ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ
Повратком Обреновића на престо
Србија је повела активнију политику према Турској. За кратко време своје друге
владавине (1858 – 1860.) кнез Милош је донео закон о наследству прстола,
склонио по страни устав из 1838. и затражио од Порте да исели муслиманско
становништво из Србије. Наставио је да влада апсолутистички, тако да је народ
после његове смрти осетио олакшање.
Очеву политику наставио је кнез
Михајло у својо другој владавини (1860 – 1868.). Турско становништво и турска
војска на калемегдану били су чести извори сукоба. После инцидента на Чукур
– чесми (1862.) када је турски војник убио српског дечака избила је
побуна у Београду. Турци су са тврђаве бомбардовали београдску варош. Конзули
великих сила спречили су даље заоштравање сукоба. Кнез је успео да исели Турке
из Ужица и Соколске тврђаве, а врхунац његове политике био је предаја
градова од стране Турака 1867. године. После овога турака у Кнежевини
више није било, а једини знак султановог суверенитета над Србијом био је турски
барјак, поред којег се налазио српски.
Кнез Михајло и председник владе
Илија Гарашанин су се спремали за рат против Турске и у том смислу Србија је
склопила тзв. Први балкански савез са Црном Гором, Грчком и Румунијом, као и са
хрватском Народном странком и бугарским револуционарним комитетом.
У унутрашњој политици кнез Михајло
је био апсолутиста, али се он сматра просвећеним спаолутистом. Доношењем закона
о Државном савету, Народној скупштини, државној управи и Народној војсци, кнез
Михајло је учврстио своју власт, али је у многоме Србију осамосталио у односу
на Турску. Био је велики реформатор, а пошто је период прогонства провео
путујући Европом и упознајући се са модерним тековинама европског друштва,
покушао је да део тих тековина пренесе у заосталу, непросвећену и још увек
неослобођену Србију.
Као реформатор и апсолутиста кнез Михајло је многима сметао. У никада у потпуности разјашњеном атентату у Кошутњаку 1868. године кнез Михајло је убијен док се шетао. Убице су похватане и касније осуђене. Проблем који је настао након атентата био је у томе што Михајло није имао потомства, па тако и Србија наследника. Група оданих људи из власти и војске, је у првим тренуцима по атентату заузела све важније државне институције, а за наследника прогласила малолетног Милана Обреновића, Михајловог брата од стрица и унука Јеврема Обреновића.
СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
До пунолетства кнеза Милана
Србијом је управљало трочлано Намесништво у саставу генерал Миливоје Петровић
Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Осим старања о малолетном кнезу,
Намесништво је 1869. донело Устав који је познатији под именом Намеснички
устав. Овим уставом учвршћена је владавина Обреновића, зајамчена су
грађанска права и судство је било независно.
Чим је постао пунолетан и званично ступио на престо, кнез Милан се суочио са великим изазовом. То је био до тада највећи устанак Срба у БиХ, тзв. Невесињска пушка (1875.). Народ у земљи захтевао је од кнеза да се помогне прекодринској браћи и да кнез објави рат Турској. Кнез Милан сматрајући да Србија није довољно спремна за рат, а и знајући за договор Русије и Аустрије да ће се у сукоб умешати, тек ако Србија доживи катастрофу, покушавао је да Србију не увуче у рат. Ипак, под великим пристиском јавности кнез Милан је био принуђен да Турској објави рат јуна 1876. године.
Први српско – турски рат је показао колико је кнез био у
праву. Иако је била потпогнута руским добровољцима српска војска доживела је
тешке поразе на Шиљеговцу и код Ђуниса. Захвађујући интервенцији
Русије Турска је пристала на примирје.
Други српско – турски рат је траја 1877 – 1878. и започео ј