ИСТОРИЈА - УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:00

 ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ

Милош је у наредних 15 година наставио да води упорне преговоре са Турцима како би се аутономија проширила. У тим преговорима Милош је показао изузетну дипломатску вештину, служио се свим средствима која су му могла донети успех и то тако да уједно има поверење и Срба и Турака. Према Турцима се најчешће користио митом и корупцијом. Одмах по завршетку устанка се одрекао титуле вожда и узео је титулу кнеза. На Народним скупштинама (1817. и 1827.) народ га је изабрао за наследног кнеза. У спољној политици ослањао се на Русију, будући да је она после Бечког конгреса имала добар положај у Европи.

Резулта Милошевих преговора био је стицање широке аутономије која је потврђена са три историјска документа Хатишерифима из 1830. и 1833. и Бератом из 1830. Првим  Хатишерифом Србија је стекла следећа права: слободу вероисповести, избор старешина, независну унутрашњу управу, слободу трговине, подизање болница, школа и штампарија, забрану насељавања Турака у Србији и право на исељавање Турака из Србије, осим у градовима са утврђењима. Пореске обавезе које су Срби имали према Порти, спахијама и султану процењене су на 2 350 000 гроша, што је била умерана сума, коју је кнез Милош исплаћивао о Ђурђевдану и Митровдану. Бератом, кнез Милош је потврђен од стране Порте за наследног кнеза. Другим Хатишерифом, сва наведена аутономија проширена је и на 6 суседних нахија које су биле ослобођене у току Првог српског устанка.

АПСОЛУТИЗАМ КНЕЗА МИЛОША

За сво време своје владавине кнез Милош је владао деспотски и био је сурови апсолутиста. Вешто користећи свој положај за кратко време стекао је енормно богатство, имајући монопол над трговином, пре свега стоке и соли. При томе Милош је прогонио, па и ликвидирао све оне који би му се на било који начин супротстављали или покушавали да му ограниче власт.

Први такав пример био је убиство Карађорђа. Карађорђе се у Србију вратио 1817. године с циљем да заједно са Милошем помогне наставак устанка. Милош је тада био у јеку преговора са Марашлијом, тако да му долазак Карађорђа и нови устанак никако није одговарао. Карађорђе се преко свог кума Вујице Вулићевића повезао са кнезом Милошем. Али, кнез је тешка срца наредио вождово убиство. Карађорђе је на свиреп начин искасапљен секиром у месту Радовањски луг поред Велике плане. Вождову главу Милош је однео пред Марашлију, који је са презиром гледао према Србима пребацујући Милошу како су Срби покварени, јер на такав начин погубили Црног, једног од највећих јунака у историји српског народа. Милош је успео насамо да Марашлији одговори да се не игра са Србима, јер ако мисли да је убиством Црног безбрижан, грдно се вара, јер је Србија пуна таквих Црних. Вождов кум, Вујица Вулићевић је после ликвидације кума да би опрао грехе саградио надомак Радовањског луга цркву – брвнару Покајницу.

Слично Карађорђу прошли су Сима Марковић и Младен Миловановић, а 1825. кнез је сурово угушио буну Милоја Ђака. Због таквих поступака Милош је против себе изазвао јаку опозицију која је тежила да му ограничи власт. Највећа побуна против Милоша била је Милетина буна (1835.), под вођством Милете Радојковића. Кнез је био принуђен да у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, донесе први српски устав. То се догодило на Народној скупштини на Сретење 1835., по чему је овај устав назван Сретењски устав. Због овога је 15. фебруар данас Дан државности. Писац Сретењског устава био је Димитрије Давидовић. Устав је написан по угледу на белгијски, за оно време био је веома напредан. Кнежева прва су ограничена и делимично пренета на Државни савет. Ипак, Сретењски устав није дуго био на снази. Он није одговарао интересима ни Турске, ни Русије, ни Аустрије, које нису имале уставе и зато кнез суспендовао само два месеца након његовог ступања на снагу.

И поред суспендовања устава, кнез је био приморан да другачије влада, до краја своје прве владавине Милош је доста радио на уређењу судова, створио је војску и полицију, а највећи домет његовог законодавног рада био је укидање феудалних односа у Србији 5. маја 1835. године. Ово је једна од најважнијих одлука у историји Србије 19. века, јер су њоме стекнути услови за даљи развој демократије и људских права, па због тога историчари сматрају да она представља крај Српске револуције.

Милошева опозиција, која се због борбе за доношење устава, назвала уставобранитељском, наставила је са борбом. Под притиском уставобранитељске опозиције и Русије Милош је пристао да се устав донесе у Цариграду 1838. године. Иако је издат као хатишериф, овај документ је чешће називан турским уставом. По њему кнежева власт је ограничавана Државним саветом, предвиђена је и влада као извршни орган власти, као и судови. Не могавши да влада ограничено, али и под притиском опозиције кнез Милош је 1839. године абдицирао са власти, у корист свог најстаријег симна Милана. Милан који је био веома болестан, за мање од месец дана је умро, а наследио га је други Милошев сим Михајло. Абдицирањем Милош не само да је напустио кнежевски престо, већ је напустио и Србију и отишао у Аустрију, где је имао огромна имања.

 

Одласком кнеза Милоша уставобранитељи су постигли свој циљ. Међутим кнез Михајло их је убрзо изазвао и против њега. Када Порта није успела да измири уставобранитеље и Михајла, уставобранитељи су напустили земљу, а 1842. организовали буну Томе Вучића Перишића. Тома Вучић Перишић је некада био верни сарадник кнеза Милоша. Он је сада упао у Србију, освојио Крагујевац, поразио Михајлову војску и присилио га да напусти земљу. 

ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА
2016/08/04,01:04
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:07

ВЛАДАВИНА УСТАВОБРАНИТЕЉА  - ТЕКСТ

 Уставобранитељи су за кнеза поставили Карађорђевог сина кнеза Александра Карађорђевића (1842 – 1858.). У време кнеза Александра сву власт у земљи држали су уставобранитељи помоћу Државног савета. Кнез Александар је на престо доведен побуном, коју је спорила Русија, тражећи да се понови избор кнеза (1843.). Без руске подршке, устоличен од уставобранитеља, ограничен Државним саветом, кнез Александар је био немоћан владар. Најзначајнији лидери уставобранитељског режима били су Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Константин Николајевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин, брат кнеза Милоша Јеврем обреновић.

Прве године владавине уставобранитиљи су провели у гушењу завера и буна које су организовали протерани Обреновићи. После гушења тзв. Катанске буне (1844.) режим се усталио. Обреновићи су покушали да се у земљу врате још два пута за време Револуције 1848/49. и у време Тенкине завере 1857. године.

Уставобранитељи су у потпуности применили турски устав. Поклонили су велику пажњу правосуђу. Донет је Грађански законик (1844.) који је сачинио познати писац и правник Јован Хаџић. Овим Закоником постављени су темељи правне државе у Србији. Заштићена су права грађана, посебно чиновника, трговина је постала слободна, лична својина загарантована, политичка права су донекле проширена. Захваљујући увођењу реда у држави, оживела је привреда и почела је изградња путева.

Све ово пратио је и културни препород. Носилац преопрода био је Вук Стефановић Караџић (1787 – 1864.). Он је извршио реформу правописа и увео народни језик у књижевност. Сакупио је и објавио народне песме и умотворине, у чему су му помагали гуслари, посебно слепи гуслар Филип Вишњић. Објавио је Српски рјечник и описао време Карађорђа и кнеза Милоша. Његова реформа писма имала је много противника, нарочито међу свештенством, сли и световним лицима. Пошто је живео у Бечу, Вук је сматран аустријским шпијуном, често је извргаван руглу, посебно због тога што је храмао и имао дрвену штулу на нози. Његова реформа призната је тек 1867. за време друге владавине кнеза Михајла. Осим Вуковог рада, у културном препороду истичу се отварање основних школа, гимназија и полугимназија, лицеја и Војне академије. Прва телеграфска линија прорадила је 1855. године.

Најзначајније дело уставобранитељске владе било је доношење српског националног програма. Творци тог програма били су Илија Гарашанин и Константин Николајевић.

Илија Гарашанин је у свом делу Начертаније (1844.) изнео идеје за стварање јединствене српске државе у коју би поред Кнежевбине Србије, ушле и Црна Гора, Босна и Херцеговина и Стара Србија (Косово, новопазарски Санџак и Македонија). Уједињење се, према Гарашанину треба догодити онда када се поколпе повољне међународне прилике. Приликом писања Начертанија, Илији Гарашанину су помогли Енглез Дејвид Уркварт, Пољак Адам Чарторијски и Чех Фрањо Зах.

Константин Николајевић је био зет кнеза Александра и српски капућехаја (дипломатски представник) у Цариграду и он је саставио план под називом Српске сједињене државе. Он је отишао корак даље од Гарашанина, јер је поред уједињења српских земаља прдложио и да Османско царство и Српске сједињене државе образују дуалистичку државну заједницу. Уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти, он је предвидео да се Јужни Словени из Аустрије присаједине Српским сједињеним држава  и да се тако образује нова држава – Југословенско царство.

Између кнеза Александра и Државног савета често су избијали сукоби, које је потпиривао и кнез Милош из иностранства. После Тенкине завере (1857.) у којој је кнез похапсио неколико саветника опозиција је присилила кнеза да сазове Светоандрејску скупштину. Она га је збацила са власти, а за кнеза прогласила старог господара кнеза Милоша Обреновића (1858.).

 

ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА
2016/08/04,01:11
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:12

ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИЛОША И МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА - ТЕКСТ

 

Повратком Обреновића на престо Србија је повела активнију политику према Турској. За кратко време своје друге владавине (1858 – 1860.) кнез Милош је донео закон о наследству прстола, склонио по страни устав из 1838. и затражио од Порте да исели муслиманско становништво из Србије. Наставио је да влада апсолутистички, тако да је народ после његове смрти осетио олакшање.

Очеву политику наставио је кнез Михајло у својо другој владавини (1860 – 1868.). Турско становништво и турска војска на калемегдану били су чести извори сукоба. После инцидента на Чукур – чесми (1862.) када је турски војник убио српског дечака избила је побуна у Београду. Турци су са тврђаве бомбардовали београдску варош. Конзули великих сила спречили су даље заоштравање сукоба. Кнез је успео да исели Турке из Ужица и Соколске тврђаве, а врхунац његове политике био је предаја градова од стране Турака 1867. године. После овога турака у Кнежевини више није било, а једини знак султановог суверенитета над Србијом био је турски барјак, поред којег се налазио српски.

Кнез Михајло и председник владе Илија Гарашанин су се спремали за рат против Турске и у том смислу Србија је склопила тзв. Први балкански савез са Црном Гором, Грчком и Румунијом, као и са хрватском Народном странком и бугарским револуционарним комитетом.

У унутрашњој политици кнез Михајло је био апсолутиста, али се он сматра просвећеним спаолутистом. Доношењем закона о Државном савету, Народној скупштини, државној управи и Народној војсци, кнез Михајло је учврстио своју власт, али је у многоме Србију осамосталио у односу на Турску. Био је велики реформатор, а пошто је период прогонства провео путујући Европом и упознајући се са модерним тековинама европског друштва, покушао је да део тих тековина пренесе у заосталу, непросвећену и још увек неослобођену Србију.

Као реформатор и апсолутиста кнез Михајло је многима сметао. У никада у потпуности разјашњеном атентату у Кошутњаку 1868. године кнез Михајло је убијен док се шетао. Убице су похватане и касније осуђене. Проблем који је настао након атентата био је у томе што Михајло није имао потомства, па тако и Србија наследника. Група оданих људи из власти и војске, је у првим тренуцима по атентату заузела све важније државне институције, а за наследника прогласила малолетног Милана Обреновића, Михајловог брата од стрица и унука Јеврема Обреновића.

 

СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ
2016/08/04,01:21

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:24

 

 

СРБИЈА НА ПУТУ КА НЕЗАВИСНОСТИ 1868 - 1878. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

 

До пунолетства кнеза Милана Србијом је управљало трочлано Намесништво у саставу генерал Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Осим старања о малолетном кнезу, Намесништво је 1869. донело Устав који је познатији под именом Намеснички устав. Овим уставом учвршћена је владавина Обреновића, зајамчена су грађанска права и судство је било независно.

Чим је постао пунолетан и званично ступио на престо, кнез Милан се суочио са великим изазовом. То је био до тада највећи устанак Срба у БиХ, тзв. Невесињска пушка (1875.). Народ у земљи захтевао је од кнеза да се помогне прекодринској браћи и да кнез објави рат Турској. Кнез Милан сматрајући да Србија није довољно спремна за рат, а и знајући за договор Русије и Аустрије да ће се у сукоб умешати, тек ако Србија доживи катастрофу, покушавао је да Србију не увуче у рат. Ипак, под великим пристиском јавности кнез Милан је био принуђен да Турској објави рат јуна 1876. године.

 Први српско – турски рат је показао колико је кнез био у праву. Иако је била потпогнута руским добровољцима српска војска доживела је тешке поразе на Шиљеговцу и код Ђуниса. Захвађујући интервенцији Русије Турска је пристала на примирје.

Други српско – турски рат је траја 1877 – 1878. и започео је уласком Русије у рат против Турске. Главнина рата Русије и Турске вођена је у Бугарској, док је српска војска наступала према Нишу. Српска војска ослободила је Ниш, Врање, Пирот и допрла до Грачанице на Косову. Рат је завршен Санстефанским миром између Русије и Турске. На опште запрепашћење Србије створена је Велика Бугарска, добар тео српских етничких територија ушао је у састав те државе, а БиХ је добила аутономија. Склапањем овог мира русија је остварила доминантан утицај на Балкану.

Незадовољне великим јачањем Русије на Балкану, велике силе су одмах сазвале конгрес у Берлину. На Берлинском конгресу (1878.), иако је била у подрђеном положају Србија је стекла независност са територијалним проширењем на нишки, пиротски, врањски и топлички округ. Независзност је стекла и Црна Гора са значајним територијалним приширењем, Бугарска је подељена на Кнежевину Бугарску и Источну Румелију, док је БиХ дата на управу Аустроугарској. Иако у потпуности није могла бити задовољна одрдбама Берлинског конгреса, пре свега решењем за БиХ, стицање независности био је највећи успех Србије у 19. веку. 

 

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА
2016/08/04,01:26

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:28

ЦРНА ГОРА У ДОБА ВЛАДИЧАНСТВА - ТЕКСТ

 

Иaко су Турци завладали Зетом 1496. године они никада на простору Црне Горе нису успели да успоставе свој класични војно – феудални систем. Разлози за то били су неприступачан терен и велики отпор Црногораца. У периоду од 16. до 18. века кад год су Аустрија и Русија ратовали Црна Гора је макар на симболичан начин пружала отпор и ратовала против Турака.

Основне карактеристике живота у Црној Гори у другој половини 18. и почетком 19. века су владичанство, гувернадурство, живот по племенима и везаност за Русију.

Цетињска митрополија је највише допринела стварању државе у Црној Гори. Настала је на темељима Зетске епископије, коју је 1219. основао Свети Сава и која је у ранг митрополије подигнута 1346. године. Током 18. века цетињски митрополити боравили су у манастиру Стањевићи, а у Цетињу су се коначно настанили почетком 19. века. Митрополија је обухватала простор Старе Црне Горе (простор изнад Боке Которске, око Цетиња, до Ријеке Црнојевића и Вирпазара), Боке Которске, Приморја са Скадром и једног дела херцеговачких брда. Цетињска митрополија нарочито је добила на значају када је укинута Пећка патријаршија и када је Српска Православна Црква дошла под управу Васељенске (грчке) патријаршије, јер је њоме управљао српски, а не грчки митрополит. Цетињске митрополите хиротонисали су пећки патријарси и карловачки митрополити, а у 19. веку руски Синод.посебно месту у улози Цетињске митроплије има породица Петровић – Његош, која је митроплите давала од 1697. до 1852. године. Иако је црквена организација била у рангу митрополије, њени митрополити су се често титулисали као владике, те се због тога овај период црногорске историје назива владичанством. 

Племе је трећа битна институција у Црној Гори. Оно се делило на братства, а оно на породице. Племе је територијално – управна јединица, тј. заједница у којој живи више братстава. На челу племена налазили су се главари. Племе је у Црној Гори исто што и кнежина у Србији. Племена су у Црној Гори била међусобно завађена, највише због борбе за пашњаке којих је у црногорским брдима било мало. Упади на територију дргог племена или на територију пд турском влашћу називали су се четовање. Суштина четовања била је у убирању плена. Једна од најгорих ствари која је раздирала црногорска племена била је крвна освета (када припадник једног племена убије другог, морала је следити освета). Кад је средином 19. века цетињским владикама коначно пошло за руком да сузбију племенску анархију створена је држава у Црној Гори.

Везаност Црногораца за Русију је била изузетно изражајна. Мит о великој, православној Русији био је изузетно снажан код Црногораца, те су се зато цетињске владике ослањале на њу. Русија је сматрана као велика мајка, а свака помоћ Русије у храни или новцу за Црногорце је значила много. Ипак удаљеност Русије од Црне Горе и често супротни интереси ове велике православне земље допринели су да се држава у Црној Гори дуго не формира. Тек када се књаз Данило средином 19. века почео окретати и западноевропским силама помак у стварању државе се осетио. Колико је везаност за Русију код Црногораца била јака говори и помало невероватна, али истинита прича о Шћепану Малом. Шћепан Мали се у Црној Гори појавио 1776. како се то каже ниоткуда и издавао се за свргнутог руског цара Петра III, којег је свргла Катарина Велика. Црногорци су поверовали у његову причу и он је вештим потезима преузео световну власт. Сузбијао је крвну освету и завео ред и мир међу племенима. Остао је познат и по томе што је стрељо човека због убиства. Своје намере остваривао је уз помоћ једног оружаног одреда. Шћепан није био ратник и смрт му није била славна. Убио га је слуга којег је унајмио скадарски везир 1783. године. Иако није спровео корените реформе, показао је својом строгом владавином како се ствара држава, касније му је славни Његош посветио спев Лажни цар Шћепан Мали.

Теократија

Је владавина духовног лица и она је била присутна у Црној Гори од краја 18. века. Први владика који је практично објединио духовну и световну власт у Црној Гори био је Петар I Петровић Његош (1784 – 1830.).Хиротонисан је у Сремским Карловцима. Цео свој владичански период провео је носећи се са Црногорцима и борећи се против Турака. Скадарског пашу победио је у биткама на Мартинићима и Крусима 1796. Сарађивао је са Карађорђем током Првог српског устанка и ратовао је заједно са Русима са  Французима на Приморју. После пада Наполеона и Бечког конгреса Црној Гори је сусед постала Аустрија. Против анархије племена се борио клетвом, умиром и судом.

Да би се успешно одбранила од учесталих напада скадарског паше, катунска нахија и владика су донели Заклетву и Стегу (1896.), акта о заједничком отпору црногорских племена Турцима. Године 1798. Петар I је донео Законик обшчи и брдски, познатији као Законик Петра I. Допуњен је 1803. године. Њиме су регулисани горући проблеми у Цетињској митрополији: суд, порез, кривична дела и приватно – правно односи. Врховни судски орган Правитељство суда црногорског и брдскг, тзв. Кулук, основан је 1798. Овим правним радњама ударени су темељи будуће црногорске државе.

Владика Петар II Петровић Његош (1830 – 1851.) ушао је у историју као један од најбољих писаца са ових простора, а тек потом као духовни предводник. Најпре је 1831. године укинуо гувернадирство, прогласивши себе за владику и господара Црне Горе. Хиротонисан је за владику у Русији. Није био пуно изложен нападима Турака и у том погледу остао је упамћен по борби са Смаил – агом Ченгићем 1840. на Мљетичку и по губицима манастира Маина и Стањевића, које је купила Аустрија, као и по губицима острва Врањине и Лесандра у Скадарском језеру које је освојио скадарски паша. Успео је да тероторију Црне Горе разграничи са Аустријом и турском провинцијом Херцеговином потписивањем уговора у Дубровнику (1841.). створио је полицијски орган гвардију, са посебним одрдом његове телесне гарде – перјаницима. У  спољној политици ослањао се на Русију, а са Србијом је одржавао пријатељке односе. Био је велики пријатељ Вука Стефановића Караџића. Најпознатија књижевна дела владике Петра II су Горски вијенац, Луча Микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.

 

КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА
2016/08/04,01:32

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА - ТЕКСТ
2016/08/04,01:34

КНЕЖЕВИНА ЦРНА ГОРА - ТЕКСТ

 

Наследник Петра II, Данило одустао је од рукоположења за владику, па је вешто извео да га Скупштина главара 1851. прогласи за кнеза. Од доба књаза Данила (1851 – 1860.) Црна Гора се назива кнежевином. Русија је књаза Данила признала за световног господара, али не и Турска. Она је искористила један безначајни погранични сукоб да нападне Црну Гору. Напад Турака предводио је славни Омер – паша Латас. Он је почетком 1853. године опколио Црну Гору и стигао до Цетиња, али је Данило затражио помоћ Аустрије и Русије, које су интервенисале и спречиле покоравање Црне Горе.

Књаз Данило је наставио агресивну политику према Турцима. Тражио је од великих сила признавање независности, територијално проширење и разграничење са Турском 1856. али Париски конгрес сазван после Кримског рата није расправљао о Црној Гори.

Пошто је Црна Гора помагала устанике Луке Вукаловића у Херцеговини, Порта је наредила босанском везиру да нападне Црну Гору. На Граховцу 1858. босанска војска је била поражена, што је Данилу донело велики углед.

Скупштина на Цетињу је 1855. донела Законик књаза Данила Првог, којим су регулисани уставни, правни, кривични, грађански и наследни односи, као и сам судски поступак. Прописане казне биле су строге.

Књаз Данило владао је аутократски, пошто је протерао све противнике из земље. Једна породична свађа завршила се осветом и његовим убиством у Котору (1860.).

Данила је наследио књаз Никола I Петровић (1860 – 1918.). Ово је владар који је убедљиво најдуже владао на овим нашим просторима. И он је наставио да води ратоборну политику према Турцима. Још једно помагање херцеговачким устаницима, довело је до новог рата са Турцима (1862.). Турке је поново предводио Омер – паша Латас, а Црногорце војвода Мирко. Омер – паша је поново стигао до Цетиња и овога пута је Русија спасила Црну Гору.

Невесињска пушка (1875.) је по трећи пут увела Црну Гору у рат са Турском. Почетку рата претходило је склапање тајног савеза између Србије и Црне Горе. Црногорци су се јуначки борили и у неколико битака поразили Турке. Победе су однешене у биткама на Фундини, Вучјем Долу и код манастира Морача, после којих су ослобођени Никшић, Бар и Улцињ. Санстефанским миром Црна Гора је стекла независност и велико територијално проширење. То је потврђено и одлукама Берлинског конгреса. Стицањем независности постигнут је највећи успех Црне Горе у 19. веку, а територија је удвостручена. Као и Србија и Црна Гора је била незадовољна решењем да се БиХ да на управу Аустрији. 

 

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ
2016/08/04,01:37

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:39

СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ

 

Положај српске раје у Босанском пашалуку у 19. веку био је по много чему најтежи у Османлијском царству. Као прво Босна је до 19. века често била поприште ратова које Турска водила са Аустријом и Млетачком републиком што је довело да страдања становништва и пустошења њихових имања; као друго неприступачан терен и неплодна земља у Босни нису могли да створе силне дажбине које раја морала платити и као треће и најважније, велика удаљеност Босне од Цариграда пружала је могућност да босанске аге и бегови буду самовољне, да веома злоупотребљавају власт, подижу ионако високе дажбине и да заводе терор над рајом која није била у могућности да испуни све дажбине и захтеве.

Порта и султан су због пограничног положаја Босне овој провинцији поклањали посебну пажњу. Босански пашалук је био подељен на капетаније, под управом капетана, богатих босанских феудалаца. Управо због те важности Босне Порта и султан су желели мир у њој и зато им никако није одговарало да у Босни избијају честе буне раје услед тешког положаја раје. Сви покушаји турских султана да се и у Босни заведу реформе у првој половини 19. века завршали су неуспехом услед отпора босанског беговата, којем би реформе значиле одузимање тог удобног положаја.

Кад код би султан покушао да спроведе реформе у БиХ, беговат је подизао побуне. Најзначајнија побуна босанских муслимана против Порте била је 1831/32. године. Босански капетани изабрали су Хусеин – агу, капетана Градчца, познатог као Змај од Босне за босанског везира. Босанска војска победила је султанову код Бањске на Косову, али је поражена код Сарајева. Порта је затим укинула капетаније, а пре тога је издвојила Херцеговину и створила посебан Херцеговачки пашалук, и за везира поставила Али – пашу Ризванбеговића.

Босански великаши идаље су се бунили против султанових реформи. Коначно 1850. године Порта је против босанских великаша послала Омер – пашу Латаса, човека са великим искуством у гушењу буна великаша чиром Турске, и једном од најбољих војсковођа тога времена у Турској. Омер – паша је био потурчени Србин из Лике (звао се Михаило, Мића), који је за кратко време од исламизовања услед великих способности које је поседовао догурао до високих положаја у турској војсци. Он је крваво угушио устанак великаша у Босни. Око 1000 великаша је или побио или похапсио, а њих око 400 је оковане у ланцима послао пред султана. Али – пашу Ризванбеговића је да би га понизио натерао да јаше магарца уназад, а затим га је погубио.. ипак ни после овога положај раје се није битније поправио.

Устанци и буне раје

Читав период 19. века до 1878. године у Босни је обележен бунама и устанцима раје. Почетком 19. века српска раја у Босни била је понешена Првим српским устанком, те је помислила да је можда дошао тренутак да се ослободи Турака. Карађорђе није успео да пренесе устанак у Босну и сви покушаји босанске раје су пропали.

Први такав покушај била је Јанчићева буна (1809.). Подигао ју је Јово Јанчић у Босанској крајини, али су је Турци крваво угушили. Затим је уследила поп Јовичина буна у Посавини (1834.), коју су Турци такође крваво угушили.

Када гушење побуне босанских великаша од стране Омер – паше није донело велико побољшање раји, најпре је избила Пецијина буна у Босанској крајини и Посавини, а затим је букнуо устанак Луке Вукаловића (1852 – 1862.) у Херцеговини. Ова буна била је вема помагана из Црне Горе, што је био разлог да Омер – паша у два наврата напада на њу. После десет година крвавих битака буна је била коначно сломљена.

Највећи устанак раје у Боснио био је Невесињска пушка (1875 – 1878.). овај устанак означио је почетак Велике источне кризе и почетак решавања Источног питања. Устанак је избио код Невесиња у Херцеговини и брзо се проширио по целој Босни. Устанак је ускоро запалио цео Балкан. Најпре је су Србија и Црна Гора ступиле у рат са Турском, а затим је 1877. и Русија. Вође устанка били су Мића Љубибратић у Херцеговини и Петар Петровић Пеција и Голуб Бабић у Босни. Црна Гора је помагала и контролисала устанак у Херцеговини, а Србија у Босни. Неко време у Босни је четовао и принц Петар Карађорђевић, каснији краљ Србије, под лажним именом Петар Мркоњић. Тежња Срба из БиХ била је да се уједине са Србијом и Црном Гором. Тако је Скупштина устаничких првака у Босни прогласила уједињење Босне са Србијом (1876.), али до њега није дошло. И сидбина Босне је решавана Санстефанским миром и Берлинским конгресом. Санстефанским миром Босна је добила аутономију у оквиру Турске, што је преиначено одлуком Берлинског конгреса да се БиХ да на управу Аустроугарској на неодређено време. Изговор великих сила за овакву одлуку био је да Турска више није била у стању да одржи ред и мир у Босни, те се Аустроугарској она зато поверава. Наравно да Срби из Босне, као и Србија и Црна Гора због овакве одлуке нису били задовољни.

 

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ
2016/08/04,01:42

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ
2016/08/04,01:43

СРБИ У ВОЈВОДИНИ У 19. ВЕКУ - ТЕКСТ

 

Србима из Јужне Угарске су у току друге половине 18. века полако укидане привилегије које су у ранијем периоду стицали, пре свега што је опасност од Турака била све мања, па је и  потреба за Србима као одбрамбеним бедемом према Турској била све мања. Циљ бечког двора био је да постепено највећи део Срба преведе у кметове.

Почетком 19. века и код Срба из Јужне Угарске се осетило национално буђење као последица Првог и Другог српског устанка. Срби су максимално помагали своју браћу јужно од Саве и Дунава, како у новцу, муницији, наоружању и добровољцима, тако и одласку у Србију где су образовани угарски Срби пружали сваку помоћ у уређењу државе. У самој Јужној Угарској било је стидљивих покушаја побуна против хабзбуршких власти у виду Тицанове буне у Срему (1807.) и Крушчичке буне у јужном Банату (1809.). Обе ове буне остале су на локалном нивоу и биле су лако угушене. Најзначајнија личност с краја 18. и почезка 19. века међу србима из Јужне Угарске био је митрополит Стеван Стратимировић.

У време Метерниховог апсолутизма (1815 – 1848.) дошло је до обнове феудалних односа у Монархији што је значило још веће сужавање права мањинских народа укључујући и Србе. Зато је било питање времена када ће букнути српски национални покрет у Јужној Угарској. То се десило за време Револуције 1848/49. године.

Револуција 1848/49. године код Срба из Јужне Угарске (Српску покрет у Јужној Угарској)

Револуционарна збивања у Бечу и Пешти с пролећа 1848. брзо су се пренела међу Србе, Хрвате и Чехе. Срби су током пролећа 1848. године одржали више скупова у Пешти, Новом Саду, Земуну и Сремским Карловцима. На овима скуповима Срби су састављали захтеве у којима су тражили право на употребу народног језика, заштиту православне вере, редовно сазивање свог Сабора и градску самоуправу. Временом су захтеви проширени, па је су Срби тражили и свог војводу, употребу ћирилице, српски грб и заставу. Тако се од социјалних и локалних захтева прешло на тражење националне аутономије.

Срби су своје захтеве искристалисали на Мајској скупштини која је одржана маја 1848. године у Сремским Карловцима. Скупштину је сазвао митрополит Јосиф Рајачић и на њој су присуствовали сви виђенији Срби из данашње Војводине, Славоније и Хрватске. Мајска скупштина је тражила следеће:

1.      Српску војводину, коју би чинили Срем са Границом, Барања, БАчка и Банат,

2.      Постављење митрополита Рајачића за патријарха,

3.      Именовање Стевана Шупљикца за војводу Српске војводине,

4.      Ступање Српске војводине у политички савез са Краљевином Хрватском

5.      Оснивање Народног одбора као извршног органа Сабора

Захтеви са Мајске скупштине су одмах упућени бечком двору и угарској револуционарној влади са Кошутом на челу. Мађари су одмах одбили захтеве уз Кошутову изјаву да ће ако треба и мачем решити српско питање. Тада је бечки двор искористио своју традиционалну полтику завади, па владај, искористивши супротности између Мађара и других мањинских народа, те се Револуција претворила у крвави грађански рат између Мађара и мањинских народа, првенствено Срба.

Мађари су у овом рату имали бољу коњицу, док су Срби имали бољу пешадију. Србима је стигла и помоћ из Кнежевине Србије у виду добровољаца које је предводио Стеван Книћанин. Одлучујуће битке одиграле су се код Томашевца и Сентомаша (Србобрана) у којима су Срби однели победе. Мађарска револуција била је сломљена јер су Руси, Немци и Хрвати предвођени баном Јелачићем потукли Мађаре код Вилагоша.

Цар Фрањо Јосиф II се одужио Србима тако што им је даровао Војводство Србије и Тамишког Баната, које је било независно од Угарске, али потпуно потчињено Аустрији. Срби су се осећали изневерним јер то није било оно што су они на Мајској скупштини тражили, поготову јер су дарваном Војводству чинили мањину, а војвода је постао лично цар. Седиште Војводства је било у Темишвару. Чак и такво Војводство је под притиском Мађара после аустријских пораза у Италији 1860. било укинуто, а да би како – тако задовољио Србе, цар им је дозволио да одрже Сабор.

На Благовештанском сабору 1861. се окупио сав интелектуални свет војвођанских Срба. На овом Сабору већина се изјашњавала са сарадњу са Бечом, а мањина са Мађарима. Превагу је однела већина која је упутила захтев да се створи нова аутономна област у којој би Срби чинили већину, која би захватала Срем, доњу Бачку и део Баната, без Војне Крајине и која би се звала Војводовина србска. На њеном челу био би војвода. Захтеви овог сабора никада нису одобрени.

Светозар Милетић и Слободоумна странка

У другој половини 19. века центар збивања војвођанских Срба постаје Нови Сад – Српска Атина, која преузима примат над Сремским Карловцима. Томе је допринело пресељавање Матице Српске из Пеште у Нови Сад (1864.) и покретањ листа Застава који је имао велики полиотички утицај. У културном погледу у овом периоду најзначајније место зазимају прваник Јован Хаџић и архимадрит Лукијан Мушицки.

У другој половини 19. веку улогу лидера војвођанских Срба преузео је Светозар Милетић. Био је градоначелник Новог Сада, српски посланик у бечком и пештанском сабору. Политичку платформу своје будуће политичке странке изнео је у тзв. Туцинданском чланку, када је на опште изненађење Срба изнео виђење да се Срби за своја права морају борити заједно са Мађарима. Његово највеће дело је оснивање прве политичке странке војвођанских Срба Српске Народне Слободоумне Странке. Странка је основана 1869. године у Великом Бечкереку – Зрењанину и залагала се за интересе српског народа у Аустроугарској тј, за његову равноправност. Као велики борац за српска права и велики противник аустроугарских власти био је често на њиховој мети. Тако је и на монтираном судском процесу осуђен на кратку, али тешку робију у затвору у Араду. После робије показивао је знаке физичке изнемоглости и душевног растројства, те се повукао из политичког живота. Аустроугарске власти су постигле оно што су хтеле, Срби су постали обезглављени и убрзо се Милетићева странка поцепала. То је дало могоћност угарским властима да у склопу мађаризације постепено елиминишу Србе из културног и политичког живота Монархије. 

 

СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
2016/08/04,12:00
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА - ТЕКСТ
2016/08/04,12:05

СВЕТ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА - ТЕКСТ

По завршеткуПрвог светског рата силе победнице организовале су 1919. године мировну конференцију у Версају. Поред њих, на конференцији су учествовале и мале државе победнице. Главну реч водили су представници великих сила:  Жорж Клемансо – представник Француске, Лојд Џорџ – представник В. Британије, Вудро Вилсон – представник САД-а и Виторио Орландо – представник Италије.

За главног кривца за избијање рата проглашена је Немачка и она је највише кажњена. Немачкој су одузети Алзас и Лорен и враћени Француској, Рајнска област стављена је под војну управу, наметнуто јој је плаћање огромне ратне одштете и могла је да има само 100 000 лако наоружаних војника.

Аустругарска разбијена на основу Вилсонових 14 тачака и од њене територије створене су националне државе Чехословачка, Краљевина СХС, Пољска, Аустрија и Мађарска, а Румунија је стекла проширење.

На предлог америчког председника Вудро Вилсона створено је Друштво (Лига) народа. Друштво народа замишљено је као организација која треба у будућности да обезбеди мир у свету. Она представља претечу данашње ОУН. Седиште Друштва народа налазило се у у Женеви.

Последице рата погодиле скоро све земље у Европи. Људски губици били огромни, саобраћајнице и фабрике уништене или оштећене. У појединим земљама јавила и глад и дошло је до неконтролисане инфлације. Инфлација највише погодила Немачку. Рат је посебно погодио балканске земље. Године 1929. дошло је до слома њујоршке берзе („Црни четвртак”). Последица је била затварање фабрика, отпуштања радника, банкротство великих компанија, велике економске кризе у читавом свету.
 
Државе су изашле изт економске кризе на различите начине. Амерички председник Френклин Делано Рузвелт САД је извукао из кризе увођењем државне контрола у привреди и контроли цена („Нови договор”) и извођењем јавних радова.
 
Повећање производње и излазак из кризе повољно утицали на развој науке, уметности и спорта. Напредак технологије омогућио је употребу вештачких материјала у индустрији.
 
Развија се аутомобилска индустрија, израђује се телефонска мрежа. Појављују се радио–апарати, телевизијски пренос, филм за снимање фотографија у боји. Британска  медијска кућа ВВС почиње емитовање телевизијског програма.
 
Најзначајнији књижевници овог периода су Ерих Марија Ремарк, Ернест Хемингвеј, Џејмс Џојс, Томас Ман, Михаил Шолохов. У уметности посебно месту заузимају сликари Пабло Пикасо, Василиј Кандински и Салвадор Дали, музичар Луис Армстронг, глумац Чарли Чаплин. Ово време обележио је и чувени амерички атлетичар Џеси Овенс који је на Олимпијским играма у Берлину 1936. године освојио четири златне медаље.

 

СВЕТ ИЗМЕЂУ ТОТАЛИТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ
2016/08/04,12:35

POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ

СВЕТ ИЗМЕЂУ ТОТАЛИТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,12:37

СВЕТ ИЗМЕЂУ ТОТАЛИТАРИЗМА И ДЕМОКРАТИЈЕ - ТЕКСТ

Услед економске кризе и других последица рата двадесетих година 20. века појављују се веома агресивне, тоталитарне идеологије. Све их карактерише агресивност, владавина једне личности и нетолератност према политичким противницима или другим народима. Те идеологије су фашизам, нацизма и комунизам.

Фашизам је идеологија заснована на владавини једне личности и беспоговорној оданости држави. Фашизам се појавио у Италији после I светског рата услед економске кризе и незадовољства Версајским миром. Вођа фашиста у Италији био је Бенито Мусолини. Године 1922. фашист су извели тзв. “Марш на Рим” , након чега су дошли на власт. Наредни период у Италији обележило је успостављање апсолутне власти, прогони и убијања противника и неистомишљеника, као и агресивна спољна политика.

Нацизам  се пјавио у Немачкој. Године 1919. у Немачкој је настала Националсоцијалистичке радничке странке чији је био оснивач Адолф Хитлер. Ватреним говорима Адолфа Хитлера уперених против Јевреја, комуниста, демократије и азснованих на враћању поноса Немцима, нацисти стичу велики број присталица. Свој програм Хитлер је изнео у делу “Main kampf” (“Моја борба”).

Године 1933. Адолф Хитлер и нацисти освојили су већину на парламентарним изборима и дошли на власт. Однах је почело са затварањем политичких противника у концентрационе логоре и свакојаким другим прогонима. Хитлер је убрзо објединио функције канцелара и председника и поста Фирер – вођа немачке државе и народа.

Немачка је брзо успела да изађе из тешке економске кризе и да се убрзано припрема за рат. године 1935. донети су тзв. Нирнбершки закони којима Јевреји постају грађани другог реда. У тзв. "Кристалоја ноћи" 1938. године десио се страшан прогон Јевреја, уз уништавање њихове имовинбе.

Једна од последица Првог светског рата била је и нестанак Руског царства и настанак једине комунистичко - социјалистичке државе на свету Совјетског Савеза. Након дефинитивне победе бољшевика и заузимања власти, бољшевички вођа Лењин увео је тзв. Нову економску политику (НЕП).

Године 1924. после Лењинове смрти на власт долази Стаљин. Он уводи политикау колективизације земљишних поседа и плански развој индустрије. Истовремено Стаљин уводи и тоталитарну вчаст праћену увођењем Стаљиновог култ личности величаног у политици, науци и уметности. Стаљин је остао упамћен по невероватном терору и погонима противника и неистомишљеника и по отварању политичких затвора ГУЛАГ-а у Сибиру.

 

СВЕТ НА ПУТУ КА НОВОМ РАТУ
2016/08/04,13:29
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
СВЕТ НА ПУТУ КА НОВОМ РАТУ - ТЕКСТ
2016/08/04,13:31

СВЕТ НА ПУТУ КА НОВОМ РАТУ - ТЕКСТ

Шпански грађански рат: У шпанији су на изборима 1935. године победу однели шпански  републиканци. Али, генерал Франциско Франко оспорио је победу републиканаца и дошло је до грађанског рат између фашиста и републиканаца- Рат је био веома крвав. Фашисти су били помогнути војним снагама Немачке и Италије. Нарочито је била значајна помоћ немачке авијације- Победу су на крају однели фашисти и генерал Франко је  завео диктатуру.

Кина је после дужег времена у овом периоду уједињена под снагама Коуминтанга Чанг Кај Шека. Међутим дошло је до грађанског рата између Коуминтанга и комуниста (1930–1934) и заоштравање односа између Кине и Јапана. Јапан је успео да заузме Манџурију 1937. године и створи марионетску државу Манџуко.

Адолф Хитлер је у Немачкој тражио исправљање тзв. версајске неправде и ужурбано наоружаво војску. Немачка је 1936. године вратила Сарску и Рајнску област, а 1938. године извршила аншлус (припајање) Аустрије. Убрзо Хитлер је од Чехословачке затражио да Немачкој уступи Судетску област у којој су већину чинили Немци. Пошто је Чехословачка то одбијала, немачка војска је 1938. године ушла у Судете и припојила их Немачкој. Минхенским споразумом велике силе су подржале немачко припајање Судета. Убрзо је Словачка под вођством фашиста прогласила независност, па је тако једна од држава насталих на Версајској конференцији Чехословачка престала да постоји.

Италија је 1939. године заузела Албанију и Абисинију (Етиопију).

Совјетски Савез је у ово време нудио склапање споразума Британији и Француској против Немачке, али су оне то због идеолошких разлика са СССР-ом одбиле. Стога се СССР окреће склапању савеза са Немачком. Августа 1939. године постигнут је споразум Немачке и СССР-а, тзв "Споразум Рибентроп–Молотов", по ком су се обе државе обавезале да у наредних 10 година неће нападати једна друго и да неће помагати неку трећу државу.

Немачка се већ тада припремала да нападне Пољску.

 

ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1939 - 1940. ГОДИНЕ
2016/08/04,13:56
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1939 - 1940. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,13:59

ПОЧЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1939 - 1940. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
 

Узрок рата: после Првог светског рата наступио је тзв. Версајски период у Европи. Врло брзо се показало да Версајски мир није могао дуго трајати, јер су победнице постале веома јаке, а поражена Немачка не само да је била кажњена, већ и понижена. Осим тога услед плаћања огремне ратне одштете и одузимања најразвијенијих индустријских области (Алзас и Лорен одузети, Сар и Рур окупирани), Немачка се суочила са тешком економском ситуацијом која је кулминирала у време светске економске кризе која је почела 1929. и која је трајала неколико година. У таквим условима, већ почетком 20 – тих година у Немачкој се појавио реваншизам оличен у веома агресивним идеологијама. Најагресивнији су били немачки националсоцијалисти које је предводио Адолф Хитлер. Хитлер је био немачки војник на Западном фронту и није могао да се помири са капитулацијом Немачке и понижењем које су Немци доживљавали након рата. Основао је националсоцијалистичку странку која се залагала за рушење версајске неправде и стварање моћне немачке државе у којо ће немачка нација бити изнад свега. Такође Хитлер је творац расистичке идеологије по којој је немачка нација изнад свих осталих по свим карактеристикама, те да јој је због тога потребан већи животни простор. Тај простор Немци ће створити тако што ће елиминистаи мање вредне расе као што су Јевреји, Роми, словенски народи. У условима немаштине Хитлерова идеологија брзо је стекла велики број поклоника, али су немачке власти дуго успевале да репресијом спрече Хитлера да дође на власт. Пресудан моменат била је незапамћена економска криза праћена хиперинфлацијом, која је захватила Немачку 1929. године. Хитлерова странка је однела победу на парламентарним изборима 1933. и тако је Хитлер постао канцелар, а потом и фирер (вођа). Немачка је проглашена Трећим рајхом (царством). Слично се дешавало и у Италији, где су 1922. године власт преузели фашисти предвођени Бенитом Мусолинијем, са сличним програмом као и нацисти, само што су они изнад свега постављали државу, а не нацију.

Хитлер је одмах по ступању на власт почео да спроводи своју политику. Најпре се разрачаунао са свим својим противницима, а потом економски препородио земљу, чиме је гледан као бог. Успостављен је крајњи тоталитарни систем у којем је све завиосило од фирера. Немачка је најпре напустила Друштво народа, потом реокупирала Сарску и Рурску област (1936), па извршила окупацију Аустрије и Судетске области у Чехословачкој (1938.). Велике силе су мирно посматрале шта Хитлер ради. Минхенским споразумом из 1938. којим је дозвољена окупација Судета, Француска и Велика Британија  су сматрале да ће овим уступком према Немачкој задовољити Хитлерове територијалне захтеве.

Почетак рата: као почетак Другог светског рата узима се 1. септембар 1939. када је Немачка напала Пољску. Немачком нападу на Пољску претходило је потписивање Пакта о ненападању између Немачке и СССР –а по којем су се две силе обавезале да се неће нападати у наредних 10 година, а такође су се договориле и о подели интересних сфера у источној Европи. Разлог да Немачка нападне Пољску био је град Гдањск (Данциг), који је према одредбама Версајског мира имао статус слободног града на Балтику и коридор кроз пољску територију који је спајао источну Пруску са остатком Немачке. Хитлер је дипломатским путем покушао да од Пољске изнуди Гдањск, али како су Пољаци имали подршку Француске и Енглеске, они су то упорно одбијали. Када је Немачка напала Пољску, Велика Британија је Немачлкој објавила рат, као и Француска, али ништа више по том питању није учинила. Пољска је била прегажена за мање од месец дана, јер је против себе имала далеко боље наоружану немачку војску. Око две недеље након почетка немачког напада, у складу са тајним одредбама пакта Рибентроп – Молотов и СССР је напао Пољску. Почетком октобра пољска је подељена између Немачке и СССр –а , тако што је Немцима припао већи западни део са Варшавом, а Совјетима источни део.

Совјети су у октобру, опет у складу са потписаним споразумом ставили Литванију, Естонију и Летонију под своју заштиту, а новембра су напали Финску која је заузета марта 1940. године.

После заузимања Пољске Хитлер је одмах започео припреме за рат против Норвешке, Данске и осталих земаља Западне Европе. Марта 1940. Немци су окупирали Данску, а априла 1940. напали Норвешку и за непун месец дана је освојили. Норвешки краљ је уз помоћ британских снага напустио земљу, а за премијера је постављен Видкун Квислинг, који је отворени сарађивао са Немцима и по којем је натао термин квислинг који означава издајнике.

После муњевитог заузимања Норвешке и Данске, Хитлер је 10. маја напао земље БЕНЕЛУКС- а и Француску. Тада су западне земље увиделе да им је нацифашизам већи и опаснији непријатељ од совјетског комунизма, те су почеле организованије да делују. Међутим, добро увежбане немачке моторизоване јединице уз подршку сјајне авијације (луфтвафе) имале су преимућство. Већ 15. маја Немци су заузели Холандију, а 28. маја и Холандију. Уследио је напад на Француску.

Француска врховна команда је претпостављала да ће Немци напасти из правца севера и североистока, а не из правца Белгије и Холандије које су прогласиле неутралност. Зато су Французи организовали јаку линију одбране (Мажино линију) према свероистоку, која је сматрана несавладивом. Немци су снажним нападима из правца Белгије и Холандије брзо упали у француску територију, док су оклопне јединице под командом гебжнерала Ромела пробиле у Арденима Мажино линију 12. маја. Француска одбрана постала је све слабија, а да би сачували војску Французи су почели са евакуацијом своје вопјске из луке Денкерк у Британију 27. маја 1940. године. Из Денкерка је у Британију евакуисано 558 000 људи. По завршетку денкерске операције, Немци отпочели серију напада на југ и према Алзасу и убрзо потпуно разбили француску армију. Француска је капитулирала 22. јуна 1940. на истом месту где је Немачка потписала капитулацију 1918. године. Немачка је под директну окупацију ставили северни и централни део Француске, док су јужни део препустили марионетској влади маршала Петена.

У јулу 1940. године Немачка је отпочела ваздушне нападе на Британију. Немачка авијација располагала је сјајним авионима – Месершмитима (штуке), а њен командант био је Херман Геринг. Непосредно пре немачког напада на Британију, британски премијер постао је Винстон Черчил. Немачка авијација страховито је бомбардовала британске градове, није био поштеђен ни Лондон. Преокрет у тзв. Бици за Британију донело је ангажовање британских пилота РАФ – а (Royal Air Force), фанатичног отпора целокупног британског народа и употреби радара који су по први пут употребљени. Битка за Британију била је први немачки неуспех, мада Немци нису прекидали са спорадичним бомбардовањем британских градова.

27. септембра 1940. Немачка, Италија и Јапан склопиле су Тројни пакт или Савез сила Осовина (осовина Берлин – Рим - Токио). Овом пакту ће до пролећа 1941. приступити Мађарска, Румунија, Бугарска, марионетска Словачка и Југославија.

 

 

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ 1941 - 1945. ГОДИНЕ
2016/08/04,14:02
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ 1941 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:05

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ 1941 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

Напад на СССР: када је покорио Француску и када је видео да не може покорити Британију, Хитлер се окренуо нападу на Совјетски Савез. План напада на СССР носио је шифовани назив План Барбароса и предвиђао је ангажовање свих расположивих снага, што Немачке, што њених савезника. Напад је отпочео 22. јуна 1940 и он представља највећу војну операцију у историји ратовања, јер се фронт простирао по дужини више од 3000 км. Већ првог дана Немци су пробили фронт на неколико места. У наредних неколико недеља и месеци Немци су овладали огромним пространствима Белорусије и Украјине. До октобра 1941. Немци суна северу стигли до Лењинграда (Санкт Петерсбурга) којег ће 950 дана држати под опсадом, на југу су заузели скоро целу Украјину и део Крима. Крајем новембра Немци стижу на 30 – тљк километара од Москве. Стаљин је тада за команданта одбране Москве поставио генерала Георгија Константиновича Жукова, који је за одбрану Москве са далеког истока довукао значајне снаге. Москва је до краја децембра била одбрањена захваљујући френетичној борби Црвене армије и цивила, али захваљујући оштрој руској зими која је потпуно паралиасла немачке војнике и немачке оклопно – механизоване јединице.

Улазак САД – а у рат: САД су од почетка рата заузеле неутралан став, мада се видело да ипак више нагињу немачким противницима. САД су на Пацифику имале бројне поморске базе, а Јапан је желео да оствари превласт на том простору. После низа неуспешних преговора, Јапан је изненада и без претходне објаве рата напао највећу америчку војну базу на Пацифику – Перл Харбур на Хавајима 7. децембра 1941. године. Напад је био веома јак и јапанска авијација је уништила највећи део амњеричке флоте на Пацифику. Дан касније САД су објавиле рат Јапану, а 11. децембра Немачка је објавила рат САД – у.

Борбе у сверној Африци 1941.: борбе у северној Африци уско су повезане са развојем догађаја на Медитерану и италијанским аспирација на Балкану и у северној Африци. Мусолини је после окупације Албаније, октобра 1940. напао Грчку. Али, Грци су пружали жесток отпор и тек уз помоћ Немаца Грчка је окупирана априла 1941. годиен. Почетком септембра 1940. Италијани су почели са операцијама у Либији. Иако је Битка за Британију била у пуном јеку, Британци су одвојили око 30 000 војника и и напали италијанске положаје у Либији. Током децембра 1940. Британци су напредовали до Тобрука и Бенгазија. Италијани тада траже помоћ од Немаца који 12. марта у Африку шаљу генерала Ервина Ромела (пустињска лисица). Борбе су се распламсале. Иако су Италијани уз помоћ своје флоте и немачке авијације покушале  да угрозе британску пловидбу Медитераном, у томе нису успели, јер су Британци још једном показали своју супериорност на мору. Током 1941. Британци су успели да ослободе Етиопију, али је укључењем јачих немачких снага северноафрички фронт стабилизован.

Борбе на Источном фронту у 1942.: после пораза код Москве и неуспешних напора да освоје Лењинград, Хитлер је одлучио да појача Јужни Фронт и што пре избије на Волгу и Кавказ, како би се докопао богатих извора нафте и како би се његове јединице даљим продором на исток сусреле са савезником Јапаном. Немци су марта 1942, заузели Харков. Совјети су покушали са противофанзивом али нису успели. Немци су јула 1942. стигли пред Стаљинград, чиме је отпочела пресудна битка у II светском рату – Битка за Стаљинград. Немци су уз велике губитке успели да 17. августа 1942. овладју десном обалом Дона и да избију на 70 км пред Стаљинград. Септембра су отпочеле уличне битке у Стаљинграду. Град се нашао у полуокружењу. Али 19. новембра 1942. Црвена армија прешла је контраофанзиву, а заузимањем Калача на левој обали Дона, немачке јединице у Стаљинграду нашле су се у окружењу. Фебруара 1942. немачке јединице под командом Фридриха фон Паулуса биле су разбијене. Немци су имали огромне губитке од којих се више неће опоравити. У биткама на Волги и у Стаљинграду Немци су изгубили око 1 500 000 војника.. стаљинградска битка показала је да немачке јединице нису непобедиве, да је Црвена армија пребродила кризу и да је постала најјача армија на свету.

Сверноафричко ратиште 1942.: Ромел је планирао да уништи британску 8. армију, затим продужи према истоку, заузме Александрију и Каиро и заузме суецки канал. Ромел јње крајем августа напао британске снаге код Алем ел Халфе у Египту, под командом генерала Бернарда Монтгомерија, али је наишао на снажан отпор. Британци 7. септембра успели да однесу победу. Већ 23. октобра Британци су отпочели напад на немачко – италијанске снаге код Ел Аламејна, а 4. новембра прешли су офанзиву. Том победом Британци су преузели иницијативу на Афричком фронту, стално напредујући према западу и стварајући услове за инвазију Савезника с афричког континента на Италију. Скоро у исто време отпочео је поморски десант на француску северну Африку у Алжиру и Мароку. Ове трупе под командом америчког генерала Двајта Ајзенхауера су имале више од 100 000 војника. Ове трупе укључујући и Британце су у току пролећа 1943., успеле да потисну немачко – италијанске снаге из северне Афруике.

Борбе на Пацифику крајем 1941. и у току 1942.: после напада на Перл Харбур, Јапан је успео да окупирају Тајланд, Бурму и Филипине. Катастрофа у Перл Харбуру је за једно време паралисала амричку флоту, али је већ почетком лета 1942. она била спремна за нова дејства. Прву значајнију победу Американци су на Пацифику однели над Јапаном маја 1942. у Коралном мору када су напали јапанске бродове на сидришту острава Талуге и нанели им велике губитке. Другу значајну победу, испоставило се касније и преломну Американци су однели почетком јуна 1942. код острва Мидвеј.

Рат на Источном фронту 1943.: после победе код Стаљинграда Црвена армија је прешла у офанзиву према западу, ослобађајући велика пространства. Најзначајнија победа Црвене армије у 1943., а уједно и највећа тенковска битка у току рата, била је Курска битка (јул – август 1943.). Немци су у овој бици изгубили 30 својих елитних дивизија с око 500 000 војника и велику ратну технику. Совјетима је у Курској бици победу донело 20 000 артиљеријских оруђа, 3600 тенкова, 920 вишецевних бацача – каћуши и више од 2600 авиона. После овог пораза Немци више нису имали снаге за било какву офанзиву и од тада су се налазили у сталном повлачењу.

Победе савезника у Африци и капитулација Италије: после овлађивања северном Африком, британско – америчке снаге монгомерија и Ајзенхауера припремале су се за инвазију на Италију. Договор о инвазији на Италију постигнут је између Черчила и Рузвелза на конференцији у Казабланци јануара 1943. године. Инвазија на Сицилију отпочела је 10. јула 1943. Операције на Сицилији трајале су до 17. јула, а затим су савезници кренули са инвазијом на Италију. Услед великих пораза у Италији је дошло до великог нерасположења, чак и фашистичкој странци, па је Велико фашистичко веће 25. јула донело одлуку да се Бенито Мусолини разреши свих функција и да се власт преда краљу. Краљ је мандат за састав владе поверио маршалу Пјетру Бадољу. Чија је влада 8. септембра 1943. потписала безусловну капитулацију Италије.

Борбе на Пацифику 1943.: у току ове године Јапанци су били присиљени на повлачење и губљење територија. Од августа 1942. до фебруара 1943., Американци су после успешних битака код Гвадалканала и Талуге (Соломонска острва), потпуно разбили јапанске снаге и овладали овим значајним стратегијским положајима. Крајем 1943. и почетком 1944. године Американци су заузели делове Нове Гвинеје.

Почетком 1944. године Совјети су коначно успели да после 950 дана пробију опсаду Лењинграда и тако се нађу у офанзиви на целом фронту. До лета 1944. Совјетски Савез био је ослобођен.

Јуна 1944. отворен је нови фронт у Европи на западу у Француској. Фронт је отворен после дуготрјних припрема савезника и сталних Стаљинових молби за отварањем другог фронта у Европи. Инвазија америчко – британских снага којима је командовао Двајт Ајзенхауер у Нормандију почела је 6. јуна 1944. године под називом операција Оверлорд. На плажама Нормандије Немци су пружали жестокотпор, али су надмоћније англо – амричке снаге успеле да пробију немачку одбрану и незадрживо крену ка Парфизу. Париз је ослобођен 17. августа 1944. године. Од краја августа савезници су спорије напредовали, кер су Немци пружали жесток отпор по тзв Зигфридовој линији. Ипак генерал Монтгомери је 31. августа заузео Амијен, а за мање од недељу дана и Брисел и Антверпен. Децембра 1944. Немци су покушали са последњом офанзивом на западу у Арденима. И поред збуњености савезника, ова офанзива завршена је неуспешно.

Истовремено са успесима савезника у западној Европи, јединице Црвене армије имале су успеха у источној Европи. У незадрживом походу Црвена армија је до краја 1944. успела да ослободи Пољску, Чехословачку, Румунију, део Југославије, Мађарску и пређе на територију Немачке.

Немачка се тако почетком 1945. нашла нападнута и са запада и са истока, било је само питање времена када ће савезници заузети целу Немачку. Истовремено са освајањем Немачке, савезници су наилазили на коцентрационе логоре у којима је страдало неколико милиона људи, понајвише Јевреја. Највећи логори налазили су се у Аушвицу, Маутхаузену, Бухенвалду. Треблинци, Дахау, Мајданеку. Ови логори били су праве фабрике смрти. Немци су на бруталан начин ликвидирали милионе људи, а најчешћи начин ликвидације био је у гасним коморама.

Јединице Црвене армије су априла 1945. избиле пред Берлин. 2. маја Црвена армија је заузела Берлин, а два дана пре је Хитлер извршио самоубиство. Акт капитуалције Немачке потписао је фелдмаршал Кајтел 9. маја 1945. чиме је рат у Европи био завршен.

Рат је настављен на Далеком истоку, где и поред великих губитака Јапан није желео да капитулира. Јапански пилоти самоубице – камиказе су улетале у америчке бродове и тиме одуговлачиле крај рата. Да би коначно завршиле рат на Далеком истоку, САД су употребиле најмоћније оружје – атомску бомбу. На јапанске градове Хирошиму и Нагасаки бачене су две овакве бомбе које су изазвале незабележена разарања и жртве. Услед тога јапански цар Хирохито је наредио јапанској војсци да однах прихвате услове капитулације. Јапан је потписао капитулацију 2. септембра 1945. године чиме је Други светски рат био завршен.

Рат је однео преко 50 милиона живота. Од тога око 30 милиона цивила. Разлог за овакво страдње цивлиног становништва био је у томе штио су расистичком политиком Немци и њихови савезници по концентационим логорима убијали Јевреје, Роме, али и ратне заробљенике. Осим тога, услед покрета отпора у мнхогим земљама, окупатори су спроводили страховите одмазде над цивилним становништво.

Савезничке конференције

У току рата одржано је више савезничких конференција на највишем нивоу, с циљем успешног вођења рата.

Први састанак савезника одржан је 14. августа 1941. између Черчила и Рузвелта на једном броду у Атласком океану када је потписана Атланска повеља, којом се САД обавезала за помоћ Британији.

Јануара 1943. Черчил и стаљин су се поново састали, овога пута у Казабланци. На тој конференцији савезници су се договорили о инвазији на Сицилији, а на конференцији у Квцебеку августа 1943. савезници су се договорили о отварању фронта у Нормандији.

На конференцији у Техерану, новембра 1943. састали су се по први пут велика тројица Стаљин, Черчил и Русзвелт. На овој конференцији велика тријица су се договарала о значајним питањима међународних односа после рата, као и о припремама за инвазију у Нормандији.

На коференцији у Јалти, фебруара 1945. велика тројица су се договорила о подели интересних сфера после рата. Непосреднио након ове конференције умро је амерички председник Френклин Рузвелт. Заменио га је Хари Труман.

 

КАРАКТЕРИСТИКЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
2016/08/04,14:29
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
2016/08/04,14:32
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:34

АПРИЛСКИ РАТ И ОКУПАЦИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ - ТЕКСТ

Априлски рат и окупација Југославије

 

27. март: после приступања Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године велики део југословенске (пре свега српске) јавности био је веома разочаран, сматрајући чин кнеза Павла и владе Цветковић – Мачек раван издаји. Овакво расположење народа искористила је група официра повезана са британском и совјетском контраобавештајном службом, да у ноћу 26/27. марта 1941. изврши војни удар – пуч. Та група официра предвођена генералима Боривојем Нирковићем и Душаном Симовићем збацила је, ухапсила и Енглезима предала кнеза Павла Карађорђевића, малолетног краља Петра II прогласила пунолетним и формирала владу на челу са генералом Симовићем. У току преподнева 27. марта 1941. српски народ одушевљен оним што се десило претходне ноћи поздравио је чин пуча уличним демонстрацијама у Београду и свкоро свим већим српским градовима. На демонстрацијама народ је узвикивао чувене пароле Боље рат, него пакт и Боље гроб него роб. Вести о пучу прошле су готово незапажено у Хрвасткој.

Вести о војном пучу и демонстрацијама брзо су се прошириле по Европи. Британци и народ окупираних земаља с дивљењем је поздравио храброст српског народа да стане пред Хитлера. Черчил је изјавио да је српски народ коначно нашао своју душу. На вести из Београда 27. марта Хитлер је љутито реаговао и истог дана донео одлуку да се што пре Југославија уништи као држава.

 

Априлски рат: према хитлеровој замисли, немачке трупе, у садејству са италијанским и мађарским снагама истовревремено ће напасти Југославију и Грчку, док ће Румунија и бгугарска, на чијим територијама је била концентриасана немачка војска, преузети улогу заштитнице у случају евентуалне интервенције СССР – а. Нова југословенска влада са Симовићем на челу је покушала све да учини како би избегла сукоб. Напад је почео 6. априла, рано у зору бомбардовањем Београда и других градова. Југославију је напала моћна, технички опремљена и одлично увежбана армија са скоро 900 000 војника. Југословенска Врховна команда, која је тек 3. априла наредила мобилизацију, није могла да руководи трупама. Већ први непријатељски удари разорили су маневарску способност њених трупа, а непријатељски агенти из редова домаћих Немаца и осталих издајника веома успешно су радили на дезорганизацији и растројству одбране. Брзом слому краљевске војске посебно су допринели хрвати који су масовно напуштали јединице, док су на територији Хрватске бановине Мачекове страже учествовале у разоружању и хапшењу југословенских војника. Услед тога, немачке трупе су већ 10. априла ушле у Загреб, где их је са цвећем дочекало неколико хиљада људи, 12. априла заузет је Београд. Колико је дезертерство било присутно говори и податак да је Врховна команда слала наређења јединицама које више уопште нису постојале. У исто време ивлада, краљ и Врховна команда су се повлачили ка унутрашњости земље. Коначно одредиште био је Никшић, где је донета одлука да представници војске одмах затраже ореговоре о примирју са Немцима, а да влада и краљ напусте земљу. 16. априла краљ Петар II и влада су са никшићког аеродрома отишли на Блиски исток, а потом у Лондон, док је 17. априла по налогу владе, генерал данило Калафатовић у згради чехословачке амбасаде у Београду потписао акт о примирју, који је уствари представљао безусловну капитулацију југословенске војске. Овим актом свим југословенским војницима било је наређено да се предају. Око 330 000 војника, подофицира и официра било је заробљено и одмах послато у заробљеништво.

 

Окупациона подела Југославије: први задатак који је пред себе поставио окупатор био је да се Југославија распарча и да се при томе води рачуна да се казне сви они који су на било који начин показивали непријатељство према Трећем рајху. Југославија је подељена на следећи начин: централна Србија, Банат и северна Словенија припале су Немачкој; јужни део Словеније и Далмације припале су Италији која је од тих области образовала покрајину Далмацију са седиштем у Задру, Црна Гора је окупирана с циљем да се од ње створи марионетска држава; Бачка, Барања, Међумурје и прекомурје припали су Мађарској; источна Македонија и југоисточна Србија припали су Бугарској; већи део Косова и западна Македонија припали су Великој Албанији која је била под окупацијом Италија; од остатка Хрватске, БиХ и Срема формирана је Независн Држава Хрватска, усташка сателтска творевина. Без обзира на ову поделу, све важније тачке у земљи, попут саобраћајних комуникација, важних привредних ресурса или војних објеката контролисали су Немци.

 

Терор окупатора

 

Од самог почетка окупације, окупатор и његови сарадници завели су страховладу, с циљем да онемогуће сваки покушај избијања отпора. Прогони, пљачке и физичко малтретиарање постали су свакодневна појава. Нарочито су прогањани Срби, који су означени као главни кривци за догађаје од 27. марта, а потом Јевреји и Роми, који су у складу са Хитлеровом расистичком политиком сматрани најнижим расама. Највећи део мушког радно способног становништва био је одведен у заробљеништво, тако да су тешки послови и обрада земље остали на женама, деци и старијим људима

 

Немци су у окупираном делу Словеније становништво поделили у три групе: оно становништво које је показоло лојалност окупатору или је било у крвној вези са Немцима остављено је на миру, с циљем да се потпуно германизује; онај део становништва који је према оцени Немаца нио непријатељски расположен према Рајху, одмах је хапшен, одвођен у логоре, или на рад у Немачку, а родољубиво становништво Немци су интернирали у Србију или Хрватску.

 

Мађарски окупатор је у Бачкој на сличан начин поступао према Србима, колонистима после Првог светског рата. Бугарски окупатор јеж, такође из Македоније протерао неколико хиљада Срба. На Косову су Италијани, Немци и делимично Бугари подржавали шиптарске сепаратисте и распиривали њихову мржњу према Србима и Црногорцима. У прогонима Срба и Црногораца посебно су се истицали балисти, потпогнути својом милицијом – вулнетари.

 

У Србији су директну војну управу имали Немци. Када су јуна 1941. Немци напали СССР, у позадини су оставили углавном резервни војни састав, а пошто им је био потребан мир у тим крајевима су управу поверавали својим сарадницима из редова домаћег становништва. Тако су већ 30. априла формирали комесарску владу Милана Аћимовића, која није имала никаквог угледа у народу. Због тога су у време развијања устанка у Србији формирали Владу народног спаса чији је председник био генерал Милан Недић. Милан Недић је био човек од угледа у Србији, у једном периоду пре рата био је и министар војске, истакнути учесник Првог светског рата. Његова влада поикушавала је на сваки начин да олакша положај становништва у Србији. Борила се и против партизана и против четника, јер је сматрала да акције ових покрета само изазивају Немце на страховите мере одмазде над цивилним становништвом. Захваљујући ангажовању генерала Недића у србију је враћено неколико хиљада заробљених официра. Недић је формирао јединице државне и граничне страже. Недићева влада сместила је неколико десетина хиљада избеглица из Словеније и доста се трудила да се бар кроз образовање сачува морал станобништва. Због тешког полоижаја у коејм се налазио, између Немаца, четника и комуниста, генерала Недића данас неки сматрају истакнутим патриотом и родољубом, а неки издајником

 

ПОКРЕТИ ОТПОРА, ГРАЂАНСКИ РАТ И КВИСЛИНЗИ У ЈУГОСЛАВИЈИ
2016/08/04,14:42
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПОКРЕТИ ОТПОРА, ГРАЂАНСКИ РАТ И КВИСЛИНЗИ У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:45

 

 

ПОКРЕТИ ОТПОРА, ГРАЂАНСКИ РАТ И КВИСЛИНЗИ У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ

 

Услед страховитог терора који су завели Немци и њихови сарадници у првим данима окупације, врло брзо су се стекли услови за подизање устанка. Проблем је био у томе што се велики број људи нашао у заробљеништву, што је системом окупације земља била испресецана, да би се прешло из једне у другу било јке потребно низ дозвола. И поред свих тешкоћа у Србији су се у току лета формирала два покрета отпора – партизански и четнички.

Партизански покрет отпора

Настао је из редова комуниста. Лидер покрета постао је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. Комунисти су још за време априлског рата позивали народ да што одлучније ступи у борби против агресора. Прво ратни проглас био је осуда стварања НДХ.

После почетка немачког напада на СССР, најпре је по одлуци Партије основан Главни штаб народноослободилачког покрета (НОП-а) на челу са Титом, а потом је  главни орган КПЈ Централни комитет донео је одлуку о подизању устанка у Југославији на састанку 4. јула. Том приликом дата су и упутства за вођење борби: начин борбе да партизански (герилски) у мањим одредима, да се непријатељу наносе губици у људству, техници и објектима, да се врше диверзије и саботаже. Циљ партизана био је ослобођење земље од окупатора, али и спровођење социјалистичке револуције, тј. преузимање власти и стварање државе по узору на СССР.

Партизани су најпре подигли устанак у Србији 7. јула, потом у Црној Гори 13. јула, па у Словенији 22. јула, па у БиХ 27. јула.устанак је најкасније букнуо у Македонији, тек 11. октобра, због пасивнбости македонских комуниста, тј. њиховог пробугарски опредељеног вођатва.

Бројним акцијама и показаним херојством, партизани су брзо стицали све већи број присталица. Партизани су у јесен 1941. ствирли велику слободну територију у западној Србији са седиштем у Ужицу. То је била прва слободна територија у окупираној Европи. На саветовању у Столицама партизански покрет постао је права војска. На овом саветовању Главни штаб је преименован у Врховни штаб, одлучено је да се посвети пуна пажња на изградњи чвршћих војних формација (одреда, батаљона и чета) с јединственом структуром команди (командант, политички комесар и заменик команданта), да се оформе национални и покрајински штабови, да се створе народноослободилачки одбори као органи револуционарне власти, да се црвена звезда петокрака усвоји као званични симбол партизана и да се усвоји поздрав Смрт фашизму – слобода народу.

У свим деловима Југославије партизански одреди успевали су да створе мале слободне територије. Али, услед надмоћности наепријатеља и у људству и у наоружању, ниједна од тих територија се није могла дуже задржати.

Својим акцијама партизани су изазвали страховите мере одмазде Немаца. Немачка команда у Београду добнела је застрашујуће наређење да за једног убијеног немачког војника буде стрељано 100 цивила српске националности и да за једног рањеног Немца буде стрељано 50 Срба. Услед тога дошло је до масовних стрељања у Крагујевцу и Краљеву, казнене експедиције у Мачви и других страшних злочина.

Четнички покрет

Настао је од остатака југословенске војске. Лидер покрета постао је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Он је некако избегао заробљеништво, те је маја 1941. на планини Равној Гори надомак Ваљева са неколико својих сарадника оформио четничке јединице, које су се заснивале на славној традицији четништва у Србији.

Циљ четника био је такође да земљу ослободи од окупатора, али су четници у политичком погледу били тврди монархисти, тј. антикомунисти, односно залагали су се да ослобођена земља не мења државно уређење од пре рата. Управо је то била главна разлика између четника и партизана, због које ће касније доћи до њиховог међусобног сукоба.

Михаиловић је почетком августа 1941. успео да обавести југословенску владу у Лондону о постојању свог покрета и његовим намерама, тражећи помоћ и подршку. Почетком октобра 1941. у Србију је стигла југословенско – британска војна мисија која је успоставила сталну вежзу између Михаиловића и југословенске владе у лондону. Влад је Михаиловића стално унапрећивала, најпре га је произвела у чин армијског ђенерала, а потом га поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини (ЈВУО) и министра војног.

Дража Михаиловић је настојао да се држи стратегије чекања. Сматрао је да се исход рата не решава у Србији, већ на великим фронтовима. Зато је, да би поштедео Србе масовног страдања сматрао да против Немаца не треба водити сулуду борбу, као што то чине комунисти, већ да треба чекати, док Немци не почлну губити на великим фронтовима, а тада ударити свом снагом. До тада треба чекати, организовати се и јачати.

Активност четничких јединица посебно је била значајна у НДХ, где су се Срби налазили под терором Павелићевих усташа. Четници су бранили српска села и народ и понекад наносили озбиљне ударце усташким војним снагама.

Британци су настојали да свим окупираним земљама обједине покрете отпора за борбу против фашиста. Тако су инсистирали да и поред великих идеолошких разлика дође до сарадње између четника и партизана. У том смислу Тито и Дража су се неколико пута састајали да би договорили сарадњу (у Брајићима и Струганика), али до договора није дошло. 

 

НДХ и њена политика геноцида

Највећи терор над Србима у току рата спровођен је у Независној Држави Хрватској од стране усташа. Ова сателитрска творевина проглашена је 10. априла 1941., на дан када су немачке јединице ушле у Загреб. Поглавник НДХ постао је Анте Павелић.

Под директним туторством Немачке НДХ се трудила да у свему следи политику својих ментора, а у злочинима их је и превазилазила. По угледу на Немце Хрвати су почели да решавају српско питање, али и питање Јевреја, Рома и свих потенцијалних субверзивних елемента, међу којима су комунисти сматрани за најопасније. Усташе су тежиле да ствопре етнички чисту државу Хрвату и зато је требало истребити Србе. План је био да се један део Срба побије, други протера, а трећи покатоличи. Католичка црква је прећутно подржавала злочине усташа, а њен главни експонент у НДХ био је загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Да би придобиле муслимане у БиХ, усташе су их прогласиле цвећем хрватског народа.

Своју политику истребљења Срба, Јевреја, Рома и других, усташе су остваривале по логорима смрти, сличним оним у Немачкој. Најозлоглашенији логор налазио се у Јасеновцу, малом селу на левој обали Саве. Логор је формиран почетком лета 1941. и сматра се да је у њему страдало преко 700 000 људи, махом Срба. Усташе су се иживљавале над својим жртвама, не заостајући много за Немцима. Непосредни организатор свих логора у НДХ био је је Вјекослав Лубурић – Макс, а управници јасеновца су се мењали (Јозо Матијевић, Мирослав Филиповић – Мајсторовић, Љубо Милош и други). Поред убијања Срба, усташе су уништавале све што је српско. Скрнављени су православни храмови, православна гробља, паљене су српске куће, ћирилица је била забрањена итд. У време овог периода била је присутна патолошка мржња према Србима, која је тешко могла бити објашњива.

КВИСЛИНЗИ

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

 

Међу највећим издајницима у Србији сврстава се Димитрије Љотић. Љотић је још у предратном периоду био лидер профашистичке организације Збор, а од првих дана окупације ставио се на располагање Немцима. Половином септембра Љотић је формирао добровољачке одреде који су се борили против партизана и четника. Посебно су били брутални у сукобима са комунистима.

Међу домаће издајнике спадају и домаћи Немци – фолксдојчери, који су живели махом у Банату. Они су још за време априлског рата одавали немачкој војсци положаје југословенске војске, а кад је почела окуупација они су били ти који су фактички управљали Банатом. За Немце је Банат био од посебног значаја, због плодне земље и великих количина хране

Издајника и сарадника окупатора било је у свим крајевима земље. Трагедија ових простора је у томе што су се све ове струје и покрети међусобно сукобљављли до истребљења. 

 

 

РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ
2016/08/04,14:50
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:52

РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942 - 1945. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

У јесен 1941. године Немци су са неколико дивизија покренули тзв. прву непријатељску офанзиву на партизанску слободну територију у западној Србији. У тим данима почео је и крвави грађански рат између партизана и четника, због непремостивих идеолошких разлика које су постојале између ова два покрета. Против надмоћнијијх снага Немаца и четника партизани су били принуђени на повлачење. Преко Златибора и Санџака партизанске јединице заједно са врховним штабом повукле су се у источну Босну. Нешто касније Немци су повели офанзиву и против четника, који су такође били принуђени да се повуку у Босну. Тако се тежиште устанка из Србије пребацило у Босну, где ће се све до 1944. године и водити главнина борби између партизана и Немаца, партизана и четника, партизана и усташа, четника и Немаца и четника и усташа.

 По повлачењу у Босну партизани су створили нову слободну територију. По самом доласку у Босну Врховни птаб је донео одлуку да се формирају јединице које ће бити састављене само од комуниста и чланова СКОЈ-а (савеза комуниста омладине Југославије). Разлози за то били су следећи: као прво Врховном штабу била је потребна поуздана јединица којој ће бити поверено извршавање најтежих задатака, као друго у постојеће одреде четници су успевали да инфилтрирају своје агенте  и као треће дотадашњи одреди били су формирани са једног мањег подручја и њихови борци су губили интерес да се боре када би ту област напустили. Тако је 22. децембра у босанском градићу Рудом формирана Прва пролетерска бригада, састављена од комуниста из целе Југославије. До краја рата биће формирано на десетине оваквих јединица.

 Прво искушење за Прву пролетерску бригаду догодило се крајем јануара 1942. године. Немачко – усташке снаге су против партизана повеле тзв. другу непријатељску територију у источној Босни. Једини излаз из обруча за партизанске јединице био је да се преко планине Игман домогну нове слободне територије са центром у Фочи. По изузетно хладном времену (-30оС) и великом снегу,  борци Прве пролетерске бригаде извршили су прелаз преко Игмана у ноћи између 27/28. јануара 1942. године (Игмански марш). Иако су 172 борца била избачена из строја услед смрзавања, Прва пролетерска бригада је извршила задатак.

 У пролеће 1942. године услед страховитог терора усташа над Србима  Босанској крајини, српско становништво масовно је прилазило четницима или партизанима. Партизани су и овде у реону планине Козара успели да створе слободну територију. Ослобођен је Приједор, формирана је бригада, а ту је деловала и прва партизанска ескадрила са легендарним пилотима Фрањом Клузом и Рудијем Чајевцем. Немци и усташе су у јуну 1942. повели тзв, трећу непријатељску офанзиву на слободну територију на планини Козара. Са партизанским јединицама налазило се на хиљаде цивила, махом Срба који су бежали пред усташким ножем. Око 80 000 срба, заједно са партизанима билоје заробљено на Козари и одведен у логоре, махом у Јасеновац који се налазио у близини. Ипак, опет је главнина партизанских снага успела да избегне заробљавање и да настави деловање и стварање слободних територија.

 Партиазани су током свих ових дешавања водили рачуна о свом главном циљу – спровођењу социјалистичке револуције. На лицу места на слободним територијама, комунисти су показивали како раде револуционарни органи власти – народноослободилачки одбори и како замишљају ослобођену земљу. На тај начин партизани су показивали да су озбиљна војска, што је допринело да се народ у великој мери опредељује да њима приђе. Са друге стране, заслепљени мржњом према комунистима, рационалном али непопуларном стратегијом чекања, као и анархијом у својим редовима, четници су одавали утисак разбијене војске, што им је значајно смањивало углед. Осим тога, поједини четнички кломанде, сасмозване војводе, водиле су акције на своју руку у којима су често страдали, осим комуниста и обични грађани.

 У јесен 1942. створена је слободна територија са центром у Бихаћу. Ова територија је по површини била већа од Белгије, јер је обухватала подручја Лике, баније, Кордуна, Босне, Далмације, Горског котара и Словеније. У руководству Партије појавила се идеја да, услед све већих војних успеха и све већег броја припадника, буде створено једно централно политичко представништво ослободилачког покрета у Југославији и за конституисање нове власти. Тако је 26. и 27. новембра у Бихаћу одржана скупштина народних представника у којој је требало да се образује Национални комитет ослобођења Југославије, као извршни орган власти, али до тога није дошло, јер по оцени Коминтерне (комунистичке интернационале, тела у којем су налазиле све комунистичке и радничке партије) нису се створили повољни међународни услови за тго. Створен је само АВНОЈ – Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије, који је био највише представничко тело. АВНОЈ је преузео функцију привремене владе народноослободилачког покрета, са главним задатком да координира између револуционарних и војних органа власти.

ЈУГОСЛАВИЈА 1943 – 1945.

Почетком 1943. године лично је Хитлер издао нарђење да се у Југославији униште партизани, али четници. Немачка врховна команда израдила је план да до тога и дође. За Хитлера је Балкан постао изузетно важан, после пораза код Ел Аламејна у северној Африци, јер се могло очекивати искрцавање савезника на југословенску обалу. Зато је било потребно уништити оне снаге које би пружале подршку савезницима.

 Битка на Неретви (операција Вајс): фебруара – марта 1943. партизани су били суочени са далеко бројнијом и опремљенијом војском коју су чинили Немци, Италијани и усташе, али и четнике.  Главна оперативна група партизанске војске успела је де вештим маневрима избегне уништење, али је њено кретање било знатно успорено услед великог броја рањеника. Втито је донео одлуку да се рањеници несмеју оставити и стога је битка на Неретви једна од најхуманијих битака, названа још и битком за рањенике. Партизани су се нашли у тешкој ситуацији у реону Јабланице. У таквим тренуцима Тито је издао наређење да се сруши мост на Неретви, јер се с преке стране налазило 12 000 утврђених четника. Са друге стране надирали су Немци и Италијани са Усташама, па су партизани у току ноћи изградили импровизовани мост поред срушеног, прешли Неретву са све рањеницима и потом разбили четнике. И у овој бици партизани су показали крајњи фанатизам и издржљивост, захваљујући чему су пробили обручу и нашли се у реону реке Сутјеске. Битку на Неретви касније је комунистичка историографија назвала четвртом непријатељском офанзивом.

Битка на Сутјесци (операција Шварц): суочени са неуспехом на Неретви, Немци су морали да поведу нову, пету офанзиву против партизана. Непријатељске снаге су располагале са око 127 000 војника, док су партизани бројали око 19 000 бораца и око 4000 рањеника. У току ове битке у партизански Врховни штаб стигла је британска војна мисија, која је требала да увиди ко се у Југославији заправо бори против фашиста и да поднесе извештај Черчиловој влади. Суочени са бројнијим непријатељем, партизани су се нашли у обручу. Борбе су трајале у мају и јуну. Надчовечанским напорима партизани су успели да пробију обруч код места Тјентишта и да избегне уништење. У борбама је погинуло око 7000 партизана, међу којима и легендарни командант Сава Ковачевић. Битка на Сутјесци је била, испоставило се то касније преломна из више разлога: као прво партизани су показали да су неуништиви, као друго у њој је страда велики број четника, као треће британска војна мисија закључила је да су партизани већи противници фашистима од четника и такав ће извештај послати Черчилу, што је у многоме определило Черчила да југословенској влади у Лондону сугерише да откажу сваку помоћ Дражи Михаиловићу, али то исто ће сугерисати и савезницима.

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Друго заседање АВНОЈА: је одржано у босанском градићу Јајцу и 29/30. новембра 1943. године и на њему су донете историјске одлуке везане за послератну Југославију. Заседању је присуствовало 142 делегата, усвојене је Декларација и донете су одлуке. Декларацијом је констатовано чињенично стање у земљи и на основу ње донете су следеће одлуке: 1. АВНОЈ се претвара из општеполитичког представничког тела у највише законодавно тело народа Југославије и формира се влада – Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) са Титом на челу; 2. југословенској влади у Лондону одузимају се права законите владе Југославије и забрањује се повратак у земљу краљу Петру II Kaрађорђевићу, док народ сам о томе не одлучи о томе на послератним изборима; 3. Југославија се изграђује на демократском, феративном приципу, с правом нација на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење и уједињење са другим народима и 4. Јосип Броз Тито је проглашен за маршала Југославије. Одлука о федеративном уређењу послератне Југославије подразумевала је постојање 6 федералних јединица са статусом република – Србијом, Црном Гором, Македонијом, БиХ, Хрватском и Словенијом. Те федералне јединице ће деведестих година 20. века постати самосталне државе.

 

 

ЈУГОСЛАВИЈА 1944 – 1945.

Светосавски конгрес: одговор четника на одлуке донешене на II заседању АВНОЈ-а био је Светосавски конгрес који је 27. јануара 1944. одржан у селу Ба код Љига у Србији. Најоштрије су осуђене одлуке АВНОЈ-а. Захтевано је да се у целини обнови југословенска држава и да она буде уређна као федерална држава у облику уставне и парламентарне монархије на челу са династијом Карађорђевић. Изнесен је став да послератна Југославија треба да има 3 федералне јединице за Србе, Хрвате и Словенце. Обзиром да на II заседању АВНОЈ – а није било легитимнох представника Србије, Светосавски конгрес није признавао разграничења међу федералним јединицама која су тамо исцртана.

На даљи ток догађаја у Југославији битно су утицале одлуке Техеранске конференције која одржана за време II заседања АВНОЈ-а. Велика тројица су на основу извештаја са терена донела одлуку да се убудуће ускрати свака помоћ и подршка четницима Драже Михаиловића, а да се почне упућивати свака помоћ партизанима.

Десант на Дрвар: Почетком 1944. Хитлер је због безбедности повлачења својих трупа из Грчке још једном издао наређење да се уништи партизанска војска, а да се Тито ухвати жив или мртав. Немачка команда је израдила још један план офанзиве, шесте по реду. Акција је носила назив Коњићев скок, била је замишљена као падобрански десант и планирана је на војном ареодрому у Краљеву. Почетак акције био је предвиђен за 25. мај, када је по информацијама Немаца био Титов роћендан, па су Немци рачунали на смањену будност партизана. Врховни штаб се тада налазио у Дрвару, у једној пећини надомак града. напад је почео у зору, а град и Врховни штаб су бранили полазници прве партизанске официрске школе. До краја дана и партизанима и Немцима пристигло је појачање, а Врховни штаб је успео да се извуче и да са Купрешког поља одлети најпре у Италију, а потом на острво Вис које постало ново седиште Врховног штаба.

 Споразум Тито – Шубашић: западни савезници тражили су од Тита да поштује избегличку владу и да покуша да се заједничким снагама боре против Немаца и њихових сарадника. Истовремено савезници, пре свих Черчил утицали су на краљевску владу у Лондону да откаже подршку Дражи Михаиловићи. На Вису је јула 1944. одржан састанак Тита и др Ивана Шубашића, председника југословенске владе на којем постигнут споразум. Споразуме је представљао компромис, јер је Тито проценио да је боље учинити неке ситне уступке краљевској влади, него довести у питање легализацију његовог покрета, а са друге стране Шубашић је осудио четнике Драже Михаиловића и позвао све народе Југославије да се ставе под команду маршала Тита. Овим споразумом судбина Драже Михаиловића била је запечаћена, јер је он остао без подршке своје владе и без подршке савезника.

 Борбе у Србији 1944.: у мају 1944. Врховни штаб је донео одлуку да се тежиште борби пребаци у Србију,јер је постало јасно да ће јединице Црвене армије убрзо стићи и до граница Југославије. Партизани су у току лета ослободили један део Србије и спремно су дочекали долазак Црвене армије. Пре него што је дошло до сусрета партизана са Совјетима, Тито је одлетео у Москву где се договорио о садејству партизана и Црвбене армије. Том приликом је постигнут договор да је Црвена армија када обави посао у Југославији напусти њену територију, што није био случај са осталим државама источне Европе. Сусрет партизана и јединица Црвене армије догодио се средином септембра 1944. код Кладова, кад почињу борбе за коначно ослобођење Југославије. Црвена армија је у Југославију ушла из правца Бугарске и правца Румуније. Веома брзо, заједно са партизанима ослобођена је цела Србија са Вијводином. Београд је ослобођен после вишедневних уличних борби 20. октобра, а Нови Сад 23. октобра. Створена је велика слободна територија, а у Београду је смештено војно и политичко руководство нове Југославије.

 Други споразум Тито – Шубашић: у тек ослобођеном Београду, новембра 1944. по други поут су се састали Тито и Шубашић. Том приликом је постигнут споразум по којем је требала да се формира привремена влада Демократске Федеративне Југославије, састављена и од комуниста и од монархиста. Краљу Петру II идаље је био забрањен повратак у земљу, а одлучено је да њега заступа Намесништво, које неће имати велике ингеренције.

 Реорганизација партизанске војске: крајем 1944. веће део Југославије био је ослобођен и настао је предах који је добро дошао за реорганизацију Народно ослободилачке војске Југославије и стварање услова за офанзиву ради коначног ослобођења земње. Све партизанске бригаде, дивизије и корпуси сврстани су 4 велике армијем са две ваздухопловне дивизиије са 400 авиона добијених од СССР-а, две тенковске бригаде и морнарицом. Ова војска ималоа је више од 800 000 бораца.

Сремски фронт: почетком 1945. Немци и усташе су да би спречили надирање 1. и 3. партизанске армије ка Славонији формирали у реону између Дунава, Саве и Босута тзв. Сремски фронз. Фронт је био изграђен од низа ровова, минских поља и бункера. Борбе су трајале од јануара до априла 1945. и биле су веома жестоке. Партизани нису били навикнути на фронтални облик борбе, а осим тога добар део партизанске војске чинили су тек регрутовани, млади и неискусни борци. Фронт је пробијен 12. априла 1945. и на њему је страдало око 13 000 бораца.

Коначно ослобођење Југославије: после пробоја Сремског фронта јединице југословенске војске су незадрживо кренуле у ослобођење остатка земље. До средине маја 1945. југословенска војска је заузела Трст и Истру. Последње немачкке јединице предале су се 15. маја 1945. чиме је рат у Југославији завршен.

Судбина четника: остављени од своје владе и западних савезника, четници су се почетком 1945. нашли у веома тешком положају. Један део четничких команданата одлучио је да се повлачи до Словеније и да се домогне Италије одакле би наставио борбу против нове Југославије, док је Дража Михаиловић одлучио да са својим највернијим сарадницима остане у источној Босни и одатле идаље пружа отпор. И један и други део четника доживео је тежак пораз. Само мали број четника домогао се Италије, док су они који су остали у Босни доживели катастрофу маја 1945. на Зеленгори. Дража се крио у планинама источне Босне све до јануара 1946. када је ухапшен и касније стрељан.
КАРАКТЕР РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ
2016/08/04,14:57
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
КАРАКТЕР РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ
2016/08/04,14:59

КАРАКТЕР РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ - ТЕКСТ

Ниједна окупирана земља у Европи није била подељена на већи број територија од Југославије. Хитлер се приликом окупационе поделе Југославије да све кључне стратешке и привредне тачке буду под непосредном контролом Немаца и да окупација буде тако спроведене да Срби буду највише кажњени, пошто је Хитлер Србе означио као главне кривце за дешавања од 27. марта.

Југославија је имала велики број цивилних жртава које су биле последица формуле да се за једног убијеног Немца стреља 100, а за рањеног 50 цивила. Цивилно становништво је страдало и због грађанског рата, који је вођен између партизана и четника. Политика НДХ према Србима је довела до геноцида, који је оставио трајне последице по српски народ у Хрватској. Највећи концентрациони логори у НДХ, по угледу на нацистичке били су Госпић–Јадовно и Јасеновац.

Јевреји у Југославији имали су исту судбину као и Јевреји у осталом делу Европе.Највећи концентрациони логори на подручју Србије били су Сајмиште и Бањица. Осим Јевреја у логорима у Србији страдали су и Роми, али и присталице партизанског и четничког покрета.

Свакодневицу цивилног становништва обележили су општи страх, несигурност, страдање, недостатак хране и одеће. По градовима је цветала црна берза. Велики број људи прешао је да живи из града у село. Закође, велики број људи крај рата дочекао је у избеглиштву.

ПОСЛЕРАТНИ СВЕТ И ЊЕГОВЕ СУПРОТНОСТИ
2016/08/04,15:07
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ПОСЛЕРАТНИ СВЕТ И ЊЕГОВЕ СУПРОТНОСТИ - ТЕКСТ
2016/08/04,15:10

 ПОСЛЕРАТНИ СВЕТ И ЊЕГОВЕ СУПРОТНОСТИ - ТЕКСТ

Одмах по завршетку рата на Конференцији у Сан Франциску 24. октобра 1945. године основана је Организација Уједињених нација (ОУН). Повељу Уједињених нација и Статут Међународног суда правде у Хагу потписало је 50 држава. За седиште ОУН одређен је Њујорк.Циљеви ОУН су одржавање међународног мира и безбедности, развијање пријатељских односа међу народима на темељима равноправности, решавање проблема економског, социјалног, културног или хуманитарног карактера путем сарадње, јачање поштовања права и слобода човека, надзор над атомском енергијом и други.

Децембра 1948. године ОУН усвојила Декларацију о људским правима. Органи ОУН су Скупштина (све чланице ОУН) и Савет безбедности (15 држава, 5 сталних), Секретаијат на челу са генералним секретаром ОУН. У оквиру ОУН постоје УНХЦР (брига о избеглицама), УНИЦЕФ (брига о деци), УНЕСКО (култура), Међународни монетарни фонд, Међународни суд правде ...
 
На мировној конференцији у Паризу пораженим државама одузете су територије, Немачка подељена на 4 окупационе зоне, подељен је и Берлин, а највећа проширења добио је СССР.
 
ХЛАДНИ РАТ И БЛОКОВСКА ПОДЕЛА:Основа хладног рата лежи у супротности између САД-а и СССР-а, као две суперсиле друге половине 20. века. Хладни рат представља период сталне напетости и криза имеђу западног и источног блока. Маја 1949. створена је Савезна Република Немачка (од окупационих зона под контролом САД, Велике Британије и Француске), а априла 1949. године створена је Немачка Демократска Република (под контролом СССР).
 
Оваква ситуација довела је окупљање држава око САД-а (западни блок) и СССР-а (источни блок). Даљи корак било је стварање војно – политичких савеза. Априла 1949.  године створен је Северноатлански савез (НАТО), савез западноевропских држава и САД, а маја 1955. године створен је Варшавски пакт, савез социјалистичких држава окупљених око СССР-а. Цео овај период пратила је невероватна трка у наоружању, поготово атомском, тако да је свет могао да дође до потпуног уништења.
 
Другу половину 20. века обележила је и деоколонизација – процес ослобађања од колонијалне власти и стварање независних држава. У послератном периоду колонијалних власти се ослободиле многе државе (Индија, Индонезија, Шри Ланка, Бурма, Вијетнам, државе у Африци...). Нове државе се суочавале са сиромаштвом, глади, великом неписменошћу, честим сменама власти... Овај период обележило је и стварање Покрета несврстаних земаља на иницијативу Југославије (Тито), Египта (Насер) и Индије (Нехру).
 
У САД-у црнци постају равноправни са белцима. Највећи борац за права црнаца у САД-у  био је Мартин Лутер Кинг. Убијен је 1968. године.
 
РАТ У ВИЈЕТНАМУ: Узрок рата били су затегнути односи између Јужног Вијетнама који је демократски и Северног Вијетнама који је био комунистички. Рат је вођен од 1964 – 1975. године између САД-а и Северног Вијетнама. Рат су обележиле велике жртве, сурове одмазде америчких војника над цивилима. Рат је завршен припајањем Јужног Вијетнама Северном, повлачењем америчких војника, али је вијетнамски народ платио огромну цену.
 
ПОСЛЕРАТНЕ КРИЗЕ: Другу половину 20. века обележиле су честе кризе праћене оружаним сукобима. Једна од највећих криза био је рат у Кореји 1950 – 1953. године. Узрок је био сличан као и у Вијетнаму. Рат је завршен тако што је Кореја подељена на подела на Северну (комунистичку) и Јужну Кореју. Кубанска криза у периоду 1961 – 1962. године је довела свет на ивцу атомског рата између САД-а и СССР-а. Сукоб је у последњем моменту избегнут, а кључне улоге имали су амерички председник Кенеди, совјетски лидер Хрушчов и кубански председник Кастро.

 

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ - ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ
2016/08/04,15:30
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ - ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,15:33

 

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ - ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ - ТЕКСТ

КРАЈ ХЛАДНОГ РАТА И СЛОМ КОМУНИЗМА У ЕВРОПИ:

Половином 50-тих година XX века Никита Хрушчов прекида са стаљинизмом. Године 1954. спроводе се либералне реформе у Мађарској. Вођа мађарских реформатора био је Имре Нађ. Реформе су суштински значиле ослобађање од утицаја СССР-а. Из тог разлога уследила је 1956. године брутална совјетска војна интервенција у Мађарској. Нађ ухапшен и стрељан. Слична дешавања збила су се и 1968. године у Чехословачкој у тзв. "Прашком пролећу". Опет је уследила совјетска војна интервенција, мада не тако брутала као у Мађарској и Чехословачка је остала под контролом СССР-а.

После поделе Немачке, СССР је инсистирала од Запада да призна Источну Немачку.  Године 1961. подигнут је Берлински зид, који је поделио Берлин на Западни Источни. Берлински зид био је најнегативнији симбол поделе света на комунистички и капиталистички.

Истовремено све комунистичке земље источне Европе имале су диктаторе на челу, чија се власт темељила на деловању тајних полиција, оружаним снагама и терору. Такође, све комунистичке земље имале су велике економске проблеме, о којима се није смело говорити. Честа појава било је илегално бежање из ових земаља.

Године 1980. дешавају се велики штрајкови и немири у Пољској. Вођа демонстраната био је Лех Валенса. Године 1989. на изборима у Пољској победу је однела опозиција, а Лех Валенса постаје председник Пољске. То је заправо био пад комунизма у Пољској.

Године 1989/90. долази до пада комунизма у Мађарској,а истовремено и у Чехословачкој. Вацлав Хавел је изабран за првог демократског председника Чехословачке. Године 1993. Чехословачка подељена на Чешку и Словачку.

Октобра 1989. почело рушење Берлинског зида. Октобра 1990. године дошло је до  уједињења Немачке.

Године 1989. долази до пада комунизма у Румунији. Дугогодишњи румунски диктатор Николае Чаушеску и његова супруга Елена ухапшени и стрељани.

Године 1990. долази до пада комунизма и у Бугарској, а 1992. године срушен је и последњи комунистички режим у Европи у Албанији.

Године 1985. лидер СССР-а постаје Михаил Горбачов. Он спроводи обнову друштва, тзв. "перестројку". СССР се налазио у великој економској кризи. Децембра 1990. године чланице СССР-а Русија, Белорусија и Украјина прогласиле су независност што је практично довело до распада СССР-а. Године 1991. самосталност прогласиле Литванија, Летонија и Естонија.

Сломом комунизма окончана је епоха хладног рата. 

ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ: Године 1951. основана је Европска организација за угаљ и челик (Француска, Немачка, Италија, БЕНЕЛУКС). Године 1957. основано  је Заједничко европско тржиште, касније Европска економска унија (ЕЕУ). Године 1967. основана Европска заједница (ЕЗ).а процес евроинтеграција окончан је Споразумом из Мастрихта 1992. године којим је створена је Европска унија (ЕУ).

ЈУГОСЛАВИЈА 1945 - 1948. ГОДИНЕ
2016/08/04,16:06
POWER POINT ПРЕЗЕНТАЦИЈУ СТАРТУЈ КЛИКОМ НА ОВОМ МЕСТУ
ЈУГОСЛАВИЈА 1945 - 1948. ГОДИНЕ - ТЕКСТ
2016/08/04,16:08

ЈУГОСЛАВИЈА 1945 - 1948. ГОДИНЕ - ТЕКСТ

Југославија је претрпела велике људске губитке током Другог светског рата. Становништво је после рата оскудевало у обући, одећи и намирницама, а велики број деце налазио се у сиротиштима. До 1948. године УНРА је помагала становништву набављајући му разне потрепштине.

Део становништва остао је у емиграцији, јер се није слагао са новом комунистичком власти у Југославији. Нове власти су хапшењима и убиствима „чистиле” административни апарат од тзв. народних непријатеља или "реакције". Народним непријатељима сматране су присталице четника, усташа, предратни богаташи, свештенство, уметници. Страдали су и многи невини људи.

Комунистаичка власт је одмах по ослобођењу почела са национализацијом приватне својине по узору на СССР, обавезним откупом пољопривредних производа и са стварањем сељачких радних задруга. Приликом национализације и обавезног откупа комунисти су се бахато понашали према предратним велепоседницима, власницима фабрика и предузећа. Држава је постала власник највећег дела покретне и непокретне имовине.

Марта 1945. године, на основу Другог споразума Тита и Шубашића из новембра 1944. године, формирана је Привремена влада Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), са Титом на челу у којој су комунисти имали превласт. Од делагата АВНОЈ-а и некомпромитованих посланика последњег сазива Народне скупштине предратне Југославије формирана је Привремена народна скупштина. Демократе Милана Грола представљале су једину опозицију у земљи.

Августа 1945. године Привремена скупштина донела је законе о изборима и колонизацији. До краја 1945. и током 1946. године на простор Војводине у напуштена немачка села колонизовано је српско становништво из Босне и Херцеговине. Највише је колонизован Банат.

Први избори одржани су у новембру 1945. године. Листа Народног фронта на челу са Титом однела је убедљиву победу. 29. новембра 1945. године укинута је монархија и проглашена република. Династији Карађорђевић трајно је забрањен повратак у земљу, одузета су јој грађанска права и сва имовина. Јануара 1946. године донешен је први устав по којем је земља добила име Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ) и по којем су остварене одлуке II заседања АВНОЈ- а.

У спољној политици Југославија успоставила блиске односе са Совјетским савезом и са социјалистичким суседима. Године 1948. долази до сукоба са СССР-ом који је оптужио југословенско руководство да не следи пут социјализма и комунизма. Оптужбе су уследиле, јер је Југославија одбила да кроз учешће у Информбироу буде под утицајем СССР-а.

Југославија и СССР биле су на ивици ратног сукоба. Југославији су у одбрани притекле западне силе. Током сукоба са ИБ-ом велики број југословенских комуниста оданих Стаљину и СССР-у је био изложен прогонима и ликвидацији. • Најозлоглашенији логор за тзв. “ибеовце” био је логор Голи оток.

Одговор југословенских комуниста на совјетске оптужбе било је увођење социјалистичког самоуправљања у којем су радници кроз учешће у радничким саветима добили право руковођењем фабрикама, предузећима, а касније и свим другим установама.

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu