ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА | Main | ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ - ЕЛЕКТРОНСКА КЊИГА »

ДРЖАВНО И ДРУШТВЕНО УРЕЂЕЊЕ ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА - ТЕКСТ
2013/12/04,21:09

ОСМАНСКО ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Највећи освајачки успеси

 

Турска је постигла у 16. веку за време султана Селима I (1512 – 1520.) и Сулејмана II Величанственог (1520 – 1566.). 

Сулејман II Величанствени (1520 – 1566.) се сматра највећим европским владарем 16. века. Турци су 1521. године освојили Београд, 1522. године Родос, 1534. Багдад, 1541. Будим, 1551. Триполи, 1552. Банат, а при заузимању Сигета 1566. године султан је умро. Претходно 1517. године Турци су заузели и Каиро. Турска је тако освојила скоро цео Балкан, Ирак, Египат и каснијие 1574. Тунис и учврстила се на три континента контролишући Црно, Црвено и источни део Средоземног мора. Турска је постала велика сила, мада је право да добије овај статус изборила тек на Париском конгресу 1856. године.

 Турска је била значајна поморска сила све до битке код Лепанта 1571. у којој је шпанско – млетачо – папска флота нанела турској флоти велики пораз и разбила легенду о османској непобедивости на мору. Уследио је још један пораз од Аустрије у Дугом рату 1593 – 1606. у којем су Турци после пораза код Сиска изгубили део територија у Подунављу,а миром на реци Житви Аустрија се ослободила плаћања трибута – данка који се плаћа победнику од 1547. године.

УРЕЂЕЊЕ ОСМНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА

 Административна подела

 Османско царство било је централизована држава. Престонице Царства биле су Бруса, Једрене и Цариград. Турска је била подељена на три управне установе: беглербеглуке (касније ејалете), санџаке и нахије. Ширењем Царства број беглербеглука је растао, почетком 17. века их је било највише 32. Беглербеглуком је управљао беглербег (касније везир), а делио се на санџаке којима су управљали санџакбези. Нахија је била најмања административна јединица и у време успона, турска управа није сезала испод овог нивоа, препуштајући локалном становништву самоуправу од нахије до села. Управници нахија носили су различите титуле. Звања беглербега или везира, покаткад и санџакбега носили су пре свих принчеви али и остали турски великодостојници. Санџаци су се делили још и на кадилуке – судске територијалне јединице, у којима је судску власт вршио кадија. 

Насеља у Турској била су село, трг, варошица (касаба), град (шехер). Шехери и касабе делили су се на џемате – општине и махале – градске четврти. 

Династија, двор и Порта

 Највиша власт била је у рукама султана (божијој сенци на земљи). Султан и династија Османлија били су стожер моћи, угледа и значаја турске државе. У Турској није постојао закон о наслеђивању престола до Устава из 1876. године, те је на престо долазио најстарији члан владајуче лозе. Овај начин наслеђивања познат је под називом сениоратски. Да би се избегли сукоби око престола султан Мехмед II наредио је убиство дванаесторо своје браће, укинуо право да царевићи буду намесници провинција и установио систем кафеза, у којима је било ограничено право кретања и то само у деловима дворског харема. Касније је сениоратски систем замењен .

 Султани (било их је укупно 36) су живели у раскошним дворовима у све три престонице, посебно у Царграду. Царска палата била је средиште свих важнијих збивања, а најпознатија је Топкапи сарај од средине 15. до средине 19. века.

 Извршна власт (влада) припадала је Дивану (Царско веће) познатијем као Порта. Диван су сачињавалинеколико везира, а на челу је био велики везир, најзначакнија личност у Царству после султана.

 Војска

 Окосницу турске моћи чинила је војска. Војска се делила на морнарицу и копнене трупе, а ове на централне јединице и провинцијску војску. Дунавом се кретала дунавска флотила. Елитни војнички род били су јањичари, пешадија и корпус коњице, стално уз султана, најчешће регрутован данком у крви. Најважнији војнички род у провинцијама били су сапхије – коњаници, власници тимара. Турска војска имала је више родова – акинџије, азапи, џебеџије, кумбараџије, лагумџије итд. У војску су позивани и хришћани. Најпознатији хришћански родови у турској војсци били су војнуци, дербенџије, мартолоси, стрелари, соколари и други.

 Данак у крви (турски, девширма - одбир)

 Је најтежа обавеза коју су имали хришћани у Царству. Султан је вршио одбир најбољих дечака од 7 – 20 година међу хришанима на Балкану и Анадолији, сваке треће или седме године. Да би спречили одвођење своје деце родитељи су децу намерно обогаљивали секући им прсте или су их женили младе, чак и са 8 година. Ови дечаци (најздравији, најјачи и наинтелигентнији) су смештани у Истамбул или Брусу, где су радили као робови, насилно примали ислам, пролазили кроз војну обуку, а одабранији завршавали посебне школе. Део њих је одлазио у јањичаре, а мањи и бољи део – пажеви служили су код султана. Неки од њих стизали су и до звања беглербега и великог везира. Најпознатији је био Мехмед – паша Соколовић – велики везир пореклом из Босне.

 Ислам и исламизација

 Ислам је био државна вера, а све остале верске заједнице су толерисане и уживале су известан степен самосталности. Само су муслимани могли да врше државне и остале важне послове.

 Муслимани су подељени на суните и шиите, а њихова учења разликују се по питању – да ли после Мухамеда ико има право да тумачи Куран. Турци и остали муслимани су сунити, а Иранци су шиити. Муслиманска вера познаје више дервишких, мистичних редова, од којих су најпознатији мевлевије и бекташије. Верски фанатизам прожет мистиком био је и њихова одлика.

 Исламизација је преверавање хришћана, тј. прелазак у ислам. Исламизација се остваривала насилно, најбољи пример је данак у крви, и добровољно. Да би сачували привилегије или стекли оне које им је ислам нудио, хришћани – појединци, породице и веће скупине напуштали су своју веру. Уз то, Турци су понекад насељавали читава племена или мање групе муслимана међу хришћане. Исламизација је највише захватила Албанце и Србе. Срби су највише исламизовани на простору од Лике до Метохије, у Рашкој области и БиХ. Исламизација је највише дошла до изражаја у 16. веку, али је била присутна све до 20. вела. На просторима Старе Србије прелазак у ислам добио је још једну пропратну особеност. Албанци, фаворизовани у погледу насељавања и привилеговани као муслимани, наметали су Србима име, језик и обичаје. Тај процес познат је као арбанашење.

 Турски феудализам

 У Турској су постојала два законодавства – султаново које се испољавало издавањем закона – кануна и верско – шеријат. Све султанове наредбе, фермани, постајали су закон. Верски исламски закони били су непроменљиви, а на челверске организације налазио се шеих – ул – ислам. Нижи верски чиновници били су мула, кадија и наиб. У верско – судском погледу Турска је била подељена на кадилуке.

 Турско друштво делило се на две класе: аскер, којем су припадали сви војници и они који су их опслуживали, и – рају, поданике који су били дужни да производе и плаћањем дажбина издржавају државу.

 Османско друштво није било друштво феудалног типа, јер се турски феудализам битно разликовао од феудализма западног типа. Номинални (прави) власник земље била је држава, односно султан, а феудалци су били само уживаоци прихода са феудалних добара, док су на западу феудалци били власници свог поседа. Покушај да се у Турској уведе западни систем, у виду читлучења, није имао успеха.

 У европском делу Турске сва земља припадала је држави, односно султану, и звала се миријска земља. Постојале су 4 врсте добара – земљишних поседа: хас, зеамет, тимар и вакуф. Хас је био највећи и његове приходе уживали су навиши великодостојници, од султана до санџакбега, док су зеамете и тимаре добијале спахије. Тимара је било највише, јер су били најмањи, па је цео овја друштвено – економски поредак добио назв тимарски систем.

 Спахије су са тимарима добијале и сељаке који су живели на њима. Један феудални посед састављен је од баштина и читлука. Обавезе раје према држави биле су: харач (џизија или главарина), чибук и главнина. Сељаци који су обрађивали имања, сваке године давали су спахијама натуралне дажбине од којих је најважнија била десетина (ушур). Читлуксахибијама (турским власницима поседа) давала се деветина. Радна обавеза раје према спахији и држави звао се кулук. Народ је посебно био оптерећиван кулуком тамо где су, и када су пролазиле војске.

 Тимарски систем почео је да се разара читлучењем, процесом који је турски феудализма приближавао западном. Читлуксахибије су куповином или отимањем баштина од раје стварали читлуке – приватне поседе у оквиру тимара. Оне су се наметала као посредници између раје и спахије, насилно отимајући права и од једних и од других. Раја је остајала без свог поседа, на којем је задржана само као радна снага, од које су и спахије и читлуксахибије узимали ренту (приходе). 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu