједињавала преко 40 митрополита и епископа.

 Пећка патријаршија је морала да се задовољи самоуправом добијеном од султана. Ту привилегију исплаћивала је великим годишњим трибутом, од 100 000 акчи. Ту суму ногла је да исплаћује зато што је била највећи хришћански земљопоседник.

 Хијерархију Пећке патријаршије чинили су патријарх, архиепископ, владика, архимандрит, игуман, монаси и обични свештеници. На челу цркве био је Архијерејски сабор, који је бирао патрјарха и епископе, а султан ух је потврђивао бератима, уз новчану надокнаду. Црква је имала и судску власт: пресуђивала је у брачним и још неким мањим споровима.

 Пећка патријаршија је под своје окриље окупила целокупно српство, чувала је његову средњовековну немањићку државну традицију и пренела је почетком 19. века творцима обновљене српске државе, старала се о јединству народа, очувала је веру штитећи народ од унијаћења и исламизације, оживела је и унапредила неке културне установе.

 Ратне прилике и погоршање положаја српског народа натерали су цркву да се меша и у политичке односе Турске и хришћанских држава, Аустрије, Млетачке републике и Русије. Наступио је период да је Патријаршија све чешће водила антитурску политику и помагала хришћанске државе и учествовала у многим немирима, устанцима и бунама Срба. У томе су се посебно истакли патријарси Јован, Пајсије, Арсеније Чарнојевић и Јовановић.  Због тога је Порта изгубила поверење у Пећку патријаршију. Султан Мустафа III је 1766. године издао ферман којим се укида Пећка патријаршија. Улогу Патријаршије преузеле су Карловачка и Цетињска митроплија. 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu