ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
2013/12/02,20:20
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ - ТЕКСТ
2013/12/02,20:26

ЕВРОПА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Позни средњи век је период од 12. до 15. века. У њему су се учврстили феудални односи. Нова карактеристика у позном срв. је развој робно – новчане привреде. У раном срв. због мале количине новца роба се мењала за робу и то је натурална привреда. Развојем рударства повећава се количина злата и сребра, а тиме и новца, па се роба мења за новац, а и дажбине се плаћају у новцу. У позном срв. развијају се градови, занатство и трговина. Овај период обележен је крсташким ратовима, још већим утицајем цркве, развојем средњовековних монархија, нарочито Француске и Енглеске. У овом периоду папе и владари водили су борбу око превласти. Моћ католичке цркве поставио је папа Гргур VII. Он је у другој половини 11. века реформисао католичку цркву, што јој је повратило углед. Затим је успео да неметне власт тада најмоћнијем европском владару, немачком цару Хајнриху IV. Од тада папе ће крунисати владаре, а владари неће имати право да се мешају у организацију цркве.

РАЗВОЈ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МОНАРХИЈА
2013/12/02,20:33
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

 

РАЗВОЈ СРЕДЊОВЕКОВНИХ МОНАРХИЈА - ТЕКСТ
2013/12/02,22:08

 

ФРАНЦУСКА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Прва династија Француске је била династија Капет која је власт пеузела из мале области између Париза и Орлеана. Један од преломних момената десио се у првој половини 12. века када је Француској запретила спољна опасност. Краљ је позвао сву војску предвођену феудалним господарима на сабор у Ремс где се налазила крунидбена црква. Краљ је на овом сабору објединио власт над вазалима. 

Краљ Филип II Август (1180 – 1223.) поставља чврсте темеље француске монархије. Он је 1214. године у бици код Бувина потукао војске немачког цара и енглеског краља Јована (Џона) без Земље. Филип II је после ове битке присвојио Нормандију, Мен, Анжу, Турен и Поату. Народ је ову победу схватио као победу над страним завојевачем и од тада снажно стао уз краља. 

Упоредо са ширењем територије краљ Филип II је вршио унутрашње реформе које су требале да обезбеде успешно управљање већом државом. Као управнике у освојеним областима краљ је постављао баиле и сенешале (судије, прикупљаче пореза и војсковође). У Паризу је успостављен централни суд – Парламент. 

Краљ Луј IX Свети (1223 – 1270.) унук Филипа II Августа био је узор европског витештва и веома религиозан. Он је изјавом "нека сви знају да је Јерусалим одсад овде у Француској" упоредио Париз са новим Јерусалимом. Француска је тада постала водећа европска сила, а Лујев крсташки поход је све задивио. У Паризу је изградио Свету капелу да буде шкриња за чување највеће драгоцености – Христовог трновог венца, донешеног из Јерусалима. 

Краљ Филип IV Лепи (1285 – 1314.) је поставио темеље будуће апсолутистичке монархије. Да би ојачао своју власт он је почетком 14. века сазвао скупштину сталежа као саветодавно тело. Она је олакшала разрезивање пореза потребних за ратовање, а у исто време обезбедила је подршку народа краљу у његовој борби против папа. Женидбом је добио Шампању. Ушао је у сукоб са папом Бонифацијем VIII око опорезивања свештенства и око положаја папе изнад световне власти. Папа Бонифације је у јеку борбе умро, а епилог свега је период од 1305 – 1378. у коме су за папе бирани одани људи француског краља, а седиште папа налазило се у Авињону – Авињонско ропство. 

Сукоби са Енглеском 

Непријатељство Француске и Енглеске се заоштрило за време енглеског краља Хенрија II Плантагенета. Он је постао краљ 1154. године. Добио је назив Плантагенет бо биљци планта гениста – жутилица, којом се китио један од породичних предака на путу за Јерусалим. 

Хенри II је био војвода Нормандије и гроф Анжуа, а оженио се Елеонором наследницом Аквитаније и разведеном краљевом женом. Он је тако дожао до зантног дела француске територије, далеко већег од територије Капета. 

Филип II Август је против Хенрија водио политику сплетки, поткупљивања, помагања свих његових противника попут архиепископа Томаса Бекета и подстицања краљевих синова и незадовољних енглеских барона против остарелог Хенрија. Хенријев наследник Ричард Лавље Срце је већи део своје владавине био ван земље у крсташким походима, а његов наследник Јован без Земље је био млак и неодлучан владар. То је искористио Филип II Август и победом код Бувина 1214. сузбио енглески утицај у Француској.  

ЕНГЛЕСКА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

Стварање моћне Енглеске краљевине почело је за време Виљема I Освајача (1066 – 1087.). Он је био нормански војвода који је 1066. године продро у Енглеску и после битке код Хејстингса је освојио. Године 1086. је извршен попис земљишта, власника и инвентара у тзв. Књизи страшног суда. Сви вазали су били дужни да се закуну на верност краљу. Утврђења се нису могла градити без дозволе краља и приватни ратови су били забрањени. Половину земљишта краљ је дао Норманима, четвртину цркви, а шестину задржао за себе. Управне области звале су се грофовије на чијем челу су били шерифи. 

Хенри II Плантагенет (1154 – 1189.): за време његове владавине почиње успон Енглеске. Он је држао западну Француску до Пиринеја, проширио се на Шкотску и послао експедицију у Ирску. Велс је доведен у вазални положај, након 100 година је покорен, а престолонаследник је носио титулу принца од Велса. 

Хенри је дошао у сукоб са Кентебријским надбискупом Томасом бекетом јер је ограничио аутономију духовних лица у суђењу. Група племића убила је Бекета, а папин суд пресудио је да Хенри није имао удела. Духовници су сачували привилегије у судству, а краљ утицај на избор епископа. 

Ричард Лавље Срце (1189 – 1199.) је био учесник Трећег крсташког похода и 9 година је био ван Енглеске. По повратку је заробљен од немачког цара који тражио откуп за њега који никада није стигао. За краља Ричарда је створена легенда о добром краљу. У време његовог одссуства земљом је владао његов брат Јован без Земље, веома непопуларан у народу због високих пореза. Тако је настала легенда о Робину Худу, јунаку из Шервудске шуме, који отима од богатих и дели сиромашнима. 

Јован (Џон) без Земље (1199 – 1216.) се суочио са побуном незадољних феудалаца – барона после пораза од Филипа II Августа 1214. године код Бувина и протеривања Енглеза из Француске. Због тога је Џон и назван без земље. Краљ је био принуђен да 1215. године изда Велику повељу слободе (Magna carta libertatum). Њоме су баронима гарантоване феудалне повластице у односу на централну власт, краљева власт је ограничена, успостављена је контрола пореског система, племство је имало право да краљу пружи отпор у случају непоштовања Повеље. 

Хенри III (1216 – 1272.), Џонов наследник је наставио да пружа отпор баронима, али су барони притисцима успели да најпре формирају Краљевски велики савет који се од средине 13. века назива Парламент. Од краја 13. века ово тело се усталило са својим саставом- чинили су га бискупи, опати великих манастира, грофови, барони, ситно племство и представници градова. До средине 14. века у његову надлежност је спадало доношење закона, подељен је на Дом лордова (Горњи дом) и Дом комуна (Доњи дом). 

Енглеску је од 1348 – 1350. године захватила страховита епидемија куге – црне смрти, која је усмртила трећину становништва. Последице куге биле су слабљење Енглеза у Стогодишњем рату и велико повећање цена, нарочито намирница. 

По завршетку Стогодишњег рата Енглеска се нашла у вртлогу феудалних ратова. До сукоба је дошло између две супарничке породице Јорк и Ланкастер. Овај рат познатији је под називом Рат двеју ружа, јер се у грбу Јорка налазила бела, у грбу Ланкастера црвена ружа. Одлучујућа битка одиграла се 1485. године код Босфорта, а победио је Хенри Тјудор, далеки потомоак породице Ланкастер. Овај догађај уједно је означио почетак владавине династије Тјудор и завршетак епохе средњег века у Енглеској. 

СВЕТО РИМСКО ЦАРСТВО НЕМАЧКЕ НАРОДНОСТИ

 

Немачка је позни средњи век дочекала подељена међу 4 војводства – Саксонију, Баварску, Франконију и Швапску. У 10. веку саксонске војводе успеле су да обједине власт над осталим. Првом је то пошло за руком Хенриху I Птичару, оснивачу саксонске династије. 

Отoн I Велики (936 – 973.), наследник Ненриха I је постао краљ Немачке 936. године. Крунисан је у Ахену, бившој престоници Карла Великог. Помазао га је надбискуп од Мајнца, а на свечаној вечери поводом крунисања остале немачке војводе су служили као помоћници, чиме је Отон нагласио да је он наследник Карла Великог и да га немачка црква и војводе чврсто подржавају. Цркву је придобио тиме што јој је обећавао заштиту од племства и задужбине. 

Прославио се заустављањем Мађара на реци Леху 955. године. Ширио је државу и на истоку према Западним Словенима које је насилно покрштавао, чиме је такође задобио подршку цркве. Отон је имао одано свештенство, али је ипак створио неколико начина контроле цркве.

Шездесетих година 10. века Отон се умешао у политчка збивања у Италији. Папа Јован XII га је замолио да интервенише против Беренгара Иврејског који је окупирао део Папске државе. Отон је успео да савлада Беренгара, због чега га је папа 962. године крунисао титулом цара Светог Римског царства немачке народности. Касније је дошло до сукоба измећу папе и цара из којег је Отон изашао као победник. Отон је умро 973. године.

 За развој Немачке, али и за политичке прилике у целој Европи, посебно је значајан сукоб између папе Гргура VII и немачког цара Хенриха IV. Обвај сукоб познатији је под називом борба за инвеституру. До сукоба је дошло, јер је папа заступао тезу да је црквена власт изнад световне, а цар је самостално постављао бискупе. Када се борба заоштрила, цар је 1075. године сменио папу, а већ 1076. године папа је екскомуницирао (избацио) цара из цркве. Пошто је цар био изложен честим побунама свог племства, био је принућен да се извини папи. Године 1077. одлази у италијански град Каносу где се налазио папа и извињава се папи. Папа га је вратио у цркву, а епилог целе приче био је Конкордат из Вормса 1122. године, којим  је договорено да краљеви више не постављају бискупе. Овим Конколрдатом папе су практично однеле победу. 

У другој половини 12. века изабрана је нова династија из Швапске која ће владати Немачком – династија Хоенсштауфен (име добили по свом замку). 

Фридрих I Барбароса (риђобради) (1152 – 1190.): у почетку је био савезник папе у сукобу са римским грађанима и Норманима због чега је 1155. крунисан за цара. Убрзо је ушао у сукоб са папом јер је почео да поставља бискупе по свом нахођењу. 

Године 1158. извршена је ревизија (измена) свих права која су некад била царска, а сада су њима располагали градови. Цар је желео да му се врати право да убире дажбине (регалије), да по градовима поставља органе власти, да се меша у градско судство и да захтева од градова војну помоћ. Супротставио се Милано који је био разорен. Као одговор градова створена је Ломбардијска лига – савез северноиталијанских градова, папе и Нормана. Фридрих се покорио папи и проширио аутономију градова. 

Ускоро је дошло до поделе градова на присталице цара Гибелине (име добили по замку Хоенштауфоваца у Вајблингену) и противниоке цара Гвелфе (име добили по породици Велф који су били владари Саксоније и противници цара). Први су се залагали за уједињену Италију, а други да се очувају бројни градови - државе. 

Фридрих I Барбароса је био учесник Трећег крсташког похода у којем се 1190. године удавио. 

Фридрих II Барбароса (1212 – 1256.) је после битке код Бувина постао савезник  Филипа Августа. Живео је на Сицилији и уступке чинио кнежевима царства у Немачкој чиме је слабила царска власт. Сукобио се са папом који га је искључио из цркве и прогласио за јеретика. Када је папа умро, Фридрих II Карлу Анжујском у феуд дао Јужноиталијанску краљевину коју успева да освоји уз помоћ фирентинских банкара и гвелфа 1256. године. 

Након смрти Фридрих II Барбаросе у Немачкоје до 1273. настало тзв. међувлашће (interregnum). У том периоду није било царева, а племство се међусобно борило за власт. Коначно је 1273. за цара изабран Рудолф Хабзбуршки који владао у Швајцарској. Он је успео да припоји Аустрију, Корушку и Штајерску од Пшемислава II. 

У наредном периоду и Чешка је ушла у састав Немачког царства, пошто је њен владар Карло IV Луксембурговац изабран за цара 1346. године. Крунисан је у Риму и тај догађај се назива поход на Рим који је означио слом утицаја царства у Италији, јер је цар издао многе повеље о аутономији градовима. 1356. године Карло је издао Златну булу којом је озакоњен до тада уобичајен начин избора цара. Цара су бирали кнежеви изборници, њих 7, 3 црквена и 4 световна.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ
2013/12/02,22:38
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ


 

СРЕДЊОВЕКОВНИ ГРАДОВИ - ТЕКСТ
2013/12/02,22:39

НАСТАНАК ГРАДОВА И УНИВЕРЗИТЕТА

 

Током 11. и 12. века дошло је до обнављања трговине и робноновчане привреде у западној Европи. Ова околност омогућила је развој градова, посебно у Италији и Фландрији (данашња Италија). У њима се развија нови друштвени слој – грађанство. Од краја 12. века јављају се и универзитети који ће извршити пресудан утицај на културу. Трговину на Медитерану, која је била несигурна због муслимана и Нормана, одржали су једино Млечани и Нормани. 

Оживљавање трговине на западу 

Када су Нормани крајем 11. века коначно створили сржаву на Сицилији олакшана је трговина Медитераном. Трговачки путеви долинама великих река постали су опасни и скупи, делом због обласних господара који су наплаћивали царине и отимали робу. Од почетка 12. века центри трговине постају сајмови (најпознатији су у Шампањи у Француској). Грофови Шампање организовали су сајмове и мењачнице новца. 

Током 12. века створена је читава мрежа сајмова. Временом је читава трговина прешла у руке Ханзе – лиге севернонемачких градова, која је створена средином 14. века. 

Млетачки трговци, браћа Поло, допловили су су у другој половини 13. века до Кине, а Марков опис путовања Милион упознао је средњовековни свет са постојањем културе на Далеком истоку. 

Стварање комуна 

Са развојем трговине и економским снажењем градског становништва трговци и занатлије су желели све већу власт уу граду. Они су стварали комуне – савезе градова повезаних заклетвом, који су после дугих борби против црквених и световних власти стекли пуну независност. У жељи да прошире своју власт комуне су унајмљивале плаћену војску предвођену заповедницима – кондотјерима. Они су понекад узимали власт у граду попут Медичија у Фиренци или војводске породице Д`Есте у Ферари, наметајучи апсолутну власт – тиранију. Посебан случај била је Венеција у којој је биран дужд, а власт је била подељена међу племством и трговцима.

 

У западноевропским градовима до краја 11. века групе трговаца и занатлија су успеле да од локалних господара добију извесне повластице и да у замену за њих плаћају неку врсту новчане ренте. Они су посебним повељама којима су градови стицали самосталност, постајали слободњаци, а свако ко би у градовима проживео годину и један дан постајао би слободан. Ово правило увео је немачки цар Фридрих I Барбароса, а на основу тог правила настала је изрека градски ваздух чини човека слободним. То ће бити уједно и велики мотив зависним сељацима – кметовима да масовно беже са имања феудалаца и насељавају градове. Управоо због тога градови су брзо постали пренасељени. 

На челу градова стајали су мајори или мерови, постојала су градска већа скабине или ешевани. У приморским градовима на челу су били конзули, а временом је власт прешла у руке већа. 

Гилде 

или Ханзе су удружења трговаца, настале с циљем да служе интересима грађана нудећи различите врсте осигурања. Гилде су спречавале конкуренцију и строго одређивале услове производње. Управа града најчешће је била у рукама богатих гилди, којима су се често супротстављали еснафи. Еснафи су удружења занатлије исте струке који су тражили свој удео у градској власти. Осим тога еснафи су одређивали правила и стандарде занатске производње, помагали остареле или болесне занатлије, као и породице умрлих или погинулих занатлија, а имали су улогу и у одбрани града.

 Изглед средњовековног града 

Градови су били добро утврђени дебелим и високим зидинама. Улице су биле уске и вијугава, куће су углавном биле од дрвета и збијене. У центру града налазио се трг на којем је била градска кућа, црква, гостионице, занатске и трговачке радње. Око града били би прокопавни канали у које је пуштана вода, ради лакше одбране града. постојала је главна улазна капија са покретним мостом. Због пренасељености у градовима је владала општа нехигијена која је била узрок бројним заразним и смртоносним болестима.

 Развој новчане привреде

 Градови су временом постали трговачки, занатски и културни центри. Њихова привреда заснивала се на обрту новца. Током позног средњег века најзначајније европске валуте биле су византијска нумизма, грош (сребрни новац) у Венецији, фиорин (златник) у Фиренци. Подизане су прве банке које су имале улогу кредитирања.

 Током 12. и 13. века новчани послови на међудржавном нивоу одвијали су се посредништвом два монашко – војничка реда темплара и хоспиталаца. Ови редови су били неке врсте банака које су омогућавали путницима и ходочасницима да свој новац положе у руке представника реда уз признаницу, а да га затим подигну у било којој земљи. На тај начин су трговина и путовање постали много безбеднији. Уклонио их је француски краљ Филип IV Лепи да би се ослободио дуга. 

Зеленаштво је било веома распрострањено. Њиме су се бавили Јевреји који су због тога прогањани. Када су монопол нада зеленашењем преузели хришћани, Јевреји су потпуно протерани из неких земаља, попут Енглеске и Француске. 

Градови су због свог значаја понекад имали посебан статус, тј. имали су све атрибуте државе. Такви су били градови – републике Венеција или Млетачка република и Ђенова.

 Универзитети

 Су оснивани при градовима током 11. и 12. века од стране цркве при катедралама. Током 13. века универзитеи су се ослободили утицаја цркве. На западноевропским универзитетима се изучавало право, медицина и теологија. Најпознатији универзитети налазили су се у Паризу, Лиону, Шартру, Болоњи, Оксфорду, Кембриџу . . .

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu