ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

« ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ - ЕЛЕКТРОНСКА КЊИГА | Main | СРБИ У РАТОВИМА ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА СА АУСТРИЈОМ И МЛЕТАЧКОМ РЕПУБЛИКОМ »

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ XVI - XVIII ВЕК, ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА - ТЕКСТ
2013/12/04,22:32

 

 

 

СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВО ОД 16. ДО КРАЈА 18. ВЕКА

 

Срби, као и остали хришћани, осим ретких изузетака припадали су двема великим друштвеним групама – раји и становништву са повлашћеним положајем. Срби су углавном били припадници раје, односно земљорадника који су уживали своје баштине на спахијским поседима. Они су били обавезни да плаћају порезе држави од којих је најважнији био харач, и спахијама, од којих је најзначајнији био десетак, да иду у рат, на позив, и у пратњи феудалаца. 

Мали део хришћана стекао је положај спахија и углавном су то били ситни феудалци. Уживали су тимаре са малим приходима, а за узврат су испуњавали војне обавезе као и муслимани. Ни они нису могли да опстану на својим поседима, јер су потом присиљавани да приме ислам или да се селе у Угарску. Крупни сроски феудалци или су бивали одмах погубљени, или су успевали да се повуку у Угарску (Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Бакићи). 

Највећа и најзначајнија категорија повлашћеног становништва били су власи, Срби који су се бавили сточарством. Сточарска села била су расута по брдима и стога изузета из тимарског система. Турци су покретљивим власима – сточарима насељавали опустеле крајеве. Они су живели у катунима које је чинило више породица или скупина породица, на планинским пашњацима и плаћали посебан порез – филурију. Она се састојала од једног дуката на кућу, две овце са по једним јагњетом и једног овна, што је представљало значајну повластицу. 

Део повлашћеног хришћанског становништва Турци су користили за војне сврхе и за узврат их ослобађали рајинских обавеза. То су били мартолоси (пограничне чете за упаде на непријатељску територију, посаде у тврђавама, шајкаши на Дунаву), војнуци (коњушари и коморџије), џебелије (оклопни коњаници), дербенџије (чувари планинских прелаза и кланаца), соколари, стрелари и други.

 ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ 

Један од облика отпора турској власти била је и хајдучија. Хајдуци су били одметници од турске власти, који су не могавши да трпе исту напуштали своје породице и одметали се у хајдуке. 

Хајдуци су били окупљени у четама од 10 – 30 људи, на челу са харамбашама. Заменици харамбаша били су барјактари. Тек у појединим случајевима број хајдука у четама био је већи. Хајдуци су пресретали Турке харачлије, отимали им плен и убијали их. Отети плен хајдуци су задржавали за себе и враћали народу. 

Хајдуци су се окупљали за Ђурђевдан (6. мај, Ђурђевданак – хајдучки састанак), а растајали на Митровдан (8. новембар, Митровданак – хајдучки растанак). Крили су се по брдима и шумама код јатака. 

Народ је обожавао хајдуке и зато им посветио бројне песме из тзв. хајдучко – ускочког циклуса. Хајдуци из тих пеама Стари Вујадин, Старина Новак, Хајдук Станко (из романа) и други, а прави хајдуци су били хајдук Вељко Петровић, Станоје Главаш, Лаза Добрић (Лаза Харамбаша), Карађорђе Петровић, Ђорђе Ћурчија и други. 

Ускоци су на тло Турске упадали из суседних земаља и радили исто што и хајдуци. Најпознатији су били Сењски ускоци из Млетачке републике (Сењ је у Далмацији).

 Акције хајдука и ускока нису могле ни изблиза да доведу до ослобођења народа, јер су се оне сводиле углавном на пљачку Турака, а и чете нису имале довољан број људи, нити редовно снабдевање и логистику. Ипак, њихове акције олакшавале су колико – толико положај српске раје и уливале поуздање народу.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

 

Српска православна црква била је једина установа која је окупљала целопкупно српство и бринула се о њему. Њена брига није била само верска, већ је она имала културну и политичку улогу. 

Турци су одмах по освајању Србије признали Српску патријаршију и патријарху Арсенију II наметнули плаћањем данка. Патријаршија је задржала своју црквену власт на просторима северне Србије, БиХ и Црне Горе. Турци су је укинули средином прве половине 16. века и присајединили Охридској архиепископији, која је била у саставу грчке Васељенске патријаршије. 

До обнове Пећке патријаршије дошло је 1557. године. Два су разлога била за то: учешће Срба у освајању Баната (1551/52.) и жеља утицајног великог везира Мехмед – паше Соколовића да се и на тај начин одужи свом народу. Првих пет патријарха били су из породице Соколовић. Јурисдикција Пећке патријаршије простирала се на свим територијама на којима су живеле Срби и где су успоставили црквену организацију: Македонија, источни део Бугарске, Србија, Црна Гора, БиХ, Војводина и српска насеља у Мађарској, Славонији, Хрватској и Далмацији. У време највећег опсега она је обједињавала преко 40 митрополита и епископа.

 Пећка патријаршија је морала да се задовољи самоуправом добијеном од султана. Ту привилегију исплаћивала је великим годишњим трибутом, од 100 000 акчи. Ту суму ногла је да исплаћује зато што је била највећи хришћански земљопоседник.

 Хијерархију Пећке патријаршије чинили су патријарх, архиепископ, владика, архимандрит, игуман, монаси и обични свештеници. На челу цркве био је Архијерејски сабор, који је бирао патрјарха и епископе, а султан ух је потврђивао бератима, уз новчану надокнаду. Црква је имала и судску власт: пресуђивала је у брачним и још неким мањим споровима.

 Пећка патријаршија је под своје окриље окупила целокупно српство, чувала је његову средњовековну немањићку државну традицију и пренела је почетком 19. века творцима обновљене српске државе, старала се о јединству народа, очувала је веру штитећи народ од унијаћења и исламизације, оживела је и унапредила неке културне установе.

 Ратне прилике и погоршање положаја српског народа натерали су цркву да се меша и у политичке односе Турске и хришћанских држава, Аустрије, Млетачке републике и Русије. Наступио је период да је Патријаршија све чешће водила антитурску политику и помагала хришћанске државе и учествовала у многим немирима, устанцима и бунама Срба. У томе су се посебно истакли патријарси Јован, Пајсије, Арсеније Чарнојевић и Јовановић.  Због тога је Порта изгубила поверење у Пећку патријаршију. Султан Мустафа III је 1766. године издао ферман којим се укида Пећка патријаршија. Улогу Патријаршије преузеле су Карловачка и Цетињска митроплија. 

Коментари

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu